ТЕРАПИЈА ДУШЕ – СВЕТООТАЧКА ПСИХОТЕРАПИЈА

ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија
 

 
Трећа страст. Среброљубље.
 
За разлику од стомакоугађања и блуда, повезаних с телесном природом и човековим физиолошким потребама, среброљубље је туђе и несвојствено нашој природи. Извесне појаве гомилања, истина, могу се приметити чак и у животињском свету: на пример, веверица скупља залихе ораха, кртица гомила украдени кромпир, шаргарепу и друге намирнице. Па ипак, ова гомилања имају само смисао прилагођавања, имају карактер нужности и не одликују се безумним претеривањем и таквим страсним поробљавањем душе, као што се то догађа човеку који је дословно опседнут духом стицања и умножавања богатства када то постане основа целог његовог живота.
Том приликом се унакажава сав лик Божији. Шкртошћу, тврдичлуком и другим испољавањима среброљубља настају и ликови типа чувених Гогољевих Пљушкиних и Коробочки.
Св. Јован Касијан назива среброљубље “кореном свих зала”.
Души која је нападнута овом страшћу намеће се њеној природи несвојствена потреба гомилања, развија се похлепа и користољубље које човека често гура у лаж, кривотворење и све могуће преступе. Заслепљен страшћу среброљубља, човек се не устручава ни од каквих средстава да би стекао жељено богатство и не зауставља се ни пред чим да би остварио своје планове.
Масовно одушевљавање трговином током последњих година у Русији довело је за релативно кратко време до упадљиве моралне деградације у друштву, нарочито мећу омладином, до одливања стручњака из науке, уметности и производне сфере у трговину, сужавања круга интересовања, пораста криминала, појаве рекета, мафијашких структура и корупције у досад невиђеним размерама.
Св. Јован Касијан тачно каже да се треба бојати не толико поседовања новца или новчаних послова, колико саме жеље да се новац поседује и такву жељу треба избацивати из душе.
Дешава се да је и човек који нема новца опседнут духом нохлепе и среброљубља, и обрнуто, онај који поседује прилична богатства нема душевну страст везивања за њега.
Лик среброљупца Јуде који је постао издајник, а на крају крајева и самоубица – вечити је пример погубности среброљубља. Градација трагедије овог човека прати се у оно мало еванђелских редова у којима се саопштава да је најпре Јуда крао из сандука заједнички новац, да је био шкрт, а затим издао свог Учитеља и у очајању се обесио.
Св. Јован Касијан среброљупце назива “губавим духом и душом”. Св. Игнатије Брјанчанинов овој врсти страсти додаје такође и шкртост, љубав према поклонима и даровима, крађу, присвајање и користољубље.