TEODUL

 

TEODUL
 

 
LJUDI I BOGOVI KAO SKOTOVI
 
Ne može čovek, Teodule, poniziti sebe a da ne ponizi Boga svoga, niti može poniziti Boga a da ne ponizi sebe. Iskrivljena motika, kovaču poruga; zamućen izvor, mutan i potok. U neznabožnim narodima poniženi su i ljudi i bogovi do skotova. Ljudi su klani i sagorevani kao stoka na žrtvu zlim bogovima, a zmije, bikovi, majmuni i tice obožavani su kao pravi bogovi. Od ovoga se retko mogao naći izuzetak ma u kome narodu na kugli zemaljskoj pre Hrista. Čak ni misaona Indija nije u tom činila izuzetak. Zemlja najdublje filosofije na svetu, najsuptilnije psihologije i najvećih ljudskih napora, intelektualnih, intuitivnih i moralnih, Indija je kipela i penušala se od mnogobožačkih zabluda ne manje nego mračni Egipat i površna Jelada, ili grozna Sirija i Haldeja.
Nigde se ljudi nisu mogli uzdići do saznanja o jednom svemoćnom i čovekoljubivom Bogu. Ako se gde i zasvetlucala vera u takvoga Boga, odmah mu se stvarao ravnomoćan protivnik, bog nemorala i rušenja, zlotvor i nenavidnik ljudi, pred kim su se bedni ljudi morali otkupljivati velikim žrtvama. Tako se u Indiji javlja Šiva, bog rušenja, kao ravnopravan član tripleta: Višnu, Brama i Šiva. U Egiptu su Oziris i Izis u zavadi zbog zločina nad Horusom. U Jeladi Zevs je često nemoćan pred čitavom gangom nemoralnih i pakosnih božanstava. Jedva uspeva da se održi na vlasti i intriga ciganije olimpijske. U Persiji Ormuzd vodi ljutu borbu protiv svog suparnika Arimana. U Siriji čudovišni Moloh nenasito guta ljude kao žrtve. Na američkom kontinentu i po ostrvima Tihog okeana slična su božanstva sa sličnim apetitom. Obožavanje zmija opšta je pojava kod svih neznabožnih naroda. Onaj što se kroz zmiju javio pramateri Evi, uspeo je – s Božjim popuštanjem – da se nametne rodu čovečjem kao neophodno božanstvo. On je naučio ljude mađijama i vradžbinama. Sam ponižen on je činio sve da ponizi Boga i ljude.
Ljudi su primali zlobna vnušenija zmije preispodnje, i zavoleli su mrak više nego svetlost, laž više nego istinu, vradžbine više nego dobra dela; poverovali su više u žrtve nego u milost, i u kamene i drvene idole više nego u Boga svemogućega, i u zmije i druge skotove više nego u svoga jedinoga Tvorca i Oca.
U nekim narodima ljudi su uzdizani (ako je to uzdizanje) u red bogova, naročito vladari i heroji. Jer nije bilo nigde nekog mnogobožnog panteona, kome se nisu mogli dodavati novi bogovi. Gomila đubreta ne protestuje kad mu se novo đubre dodaje. Samo istina ne trpi dodavanja i oduzimanja. Tako su neki ćesari u Rimu proglašavani od Senata za bogove, i uneti u panteon rimski. Bogdi han, car kineski, smatran je od uvek kao sin neba, kao božanstvo. Mikado u Japanu i do sada se smatra božanstvom i božanskog porekla. I mnogi znameniti samuraji, kao rodoljubi uvršteni su u bogove, sa hramovima i žrtvoprinošenjem nad njihovim grobovima. Pa iako obogotvorenje ljudi izgleda nešto bolje nego obogotvorenje zmija, ipak je i ono kao i ovo sve od „oca svake laži“ i svakog nasilja. Sve je sračunato i upućeno na pomračenje ljudskog uma, na razvraćanje srca i na zločin; u krajnjoj liniji na očajanje i ludilo svega čovečanstva.
I zaista u vreme pojave Mesije u svetu, svet je ličio na tamnicu i ludnicu; ne samo ličio, nego bio baš prava tamnica očajnika i bolnica sumašedših. Sav je „svet u zlu ležao. A za bolji svet se nije znalo. Jer ni indijska Nirvana ni jelinski Hades nisu bili očajnim ljudima ni kakva uteha. Zato su i govorili neki jelinski filosofi, saglasno sa sibilama, proročicama rimskim: Samo neki bog može spasti svet.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *