ТЕРАПИЈА ДУШЕ – СВЕТООТАЧКА ПСИХОТЕРАПИЈА

ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија
 

 
Ружне речи (скврнословље)
 
“Никаква рђава реч да не излази
из уста ваших, него само добра…”
(Еф. 4:29).
 
У Светом Писму се каже да “ћe за сваку празну реч коју кажу људи”, дати одговор, “јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити осуђен” (Мт. 12:36).
Свети Оци су се са необичном брижљивошћу и страхопоштовањем односили према свакој речи, штавише, обраћали су пажњу на сваку мисао, трудећи се да не испусте и не оставе без пажње никакву нечисготу у психичкој сфери. У светоотачком учењу постоје ставови да свака испразна и гневљива реч доноси штету како души онога који говори, тако и онима који га слушају, удаљавајући их од Бога-Речи.
Скврнословље је непосредно повезано са светом зла и није случајно то што је оно природно, па чак и органски, стопљено у једно са ликовима и суштинама злочинаца, пијаница, наркомана, проститутки, рекеташа и осталих асоцијалних елемената.
Оно потиче од света зла, а отац зла, како сматрају Хришћани, јесте ђаво.
Скврнословље нису само прљаве речи, то су одговарајуће вибрације душе које изливају гнусобу у етарски простор, то је изазов добру, правди, љубави и Самоме Богу.
Најгрознији саставни део руског скврнословља јесте псовка која вуче корене из прадавне прошлости, из страшних времена монголско-татарске најезде, када је скврнављење свега светога и развраћање мајчице Русије било праћено посебним пагански ругањем са одговарајућим смисаоним изразима, што је и било прихваћено н укорењено, као и много тога из татарског лексикона.
Псовка је срамна мрља заударања и смрада која је продрла дубоко у душу руског народа с необичном јачином и снагом. Уклонити ту мрљу није успело ниједној власти током целе наше историје.
У данашње време бујица скврнословља неизмерно се умножила и постала је нешто попут уобичајене појаве. По свој прилици, недостаје само указ председника о званичном књижевном озакоњењу псовке и обучавању псовању почев од обданишта.
Данас се ругају речи високотиражне бестидне зле и гнусне књиге, изговарају прљавштину глумци са сцене, а екрани су преплављени цинизмом и простачком псовком.
Псовка нису само речи. Псовка је човеков начин живота, његова унутарња организација и култура. Као сенка, упоредо са скврнословљем иду разврат, суровост, просташтво и цинизам. И увек безверје.
Они који користе псовку нарушавају заповести Божије (пета заповест), и друге духовне законе, чине тешки грех; мислим да данас веома благо поступају пастири православне Цркве који практично не прибегавају одређивању епитимија и допуштају да се причешћују они који се дубоко нису покајали због сагрешења скврнословља, они који су тиме хулили мајку која символише сам живот.
Срце се стеже када човек види породице, где се мала деца крећу у атмосфери отровне псовке и сама псују, чак и када нису свесна смисла онога што говоре.
Псовка је лагано самоубиство наше нације, то је безумље, богохуљење, то је пријава на добровољно истребљење. избор сопствене судбине попут библијског Содома и Гоморе. Какво може бити оздрављење и побољшање нашег живота, када овако цвета скврнословље, празнословље и политичко блебетање?
Од чистоте мисли и речи мора почети свако истинско оздрављење сваке човечије душе.
Ако полицијске патроле спокојно пролазе поред псовача, штавише и саме ужасно псују, какви су онда то стражари поретка? Или је поредак само то када те не убијају?
Псовка је неспојива не само са светошћу, него и са елементарним васпитањем и културом.
Скврнословље је непросвећеност, необразованост (чак и ако људи имају дипломе неколиких факултета или титуле академика свакојаких наука).
Скврнословље је прељуба са развратом, одсуство самокритике, губа душе, заударање и смрад у срцу, јер из срца, по речима Спаситеља, излази све оно гнусно што скврнави човека (Мт. 15:18-20).
Када ћe људи најзад схватити да Реч, исто као и дело, управља и одређује наш живот, и да мора бити оруђе истине, мира, добра и љубави на земљи, “јер ћеш због својих речи бити оправдан, и због својих речи осуђен!”