ТЕРАПИЈА ДУШЕ – СВЕТООТАЧКА ПСИХОТЕРАПИЈА

ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија
 

 
Невидљива борба
 
Ова борба је најтежа.
(Свети Никодим Светогорац)
 
Питањима унутарње (невидљиве) борбе на путевима духовног усавршавања посвећен је битан део светоотачких трагања. Постоји чак и истоимена књига старца Ннкодима Светогорца с подробним описом етапа и начина ове тајне невидљиве битке која одражава вечно супротстављање добра агресији зла.
Скоро двехиљадугодишње практично искуство хришћанског подвижништва сведочи о високој напетости н невероватној интензивности ове битке, како се каже, “на живот н смрт”.
Какав је то рат? Зашто је он невидљив и практично непознат ширим круговима неверника? А можда су то све доконе измишљотине и фантазије на духовне теме?
Невидљиви рат је најнеоспорнија реалност и прати као сенка сваки правилни пут унутарњег развоја и усавршавања на стазама светости и благочашћа. Дата чињеница је апсолутни закон који је потврђен искуством многих поколења.
Најстрашнији и најопаснији непријатељ налази се у самом човеку, а не негде изван. Леност, егоизам, сластољубље, користољубље, ружне навике, склоности и пороци – све то чини читаву војску невидљивих непријатеља који непрестано војују с нама.
Али постоји и друга врста непријатеља, која чини мистични, духовни ниво. Реалност духовног света материјалистичка наука не признаје. Постоје, истина, неке теорије физичког плана које се тичу лептонских поља, квантних тела, штетних дејстава, биополарних паразитарних бића која покушавају да помало прошире устаљене појмове. С друге стране, готово све религије и окултне науке признају свет духова, али га замишљају на суштински различите начине.
С гледишта Православља, човеку непријатељске духовне суштине су пали духови (демони, зли дуси). Њихова дејства имају за циљ да погубе људске душе, они се на све могуће начине супротстављају путевима спасења и истине.
Почев од библијских времена па све до данашњих дана демонски начини борбе се нису по својој суштини променили, већ се мењају само спољашњи облици. У основи пак увек се налази: лаж (јер сам је ђаво “отац лажи”), обмана, искушење славом, богатством. чудесима, влашћу и моћи (сетите се Христових искушења у пустињи). Демонски утицаји су веома разноврсни: од непосредних физичких утицаја (овакве нападе су доживели, на пример, Антоније Велики, један од оснивача монаштва, подвижник из 4. века наше ере, руски св.преп. Серафим Саровски и многи други). Први је био буквално избијен од стране невидљивих бића, а у келију преп. Серафима једном је убачено брвно које је следећег дана неколико људи уз велики напор једва изнело (описана су и друга испољавања чудне и савременом човеку загонетне силе која је званично већ регистрована и названа “полтергајст” – у преводу с немачког “шумски дух”).
У светоотачкој литератури роварења овог духа описана су прилично подробно. У неким случајевима су то груби испади уз примену силе, уз претње, псовке, премештања у простору предмета, па чак и људи. У животопису руског светитеља преп. Нила Сорског наводи се епизода, повезана са случајем када је непозната сила уграбила дете које је пред очима мноштва људи почело брзо да се премешта у простору, све док није ишчезло.
Разумљиво је да нема никаквих разлога да се признају савремене чињенице “полтергајстног” плана, а да се поричу суштински аналогни догађаји које су забележили древни извори.
Па ипак, зашто већина људи као да не зна и не примећује никакву овакву борбу, живећи у данашњем свету? Ствар је у томе што се духовни, праведни живот разликује од “обичног” (премда, заправо, за човека “обичан” живот и мора бити праведан, духован, а не порочан или животињски), управо по томе што он као да открива другачије познање (реч “познање” боље него обично употребљавана реч “знање” одражава суштину дубинског схватања предмета и појава, док се знање често састоји само у усвајању функционалног, туђег и недуховног искуства које није дубоко доживљено од стране душе), изоштрава истанчаност доживљаја и способност опажања, дозвољава да се на време примете одапете стреле непријатеља и да се човек одбрани од њих.
Осим тога, лица која су огрезла у својим пороцима, уским тежњама и најнижим нагонима већ су побеђена силама таме, далеко су од спасења и изгледа да немају нарочиту вредност за човечанству непријатељски духовни свет. Уосталом и оваквој категорији људи демонски утицаји нису тући. Тако на пример, неке пијанице и наркомани отворено признају да се осећају као да су у ропству неке моћне силе којој нису у стању да се супротставе. Ту се не ради само о уобичајеним порочним навикама, већ о нечем другом, дубљем и несхватљивијем. Свакако је да се ту ради и о споју природне физиолошке склоности, психичке зависности са другим утицајима. На крају крајева, присуство демонског чиниоца у развоју ових порока одвајкада су признавали сви подвижници светости и Свети Оци који су истраживали овај проблем.
У чему се састоји практични смисао ове невидљиве борбе? Пре свега (за подвижника) у непрестаној и неуморној пажњи на себе и у непрестаној спремности да се одмах одбије изненадни напад под каквим год маскама он долазио (била то мисао, жеља, виђење, рачунајући и виђење у сну, или спољашњи утицај преко неког човека). Ово неуморно стање непрестане будности у светоотачкој књижевности се назива термином “трезвеност” (трезвоумље).
Човек који губи обазривост и који је затечен, по правилу, није спреман на сукоб и бива побеђен. Сетимо се стања бившег Совјетског Савеза у тренутку напада Немачке 1941. године. Раздрагано расположење и самоувереност у своју непобедивост довели су најпре до трпљења тешких пораза совјетске велесиле од бројчано слабијег, али добро организованог, противника који је био опседнут у суштини ђаволском идејом светске владавине.
Унутарњи и спољњи наши непријатељи о којима је реч, далеко више су опасни и изврсно припремљени, проучили су нас и нападају наше најслабије, најрањивије стране, лако пробијајући одбрану на лоше чуваним местима, где стражари спавају и безбрижно се понашају.
“У мом животу сваког тренутка може да се догоди све: како оно добро и радосно, тако и тужно, па чак и трагично, како лично мени, тако и мени блиским људима. Потрудићу се, ако се то догоди, да се суочим са свим што ме задеси; нећу бежати, већ ћу прихватити свршену чињеницу, храбро и непоколебиво, као што доликује војнику. Дај, Боже, наравно, да се не догоди оно најгоре. Али шта сам ја бољи од оних којима се слично догађа. ‘Нека буде воља Твоја’. Потрудићу се да понесем свој крст не просто као дужност, већ са захвалношћу!”
Отприлике оваква спремност мора увек бити у сваком човеку да би преживео све изненадне ударце у нашем свакодневном животу.