ТЕРАПИЈА ДУШЕ – СВЕТООТАЧКА ПСИХОТЕРАПИЈА

ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија
 

 
Начини борбе
 
1. Непожељне и порочне мисли треба одмах одсецати, као што оштрица бритве одсеца непотребну нит. Ради пресецања непожељног развоја мисли може се користити заштитна речкочница, типа “стоп”.Овај психотерапеутски метод је веома користан. Након кочења одмах покушајте да пренесете своју пажњу на другу тему, искористивши психотерапеутски закон потискивања. Што се брже остварује кочење и преношење пажње на другу тему, тим лакше човек излази на крај са врхом непријатељске стреле која је додирнула његову душу.
 
2. Чување чистоте мисли и јасноће свести.
 
Ово је основни задатак у оквиру психохигијене, јер тренутни импулс, само једна нетачна вибрација душе у стању су да измене и покваре све оно што се постизало дуготрајним напорним радом, попут камена баченог у чисти извор, који подиже са дна талог и узбуркава површину воде.
Корисно је изједначавати своју свест са површином воде која је попут огледала, чиста, непомућена и бистра.
 
3. Контрола својих емоција, жеља и побуда, повезаних с погубним навикама и унутарњим несавршенствима.
 
Систематски рад на себи доводи до задивљујућих резултата. Човек се све више ослобађа таквих негативних појава, као што су гнев, завист, лажљивост, осветољубивост и љубомора. Јача му воља, стварају се неопходни услови за стицање ових или оних врлина. Мења се не само унутрашњи, него и спољашњи човеков лик. Оплемењује се лице. Поглед постаје чист и стиче доброту. Глас постаје мио и спокојан.
На вишим етапама духовног живота догађа се оно што се у древном источном богословљу називало “обожење” или “сједињење по природи” по преп. Макарију Великом. Човек постаје “духопроводив” за Највишу нетварну енергију која га преображава наравствено, па чак и физички, још док је у земаљском животу. Ово учење, по речима једног од најстаријих учитеља Цркве, св. Иринеја Лионског, којн је био ученик св. Поликарпа (ученика ап. Јована Богослова), “заснива се на томе да се божанство не само наравствено, већ реално, суштински, по самој својој природи и готово физички снаја с телом и душом човека и изазива у њима потпуну н свестрану обнову”.
 
4. Борба против страсти. (В. поглавље о страстима и начинима борбе против њих).
 
5. Борба са искушењима.
 
Постоји светоотачка мисао чија суштина се своди на то да, када не би било искушења, не би било ни уметности њиховог превазилажења. Искушавајући утицаји неретко носе различите маске, тако да их није тешко препознати. По вештини да одбија и савладава искушења оцењује се истинска снага духа, издржљивост и степен духовне зрелости.
Искушења се потхрањују сваком човеку својственим тежњама према насладама, користи, таштини, а преко тога кроз прецењивање својих могућности и губитак будности. Узрочници таквих утицаја могу бити како мисли и жеље, тако и људи из најближе околине и околности.
 
6. Претварање негативних својстава у супротна.
 
Један од начина борбе са својим недостацима састоји се у свесном раду на постепеном претварању негативних својстава у њима супротне антиподе. На пример:
страх – у смелост
гнев – у кротост;
завист – у радовање и саосећање;
обожавање ствари – у задовољство оним што човек има.
 
7. Обраћање пажње на спољашња чула.
 
Рад на себи и јачање својих позиција незамисливо је без пажљиве контроле наших спољашњих чула – тих својеврсних прозора у свет: чула вида, слуха, мириса, додира и укуса.
Тако на пример, вид мора бити употребљен само за фиксирање позитивног и божанског, на пример, на посматрање устројства природе и света. Познат је повољан утицај на човеково здравље природних пејзажа, и, обрнуто, погубност мучних сцена повезаних са насиљем, хаосом и нередом. Ако је човек љубитељ телевизијског програма, неоспорно је да је боље и корисније бирати емисије него гледати све емисије одреда у којима су секс, насиље и ужас измешани са сликама природе и наравственим проповедима.
Исто тако слух треба одвраћати од ружних речи, празнословља, злословља, псеудо-музичког безумља (“Треба да чуваш и уши твоје” – пише старац Никодим Светогорац у књизи “Невидљива борба”, помињући чување слуха од срамног говора, измишљотина, сплеткарења, клевета, празнословља и свих речи које могу имати штетан утицај.
Свесно усмеравање ка филтрирању најкориснијег и најважнијег односи се и на органе мириса и додира.