NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » TEOLOGIJA KAO NAUKA, I NAŠA SLOBODA U ODSUSTVU SLOBODE SAGLEDAVANJA ISTE – (U VEZI SA OVDE OBJAVLJENIM ČLANKOM INOKINJE VASSE (LARIN))

TEOLOGIJA KAO NAUKA, I NAŠA SLOBODA U ODSUSTVU SLOBODE SAGLEDAVANJA ISTE – (U VEZI SA OVDE OBJAVLJENIM ČLANKOM INOKINJE VASSE (LARIN))

<p claProtojerej-stavrofor LJUBO Milošević

TEOLOGIJA KAO NAUKA, I NAŠA SLOBODA
U ODSUSTVU SLOBODE SAGLEDAVANJA ISTE

– A sve u vezi sa ovde objavljenim člankom inokinje Vasse (Larin) –
 
Zovem brata i razgovaramo; govorimo i o mom sinovcu. Šta ćemo sa njim – pitam ja? Razmišljaš li o bogosloviji? – E nije ti to više „ona“ bogoslovija, i „ono“ obrazovanje. Možda u gimnaziju, pa onda u neku pravoslavnu školu u inostranstvu? U Rusiju, ili možda tamo u školu negde kod tebe ali da ti budeš pored njega.
Sećam se onih mojih dana sredinom 80-ih u Francuskoj kada sam gordo govorio da je naša bogoslovska škola najbolja na svetu. O ocima „justinovcima“ se uveliko govorilo u Ruskoj Zagraničnoj Pravoslavnoj Crkvi i od njih se mnogo očekivalo u pogledu velikih promena u SPC. Naravno, očekivalo se zbog pokazanog bogoslovlja tih ljudi. Zbog toga kako su oni u to vreme mislili, govorili i učili. Posebno se pominjalo ime o. Atanasija „Eftiča“, i moj tadašnji episkop Marko, koji je bio moj rukovodilac (kako i kuda sa mnom dalje), sa ljubavlju je govorio o njemu, i govorio je da je to njegov drug. Naravno, i ja sam ga još više zavoleo. Danas me pitaju: a šta se desilo? Šta se to tamo dešava u SPC? A gde sve saborno ne služim! Odgovora nemam, zato što možda zbog nekih sukoba i razočaranja u ta stara očekivanja ne želim da ga sročim. Ne mogu, jer tamo dugo ne živim, a svašta čujem… Šta je tačno a šta nije Bog zna? A moji školski drugovi – sada poznati i čak priznati sveštenici, onda i rođaci po ženinoj liniji kojih ima negde oko desetak sveštenika – svi oni govore da je nastupilo „strašno“ vreme (poštujući porodičnu privatnost ne iznosim razgovore sa mojim tastom – poznatim Protom). A i moj brat je sveštenik. Da su svi ovi ljudi horski prelašćeni, u tu priču ne verujem .
Već mi odzvanja u ušima: „a jesi li ti normalan, gde da se vraćaš“ – kažu mi. To kažu kada me pokrene „nostalgija,“ koja je u stvari moja iskrena ljubav prema Otadžbini i mom narodu. U tom momentu se setim istih reči koje su skoro isti ljudi izgovorili ali drugim povodom: „a jesi li ti normalan, kuda ideš? Šta ti je, nigde nema bolje nego ovde“ – kada sam u ono vreme Ante Markovića pošao u inostranstvo iz sasvim drugih razloga od onih zbog kojih su me pozivali da ostanem (finansijskim).
Da li je zaista pred nama dno, ili nas je ono već obgrlilo i čvrsto nas drži? Sa diplomama koje tamo steknu naša omladina ovde ne može ništa da učini, i počinju doškolovavanje radeći najteže poslove da bi se finansirali. Dobro, poznavanje „geografije“ im ne pomaže sa komparativno „glupim“ Amerikancima – njihovim vršnjacima, koji, eto, danas „misle“ po „GPS“-u, i na kraj pameti im nije da se takmiče sa nekim iz geografije. (A šta će im na kraju krajeva?) Dakle, tamo je sve bilo džabe (do juče), čitav školski sistem je iza njih, opet, ovde počinju iznova i to uz najveće samoodricanje radi samoizdržavanja u dodatno teškom sistemu obrazovanja.
Važno je da se pomene da se ovi mladi ljudi odmah otrgnu od vela lažne sigurnosti i socijalne zaštite, a i egoističkog roditeljskog naručja, i počnu da se uče da budu ljudi. Uče da se suočavaju sa istinom koju niko ne prikriva niti je šminka; uče se da pred njima stoji težak „ovaj život“ koji bez rada i tog entuzijazma ne može da se ostvari, čak i ako ga gledamo samo kroz „materijalizam“ – kao ideologiju koja se protivi Crkvi.
Da li su naši školski sistemi zaista na visokom nivou ili se samo hvalimo kao i uvek u svemu drugom? – To staro srpsko suptilno busanje u prsa – koje je daleko od pravih vrednosti i kvaliteta?
Što se tiče našeg bogoslovlja, poražava činjenica da je kod nas senzacija nešto što u drugim crkvenim krugovima bledi i čak zamara – jedva se prepoznaje u sutonu pokušaja jednog propalog eksperimenta. Toliko kasnimo tehnološki – u redu; ali zašto i teološki? Zašto i teologiju da uvozimo sa Zapada ako moramo tehnologiju? Ako pod uticajem političkih akrobacija i laži, po ocu laži, uvozimo tehnološki modifikovanu hranu sa sumnjivom, ili čak izmaltretiranom genetikom, a sve na uštrb naše vekovne makrobiotike, tj. kada potiskujemo nama Bogom datu zdravu hranu, poražava da nam je potrebna i modifikovana teologija koja se uvozi iz sveta filozofije progresa i industrijalizacije – tog sve većeg haosa u kojem normalan čovek u hrišćanskoj normi života prosto poniženo na kolenima cvili.
Ne može da se izbegne konkretno i jasno pitanje: koliko je naš „teolog“ danas zaista informisan o našim pravoslavnim vrednostima, a da nije indoktriniran, usmeren ka iskonstruisanoj formi, utvrđenoj na šablonskoj korektnosti, a ne na naučnim prilazima koji koriste sve grane bogoslovskih nauka? Na prvo mesto izdvajamo doksološko učenje Pravoslavne Crkve, koje svojim životom u Telu Hristovom – vekovnim Predanjem, stoji iznad svake individue; ili iznad svih lokalnih školskih sistema; ili iznad svih revoltnih pokreta ili uticaja drugih naučnih sistema (većinom kontrolisanih i hipotetičkih).
Zašto ovo pišem? Pretragom po internetu, tražeći ključnu reč „Šmeman“ (trebalo mi za nešto), otkrio sam komentare na članak mati Vasse Larin koji smo mi ovde objavili. Vidim pominju i mene koji sam uz potrebnu saradničku pomoć članak uredio i objavio.
Dok sam kao mladić živeo u komunizmu od jednog prostog seljaka bio sam psihološki pripremljen na neprijateljska glupa mišljenja; na javne laži i oportunistička ponašanja; na razna laktašenja i dodvoravanja; na stereotipno političko mišljenje; na hipotetično „naučno“ mišljenje; na korektan šablon; na kopiranja i na „ideologiziranje“ i idolatrisanje naših „lidera“, sa harizmom ili bez nje… Dakle, moj crkven otac, a time i mudri seljak, i davno izgrađena ličnost i oblagodaćena, sve je to još onda video svojim prostim i „neškolovanim“ očima, i upozorio me na ovo u suštini tužno okruženje. To je bilo onda pa razumem. A danas? Danas je nastupila sloboda, ali samo od čega?! Sada, kada na sve to pogledam, vidim da su se i u Crkvu uvukli pa me spopadne tuga nekog „gubitništva“. Sve što nam se dešava razvija se i ostvaruje u porobljenosti, u kojoj se oličava gubitak slobode, a kroz nju i naše ličnosti – dakle u diktaturi svih vrsta. Da li je naša bogoslovska misao slobodna od „diktata“ i formalne crkveno-političke korektnosti; i da li ljudi misle van stereotipa u kojem smo izgrađeni kao logosne mislilačke ličnosti? Dakle, molim vas: da li mi o Bogu mislimo van bilo kakvog šablona i van kulta bilo čije ličnosti?
Čitajući komentare o pomenutom članku primećujem duševnu nastrojenost histeričnog takmičenja – navijanja, i to uobičajenog srpskog tipa – psihološki otkrivenog – recimo u nadmetanju navijača Partizana i Crvene zvezde, i u tom deljenju na postavkama opažanja boja, a ne i samog fudbala (i kvaliteta fudbala). Otkriva se stanje patetične ličnosti, histerije… A tragedija je ova: ako negde i u inostranstvu protivnički tim igra, navijaj za njegovog protivnika. – Srpska mržnja, inat, zluradost, nehrišćanstvo … – šta li je?
Članak inokinje Vasse, nepristrasno rečeno, jeste ozbiljna studija jednog ozbiljnog problema koji se otkriva u Šmemanu, to jest u „evharistijskoj teologiji“, koja danas izdvaja određene probleme, a mi ih po našoj prirodi podneblja u kome živimo stalno guramo pod tepih. I još važno dignemo nos! I tako živimo u psihološkom raspoloženju negiranja da oni postoje, a sve radi ličnih i emotivnih odnosa prema nečemu što bismo skrojili po našem ćefu i prohtevima. Ovako to prepodobni Justin Novi kaže: „po čoveku a ne Bogočoveku“.
Neku godinu ranije mi smo se zaprepašćivali javnim neznanjem nekih naših visoko teološki obrazovanih ljudi, koji nigde ne propuštaju da navedu titulu svog sujetnog obrazovanja (praksa jedino u SPC) ispred svojih smirenih sveštenih činova, i zvanja po zasluzi – tog javnog prepoznavanja Zajednice i njenih nagrada. Ali danas više zaprepašćenja nema! Svi se znamo! Nešto što nismo mogli ni da pomislimo pre recimo pet godina – danas je realnost na koju smo štaviše kukavički navikli. Stid više i ne postoji! A kako bi, kada analogno stidu, po profesoru naše bogoslovske škole, moral više ne postoji u individui i tako gradi monstruma od čoveka, rešavajući probleme apstraktnog čoveka, a ne čoveka kojeg vidi pored sebe? Uobičajeno je da „u zaštićenim zonama“ interneta, sumnjive formalizacije, tj. sumnjivih blagoslova kao garanta pravilnog učenja, slušamo razna lupetanja onih koji imitiraju ove učitelje. Nešto su kod njih čuli a skoro ništa nisu razumeli. I u nedostatku sposobnosti za sholastičko akademsko žongliranje ovim stvarima, kao što to rade njihovi učitelji, neki reše da „kuju i klepaju“ svoje fantastične razne stavove i mišljenja, na demokratskim postulatima: „mišljenja sam…“ Naravno, u odsustvu Istine, a i te da je Crkva u jednoj svojoj službi „monarhija“, tj. poslušanje a ne demokratija! Trovanje pravoslavnog srpskog interneta opstaje na egoističkom raspoloženju: to je samo zato što ja tako vidim; ili samo zato što ja tako hoću; ili samo zato što to crkveno-politički „mejn strim“ toleriše, pokriva, i čak opravdava a sve na uštrb sabornosti. To je zbog toga što je meni lakše, jednostavnije, bliže srcu… nije teško. Zato u pravoslavnim srpskim krugovima ne postoji „dijalog“ nego sitničarenja, „keširanja“, i više nikom nije stalo do Crkve u nama kakva ona jeste, nego samo do one kakvu ja hoću i kako je ja osećam. Živeli, rodio nam se srpski „pravoslavni“ protestant!
Nažalost, odmetnuta teološka misao koju su „legalizovali“ „parižani“ danas nam sholastički i zapadno-hedonistički nudi Crkvu, u tom unutrašnjem haosu poimanja i razumevanja Crkve. A kako bi drugačije kada za sve to vreme nju preživljavaju u RASKOLU, tj. u unutrašnjem sukobu identiteta i istorijskih korena! U unutrašnjem sukobu pojmova Crkve, i discipline kao svetootačkog poslušanja. I naravno, u takvom raspoloženju prema Crkvi ona se gradi da bude po nama a ne mi po njoj. A zašto i ne bi, kada mi sada biramo Crkvu onako kako ona nama odgovora. Odatle nam dolazi model obnove našeg duhovnog života – ali kakve obnove?
Šmeman je predvodnik tog subjektivnog emotivisanja – tog emotivnog shvatanja Crkve, koju on decenijama traži da se ne bi „moderan“ čovek sukobio sa njom. On traži prilagođavanje Hrista čoveku, a ne da se čovek poistoveti sa Hristom. A ovo prvo jeste stara zapadna hrišćanska misao. Da se traži „savremen“ čovek u Crkvi? U kojem „vremenu“ – onom evanđelskom: „juče, danas, sutra“, ili u vremenu progresa i industrijalizacije koje za sobom vuče haos (ono što ranije pomenuh)? U onom koje u samoj stvari i ne postoji, u tim dimenzijama Crkve? Žaliti se da je „teško“ samo zato što je meni teško ne znači da je zaista teško. A da bi opravdao to moje „teško“ ja krećem čak i na osudu, da onaj kome je lako (srcem voli i ljubavlju ispunjava) to preživljava u sukobu razuma i ličnosti – u „šizofreniji“.
Neki oca Aleksandra Šmeman veličaju i poređuju maltene sa „otkrovenjem“? To čitam na ovom srpskom teološkom internetu koji postoji sa formalnim blagoslovima SPC. „Otkrovenje“ – koje je godinama prečitavao i popravljao, i opet se vraćao i prečitavao, i popravljao; i opet prečitavao pa opet prepravljao; i tako još po ko zna koji put, u nedogled, kada kičicom svojih misli umetnički „stavlja boju na boju“. Tako o. Aleksandar u iščekivanju „umetničke neizvesnosti“ stvaralački traži sebe, i tako po sebi suptilno kroji pojam Liturgije ograđujući je svojim iskustvom i shvatanjem. I to se danas predlaže kao model, kao stereotip uprkos pitanju: a ko koga uslovljava ili gradi? Da li Liturgija gradi nas ili mi nju našim željama? Šmeman je prepravljao svoje misli u jasnom odsustvu zapisanog dočitavanja, tj. prečitavanja Otaca – pisaca, – tih vekovnih stvaralaca zdrave hrišćanske misli koja se pretočila u doksološko ispovedanje vere u liturgičkom, tj. bogoslužbenom životu Crkve. Svako vraćanje na „njegovu liturgiju“ (jer je mnogo puta rekao „moja liturgija“) jasno otkriva da je poveden ličnim raspoloženjem i opažanjem sveta oko nas kao dara Božijeg, čak i ovog ovako grehom preobraženog. Dobro, čovek je to tako video…Ali šta je sa nama?
Liturgija nije novela niti moj lični svet u njoj, a posebno kada se sukobimo sa normama u njemu, kao što se i on otvoreno i inadžijski sukobio sa ranije bratski uređenim normama po kojima je Crkva vekovima živela. Ne, ne, ne… Ne moramo da kažemo „kanoni“, jer za one koji to neprekidno ponavljaju to je već kuga koju je izazvala „latinizacija“, jer ne shvataju da je svaka ljudska norma u Crkvi donesena u ljubavi i saglasnosti, a kada se ona ruši onda je to nedostatak ljubavi koja je iznedrena raznoglasijem. (A ovde se vrši takva zamena teza u vezi sa nekim kanonima, i to vidimo i kod nekih episkopa, koji bi trebalo da budu čuvari duhovnog raspoloženja i misli naših ranijih Otaca Crkve, a prisete se kanona samo prilikom uterivanja svoje vlasti, kada postoji opasnost za potkopavanje njihovog autoriteta ali ne i autoriteta čistog učenja Crkve, zbog čega su i pisani.)
Da je Šmeman barem kao istoričar, dakle po toj svojoj akademskoj struci pisao Liturgiju, i „prepravljao“ je Svetim Ocima, on nikada ne bi mogao da padne u suptilni odnos prema Crkvi, kroz to subjektivno opažanje i opisivanje našeg „Zajedničkog dela“, a sve na uštrb njegove suštine i istorijske orginalnosti. Da se Liturgija čupa i izdvaja iz liturgičke punoće dana, ili doksološke punoće dana, koja smisleno ostvaruje zdravu zajednicu krunišući je Anaforom, kada se pored osvećenja pruža i edukacija. Zar nije još pravilo da se iz monaških krugova biraju epikopi – učitelji Crkve, a u istoriji mnogi i bez formalnog (skolarnog) obrazovanja? Zato što je Crkva u svojim vremenima pružala slavoslovno obrazovanje u Crkvi – to živo liturgičko i stvaralačko, realno, a nezamorno, a povrh svega oboženo ili namoljeno („omolitvoljeno“) obrazovanje. Monaško ustrojstvo po smislu i razlogu svog postojanja, kao i istorijskoj činjenici, upravo svu suštinu svog života (i prava na život) jedino ostvaruje u tom apostolskom liturgičkom opitu koji stoji na doksološkoj i blagodarstvenoj (blagodarećoj) punoći dana. (Recimo to svjetilnične molitve večernje po jevrejskom nasleđu kao početku novog dana nepobitno dokazuju.) Ujedno je to bila i edukacija i odskočna daska za ostala poslušanja i službe u Crkvi.
Šmeman se u sukobu sa monaštvom potpuno gubi kao mislilac, a taj svoj sukob nikada nije definisao kao izdvojen problem, kao konkretnu borbu sa nekom anomalijom unedrenom u tom anđelskom pozivu. Njemu jednostavno smeta podvig: a u njemu prvo post, i sve te teškoće koju narušavaju „radost života“. Ali samo onog po njemu shvaćenog i prihvaćenog, i nama svima ponuđenog kao najboljeg (a da te misli nisu objavili njegov zet i sin zauvek bi ostale privatne i porodične, a ne „model“ za širinu i dužinu sveg Pravoslavlja).[1] I sasvim je prirodno da se u pozitivnom teološkom svetu, u slobodnom, a među nepristrasnim i sposobnim ljudima, pojave primedbe ovakvom razmišljanju a posebno onda kada se stvar tiče njihovih života (recimo u ovom slučaju inokinje Vasse). Te primedbe jesu akademske, kulturne, dostojne, iznesene sa ciljem i razlogom, sa opravdanim povodom, i na dostojnim mestima izrečene, koje su ljudi tamo i ocenili. Zato treba da se vodi dijalog i sukobljavaju mišljenja u odsustvu kulta ličnosti ili čak idolatrije. I kada na našem internetu čitamo razne umišljene visoke ličnosti, najviše anonimne, koje svojom retorikom žele da te prisile da poveruješ da su obrazovani i da znaju o čemu pričaju, otkriva se tragedija verovatno povedena onim o čemu sam ranije rekao – u našem prenaduvanom obrazovanju visoko podignutog nosa (tj. kroz vrlo uski izbor materijala).
U odsustvu elementarne kulture koja štiti ličnost svakog čoveka (a da ne govorim one ljude od zvanja po službama i poslušanju u Crkvi), neki nemirni umovi „fekalijski“ (u medicinskom rečniku) opisuju svoje unutrašnje porive, navodno povedeni nekom „akademskom normom“, pa pod velom klasičnog prostakluka ne mogu uopšte da prihvate bilo kakvu kritiku njihovih idola. I tako grubo odbacuju suštinu akademskog foruma, što je uvek konstruktivna kritika koja laska piscu. Delo bez akademske kritike nije kvalitetno delo, osim ako se ne tvrdi da postoji perfekcija u napisanom, a takve tendencije ovde postoje tako da po samoj prirodi stvari i vode u duhovnu anomaliju. A ona je opsesija – kult ličnosti. To je bolest!
Ako bolje obratimo pažnju na rečnik otkrićemo dramatizaciju, što je jasna akademska ćutnja, muk, da bi se odmah prešlo na omiljeni fond argumenata: „pljuvanje“, „blaćenje“, „zapenjenost“, „zadah“, „učmalost“…, svi ti simptomi naše smrtnosti i truleži. Ove misli iz stvaralačkog čoveka otkrivaju pravo stanje, pravu „ostrašćenost“. One su ogledalo unutrašnjeg mira. Izabran je takav repertoar koji potiče od naše biološke realnosti grehom preobraženog čoveka sa kojom se mi svakodnevno borimo i koju odbacujemo . Razmislite i zašto! Obično su ovo besmislene i nepovezane reakcije, konfuzne, najčešće odbačeni parčići iz još neizgrađene teološke ličnosti, jer ona uopšte i ne postoji. Postoji možda tuđa, pa se zato ove apologete svojih ljubimaca ne ustručavaju da odstupe od osnovnih pravila ljudskosti, koju i u nehrišćanskim sredinama formira kulturna norma života, i emotivno povedeni žele da zaštite svog idola ali u prisustvu svojih nesposobnosti. „Balkanizacija“ je novi termin koji je ušao u sve moderne rečnike svetskih jezika, pa se postavlja pitanje: a da li se ponašanjem nekih studenata teologije vrši i balkanizacija teološke misli, sa usredsređenjem, pre svega, na prostakluk u razmišljanju koji ne sadrži osnovne hrišćanske manire a kamo li pravoslavne. Ti ljudi u svom svetu shvatanja Crkve, budući „isprovocirani“ povredom kulta ličnosti svojih idola, „zaštitnički“ ne biraju sredstva ni načine sukobljavanja. Kod mnogih se sve više otkriva patetičan odnos – bolesna veza između određenih savremenih teologa i sopstvene mislilačke ličnosti u ponuđenim normama Crkve kao načinu života.
(Ko god da je nešto kritički napisao o ovim modernim teolozima, bili to i viši jerarsi Crkve /pomesnih crkava/, po ucveljenoj tvrdnji „apologeta“ uvek blate, pljuju, vade iz konteksta, „pišu sa podozrenjem“ – dakle lažu, podmukli su, sumnjivi su, povedeni su prljavim unutrašnjim pokretima. Zar to nije tip manije nepoverenja i principijelnog odbacivanja svakoga ko se sukobi sa njihovim prihvaćenim svetom i duhovnim životom u njemu?)
Mati Vassa zaista smireno navodi tu kontradikciju Šmemanove teologije, koje ja pisana tehnikalijama a ne nadahnućem „sviše“, a sve u njegovom sukobu sa podvigom kojem niko i nikada neće moći uspešno da pripiše „teologiju opravdanja“, ili popularnije tzv. latinsko bogoslovlje. Kada čoveka pripremamo da se poistoveti sa Hristom, to poistovećenje ne može da bude „satisfakcija Boga“, i današnje bogoslovlje plegijatski luta u odnosu na pokrenutu problematiku koja je stara sto i više godina. Oboženje nije moguće bez bogoupodobljenja pokazanog u Bogočoveku, na koje smo i mi pozvani kroz naše podražavanje svega Hristovog – nama otkrivenog u Njegovom Evanđelju. Koliko puta nas Evanđelje pita i odgovora: po čemu će nas Hristos poznati?
O Šmemanovom bogoslovlju može mnogo opširnije da se piše, ali usled cenzura i psiholoških pritisaka u našim edukativnim krugovima skoro da nigde i nije moguće. Moguće je samo onima koji su spremni da se izlože maltretiranju, a ponegde i grubom prostakluku. U današnjem teološkom elitizmu, ili pak podvlašćenosti, kritika savremenih teologa je nepoželjna, jer smeta sve prisutnija predrasuda prema svakoj kritici čak i na višim crkvenim nivoima, a u onim nižim razne prizemne pobude i igre zbunjenih umova.
Šmeman beše istoričar? A da bismo realno i istorijski opisivali ove stvari moramo prvo da pomenemo „obnovljeništvo“. Govorim o obnovi kao bogoslovskom terminu, a ne i o raskolu koji se desio – neki to namerno brkaju da bi zamenili teze, i tako vam isfabrikovano podmetnuli anticrkvenost i neposlušanje sa ciljem da ućutite. Termin „neoobnovljeništvo“ je legalan termin, i dostojan je akademskog istraživanja. Ono postoji na sličnim postulatima, i zato je „neo“. Govorimo protiv pokušaja poricanja nekih njegovih originalnih elemenata koje neki već teološki nazivaju „neoobnovljeništvom“, kao pokretom i učenjem, koje je jedna akademska elita prenela u Pariz i koju je zakrilio mitropolit Evlogije. A ni to nije slučajno. Upravo je on bio predsednik komisije na Sveruskom saboru koja je izučavala mogućnosti za određene liturgičke promene, kao i moguće korekcije u bogosluženju. On je podneo dokumente koji su pregledani i na kraju odbačeni.
Koreni bogoslovlja koje razvija mitropolit pergamski Jovan (Zizjulas) takođe potiču od ruskog bogoslovlja, a konkretno od Mitropolita Antonija, koje je kasnije preobraženo kroz školski sistem jedne čudne „ruske“ jurisdikcije u Parizu, sa još čudnijom kanonskom istorijom. U njegovom bogoslovlju se primećuje taj problem da budući da ne čita ruski on ga poznaje modifikovano preko „parižana“, tako da koristi bogoslovske pojmove koji nisu njegovi, i koji su mnogo ranije u drugačijem kontekstu predstavljeni. Na prvom mestu stoji pitanje latinske teologije u Pravoslavlju i na koji način treba nje da se oslobodimo, i gde su te granice oslobađanja? Dokle se ide? I kada se kritički dotaknemo ovih ljudi na kojima je izgrađen skoro ritualni kult ličnosti u obrazovnom sistemu SPC, odmah se vrši „mobilizacija“ i objavljuje nam se rat. Ružan i prljav – baš bratoubilački i građanski! Na raznim „kanonskim“ forumima otkrivaju se takva fantaziranja! Još kada bi se pokazalo na kojim akademskim argumentima ili slavoslovnoj teologiji Crkve Hristove one počivaju? Svaki pokušaj razgovora na nivou zdravog razuma sa današnjim višim studentima rukovodi šablon koji ima zadatak da se neznanje prikrije a da se sačuva „utisak“. Dakle, izgrađena je tehnička sigurnost i zaštita. Skandalizovanje sagovornika i teme je nešto najefikasnije, uz čoporativne copy-paste prozivke, naravno besmislene, i zajedljive, siromašne, sa opredeljenom namerom da se čoveku smuči i jednostavno napusti diskusiju.
A ako zauzmemo malo tolerantniji stav, onda se u odsustvu poznavanja istine o ovim stvarima pribegava „deklaratizmu“, to jest etiketiranju, i to poput onog „fašističkog zavijanja trake oko ruke“ (dakle ideološkom), na kojoj po „političkom opredeljenju“ piše „ko si“, a ne prati se ono što pišeš i koliko zaista vrediš. Nažalost taj duh vlada.
Poražava da ni jednu povezanu ili smisaonu kritiku na članak, „dr“ (ako baš već moram?) mati Vasse Larin nisam našao. U nekom ličnom očaju počeli su napadi na „ženu“ u njoj („balkan“ to opravdava?). Napadi na kaluđericu (šmemanovski) koji su tako besmisleni i ostrašćeni, i bez ičeg konstruktivnog – analitičkog, osim deklarativnog – „to je ona zato što to ja tako kažem“! A ona je žena koja je od malih nogu u Crkvi, i to stvaralački, i od biološkog oca od Crkve priznatog i poznatog sveštenika. Ona je žena koja je je živela u manastiru, i kojoj je duhovni otac arhiepiskop Marko – duhovno čedo prepodobnog Justina Novog. (On je i gorostas i novi apostol Nemačke, i vrlo sposoban i priznat teolog.) Mati Vassa je i žena koja je imala akademskog mentora koji je za mnoge pojam u „savremenom“ teološkom akademskom svetu, da neki mogu samo da maštaju da bi ta imena stala i iza njih. Neki tamo…, i negde… – taj „neostrašćeni“ brat – njoj pripisuje neki tip hormonske teologije. Tu „žensku“ ostrašćenost? Ženi koja je sebe mnogo ranije našla; i našla svoj mir u Telu Hristovom; koja je mnogo ranije bez teoloških škola suštinski bolje razumela Liturgiju. I da taj brat njoj pripiše nesigurnost, lutanje, razočarenje, dosadu, melanholičnost? Upravo takvo duhovno stanje u odnosu na nju može da izrodi ovakvo deklarativno opisivanje njene ličnosti, što bi pravim akademskim rasuđivanjem visilo o koncu, a na forumaškom čoporativnom prepoznavanju te vrednosti horski bilo prihvaćeno: „tako je“!
Ona je živela u gradu Njujorku, gradu koji je „pojam“ za većinu nas. Rođena je u svešteničkoj porodici Larinih sa svim mogućnostima za uspeh u „ovom“ životu. I bila je vrlo lepa i pametna devojka, sa blagorodnim manirima koje je nasledila u svojoj parohiji u kojoj su bili emigranti višeg roda Carske Rusije. Imala je dobro obrazovanje; bila je životoradosna i otvorena, lepa duhom i jednostavna i zbog toga niko nije mogao da nasluti njene namere (i ja sam bio mnogo iznenađen). A kada su one otkrivene, roditelji su činili sve da je spreče u njenoj odluci, a ona je iskreno i bez „povoda“ (lomova i trauma mlade duše, propalih „ljubavi“ i izneverenosti, i neuspeha) rešila da krene monaškim putem. I mnogo godina kasnije, ili ranije – nije bitno, kao doktor teologije čita Šmemana, i kako to da ona nije merodavna da uspešno piše o njegovom javnom paradoksu u vezi sa sistemom Crkve u kojem je ona do tada živela? Da ne piše o njegovoj teološki neosnovanoj, dakako ostrašćenoj odbojnosti prema monaštvu? Da odgovorno i dostojno ne piše o sukobu bogoslovskih ličnosti u njemu; o tim njegovim zjapećim protivrečnostima; o njegovoj nekonstruktivnoj teologiji? – Jer se ona jasno otkriva u odsustvu sistematike razvijanja bogoslovske ličnosti. Nažalost, da usput kažem, da prekid te sistematike postaje pravilo u modernoj ili „savremenoj“ teologiji kada se ona otkriva kao stvarni problem i kod nekih naših teologa. Izgleda da se više i ne sećaju šta su pisali ili govorili. Zjapi nepovezanost bogoslovskog uzrastanja, jer se pada u kompilaciju raznih teoloških stavova, čak i onih koji dijametralno drugačije uče pa tako gube svoju originalnost. A to govori i o ličnosti koja je slaba i savitljiva pred stvarima u koje sumnjamo, ili pred nama stoje kao prepreka (razne su prepreke prema raznim ciljevima).
Komentari na određenim forumima otkrivaju ozbiljan psihološki problem. Kult ličnosti ne otvara vrata novim mogućnostima niti znanju, niti novim ljudima, a najmanje širem i nepristrasnom istraživanju, nego on po svojoj bolesnoj osnovi drži porobljenim, i sedativno pomračuje razum. I tako opsednuto, tim patetičnim odnosom, ne biraju se načini zaštite onog što je iluzorno i idealizovano, a još šokantnije – idolizovano. Kada se bolje pogleda kako ljudi javno razmišljaju i kako shvataju teologiju kao nauku, i te njihove pokušaje da njom potisnu doksološko učenje Crkve, koje je uvek DOGMATSKO, otkriva se bolno saznanje da oni ne umeju ni da komuniciraju. Vidi se da su zaista neobrazovani u svemu onom što Crkva široko pruža kao nauku (otuda šale da pojedini akademci ni ne znaju šta je minej). Ovim objašnjavamo i komentare u vezi sa člankom mati Vasse, koji čak prestaju da to budu, nego postaju komentari o ličnosti ove naše sestre, i klasifikacija (jeftino internet tračarenje) privatnog čoveka u njoj. Tipa: ma šta ta tamo iskomleksirana ženetina trtlja u vezi sa velikim i nedostižnim Šmemanom? Kada nečije ime sužava naš svet opažanja i mentalno zaključava druge mogućnosti i čak opažanje mogućih boljih ljudi. To ostvaruje bolestan stereotip, koji uvek porobljava kao i sada ove ljude. Eto, to su naši studenti – barem po javljanjima na oficijalnim forumima pri školskim sistemima naše SPC koji se moderišu (dakle prate i proveravaju).
Šmeman je verovao samo u Liturgiju kroz dešavanje „Anafore“ i zato i nije mogao da trpi podvig ostalih bogosluženja, a time i suštinu svega toga – monašku Zajednicu (kao jedinog čuvara u ovim našim danima). Nju – koja je po liturgičkom životu najbliža Zajednici prvih hrišćana . Njemu je to izgledalo previše, dosadno, teško, zamorno, mučno, folklorno i zato je predvodnik modernog pravoslavnog sholasticizma – katedre u Crkvi, a ne liturgičkog doksološkog obrazovanja u Crkvi, koje danas modernisti potpuno odbacuju. (U „šmemanskoj“ /Pomazanski/ „Pravoslavnoj Crkvi u Americi“, u njenom parohijskom životu, ljudi ne znaju šta je bdenije /ili jutrenja i večernja u zavisnosti od Tipika/, niti imaju predstavu o ovom bogoslužbenom krugu, i mnogo puta sam se uverio da sveštenici ne umeju da služe). Obrazovanje u Crkvi je po pozivu suštinsko poimanje Crkve ali životom u njoj, u živom iskustvu koje oblagodaćuje. Ono nije sholastička disciplina „pažljivog sedenja u klupi“, i disciplina prečitavanja knjiga, još i antihrišćanske sadržine (koju Šmeman čak nadahnuto predlaže). U duhu te „knjižne nauke“ gradi se i odnos prema bližnjem, da se tako daleko realna Liturgija od nas udaljava, a samo zadržava ona njena skolarna forma. Pogrešnim shvatanjem obrazovanja u Crkvi se toliko daleko ide da pojedinci povedeni edukativnim porivima „knjižnog bogoslovlja“, na tim strastima uče i prepravljaju samu Liturgiju dok se služi. Samo u takvom shvatanju Liturgije može da dođe do vike, čak i urlanja u oltaru (ovo nije preterivanje nego je javna istina). Na svetom mestu, u svetom momentu, seje se strah i zebnja među saslužaščoj bratiji, javno ponižava ličnost, i to se dešava, o tragedije, – posle „otkrivanja Carstva Nebeskog“ i đakonovog poziva u „mirnoj“ jekteniji da se mi u unutrašnjem miru i ljubavi pomolimo i kasnije realno sjedinimo u Hristu. Taj nemir može da stvori samo pogrešno shvaćena Liturgija, kada se sama reforma ili „obnova iste“ zasniva na ponašanju zaista neprihvatljivom u odnosu na vekovno prihvaćeno pravoslavno.
„Materijal“ za prenošenje znanja Pravoslavna crkva vekovima poseduje i živo predlaže. On je svaki dan nama dostupan. Crkva ga predlaže slavoslovno i u Bogu stvaralački. A APSOLUTNA tišina je zavladala da se u sklopu „liturgijske obnove“ prevedu na srpski jezik Mineji, što je dokaz da se ovde ne radi o obnovi nego o tipu reforme Liturgije, i da nas nešto posebno ne interesuje to „vraćanje Svetim Ocima“. To su samo velike reči, samohvala sa samouspavankom naših hedonističkih prohteva u modifikovanju Hrista prema „savremenom“ čoveku, jer stvari spasenja su „teške“. A to nije samo naš problem, i mi ni u tome opet nismo originalni, nego dolazi iz inostranstva sa uvezenom „evharistijskom teologijom“, kada se Liturgija u Crkvi razume samo kao šira Anafora. Dakle, bez ostale liturgičke punoće dana. Bez molitvenog podviga, onog slavoslovnog i one sozercavajuće slave Božije – Njegovih energija i blagodati. Ta veza postoji i na nju jednostavno mora da se ukaže.
Čtec Isaak Lambertson, budući klirik „Pravoslavne Crkve u Americi“ nije naišao na podršku da prevede bogoslužbene Mineje na engleski jezik, pa je zbog toga nju napustio i prešao u Rusku Zagraničnu Crkvu, u kojoj su mu oberučke izašli u susret da se prevedu i ubace u bogoslužbenu upotrebu Crkve na govornim područjima engleskog jezika (jedan trud apostolskog karaktera i vrednosti). Šmemanovu „Pravoslavnu Crkvu u Americi“ to nije interesovalo, što može i jednim dokumentom da se potvrdi. Prevod Mineja na srpski jezik bilo bi kapitalno delo, i put prema iskrenoj obnovi i ocrkovljenju srpskog naroda. Pored današnje crkveno-političke volje treba naći mnogo vremena (godine), a i novca, i razbuditi opštu svest u SPC da je nama Minej nasušno potreban i to pre svakog drugog razgovora o obnovi duhovnog života koji će na najbolji način da se sjedini sa večnom Liturgijom. Posle prevoda treba naterati sveštenstvo da služi, a one koje treba terati da slavoslove Boga kroz liturgički sistem u Crkvi, radije zamoliti da odu i da nešto drugo „rade“ (jer za mnoge služba je posao u crkvi) .Tvrdnja da se u našoj crkvi služi na srpskom jeste velika obmana (krajnje tolerantno rečeno poluistina). Ali možemo slobodno da kažemo da se na srpskom služi „Šmemanova“ Liturgija, i ona je takva kava jeste, ali najmanje je povratak „Svetim Ocima“, kako to neki tu odsustvu pobožnog karaktera bučno govore.
Izgleda da mi – Srbi, nismo shvatili da nam još nije završena Vukova reforma srpskog jezika i da nam crkvenoslovenski postaje sasvim tuđ, tako da i da hoćemo da služimo posvednevne večernje i jutrenja, ili praznična bdenija, to nećemo moći. Crkvenoslovenski umire u životu SPC (i u edukativnom smislu), a na velika vrata nam se gura suptilna „Šmemanova liturgija,“ koja u svojoj bogoslužbenoj potrebi ne traži „ulaganja“,tj. prevode ogromnog materijala kojim je Crkva vekovima učila i generacije naučila . „Nadoknađuje“ se to na jedan drugi način. Šmemanov način – katedrom i simpozijumima ali van Liturgije.
Danas hrišćanstvo bolno preživljava jednu raniju reformu, a i mnoge druge reforme reformi koje deklarativnog hrišćanina vraćaju paganizmu i neznaboštvu. Mi i da hoćemo da pokrenemo „liturgijsku obnovu“ nećemo moći, zato što je nismo nikada ni želeli. Reformisani, ali ne i „obnovljeni“, slavoslovićemo (služićemo) ono što sad rade linijom manjeg otpora: hedonistički i u jurnjavi za vremenom u mundijalističkom shvatanju kvaliteta života i duhovnosti. Dakle, sve uslovljava „materijalizam“, tj. mamona, i već se vidi ko gazduje našim savremenim životima što otkriva i većinska politička nastrojenost našeg većinskog naroda. Čovek sve manje ima vremena za život, i u toj trci se ruši sve hrišćansko, počev od porodice a završavajući sa našom krunom svega – Liturgijom. Ko je gazda našeg vremena, a sa njim i svega u našem životu? Onaj ko nam ne dozvoljava dualno služenje, a u ubeđenju da mi služimo Bogu! Ko ima vremena za bogoslužbeni i drugi podvig koji danas određeni pravoslavni teolozi – naučnici, istraživači, „liturgički arheolozi“, čak objavljuju duševno bolesnim stanjem? Zato što ga se sitničarski suptilno boje. Kako se mi to vraćamo Svetim Ocima? Čime ćemo „zakonski“ podržavati Zajednicu prvih hrišćana, i iskustvo prve Crkve Hristove koje je opisano u D.A. 2, 42. Kako ćemo to iskustvo da „obnovimo“ i približimo narodu ako se neprijateljski odnosimo prema sabornom sistemu i uređenju kako se ispunjava Litrugija dana: večernja, jutrenja, časovi, proskomidija i Anafora…
Duh reforme upravo dolazi od Šmemana, i kod nas se on sa velikim zakašnjenjem pretvara u euforiju, a u samoj Pravoslavnoj Crkvi u Americi on je usahnuo. Ona sada u svom izgubljenom identitetu grca u problemima sa već dva skandalozno penzionisana mitropolita i nejasnom budućnošću, sedeći na nekoliko stolica neizvesnosti kanonskog statusa svog crkvenog života. Danas se njihovo sveštenstvo oseća izuzetno zapuštenim i ostavljenim, i poniženim, a narod je prosto ljut na višu crkvenu vlast koja ne može da se izvuče iz skandala. Naš Srbin – bivši episkop Aljaske, njegovo preosveštenstvo Nikolaj, umirovljen je samo zato što je bio „strog“ tražeći podvig bilo kakav.
Podvig nije „samopravednost“, ili egocentrična sigurnost, ili naše egoistično dobro osećanje u njoj kako nam to naši šmemanisti Šmemanom prebacuju, nego je to dobro osećanje koje donosi naše „saradništvo“ (Crkva ga često poje) sa Hristom; to poistovećenje u ljubavi sa Onim kojeg volimo. A ljubav traži i dela, a ne samo puste reči. U svakoj ljubavi potrebna su dela a ne prazna slatkorečivost i elokventnost, i prazni osmesi! Hrišćanska radost je stvaralačka, a ne pasivna, i u tom stvaranju naše radosti mi se „radujemo u Gospodu“, u to našem saradništvu kao trudu koje se opisuje u četvrtoj glavi poslanice Filipljanima. Mudri Solomon na mudrost poziva: „Radost čoveku je njegovo dobročinstvo“ (Priče, 19, 22). Mitropolit Antonije Hrapovicki piše: „da poveruje u Hrista može samo onaj čije srce želi pravednosti; onaj ko proizvoljno (slobodno) stremi prema dobru, a zamara se zlom“. Sveti Prorok Isaija otkriva pojam radosti u Gospodu, u tom odricanju ugađanja „svojim prohtevima i praznoslovlju…“, i u odbacivanju „uobičajenih poslova…“ (Uporedi: Gl. 58, 13-14). Na drugom mestu ovaj Prorok Gospodnjom porukom jednostavno nas uči da se naša „duša veseli u Bogu“ kada se ona odene u rizu „pravde“.
Svedočiti o „pravdi“ danas nije ljudska radost nego je muka, i to teška. Ali u muci se duhovno rađamo! Dakle, ta radost nije suptilno i lično shvatanje, niti je lično opažanje u zadatim ličnim normama (oprostite na izrazu: „kada se češemo gde nas svrbi“). Nego je ona pokret naših stvaralačkih energija u Bogu koji je usmeren da „saradnički“ tučemo greh u nama i oko nas, i samo tako da „uđemo u radost Gospoda našeg“ (Lk. 19, 11 – 27)! Bez stvaranja nema radosti, čak se i Gospod obradova i „vide da je dobro“. Mi smo pozvani da sa radošću odbacujemo smrt, iako taj proces u ljudskoj normi i nije baš radost, nego češće stradanje i neka tuga, seta (unutrašnja borba – nevidimaя branь), jer simptomi smrti u ovim našim obmanutim očima izgledaju lepi i slatki, „radosni“. Radost nije hemijska reakcija saglašavanja sa našim od smrti i greha umornim telom, koja iz njega proizlazi; jer kada se saglašavamo sa „telesnim čovekom“ nama je „lako“ – jer se predajemo tečenju, struji, stihiji, i poistovećujemo se sa njom, i postajemo deo nje (jednostavno nema suprotstavljanja). „Radost u Gospodu“ je u našim silama odbacivanje smrti i greha – „da uprazdnitsя telo grehovnoe“. Dakle, jednostavno i prosto neslaganje sa njima! Mi se radujemo samo jednom – Vaskrsenju Hristovom, ali kroz naše poistovećenje sa Njim. Jedino tako možemo da objasnimo radosno koračanje u muke i smrt mnogih mučenika. Živeti Hristom u ovom preobraženom i izopačenom svetu, i među ljudima koji su predati toj stihiji smrti i nije neka radost. A kako bi bila kada svakodnevno gledamo tragediju ljudsku i duhovno slepilo? A čemu se Bogočovek radovao? Nego je On tugovao i sažaljevao, žalio, i uvek bio ozbiljan, jer „nikada ga nisu videli da se smeje“. „Možete li piti čašu koju ću ja piti…?“ Odgovorili smo mu: „Možemo“!
Dakle? Podvig ne postoji za neke stalne žalopojke novijih teologa.
 
Veselitesя o Gospode, i raduйtesя pravednii, i hvalitesя vsi pravii serdcemъ!
 


 
NAPOMENE:

  1. Zet o. Aleksandra Šmemana je otac Tomas Hopko, a sin Sergije Šmeman.

 


Pripremio:
Ivan Tašić

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *