ТЕРАПИЈА ДУШЕ – СВЕТООТАЧКА ПСИХОТЕРАПИЈА

ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија
 

 
Хипнотизам и светоотачка психотерапија
 
Светоотачкој психотерапији су тући методи који укључују императивни (насилни) утицај на личност. То се непосредно односи и на хипнозу и на друге, тзв. психотерапеутске методике које користе на овај или онај начин тај принцип.
Са светоотачком психотерапијом је неспојива и свака врста неприродности, лажности, извештачености, представљања човека у својству чудотворца или чаробњака. Туђе јој је све што се преузноси, размеће, показује своју тобожњу надмоћ над другима, све што је многословно, празнословно, театрализовано, једном речју, оно што по свом духу не одговара свстоотачком учењу.
Још је митрополит Московски Филарет (Дроздов) писао поводом магнетизма (читај хипнозе): “Када су ме питали за магнетизам, да ли да га употребљавају или не, одговорио сам да су Хришћанима дате највише и најпоузданије силе, вера и молитва, па према томе, спуштати се на нижи пут који пипањем пробија људска самовоља, јесте назадовање”. Руски лекар А. И. Јароцки (1866-1944) у својој књизи “Идеализам као физиолошки фактор” (1908. г.) писао је о хипнотизеру: “Најзад, његов задатак се састоји у томе да сломи отпор болесника наређењем споља, а то одговара смањењу нивоа психичке личносги болесника”. Хипнотичка дејства слабе пацијентову вољу, она га роботизирају, чине његову психолошку баријеру рањивом за негативна дејства споља. врше насиље над човековом душом. Позната су и друга нежељена дејства, мећу којима је и развој зависности пацијента од хипнолога која подсећа на наркоманску зависност.
Хипноза подразумева и носи у себи опасност не само изопаченог (неприродног) доживљаја стварности, него и јача неке чулне доживљаје, нарочито сексуалног садржаја. Тако су добро позната трансна хипнотичка сексуално обојена стања која се из неких разлога доводе у везу само с лицима која пате од хистерије.
Чак је и отац сексуалног материјализма Сигмунд Фројд (1856-1939), оснивач богоборачке психоанализе, смогао у себи храбрости да поштено призна неприкладност хипнотичког метода за озбиљан рад с личношћу болесног човека.
Прилично опрезно треба приступати и сугестивним методама (сугестији), јер се сме сугерисати само истина, а не лаж која се издаје за истину. Погледајте, на пример, последње књиге Георгија Ситина који покушава да модификује, па чак и обоји молитвено-религиозним тоновима, метод који је још почетком овог века предложио француски апотекар Емил Куе. Такозвана Ситинова божанска расположења која се састоје од бравурозних скупова свих могућих позитивних тврђења која укључују чак и подмлађивање, раст нових зуба, наводно исцелење свих болесних органа, по својој суштини су пародија молитве, и садрже богохулне моменте у односу на оно што је истински божанско и допустиво за православног Хришћанина.
Уместо да узалудно троши снаге на сугерисање онога чега нема у стварности, далеко је важније довести пацијента до тачног схватања ситуације, помоћи му да обнови оштрину сагледавања греха, да уклони принципијалне препреке које му ометају реални доживљај живота.
У свим случајевима најважнију улогу не игра оно што се каже, већ како се каже и главни значај свакако припада самој личности психотерапеута, његовом духовном лику, стању и степену чистоте душе самог исцелитеља.
Ако пак говоримо о недирективним психотерапеутским сеансама одмора (не бркати их са хипнозом), где је реч психотерапеута ненаметљива, без притиска и насиља помаже пацијенту да се смири, да буде расположен, можда су овакве сеансе и могуће ако се врше, на пример, на позадини духовне музике или класичне музике смирујућег карактера. Али и у овом случају психотерапеут треба да има на уму могућност спонтаних стања транса, што је потпуно недопустиво, као и непожељност развоја чулне уобразиље и фантазија. Не треба наркотизирати пацијента душевним опијумом, већ га будити духовно, лечити речју Истине. а не илузијама чуда, треба се обраћати правди Божијој, а не испразним и привидним добрима и задовољствима.
Цео наш живот се гради на сугестијама и аутосугестијама, он садржи и животну хипнозу под чијим утицајем смо сви ми у овој или оној мери. Лаж је продрла у реч, искрививши њено божанско предназначење. Светоотачка психотерапија тежи да избегне лаж и празнословље. Треба ли понављати какве високе захтеве мора да испуњава сам психотерапеут? Какав начин живота он мора да води, како на себи да ради, како да верује, да се моли, да воли итд.
Још је преп. Јован Прозорљиви из 4. века, који се подвизавао у Египту за време цара Теодосија Великог, писао о особинама које мора имати лекар – хришћанин: “Саосећати с болесницима и помагати им лечењем добро је дело, и лекар који се брине о болеснику добија награду од Бога. Али за све то потребно је да он буде благочастив, да се сам храни Тајнама Свете Цркве, а и својим пацијентима не само да не забрањује исто то, већ првенствено да их томе саветује. Он мора бити смирен и мислити не о својој слави, већ о Божијој, памтећи да је Бог ради тога и дао људима знања да би Га прослављали у чудесним делима” (Сир. 38:6).
 
Joгa.
 
Позната изрека: “Светлост са Истока” постала је својеврсни компас нашег доба многим трагаоцима за истином. Ово одушевљење није мимоишло ни Русију.
Специфична карактеристика старих далекоисточних философских концепција јесте веома дубоки и пажљиви поглед на човека, али не као на изоловани објекат, већ у нераскидивом јединству са природом и васионом. Мислиоци Истока полазили су од идеје јединства суштине унутарњег света човека (микрокосмоса) и целокупног светског простора и материје (макрокосмоса), као што је по аналогији кап океана делић огромног воденог простора и садржи у себи сва његова својства (упоредите еванђелско “Царство Божије је унутра у вама”, Лк. 17:21).
Старој индијској философији својствена је тежња ка истини приликом спознаје праузрока настанка живота и смисла самог човековог постојања на земљи. “Индија је земља где се први пут у људима пробудила тежња ка сазнању апсолутне истине и у којој се то сазнање зауставило у свом првом моменту, и као да је окамењено дошло до нас…” – писао је Белински.
Древно индијско учење под називом јога настало је најкасније од 12. века пре Р.Х. Сам термин се обично преводи као “сједињење, веза, стапање”. У суштини то је философско-религиозни систем који од следбеника захтева вођење аскетског начина живота који понекад иде до крајности. Јога је оријентисана на унутарњи развој, на усавршавање и самодисциплину ради достизања нарочитих “виших” стања.
Индијски јогини су прилично дубоко проучили психофизичке особине човека, до савршенства су овладали начинима саморегулације (што уосталом има везе више с телесном компонентом, а мање с душевном н практично не задире на позитивном плану у духовну страну, већ напротив, ову осиромашује и анестезира). Физичка joгa, позната под називом “Хатајога” запањује својим виртуозним акробатским савршенством, уосталом као и лепотом приликом мајсторског извођења. Нека моралноетичка правила јогина, правила која укључују два ступња: Јама и Нијама – блиска су или поседују аналогију са хришћанским заповестима. Упоредо с тим, Индији није било дато знање истинског Бога, какав јесте Христос, а интуитивна стремљења древних подвижника далеког Истока према највишем завршавају се не спасењем душе, већ мистично-трансним стањем, познатим под називом Самадхи.
Систем јоге је близак Индијцима, јер је настао у тој земљи, носи својеврсни колорит, органски је повезан са веровањима Индијаца и њиховом културом. У Русији је он далеко од природе руске душе, туђ је нашем духу и нашим обичајима. Неке вежбе Хатајоге се могу користити као профилакса и ради лечења низа обољења. Међутим, не треба заборављати да низ вежби носи у себи одређену симболику, рачунајући ту и симболику паганског култног карактера. Тако на пример, споља безазлено разгибавање јогина, познато под називом “Сурја Намаскар” (здраво, сунце), које се састоји од 12 вежби које следе једна за другом – јесте поклоњење древном паганском култу сунца које се поштује као божанство. Ово култно поклоњење из разумљивих разлога Хришћанима није прихватљиво, јер се они клањају само Христу.
Упоредо са спољашњом сличношћу препорука које се тичу исхране, постоје суштинске разлике у хришћанском и хиндуистичком приступу дијети н избору намирница. Хришћанство традиционално има тенденцију према сувој храни и суштински се приближава потпуном вегетеријанству само у манастирској кухињи и за време одређених постова. Јога, на пример, препоручује обилно узимање воде (10-12 чаша дневно) и захтева потпуно одрицање од меса, дозвољавајући свакодневно уношење других производа животињског порекла (нарочито млечних).
Хришћански постови су више физиолошки од јогинских дијететских препорука или помодних система гладовања који се пропагирају у наше време; они боље одговарају условима нашег живота, лакше их подноси организам, изазивају мање компликација и могућих негативних последица по здравље, чак и приликом претеране примене.
Постоје одређене бојазни и поводом чувених преврнутих јогинских поза (асана). То нису нимало безопасне вежбе, нарочито за лица у познијим годинама. Због снажне прерасподеле крви и притиска који трпе крвни судови у мозгу, оне захтевају крајњу опрезносг и постепеност приликом учења. Осим тога, симболика “обрнутог” је тако карактеристична за демонологију.
Хришћанству су потпуно неприхватљиви случајеви добровољног одласка из живота неких јогина који су наводно сматрали да је њихова мисија на земљи завршена, те су вољним напором прекинули свој живот. Као пример може да служи случај с Јоганандом који је отишао из живота 1958. године у стању махасамадхи. С тачке гледишта Православља то није ништа друго до самоубиство, а не демонстрација своје моћи над животом.
Пут јогина је очаравајућа заблуда која одводи у свет илузија и јалових аскетских и акробатских телесних манипулација, заблуда која искривљава истински доживљај света и одводи од спасења.