ТЕРАПИЈА ДУШЕ – СВЕТООТАЧКА ПСИХОТЕРАПИЈА

ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија
 

 
Четврта страст. Гнев.
 
Св. Јован Касијан назива гнев “смртоносним отровом душе”. Све док је човекова душа заражена овом страшћу, он свет доживљава изопачено, а у разликовању између добра и зла не запажа духовне категорије. У гневу човек се удаљио од мудрости (“јарост почива у недрима безумних”, Проп. 7:10).
Гнев је болест душе. Он не може у принципу бити оправдан ма шта било његов узрок, изузев светог и праведног гнева против самог зла, греха и порока, нарочито у самоме себи.
Ако је тренутни гнев краткотрајни отров, хронични гнев (злопамћење) је већ отров спорог дејства.
Гнев човек може да задржава у себи и да га не испољава речима и поступцима. То је, како се каже, нека буде што буде (мада и у таквом случају постоји опасност по здравље самог човека који се гневи, чак и ако му успева да прикрије у себи наступе гнева).
Прослављени антички лекар Гален целог живота је гајио одвратност према гневу након мучне сцене коју је угледао у детињству.
Неки човек је откључавао врата и пао је у јарост због безуспешности својих напора. При томе је почео да гризе зубима кључ, да удара врата и на крају је пао на земљу у страшним конвулзијама и почео да лупа рукама и ногама као епилептичар.
“Свака горчина и гнев и љутина и вика и хула за сваком злобом, нека су далеко од вас” (Еф. 4:31). “Сунце да не зађе у гневу вашем” – рекао је у Светом Писму ап. Павле.
Гнев је унутарње својство, својство срца и душе, он је у стању дуго да се скрива, и човек често сматра да је сузбио гневљивост и достигао потпуно безгневље. Међутим, некакав спољашњи догађај и повод, одједном, изненадно, као искра из кремена пали огањ притајене страсти и разгорели пламен поново подстиче праву јарост, чији узрок обично људи траже у спољним околностима, а не у себи самима.
У стварности страст гнева није у потпуности била превладана, ни ишчупана с кореном, ни побеђена.
Спољни чинилац је био само провоцирајући моменат за испољавање унутарњег притајеног непријатеља. Зато, с једне стране, треба бити увек захвалан оним ситуацијама које разоткривају наша несавршенства која ми не подозревамо.
Непрестано безгневље, независно од околности, може да служи као један од обележја духовне висине, зрелости и савршенства.
Св. Игнатије Брјанчанинов овој страсти додаје такође псовку, мржњу, освету, клевету, гнев, наношење удараца, па чак и убиство.