ТЕРАПИЈА ДУШЕ – СВЕТООТАЧКА ПСИХОТЕРАПИЈА

ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија
 

 
Екстрасензорика
 
Мода екстрасензорике и биоенергетике дошла је у Русију релативно недавно – средином 70их година 20. века, достигла је свој врхунац крајем 80-их година и почела да опада средином деветог десетлећа. Као зачетници нових праваца у лечењу, повезаних са непосредним енергетским утицајем на болесника, били су различити људи, али најпознатија међу њима је свакако Џуна Давиташвили која је направила муњевиту, може се рећи, вртоглаву каријеру од масерке до светски познате исцелитељке. Истина, испоставља се да је све ново у ствари врло често само вешта интерпретација заборављеног старог. и ако се мало пажљивије погледају начини лечења праном индијских јогина, магнетизација аустријског лекара Месмера и окултна терапија Немца Рудолфа Штајнера. Видећемо да се суштински не разликују много од биоенергетског метода лечења који је понудила Џуна, изузев чисто техничких момената, и неких ручних (мануалних) начина дијагностике.
Увођење биоенерготерапије у медицину изазвало је буквално преокрет. чак i пометњу у научном свету, па и у друштвеној свести. Биоенергеотерапеути су буквално упали у наш живот, за њим су похрлиле хиљаде и хиљаде болесника који пате и који су изгубили наду у оздрављење. Конзервативна совјетско-руска наука је почела све више и више да се повлачи пред упорним притиском представника нове врсте лечења. На поликлиникама су се појавили стручњаци биоенерготерапеути, никле су читаве школе, институти, па чак и академије екстрасензорног правца. Суштински се променило у правцу прихватања и јавно мњење. И само православна Црква ни под каквим изговором није прихватила н није благословила новотарију ни по облику, ни по садржају. Штавнше, у хору похвала чудотворцима-екстрасензима само један глас је звучао непоколебиво строго и непопустљиво раскринкравајуће. Био је то глас Руске Православне Цркве која је успела да на духовном нивоу распозна лаж, обману, преласт, па чак и пагубу, како болесника, тако и самих “исцелитеља”. Цркву су оптужили и наставили да оптужују због догматичности, конзервативности, па чак и средњевековног мрачњаштва. Али практично ниједан свештенослужитељ се није приклонио другој страни. Екстрасензорика и Православље показали су сс као две потпуно неспојиве ствари; а доконе измишљотине о томе да јерарси Православне Цркве тајно користе услуге екстрасенза свакако не одговарају истинитом стању ствари и лансирају се са сасвим разумљивим циљем.
Чиме се објашњава овакво уверење православне Цркве о непожељности, па чак и греховности, бављења оваквом врстом исцелитељства? Јер званична наука као да потврђује у многим случајевима ефикасност биоенерготерапије, о чему је било доста саопштења у штампи. Одговор на ово питање није тако једноставан. Ипак, не поседујући ни специјалне лабораторије за истраживање, ни клиничке податке, православна Црква је током две хиљаде година искристализовала и прикупила дубока духовна сазнања која јој омогућавају да тачно реагује и разликује суштину нових појава друштвеног живота, под каквим год маскама и у каквим год се костимима оне јављале. Осим тога, много столећа пре времена у којем живимо, Свети Оци Цркве су већ открили и описали задивљујуће складну теорију о природним енергијама, на основу које није тешко оценити карактер биоенергетских манипулација које су сада тако популарне.
Тако на пример, према списима св. Максима Исповедника, тог чудесно дубоког мислиоца раног Хришћанства (582-662) све природне енергије могу бити хомогене (једнородне) и хетерогене (разнородне). Осим тварне (тј. Богом саздане) енергије, постоји још и нетварна енергија – благодат (на лат. gratia). Благодат, како се види из самог назива, није ништа друго до благи (добри) дар Самога Бога. Човеков живот је такође божански дар (gratia vita). А сав видљиви свет су енергије, јер је тваран, тј. створен је од стране Творца. Сва биолошка појединачна бића (међу њима и човек) садрже у себи енергије.
Ми живимо непрестано долазећи у додир и међусобно узајамно делујући својим биоенергоструктурама. На тај начин, може се рећи да је живот начин постојања енергија, а не беланчевинастих тела, како су тврдили класнци марксизма. Узајамна дејства међу носиоцима енергија врше се стално, чак и несвесно. Могуће је и свесно енергетско деловање једног човека на другог. Међутим, ту треба имати у виду следеће моменте: она енергија коју човек преноси другоме, увек је тварна и веома често је суштински загађена. Осим чисто физичке компоненте која се може чак и измерити одговарајућом апаратуром, ствара се сложена информација дубинског плана (холограм) која већ задире у душевно-духовне структуре личности. Тако на пример, једно лице (донор, исцелитељ, активно начело) може пренети другом лицу (реципијенту, пацијенту, пасивном начелу) пнформацију својих болести. порочних склоности, па чак и део оне невидљиве болести која се иначе назива грехом. Ову истанчанију врсту биоенерго-размене аутор назива узајамним утицајем душа. Често то подсећа на процес који се одвија помоћу двају спојених судова добро познатих у физици. При томе долази до међусобне размене, где се онај који је чистији (духовно) загађује, а загађени као да се очишћује. Субјективно се то изражава у томе да једном човеку након контакта с другим лицем постаје лакше, а другом, напротив, теже.
Такође постоји појам као што је “духопроводљивост”. Подвижници светости и благочашћа (побожности) достизали су суштински преображај делатности целокупног организма, укључујући ћелијско-молекуларни ниво. Они су стицали способност “прихватања”, “смештања у себе” (упоредите “који може да прими, нека прими”) нетварне божанске енергије.
Такви људи су заиста могли да врше чудесна исцелења, али више не својом тварном енергијом, већ посредством благодати Светога Духа. Овој теми посвећена је моја књига “Чудесна исцелења”, где сакупљене и наведене чињенице, како се каже, говоре саме за себе.
Друга опасност биоенерготерапије, с тачке гледишта православне Цркве, јесте несвесно (или још горе свесно) служење анти-божанском демонском свету, с његовим обманама и подвалама уз заиста реално моћно енергетско покровитељство. То је истинска одгонетка тајне оне силе коју почиње одједном да осећа на себи човек који се препустио том примамљивом правцу. Забрињава масовност екстрасензорних сеанси, јер касније (а има много примера за то) многи људи, стекавши “духовно” искуство и знања, постају буквално играчке у рукама демонског света. Осим тога, веома много биоенерготерапеута после неколико година (а понекад после свега неколико месеци) практичне делатности показују изражено погоршање свог душевног и физичког здравља, а понекад доживљавају дословно трагичне потресе.
На тај начин, интензивно увођење биоенергетике у медицину представља појаву за коју има мало оправдања – чак и прилично опасну појаву. Далеко важније је развијати истински духовне путеве лечења, јер је терапија душе ефикаснија од екстрасензорике у лечењу како физичких, тако и душевних обољења; осим тога, она не носи у себи компликације и опасне заблуде. Треба међутим прецизирати да се ради о истинској терапији душе. а не кривотворинама и манипулацијама под маском нових метода лечења, који уствари представљају мистичне, механичке или насилне методе деловања.