NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dela savremenih teologa » TEOLOGUMENE U SAVREMENOM BOGOSLOVLJU

TEOLOGUMENE U SAVREMENOM BOGOSLOVLJU

<p claSVEŠTENOMUČENIK DANIL SISOJEV
TEOLOGUMENI U SAVREMENOM BOGOSLOVLJU
 
a slijepi slijepoga ako vodi, oba će u jamu pasti
 
Najmudriji Otac petog veka, Prepodobni Vikentije Lerinski, znajući za lukavstvo drevne zmije, piše o pravilu razlikovanja istine i laži u nedrima Pravoslavne Crkve: „upravo zato što postoji toliko izvora najraznovrsnijih zabluda, neophodno je usmeriti nit tumačenja Proroka i Apostola po pravilu crkvenog i pravoslavnog shvatanja. U samoj vaseljenskoj Crkvi osobito moramo da se brinemo da bismo držali ono čemu su verovali svuda, uvek i svi; jer istinito i u pravom smislu vaseljensko, kako pokazuje značenje i smisao tog naziva, jeste ono što uopšte obuhvata sve. To će biti samo onda kada budemo sledili univerzalnost, drevnost, saglasje; univerzalnost ćemo slediti samo onda kada budemo priznali za istinitu samo onu veru koju ispoveda Crkva na celoj Zemlji; drevnost – samo kada nikako ne odstupamo od onih misli koje su, bez sumnje, bile odobrene od svetih predaka i otaca naših; saglasje – onda kada u samoj drevnosti budemo sledili odlukama i mislima svih ili, u krajnjoj meri, većine sveštenika i učitelja zajedno.“[1]
Sledeći to pravilo, Hristova Crkva stoji već dvadeset vekova, ali u naše vreme su se ponovo pojavili ljudi koji su počeli da sumnjaju u njega. Neki savremeni teolozi, koji iznose nova učenja, susreli su se sa činjenicom da su njihova mišljenja pravoslavni hrišćani počeli da porede sa rečima Otaca i otkrili da su ta učenja nespojiva. Tada su ti teolozi umesto, u takvoj situaciji, potpuno normalnog pokajanja i odbacivanja sopstvenih bogoslovskih novotarija, isturili tačku gledišta, saglasno kojoj možeš verovati u sve što ti je ugodno, samo da ta vera nije bila direktno osuđena od strane Crkve. Oni tvrde da ako neka pretpostavka nema neposredni sotiriološki[2] značaj i pri tom: a) nije osuđena od sabornog uma Crkve; b) ne vodi pri logičkom razmatranju u protivrečnost sa jasno ustanovljenim dogmatskim veroučenjem Crkve; v) ne razilazi se sa rasuđivanjem nekog od Otaca; d) ima oslonac makar u nekom svedočanstvu crkvenog predanja – možeš je se držati, uz uslov da se ne iznosi kao neko opšte-crkveno obavezno rasuđivanje veroučiteljnog karaktera. Pritom, nije važno što pojedina bogoslovska mišljenja mogu da protivreče jedno drugom. To se smatra normalnim, a za oslonac tome navode se reči apostola Pavla, koje su tobož izrečene u vezi sa tim pitanjem: „Jer treba i podvajanja da budu među vama„. (1 Kor 11:19)
Ali osobito vole da navode tvorca te teorije – poznatog crkvenog istoričara V. V. Bolotova, koji piše: „Niko nema vlast da mi zabrani da se u svom ličnom bogoslovskom mišljenju držim nekog teologumena, koji je izrekao makar jedan od otaca Crkve, samo ako nije dokazano da je kompetentni crkveni sud već priznao taj stav za pogrešan. Ali sa druge strane, niko nema vlast da od mene zahteva da ja, kao svoje lično bogoslovsko mišljenje sledim neki teologumen, kojeg je iznelo nekoliko otaca Crkve, i koliko god bi me taj teologumen osvajao svojom uzvišenom bogoslovskom lepotom, neće me pokoriti dostupnom i veličanstvenom silom svoje argumentacije.“[3]
Smatra se da ovaj citat dozvoljava da po svojoj volji barataš istinama vere. Štaviše, neki od sledbenika tog mišljenja tvrde da je samo po sebi shvatanje „saglasnosti Otaca“ (consensus patrum) unutrašnje protivrečno, da je jednomislenost za hrišćane moguća samo u glavnom – u zajedničkom putu, kojim oni moraju ići ka svom spasenju, sledeći ljubav i slobodno tumačenje Svetog Pisma, nalazeći se u okrilju Pravoslavne Crkve.
Slična argumentacija, koja odbacuje saglasnost mišljenja Otaca, primenjuje se pri razmatranju pitanja o Stvaranju (čovekovog porekla, porekla smrti, itd.), u oblasti eklisiologije (pitanje o granicama Crkve), sakramentologije (delotvornosti vancrkvenih tajni), eshatologije (konačnosti muka), hristologije (povređenosti ili nepovređenosti ljudske prirode, koju je Hristos primio prilikom Svog Ovaploćenja), u odnosu prema biblijskoj kritici, čudima, itd. Na taj način nama se predlaže da se smirimo pred postojanjem niza bogoslovskih sistema u Crkvi, objedinjenih samo formalnim sledovanjem dogmata Vaseljenskih Sabora (iako se često i poslednje ograničenje odbacuje zarad jednog ili drugog „teologumena“).
Hajde da razmotrimo osnovanost teorije teologumena u okviru Svetog Pisma. Neophodno je reći da sam pojam privatnog bogoslovskog mišljenja, od kojih je jedna varijanta „teologumen“, u svetootačkom shvatanju uopšte nije nešto čime se treba gorditi. Ili pak smatrati za moguće konstruisanje iz, na toj osnovi nakupljenih argumenata, sopstvene bogoslovske koncepcije. Po istinitoj reči o. Rafaila (Karelina), „pravoslavna pozicija po tom pitanju je unekoliko drugačija. Ako mišljenje jednog Oca protivreči Predanju Crkve ili učenju drugih Otaca, treba se držati stava koji je izrečen od većine Otaca kao najpouzdanijeg. Poražavajuće svedočanstvo religiozne istine predstavlja jedinstvo duhovnog iskustva i jedinstvo učenja, koje je utemeljeno na iskustvu mnoštva Otaca. To nije samo podudaranje stavova, već mističko sagledavanje jedne stvarnosti i svedočenje očevidaca. Izbor teologumena na osnovu svedočanstva jednog od autoriteta, po svom ličnom ukusu ili polemičkoj zainteresovanosti, veoma je nalik metodu jezuita, koji se zove probabelizam, kada je za izvršenje nekog postupka, koji protivreči opšteprihvaćenim normama morala, dovoljno kao opravdanje ukazati na primer ili izreku jednog od autoriteta. A naći neophodan citat, i ugurati ga pod sopstveno mišljenje, već i nije tako teško“.[4]
Štaviše, Sveti Oci su citiranje mišljenja nekog Svetog koje protivreči učenju većine smatrali za ponavljanje Hamovog greha. Evo kako o tome govori Sveti Fotije: „Ako bi čak 10 ili čak 20 Otaca rekli nešto, a 600 i bezbrojno mnoštvo ne govorili to isto, ko vređa Oce – oni koji zaključuju o pobožnosti tih malobrojnih Otaca na osnovu par reči i postavljaju ih nasuprot Saborima, pretpostavljajući ih bezbrojnom horu, ili pak oni koji za svoje zaštitnike biraju mnoštvo Otaca?“[5]
Na taj način, „teologumen“ predstavlja posledicu uklanjanja ljudske misli od Otkrovenja, po rečima Prepodobnog Varsonufija – „pogrešno učenje“.[6] Da li je moguće da se iz skupa laži pojavi istina?
V. V. Bolotov, koji je prvi u bogoslovsku svakodnevicu uveo termin „teologumen“, nije ga preuzeo iz Svetih Otaca, niti iz „sholastičkog bogoslovlja“, već iz zapadnih teorija dogmatskog razvoja, zasnovanih na hegelijanstvu. „Kod Bolotova kao osnova služi njegova predstava o „teologumenima“ kao bogoslovskim tvrdnjama posebnog statusa – koje nemaju pouzdanost i opštepriznatost dogmata, a koje se, međutim, ne tumače ni kao mešavina odblesaka istine sa grehovnim neznanjem (grehovnost neznanja bogoslovskih istina, to jest, onoga što je neophodno za spasenje on čak i ne pominje). Svoj stav on predaje kao svetootački i kao potvrdu toga – umesto nedostajućih navoda na Svete Oce – zapisuje „teologumen“ grčkim rečima. Ali, iz rečnika je lako uveriti se da ni klasični, ni srednjevekovni grčki jezik suštinski ne znaju za taj pojam. Reč je ušla u upotrebu zahvaljujući zapadnim učenjima Novog vremena… Reč „teologumen“ zapisana na grčkom, služila je za označavanje nekog otačkog mišljenja, koje se po mišljenju udaljilo od crkvenog učenja; u bolotovskoj upotrebi reči – to najtačnije odgovara „ličnom bogoslovskom mišljenju“. Iz istog izvora, iz koga je Bolotov pozajmio svoj pseudo-grčki termin – iz nepravoslavne zapadne kulture – pozajmljivao je pre svega i svoju predstavu o bogopoznanju i o znanju Boga, koje poseduje Crkva.[7]
Razmotrimo i biblijski stih: „Jer treba i podvajanja („airesei“) da budu među vama“ (1 Kor. 11:19), koji se pre svega upotrebljava kako bi se u Crkvi učinilo normalnim postojanje nekoliko međusobno isključivih stavova povodom još nerešenih pitanja veroučenja na Saborima.
Navešćemo reči V. Loskog koje je izrekao povodom sličnog pokušaja protojereja S. Bulgakova da zaštiti svoju sofiologiju: „Prot. S. Bulgakov želi da pretvori bogoslovske sporove, podele („jeresi“), smutnju – u normalne pojave u crkvenom životu, u neophodnu formu bez koje je nemoguće dostizanje Istine. On biva izobličen pre svega od strane Apostola Pavla, na koga želi da se osloni… Apostol Pavle nikako ne priznaje sporove u Crkvi za normalnu pa čak ni obaveznu pojavu, „ne hvali“ zbog podela, priznaje ih za „najgore“, teško veruje glasinama i teši se mišlju o promisliteljskoj volji, koja samo zlo primorava da služi dobru i dopušta sporove, da bi se u iskušenju uzvisili najiskusniji. Drugačijeg tumačenja navedenog teksta – u smislu „neophodnosti“ jeresi za normalan život Crkve – ne može biti. U protivnom slučaju došli bismo do toga da u istom smislu tumačimo Gospodnje reči: „Teško svijetu od sablazni jer potrebno je da dođu sablazni, ali teško čovjeku onom kroz koga dolazi sablazan“ (Mt. 18:7), to jest, pripisivati Bogu poreklo zla, sablazni i haosa u svetu.
Burna i dugačka „bogoslovska razmatranja“ (na primer, hristološki sporovi na koje ukazuje o. S. Bulgakov) sami po sebi nikako nisu normalna i poželjna pojava u crkvenom životu… Saborna veroispovedanja, kojima su se obično završavali sporovi, uvek su predstavljala krajnju meru. Ona ni u kom stepenu ne opravdavaju one, koji prinuđavaju Crkvu na toliko odlučnu meru, izazivajući sporove i smutnju, postajući uzrok sablazni („skandalion“ – grčk.). Heroizam koji u ratu pokažu zaštitnici otadžbine ne čine da rat sam po sebi bude pozitivna i neophodna pojava…
Kada bi bogoslovski sporovi i razmatranja bili norma dogmatskog života, jedini put ka poznanju Istine, onda nikada ne bi bilo Otaca i Pravoslavlje ne bi postojalo… postojala bi mišljenja, lutanja u tami, mnoštvo komisija, koje analiziraju i razmatraju pojedine stavove, ogromna literatura, priprema materijala za „budući Sabor“ – i napušteno stado vernih, ostavljeno „vetrovima učenja“, koje ne zna za kim ići, kako verovati, u očekivanju saborskog „obrazloženog suda“, koji na kraju, po rečima o. S. Bulgakova, može još da se „pokaže kao razbojnički“. Na ono stado vernih, radi kojih se prolila dragocena Krv Hristova, radi kojih je na Pedesetnicu sišao Duh Sveti, radi kojih postoji Crkva, o. S. Bulgakov zaboravlja. Zaboravlja i na to da je u Crkvi ljudima predana sama Božanska Istina, a zajedno sa njom i odgovornost za čistotu njenog primanja od strane svih članova Tela Hristovog, svakog po svojoj meri. Svest o toj odgovornosti i revnost za Crkvu ne pobuđuju na oklevanje i razmatranje, već pre svega na odlučno protivljenje onome što može naneti duhovnu štetu vernima. Reč – ne predstavlja ravnodušno treperenje vazduha, već istinsku duhovnu silu, posebno reč učenja u Crkvi. Ovde ne može biti mesta kvijetizmu, već neprestanom bdenju crkvene vlasti i neodložnom preduzimanju ovih ili onih mera za poučenje i zaštitu pastve. Bogoslovski sporovi, koji se pri tome vode predstavljaju žalosnu neophodnost, rat u kome se uzdižu „postojani“, štiteći zajedničko nasleđe Crkve.[8]
Ove reči V. Loskog u svoj svojoj punoći odnose se i na savremene sledbenike „teologumena“ koji sami žele da se zaštite od pravedne optužbe za jeres.
Zaista, treba reći da je potpuno nedopustiv odnos prema bogoslovlju kao sferi čovekove stvaralačke aktivnosti. Prvo, bogoslovlje rešava isuviše važna pitanja da bi u njemu bilo mesta ljudskoj samovolji. Pokušaj upotrebe sposobnosti svoje fantazije u bogoslovlju sličan je pokušaju eksperimentisanja na minskom polju. Izmeni makar slovo u Simvolu Vere – i večni udeo čoveka postaje veoma žalostan! Izgradi novi dogmatski sistem – i svet će biti potresen čudovišnim zločinima. Po ispravnom zapažanju Čestertona, bogoslov je sličan ukrotitelju lavova i tigrova. Daj im malo slobode – i čudovište drevnog očajanja će zahvatiti narode! Pa i sami verujući uopšte očekuju od bogoslovlja ne nove sisteme, već svedočanstvo istine. Hrišćaninu uopšte nije interesantno kako moderni teolozi smatraju mogućim shvatanje jednog ili drugog drevnog teksta; nije im važno da li je moguće Evanđelje tumačiti na način da će se mučenja nekada završiti, ili za ljubav „braći katolicima“ tvrditi da je „filiokve“ potpuno pravoslavno učenje, ili da su njihove tajne delotvorne jer se tako može razumeti ova ili ona izreka nekog Svetitelja. Njima (a autor pribraja sebe toj izumirućoj grupi stanovništva) je važno da znaju, kako je sve bilo u stvarnosti, kakva je istina. Šta se nalazi u čaši ksenda? Odakle je uzeto Adamovo telo? Da li su Hrista mučile grehovne pomisli? Teologumen nam ovde ničim ne može pomoći. Jer on je samo umetničko delo, a ne svedočenje očevidca. Pokušaj da se bogoslovskim mišljenjima zameni jasno svedočanstvo Pisma predstavlja duhovno falsifikovanje. Jer i čovek koji falsifikuje novčanicu stvara, trudeći se pri tom da njegovo delo maksimalno bude nalik na original. Tako i novi bogoslov stvaralački gradi sopstveni sistem, pri tom ga predstavljajući za istinsko, savremeno Pravoslavlje. Polazeći od toga, razumljivo je zašto je Arhijerejski Sabor Ruske Pravoslavne Crkve 2000. godine izjavio da je „nedopustivo ograničavati saglasje u veri uskim krugom neophodnih istina, da bismo van njihovih granica dopustili „slobodu u sumnjivom“. Neprihvatljiv je sam stav tolerantnosti u razlikama po pitanju vere.“ (Osnovni principi odnosa Ruske Pravoslavne Crkve prema inoslavlju. 2.10). Ova odluka Sabora kategorički odbacuje samu mogućnost postojanja „teologumenskog bogoslovlja“ i samim tim lišava sledbenike te metodologije same mogućnosti ostajanja u okviru pravoslavnog veroučenja.
Neophodno je primetiti da je priznavanje slobode „teologumenskog stvaralaštva“ izgrađeno na neiskazanom pokušaju, kao da tobož ne postoji celosni sistem svetootačke misli. Taj pokušaj je zadobio svoj razvoj u delima protestantskih istoričara Crkve još u devetnaestom veku jer im je bilo potrebno zbog konfesionalnih razloga (da bi dokazali neophodnost Reformacije). Ali sami Oci nisu tako smatrali. Za njih je patristika bila nešto jedinstveno. Nema potrebe navoditi bezbrojne citate, dovoljno je setiti se anateme Sedmog Vaseljenskog Sabora: „Sledimo drevnom zakonu vaseljenske Crkve. Čuvamo odluke Otaca. One koji dodaju bilo šta učenju Vaseljenske Crkve ili oduzimaju od njega – predajemo anatemi.“ Očigledno je da su za svest Crkve Sveti Oci bili u suštini jedinstveni. Ispravno je o tome pisao o. Serafim (Rouz): „Sveti Oci (samo ako su istinski Sveti Oci, a ne samo crkveni pisci neodređenog autoriteta), izlažući učenje Crkve, ne protivreče jedan drugom, čak i ako nam se po našem slabom razumu čini da među njima postoji neslaganje. Akademski racionalizam postavlja jednog Svetog Oca nasuprot drugom, ispituje njihov međusobni „uticaj“, deli ih na „škole“ i „frakcije“ i nalazi protivrečnosti među njima. Sve to je strano pravoslavno-hrišćanskom shvatanju Svetih Otaca. Za nas pravoslavno učenje Svetih Otaca predstavlja jednu celinu, a pošto je očigledno da se celokupno pravoslavno učenje ne nalazi ni kod jednog Oca, jer su Sveti Oci zbog svoje ljudske prirode ograničeni, mi nalazimo jedan njegov deo kod jednog, drugi deo kod drugog Oca, i jedan objašnjava ono što je neshvatljivo kod drugog.“[9]
Svako pažljiv može da se ubedi u to da će u ogromnoj većini pitanja veroučenja naći kod Otaca jedinstven stav, tako da njihovo učenje predstavlja celinu. Sve to na očigledan način govori da to nisu slučajni ljudski stavovi, već Predanje Duha Svetoga! Da, Crkva ima svoj Izvor informacija, Koji vlada najvišim autoritetom po svim pitanjima bez izuzetka, jer je On razlog postojanja svega što postoji. Taj Izvor je jedinstveni Svedok stvaranja, jer On Sam jeste Tvorac i zato svaki čovek koji Mu veruje uopšte nema potrebu za svedočanstvom svetovne mudrosti, već će pre da je se gnuša i da je prezire, kao nesposobnu da pozna Boga kroz Njegovu tvorevinu. Informacija tog Izvora nalazi se u Reči Božijoj, koju čuva Crkva. I samo Crkva ima pravo da tumači Reč Božiju, jer u Njoj do sada deluje i živi Duh Sveti, Koji je i dao Sveto Pismo kroz Apostole i Proroke i Sam je protumačio Pismo kroz Svete Oce. Mi znamo kako da poznamo Njegov sveti glas. Čujemo ga onda kada Pismo jednako shvataju svi Oci, koji su živeli u sva vremena i u svim mestima. I ako budemo postupali tako saznaćemo istinsku istoriju sveta. Sveti Grigorije Niski piše da treba „u svemu tome imati Crkvu za učiteljicu, da uopšte ne bi bilo potrebe za glasom sa strane, jer kako govori Gospod: evo zakona za duhovne ovce – da ne slušaju glas tuđinca (Jn. 10:5)“.[10]
Zato se na pitanje: „Šta u jednom ili drugom teologumenu vidim što je neprihvatljivo i što ometa delo spasenja ljudi?“ – može odgovoriti ovako: neprihvatljiv je takav odnos prema učenju Crkve i glavno, prema Svetom Pismu, koji vodi čoveka u večnu propast.
Sveti pravedni Jovan Kronštatski ovako piše onima koji, nalik na savremene teologumeniste, sumnjaju u bukvalni smisao Svetog Pisma: „Kada posumnjaš u istinu nekog lica ili događaja, koji se opisuje u Svetom Pismu, seti se tada da je svo Sveto Pismo bogonadahnuto (2. Tim. 3:16), kako govori Apostol, znači istinsko i da u njemu nema izmišljenih lica, basni i priča, iako postoje priče, a ne sopstvena povest, gde svako vidi da se radi o tome. Cela reč Božija jeste jedna istina, nerazdeljiva celina, i ako priznaš za laž jednu, bilo koju, priču, izreku, reč, zgrešićeš protiv istine celog Svetog Pisma, a prvonačalna istina jeste Sam Bog. Ja sam Istina (Jn. 14:6), govori Gospod; riječ Tvoja jeste istina (Jn. 17:17) govori Isus Hristos Bogu Ocu. Dakle celo Sveto Pismo smatraj istinom: kako se o čemu govori, tako je i bilo ili biva.“[11]
Najpremudriji Učitelj Crkve, Jovan Zlatousti, upozorava one nesrećnike koji pokušavaju da svoje misli uvedu pod plaštom tumačenja Pisma: „Ne verovati onome što se nalazi u Svetom Pismu, već uvoditi drugo iz svog uma, mislim da podvrgava velikoj opasnosti one koji se osmele na takvo delo.“ I zaista veće opasnosti jednostavno nema. Jer govorimo o večnom mučenju zajedno sa nečistim duhovima, koliko god bi to bilo smešno umišljenim mudracima! Ne kliče uzalud taj isti Zlatousti Svetitelj o prethodnicima savremenih „ljubitelja stvaralačkog bogoslovlja“: „On ne veruje Pismu? Onda se odvrati od njega kao besnog i bezumnog. Ko ne veruje Tvorcu vaseljene i kao da okrivljuje istinu za laž, kako može da zasluži bilo kakav oproštaj? Ti ljudi imaju lažan izgled i, oblačeći se u masku krotosti, pod ovčijom kožom kriju vuka“.[12]
Ako se spasavamo kroz veru (Ef. 2:8), onda odbacivši je ili unakazivši, ginemo. Šta može biti strašnije? „Teologumenisti“ odbacuju učenje o bogonadahnutosti Pisma i predanje njegovog razumevanja koje nam je predano kroz Oce. Postulira se promenljivost dogmata, koji se dele na važne i nevažne za spasenje. Unakažava se predstava o Svetom Pismu. Pokazuje se da je u potpunosti odbačen princip „saglasja Otaca“. Uvode se mišljenja koja su bila odbačena od Crkve. Ko može da spasi one koji izmišljaju svoju veru, koji odbacuju jedino Bogom dano sredstvo spasenja, koji same sebe izbacuju iza granica Pravoslavlja? Praksa pokazuje da je ljubav prema „stvaralačkom bogoslovlju“ posledica odsustva straha Božijeg, koji je temelj premudrosti i početak svakog dobra. U pravu je bio o. Serafim (Rouz) kada je takve mislioce nazivao „bogoslovima sa cigarom“. Za njih je izgubljeno osećanje Boga Živog i Istinitog. Oni zaboravljaju da ćemo Mu dati odgovor za svaku praznu reč, tim više za samopouzdanu reč o Njemu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Vikentiй Lirinskiй, prep. O Svящennom Predanii Cerkvi. SPb., 2000. S. 19-20.
  2. Sotiriologija – nauka o spasenju (prim. prevodioca).
  3. Bolotov V. V. K voprosu o Filioque. SPb., 1914. S. 31-32
  4. Rafail (Karelin), arhimandrit . Vыzov novomodernizma. M., 1999. S. 90-91.
  5. Cit.po: Lebedev A. P. Očerki vnutrenneй žizni Vizantiйsko-vostočnoй Cerkvi v IX, X i XI vekah. SPb., 1998. S. 160.
  6. Prepodobnыh otcov Varsanufiя Velikogo i Ioanna rukovodstvo k duhovnoй žizni. M., 1995. S. 387-388.
  7. Sm.: Prot. Ioann Meйendorf. Žiznь i trudы svяtitelя Grigoriя Palamы. Vizantorossika. 1997. S. 400-402.
  8. Losskiй V. Spor o Sofii. M., 1996. S. 13-15.
  9. Serafim (Rouz), ieromonah. Pravoslavnый vzglяd na эvolюciю. SPb., 1997. S. 36-37.
  10. Sv. Grigoriй Nisskiй. Tvoreniя. Č. 1. M., 1861. S. 204.
  11. Ioann Sergiev, protoiereй. Moя žiznь vo Hriste. SPb., 1893. T. 1. S. 102-103.
  12. Sv. Ioann Zlatoust. Tvoreniя T. 4. Kn. 1. SPb., 1898. S. 11.

 


Prevod sa ruskog:
Stanoje Stanković
Lektura:
Rodoljub Lazić
Izvor:
Žurnal «Blagodatnый Ogonь»

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *