TEODUL

 

TEODUL
 

 
INDIJA
 
– Aum, aum, om, om, om! Sva Indija šapće ovu reč, danju i noću, građani i seljaci, bramini i parija, mudraci i prostaci, riši i guri, jogi i fakiri, od Cejlona do Himalaja i preko ovih, i od Benaresa do arapske Ćabe. Nema reči u ljudskim jezicima, koju ljudi češće izgovara ju, a manje razumeju.
Drevni tumači Vedanti svakako su znali značenje te reči. Manu i Valmiki morali su znati. Tako i Buda, koji je dane i noći provodio u izgovaranju ove reči – aum (om), i učio svoje učenike kako da regulišu disanje pri izgovaranju reči om. No reka vremena, bujnija od svake reke, potapa u svoje virove ili odnosi u zemlju nedođiju i smisao mnogih reči ljudskih. Ljudi produžuju da ih izgovaraju, no bez smisla, kao mađiju, kao talisman; više kao zvuk nego kao reč, da bi tobož tim zvukom privukli neku sreću sebi ili odbili nesreću. Tako i većina Indijana sada izgovara reč om. No filosofi indijski i savremeni tumači Vedanti daju naročito objašnjenje reči om. Ovako:
A – označava svaku tvar.
U – označava ličnost čoveka, Ja, Ego.
M – označava odricanje, negaciju.
Dakle: Ovo – Ja – Nisam. U što god ja pogledam, i sve što čuvstvima dotaknem, to nisam ja. I za moje telo ja kažem Ovo – Ja – Nisam. jer je telo Prakrti, materija, prašina. A ja ne spadam u prašinu. Ja se sastojim uglavnom iz onoga što se sanskritski naziva: Živa, Atma i Prana, tj. Duša, Duh i Um. Ja ne umire sa smrću tela. Kada telo umre, duša ulazi u drugo telo, shodno svojoj Karmi, tj. shodno svojim delima i željama i čežnjama u ranijem telu. I tako jedna duša javlja se u bez brojnim telima i živi, može se reći, večno u ovome večnome svetu. Jer je ovaj svet beskrajan u vremenu i u prostoru. Pa pošto na lavirintu ovoga sveta nema ni vrata ni prozora, to duša čovečja nema kuda nego iz tela u telo do beskrajnosti. Sam Buda je za sebe tvrdio, da se duša njegova javljala i živela u ovome svetu 80.000 puta! Jedini način, da se duša oslobodi ove Samsare, ovoga procesa svetskog i seljenja, i življenja, skopčanih s toliko jada i patnje, jeste, po Budinoj nauci, da se čovek zgadi na život, i da ubije u sebi svaku želju za življenjem, u ma kakvom telu i u ma kom obliku. Ako neko uspe da pogasi u sebi oganj strasti za životom i iščupa iz korena klicu želje za ma čim u svetu, onda duša njegova pre lazi u Nirvanu, tj. u besvesno ništa. To je nazvano Mokša, ili Mukti, što će reći Oslobođenje. Oslobođenje od života. Do ovog oslobođenja dolazi se teškim asketizmom, nečuvenim i neviđenim u ma kom drugom kraju sveta i u ma kom drugom sistemu vere ili filosofije. Radi čega takav teški asketizam i užasno fakirsko samomučenje? Kažu radi Mokše, radi Oslobođenja. A to oslobođenje jeste oslobođenje od života, jeste večno ništa, večna smrt.
Daj, Teodule, jednu orahovu ljusku, da u nju sručimo svu čovečju mudrost Indije kroz hiljade godina, sve Vede, sav Budizam, i sve Tantre i Mantre, i celu Mahabharatu i tajanstvenu reč A – U – M. U jednoj orahovoj ljusci moći će stati četiri osnovne i glavne ideje sve indijske mudrosti, a to su:
1. Duša nije prašina ni od prašine, nego naročito besmrtno biće u prašini tela;
2. Svet je ovaj beskrajan u vremenu i prostranstvu; u njemu su sve duše, sva tela, svi duhovi i svi bogovi; iz ovoga sveta nema se dakle kuda;
3. Karma opredeljuje buduću sudbu duše, i
4. Asketizam je neophodni uslov stvaranja nove Karme i poboljšanja budućeg života duše i njenog konačnog oslobođenja od tela.
Sva veličina indijske misli sastoji se u upornom tvrđenju, da duša ljudska nije prašina nego da ona kao nosilac života gospodari nad prašinom. Sam sanskritski naziv duše Živa kazuje, da je život u duši a ne u telesnoj prašini. Ovo saznanje indijsko, koje su nosili do sada milijarde ljudskih bića u Indiji, može da postidi one hrišćane evropske, koji dušu sa prašinom izjednačuju. No indijsko učenje o večnosti i beskrajnosti ovoga sveta predstavlja mrak dostojan plača i kukanja. Ta osnovna zabluda prouzrokovala je sve druge jezive zablude Indijana. Jer ako je ovaj svet večan i beskrajan, onda nema mesta za drugi svet. Onda ni besmrtna duša nema kuda da izađe iz ovoga sveta, nego izlazeći iz jednog tela ulazi u drugo, i tako bez kraja. Ta zabluda je Budin kamen spoticanja, i majka Budizma. A tu zabludu razbija čak i moderna nauka tvrđenjem, da je ovaj vasionski svet ograničen i vremenom i prostranstvom, tj. da je postao i da će prestati. Od toga se rađa nada, da ovaj svetski lavirint može da ima vrata i prozore prema jednom drugom svetu, u koji bi duše ljudske odvojene od tela odlazile iz ove svetske Samsare.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *