TEODUL

 

TEODUL
 

 
TAJANSTVENA KNJIGA
 
Mnogo ima knjiga u svetu, Teodule, vaistinu mnogo premnogo. Ako se budu množile današnjom brzinom biće više učitelja nego učenika. I razbiće se pamet od knjiga čoveku kao ogledalo kad se razbije u stotine parčeta. I nervoza će biti glavna bolest čovečanstva. Kad bi se mo glo potvrditi, da što više knjiga više i mudrosti, pa da se radujemo mnogim knjigama i mnogim bibliotekama. Ali to nije moguće potvrditi. Na protiv, izgleda da i oni koji knjige pišu, izruče svu pamet u knjige, i bez pa meti žive. Ne pišu se mnoge knjige samo u naše vreme, u ovo vreme brze štampe i jevtine hartije, nego su se i u prastaro vreme pisale mnoge knjige. Pre tri hiljade godi na rekao je mudri car Solomon: Nema kraja sastavljanju mnogih knjiga, i mnogo čitanje umor je telu. Ne znam zašto nije dodao – i zabuna duhu? Glavno je, veli taj mudri car, glavno je svemu što si čuo: Boga se boj, i
zapovijesti njegove drži, jer to je sve čovjeku. Jer će svako djelo Bog iznijeti na sud i svaku tajnu, bila dobra ili zla (Knjiga Propovjednika 11, 12).
Mnogo ima knjiga u svetu, Teodule moj, ali samo je je dna od njih nazvana Knjiga Života. To je Sveto pismo Božije. Da li postoji ijedan narod u svetu osim srpskog koji ovu Knjigu života naziva Pismom? Ja ne znam? Da li ti znaš, Teodule? A baš ova reč Pismo mnogo kazuje. Kad se zao sin udalji od svoga oca, onda otac opšti s njim pismima. Ne razgovara sa njim, neće da ga vidi, nego mu šalje pisma. To je nešto najobičnije u posvednevnom životu ljudi. Međutim to što je najobičnije objašnjava ono što je najneobičnije. Kroz greh Adama i Kaina i Ka inova potomstva i Hama i Hamova potomstva, ljudi su ra sli u zlu i sve se više udaljavali i delili od Boga Stvoritelja svoga. I Bog ih nije primao više na razgo vor, kao pravedne praoce Noja, Avrama i Mojseja, nego im je slao preko svojih proroka pisma. Sve što od svetog Boga dolazi jeste sveto, te su i pisma Božija svojoj za bludeloj deci sveta. Ja se veoma radujem, Teodule, što su zbog toga Srbi nazvali Bibliju ili Knjigu života Sve tim pismom. Jer taj naziv odgovara stvarnosti odnosa Boga prema ljudima.
No sada ne mislim da ti govorim o Svetom Pismu, nego o jednoj nevidljivoj knjizi. Veruješ li ti, Teodule, da postoji jedna nevidljiva knjiga? Ako veruješ Svetome pi smu Božjem, onda moraš biti dosledan pa verovati u je dnu tajanstvenu nevidljivu knjigu. Jer Sveto pismo, i Sta rog i Novog Zaveta, svedoči o takvoj knjizi.
Prorok Mojsej spominje nevidljivu knjigu Božju. Kada Jevreji sališe zlatno tele i proglasiše ga bogom svojim, htede Gospod da zatre sav taj narod. A Mojsej se moljaše Gospodu govoreći:
Oprosti im grijeh. Ako li nećeš, izbriši mene iz knjige tvoje koju si napisao.
Na to Gospod odgovori Mojseju:
Ko mi je zgriješio, onoga ću izbrisati iz knjige moje (Izlazak 32, 32-33).
Spominje tu knjigu i car David, i naziva je Knjigom živih. Govoreći protiv nasilnika i pakosnika, on ih ovako proklinje:
Neka se izbrišu iz Knjige živijeh, i s pravedni cima neka ne budu zapisani (Ps. 68, 28).
I još na drugom mestu spominje Psalmist tu tajanstve nu knjigu. Govoreći o tome kako Bog sve zna i sve vidi, on kaže:
Ako i jesam sazdan tajno,
otkan u dubini zemljinoj,
zametak moj vidješe oči tvoje,
u Knjizi je tvojoj sve to zapisano,
i dani zabilježeni
kad ih još nije bilo nijednoga (Ps.138, 16).
Prorok Jezekilj video je u viziji jednu knjigu s neba, ali kao da to nije ona tajanstvena knjiga imena i sudbi. On ovako govori:
I pogledah, a to ruka pružena k meni, i gle u njoj savijena knjiga. I razvi je preda mnom, i beše ispi sana iznutra i spolja. I bješe u njoj napisan plač i naricanje i jauk (Jezekilj 2, 9-10).
Prorok Danilo u svojoj viziji gledao je Strašni Sud Božji, zaista Strašni čak i u viziji izdaleka. Video je kako se prestoli postaviše i kako Starac sede na svoj presto koji beše kao plamen ognjeni, a točkovi kao raz goreli žar. Ispred Starca poteče reka sva od tečnoga ognja, a oko Starca stajahu hiljade hiljada i deset hiljada po deset hiljada njegovih dvorjana: sud otpoče i knjige se otvoriše.
Angel koji je objavljivao Danilu poslednje vreme ljud ske istorije, ovako je otpočeo:
Ali ću ti kazati što je napisano u knjizi isti nitoj.
Pa pošto je opisao sve bede koje će ljudi poslednjeg vremena doživeti, angel Božji ovako završava: U to će se vrijeme izbaviti tvoj narod, svaki koji se nađe zapisan u knjizi (Dan. 7, 10; 10, 21; 12, 1).
Poslednji starozavetni prorok, angelovidni Malahija, govori takoće o toj tajanstvenoj Knjizi, pa veli:
Pogleda Gospoo, i ču, i napisa se knjiga za spomen pred njim za one koji se boje Gospoda i misle o imenu njegovom (Malah 3, 16).
Ovoliko u Starom Zavetu o toj nevidljivoj Knjizi.
Ne manje spominje se ova Knjiga u Novom Zavetu. Naro čito ju ističu apostol Pavle i apostol Jovan Bogoslov.
Piše sveti Pavle Filipljanima o svojim satrudnici ma, koji se, veli, trudiše sa mnom i Klimentom, i s ostalim pomagačima mojim, kojijeh su imena u knjizi života (Filip. 4, 3).
Biti izbrisan iz te Knjige znači biti odvojen od Hrista i Njegovog carstva. U ovom smislu tumače se i re či Pavlove o sebi i narodu Izrailjskom:
Jer bih željeo da ja sam budem. odlučen od Hrista za braću svoju koja su mi rod po tijelu. (Rim. 9, 3.)
Sveti Jovan tajnovidac u svojim viđenjima, koja preva zilaze sve što je ikad smrtan čovek mogao videti i pro videti od postanja do kraja sveta, čuo je i ove reči od Hrista: Koji pobijedi, on će se obući u haljine bijele, i neću izbrisati imena njegova iz knjige života, i priznaću ime njegovo pred Ocem svojim i pred anđeli ma njegovijem. Samo će onaj i ući u carstvo i u bes mrtni život čije ime Hristos spomene. To svedoči i priča o bogatašu i Lazaru. Gospod nije hteo spomenuti mrsko ime nemilosrdnog bogataša, i bogataš je otišao u pakao. A spomenuo je ime ubogog prosjaka Lazara, i duša Lazareva otišla je u carstvo života i svetlosti.
Viđenje Knjige: I vidjeh u desnici onoga što sjeđa še na prijestolu Knjigu napisanu iznutra i spolja, zapečaćenu sa sedam pečata. (Što je rečeno „napisanu iznutra i spolja“, to treba razumeti kao unutarnju i spo ljnu radionicu bića čovečjeg, tj. misli i osećaje i želje s jedne strane i spoljašnjeg dela s druge strane). Samo Jagnje Božje beše dostojno da lomi pečate na toj tajan stvenoj Knjizi. I kako ih Ono lomljaše, tako se događahu događaji na zemlji. Knjiga istorijske sudbe naroda i ljudi – nije li to ta tajanstvena Knjiga?
Nezapisani i zapisani u Knjizi Života: Kada se pred kraj vremena bude pojavila zver sa „sedam glava i deset rogova“, vide sveti Jovan, kako joj se pokloniše svi ži vi koji žive na zemlji kojih imena nisu zapisana u Ja gnjetovoj Knjizi Života (Otkr. 3, 5; 5, 1; 13, 8. Tajan stvena Knjiga dakle jeste Jagnjetova, tj. Hristova Knjiga).
I opet dalje veli: I udiviće se koji žive na ze mlji, kojima imena nijesu napisana u knjigu života od postanja svijeta, kad vide zvijer, koja bješe i ni je i doći će opet.
Viđenje Strašnog Suda, kako ga sveti Jovan vide, stoji u saglasnosti sa viđenjem proroka Danila –
I vidjeh mrtvace male i velike gdje stoje pred Bogom; i knjige se otvoriše; i druga se knjiga otvo ri, koja je Knjiga života. I sud primiše mrtvaci kao što je zapisano u knjigama, po djelima svojim. (Što se ovde spominju mnoge knjige, treba razumeti, da
svaki čovek ima posebnu knjigu svojih dela, ali da posto ji i ona opšta Knjiga u kojoj će ostati zapisana imena svih spasenih. U crkvenom Predanju ima mnogo svedodžbi o onim posebnim knjigama. Naročito je popularna svedodžba pravedne Teodore, sluškinje prepodobnog Vasilija Novog).
Po svršenom Sudu Božjem javlja se Jovanu novo nebo i nova zemlja i višnji Jerusalim, grad pun sjaja i slave Gospodnje. Niko nečist neće se pustiti u taj grad; niko izu zev angela i pravednika Božjih. Jer se kaže:
I neće u njega ući ništa pogano, i što čini mrzost i laž, nego samo koji su upisani u Jagnjetovu knjigu života.
Na završetku sveti Jovan preti svakome onome ko bi se usudio da njegovim vićenjima nešto doda ili oduzme, pa veli:
I ako ko oduzme od riječi knjige proroštva ovo ga, Bog će oduzeti njegov dijel od Knjige života (Otk. 17, 8; 20, 12; 21, 27; 22, 19).
Dovde smo navodili svedočanstva proroka i apostola o nevidljivoj Knjizi života. A sada ćemo navesti svedočan stvo Najvišega i Najistinitijega; svedočanstvo samoga Gospoda, kome su i proroci i apostoli bili samo zapo slene sluge u planu spasenja ljudskog.
Kada Gospod izabra još sedamdeset apostola, pored prvih dvanaest, i posla ih u narod da propovedaju Radosnu vest i da isceljuju bolne i čiste ljude od zlih duhova, oni učiniše po zapovesti i izvršiše svoj zadatak na ve liko svoje zadovoljstvo. Jer kad se povratiše oni s ra dosti govorahu: Gospode, i đavoli nam se pokoravaju u ime tvoje! Tako su govorili apostoli, misleći da je to najveći dar što Bog može ljudima dati – da pobeđuju i izgone demone. Ali Isus ne želi, da se njihov um zadr ži na tome daru moći nad duhovima zla. On hoće da Nje govi učenici i sledbenici misle na ono što je poziti vno; na glavni cilj života, na carstvo nebesno, što i predstavlja Božji dar nad darovima. Zato im odgovara:
Ali se tome ne radujte što vam se duhovi poko ravaju, nego se radujte što su vaša imena napisana na nebesima (Lk. 10, 20).
Opet dakle ona nevidljiva knjiga i ono tajanstveno za pisivanje imena. I to po svedodžbi Onoga „koji s neba si će“ i koji bolje i od angela poznaje tajne nebesne.
Toliko o nevidljivoj knjizi u Svetom Pismu. No i u Svetom Predanju pravoslavne crkve postoje mnogobrojne
svedodžbe o toj knjizi, koja se pokazala duhu blagodatnih ljudi. Pa čak i u naše dane ima ljudi – neke od njih mi lično poznajemo – koji su bili umrli pa oživeli, i koji su videli Knjigu imena ljudskih u nebesnom svetu pred Starcem.
Posle sviju poznatih svedodžbi, jasno je, da ta Knjiga nije nešto samo simvolično nego baš stvarno. U postoja nje te Knjige mi ne možemo ni malo sumnjati. Jer kad postoji nebesni grad, višnji Jerusalim, sa kapijama, uli cama, dvorovima i prestolima; i kad postoje svećnjaci i kadionice na nebu, – zašto da ne postoji i Knjiga? Knjiga života, ili Knjiga sudbi? Nije ta Knjiga radi Boga. I bez ikakve knjige Bog Sveznajući sve zna. Sve zna i sve pamti. Knjiga označava pamćenje na nebu svega što se dogaća na zemlji. Ali je ta knjiga radi ljudi, koji nemaju Božju moć pamćenja. Čak ako se to sve shvati u krajnje nematerijalnom, duhovnom smislu, ipak postojanje te sada za nas nevidljive Knjige ne može se dovoditi u pitanje. Niti to pitanje imalo muti dušu moju.
Ali, o Teodule, jedno drugo pitanje otvara se pred na ma u vezi sa onom čudnom Knjigom. To je ono pitanje, koje su neki filosofi i bogoslovi pogrešno nazvali pitanje čovekove slobodne volje. Jer zašto ne i pitanjem slobo dne misli? i pitanjem slobodnog osećanja i slobodne že lje? Zašto samo volju uzimaju u obzir? Mislim, da je naj bolje reći: pitanje slobode čovekove uopšte. Na Zapa du se to pitanje mnogo više raspravljalo nego li na pra voslavnom Istoku. Sudba i čovekova slobodna volja na Istoku ne buntuju jedna protiv druge nego se pomirljivo sjedinjuju. Nevidljiva Knjiga živih ne predstavlja neki fatum nad angelima i ljudima – i nad bogovima kako su mnogobožni Jelini i Indijani basnoslovili – nego pro misaoni Božji plan spasenja ljudi. Jer je rečeno, da Bog hoće da se svi ljudi spasu i u razum istine dođu. To pokazuje i Hristova priča o stotoj ovci, koju kao izgu bljenu domaćin brižno traži da bi je spasao. I još je rečeno o Slovu Božjem, Logosu: Bješe vidjelo istini to koje obasjava svakoga čovjeka koji dolazi na svi jet. Pa kad Bog hoće svima ljudima spasenje, i kad sve tlošću svojom obasjava svakog čoveka koga šalje u svet, onda je jasno, da su svi ljudi iz prva zapisani u Knjigu života, ali da se imena nekih, ili mnogih, brišu iz te Knjige zbog njihova greha prema Bogu ili prema bližnjim, i ponovo upisuju shodno njihovom pokajanju i povratku na pravi put.
Prema istočnom poimanju čovek je i slobodan i neslobodan. Slobodan je da se opredeli da ide za satanom, desno ili levo. Dok se opredeljuje i koleba, on dejstvuje sam od sebe i po svojoj slobodnoj volji i pameti. Čim se pak opredeli, on više nije slobodan. No i ta nesloboda za koju se čovek jednom opredeli, nije uvek ista i nije jednaka. Jedno je demonodulija a drugo je teodulija, služba satani ili služba Ocu nebesnom. Jedno je tužno robovanje tiraninu a drugo je radosno službovanje Roditelju. Jedno je ropstvo a drugo je sinovstvo. Jedno je mrak a drugo svetlost. Jedno je škrgut zuba i ridanje a drugo je pesma i klicanje.
Uzmimo za primer apostola Petra. Koliko se on po svojoj volji i pameti kolebao tamo i amo dok se nije najzad potpuno priljubio uz Gospoda. Značajne su reči koje mu je vaskrsli Gospod na posletku rekao: Zaista ti ka žem dok si bio mlad opasivao si se sam i hodio si kuda si htio, a kad ostariš širićeš ruke svoje i drugi će te opasivati i odvesti kuda nećeš. Slobo da i nesloboda; u ovom slučaju slatka i blagoslovena ne sloboda u okviru volje Božje. I Petrovo ime ostalo je zapisano u Knjizi živih.
Suprotan je primer sa Judom izdajnikom. I on se mo rao dugo kolebati, dokle ga strast za novcem nije sasvim odvojila od Gospoda. I po zalogaju uđe u njega sotona. Tako je završeno njegovo kolebanje i njegova sloboda. On je postao rob satani i otišao je da izvršuje volju svoga gospodara. I ime Judino izbrisano je iz Knjige živih. Tako i imena svih onih sinova mraka koji ubiše Hrista Spasa i primiše nevinu krv na sebe i na decu svoju. Svak ko čini grijeh rob je grijehu.
Nesloboda u savršenoj predanosti volji Božjoj upravo i jeste jedina prava i svetla sloboda. U takvom stanju čo vek se oseća kao dete koje roditelj vodi za ruku. I baš zbog toga dete se oseća slobodno.
Najveličanstveniji primer savršene predanosti volji svoga Oca pokazao nam je sam Gospod Isus. I svoje srce, i misli, i reči i dela, i svoj vek, i svoje mesijanske po slove – sve je On pripisao Ocu svom nebesnom od počet ka do kraja.
Kako čujem (od Oca) onako sudim.
Moja nauka nije moja nego Onoga koji me posla.
Jelo je moje da izvršim volju Onoga koji me je po slao i da svršim Njegov posao.
Ne tražim volje svoje nego volju Oca koji me je poslao.
Ja svagda čišš što je Njemu ugodno.
Sin ne može ništa činiti sam od sebe, nego što vidi da Otac čini.
Ja živim Oca radi.
Rekao bi pri takvoj neslobodi gubi se ličnost čoveko va. Ne gubi se nego dobija. Jer kaže Gospod Isus: Sve što ima Otac moje je. To je sloboda ne po zakonskim definicijama nego sloboda sina u jedinstvu ljubavi sa ocem.
Sve ovo napominjem ti, Teodule, u vezi sa onom tajan stvenom Knjigom. Jer i sam Hristos je u vezi sa njom. Po svom slavnom vaskrsenju reče Gospod svojim učenicima:
Tako je pisano, i tako je trebalo da Hristos postrada i da ustane iz mrtvijeh treći dan. (Lk. 24, 46. v. Mat. 26, 24.)
Pisano je tako u Zakonu, u Prorocima i u Psalmima. No pre toga pisano je tako nesumnjivo i u onoj tajanstve noj Knjizi na nebesima koja se po Njemu i naziva: Jagnje tova Knjiga Života. I na prvom i na poslednjem listu te Knjige zapisano je ime Gospoda i Spasa našeg Isusa Hrista. Jer on je Alfa i Omega. Alfa stvaranja sveta, i Omega spasenja roda ljudskog. I opet kroz svako čovečje ime u toj Knjizi prosijava ime Njegovo. Jer nema drugog imena pod nebom danoga ljudima kojijem bi se mi mo gli spasti (Dela Ap. 4, 12).
Jagnje Božje! Tajanstvena Knjiga dakle Njegova je Knji ga. Ono ju je sastavljalo pre stvorenja sveta, i obreklo potpisati je krvlju svojom nevinom. To je Knjiga sudbe svega roda čovečijeg i – Njegove sudbe. Tako je Jagnje Božje htelo u saglasnosti sa hotenjem Oca svog ljubljenog i Duha Svetoga da svoju sopstvenu sudbu kao čovek pome ša sa sudbom čovečanstva. Kakav užas od poniženja i ka kva slava ljubavi koja prevazilazi razum!
Nije Sudba ni nesmislena Samsara, vrtlog života, ni ti nemilosrdna Karma indijska, koja ne zna za praštanje ni za Oprostitelja. I Samsara i Karma su po umislu du ha zlobe, „krvnika ljudskog od iskoni“; možda Šive igrača. Da bi se tim lažnim pojmovima kao gustim dimom zaklonio od umnih očiju ljudskih Otac svetlosti i ljubavi. Jer ni od Samsare ni od Karme nema spasitelja, pošto i sami bogovi, po indijskoj filosofiji bez suza, spadaju pod njihov obruč. Kao kod starih Jelina pod obruč Ananki.
Drugo je Hrišćanska Sudba. I drugo Knjiga Sudbe lju di i naroda. Tu Knjigu ne drži u rukama Nemezis povezanih očiju nego svevideći Bog, Otac svetlosti i ljubavi i milosti i sažaljivosti. Kad se čovek osvesti i povrati i pokaje, On briše njegovu Karmu i daje mu maha za nov početak, za nov život.
Avaj, Indija ne zna još za Boga Oca, ni za Boga ljubavi, ni za Boga praštanja, svetlijeg od Samsare i jačeg od Karme. Niti će ga ikad moći poznati osim kroz Onoga kroz koga smo ga i mi hrišćani poznali – ime mu je Isus Hristos Mesija, žrteno Jagnje Božje ljubavi prema svemu rodu čovečjem.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *