ТЕРАПИЈА ДУШЕ – СВЕТООТАЧКА ПСИХОТЕРАПИЈА

ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија
 

 
Критика и критизерство
 
Критика је праведно изобличавање недостатака с добрим циљем. Критика није пакосно изругивање над слабошћу или свесно понижење ближњега. Права критика мора бити конструктивна, великодушна, мора полазити од чистог љубећег срца, ићи (потицати) од истине, одражавајући саму истину, мора бити праведна, лојална. али истовремено непомирљиво-беспоштедна према злу.
Овакве примере налазимо у Светом Писму, где истину саопштавају Пророци, Апостоли и Сам Спаситељ.
Критиковати значи преузимати на себе велику одговорност за праведност својих речи и за корисност и неопходност изобличавања.
Многи данас сматрају себе истином у крајњој инстанци, самовољно себи додељујући мисију судије и тужиоца. Виде трн у туђем оку, не примећујући брвно у оку свом.
У данашње време у Русији сви критикују све. Чак и деца расправљају о недостацима владе. Утисак је да буквално сви знају све, како је требало и како није требало да се ради у општедржавним (па чак и светским) размерама.
Неуморно критикују постојеће стање ствари политичари свих боја. Лавина критике против садашњих политичких вођа обрушује се са трибина у периоду предизборних кампања. Многи од оних који су нарочито гневно и немилосрдно критиковали све, укључујући и председника, који су на изобличавању туђих недостатака дошли на власт, ништа боље у својој реалној делатности нису показали, чак су, напротив, достигавши жељени циљ, показали некомпетентност, огрезли у корупцију и слично. Оваква врста критике: злобна, доушничка и крештава, вулгарна, заједљива, жучна – карактеристична је за критизерство. Критизерство се не зауставља ни пред чим, ружећи оно најсветије и најсветлије: саму Отаџбину, њен народ и своје претке.
Има и таквих који су спремни да с лакоћом замене мајчицу Русију за другу, имућнију и предузимљивију, прагматичнију и строжу мајку. Падају ми на памет речи руског генијалног песника, за сва времена непревазиђеног, Пушкина: “Кунем вам се својом чашћу да ни за шта на свету не бих пристао да променим Отаџбину, нити да имам другу историју од историје наших предака коју нам је послао Господ”. Ниједном руском светитељу није могла пасти на памет помисао да напусти Русију због новца или лагодног живота у туђини. Чак и у страшно доба монголско-татарског јарма најбољи људи наше Отаџбине су више волели смрт, него срамно бекство. а данас хиљаде тзв. талената, одлази у друге земље, остављајући Отаџбину у тако тешка времена по њу.
Данашња помамна новинско-теле-радио критика и граја из свег гласа најчешће одражава управо критизерство, те је зато, како се каже, “сва јалова”. И уместо жељеног препорода имамо споро, мучно клаћење с једне стране на другу, или чак губљење важних позиција.
Демократија се обично тесно повезује са слободом изражавања народне воље, слободом која даје могућност да се отворено изрази, мисли. осећа и поступа у складу са сопственим убеђењима. То је спољашња страна. Али иза свега тога скрива се велика опасност изметања слободе у хаос, ако одсуствује јединствени велики циљ, ако се игноришу духовне традиције, стваране вековима, ако се култивише многословље и празнословље у општедржавним размерама.
Критика је љубав, утеловљена у праведну реч. Критизерство је зло које се издаје за добре намере.
Онај које критикује мора јасно да замишља реалну перспективу, да истинитом речју руши ћудљиве и подмукле лажи, да погађа у живац. Спаситељева еванђелска изобличавања нису оставила никакве шансе на оправдање порочним људима оних времена, иако су изазивала у њиховим срцима гнев и мржњу према изобличитељу сваке неправде. “Овај свет” не воли критику. Он је горд, надмен, егоистичан, лажљив и лукав. Царство овога света наставља да одбацује Бога и да Га распиње, заједно са Његовим ученицима.
Па ипак, сваки век је имао своје пророке и апостоле истине. Појавиће се они и у наше мрачно доба, до крајности сложено, замршено и унакажено безнаравственошћу и пороцима.