ТЕРАПИЈА ДУШЕ – СВЕТООТАЧКА ПСИХОТЕРАПИЈА

ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија
 

 
Самопознање
 
Ко познаје самога себе,
познаје Бога
(Св. Климент Александријски)
 
Прастара наука о човековом познању самога себе одавно је привлачила пажњу највећих мислилаца и трагалаца за истином у свим временима и народима. Међутим, суштина ове науке се посматра веома различито, па отуда и различити начини и приступи: од источњачке нирване до хришћанског затворништва, од секташкпх харизматичних ексцеса до мистичних откривења, од осмоструког пута у јоги Патанђалија до инјекција дроге типа LSD.
Разуме се да не воде сви набројани начини истинском самопознању, већ представљају само псеудосамопознању која води преласти и душевној деградацији.
У светоотачком учењу које је основа за “терапију душе”, самопознање почиње пре свега од пуноте виђења (и познања) сопствених недостатака, мана и немоћи (као звезда на небу или песка морског) и њиховог увиђања.
Неопходно је непрестано н најдубље пазити на себе, на сваку своју мисао, реч и поступак. Самопознање мора укључивати скрупулозну и непристрасну анализу свега што се догађа, вештину да се разликује истина од лажи, добро од зла, божанска воља од људске и демонске.
Један од оснивача древног монаштва из раног хришћанског периода, св. Антоније, којег су још за живота савременици прозвали Великим, саветовао је: “Нека свако сваки дан полаже себи рачуна о својим дневним и ноћним поступцима”.
Свети старци су понекад поредили савест са одећом. Ако се одећа душе дуже време не прегледа, њу почињу да изједају мољци или почиње да се квари из других разлога.
Према вечерњем молитвеном правилу православни верници као да своде рачуне протеклог дана, отворено разоткривајући своје пропусте и грешке, кају се и моле за опроштај. Јер пре него што легнемо да спавамо, треба да очистимо из душе сваку прљавштину, да се помиримо са свима ближњима (рачунајући ту и непријатеље), треба да извучемо поуке из својих поступака. Овај велики духовни и дубоко психотерапеутски процес (јер испитивање савести човеку је завештао Сам Бог) ствара претпоставке за спокојан, заслужен и миран ноћни сан са чистом савешћу и лакоћом на души. Спознаја самог себе је процес доиста бескрајан. неисцрпан (само крај земаљског жнвота га временски ограничава). Кроз самопознаље догађа се и духовна еволуција. Према Еванђељу, цело царство Божије лежи унутра у нама (Лука, 17:21): “Унутар себе имам Створитеља” кличе св. Симеон Нови Богослов у једној својој химни.
Процес самопознања подвижника светости и благочашћа завршава се последњим и свесним уздахом, који означава исход духовног живота.
Самопознања је незамислива без нарочитог духовног расположења, праведног живота, посебних знања и непрестаног унутрашњег рада на себи. Овај процес је строго индивидуалан.
Следи навођење избора неких светоотачких и руских мисли о самопознању.