TEODUL

 

TEODUL
 

 
SINOVI MRAKA
 
Sećaš li se, Teodule, našeg ranijeg razgovora o su sretu Spasitelja sveta sa glavnim neprijateljem čovečan stva? To je bio prvi korak Gospoda Isusa posle krštenja na Jordanu. Na Gori Iskušenja iznad Jerihona, postoji i danas mnogovekovni pravoslavni manastir, i u njemu ka men na kome je Gospod stajao četrdeset dana i četrdeset noći bez jela i pića. Taj kamen sada služi za časnu trpe zu, na kojoj se vrše svete liturgije.
Stojeći na tom kamenu Gospod je saslušao tri predlo ga uplašenog satane, glavnog neprijatelja roda ljudskog, i sva tri odbio. Treći predlog bio je najsramniji. Razboj nik i pljačkaš i strvinar, koji je zarobio ceo svet Božji, ponudio je Domaćinu sveta „sva carstva ovoga svijeta i slavu njihovu“ pod uslovom da mu se Domaćin sveta po kloni. Da mu se pokloni i time naravno dade tapiju sve ta satani. Isus ga odbi, i on ga ostavi za vrijeme.
Šta znači „za vrijeme“? Znači da mu se nikad više od straha ne javi pred licem, ali da mu smeta kroz ljude, svoje robove, sinove mraka.
Posle toga Isus je odmah otpočeo svoju neumornu dela tnost na spasenju ljudi, ali i satana svoju, kroz ljude, na propast ljudi a protiv Isusa.
Sluge satanine, sluge mraka, bili su tada prvosvešte nici i sveštenici jevrejski, književnici, zakonici, sadu keji i bez malo sve starešine narodne. Ne narod, nego starešine narodne. Narod je od početka bio uz Isusa. Hiljade i hiljade prostih, ali ne glupih, ljudi iz naroda posvednevno su se tiskali oko Njega, da čuju Njegovu nikad nečuvenu reč, da vide Njegova čudesna dela i da proslave Boga „koji je posetio narod svoj“. Narod – to je bila vojska Hristova; inteligencija jevrejska – to su bili protivnici Hristovi i sluge mraka, argati i oruđa strvinara satane. Oni se pokazuju prvo kao subotari. Subota im je važnija od Boga, od ljubavi i od vere. Subo ta im je idol. Čuj samo njihove subotarske gluposti.
I dogodi se da iđaše u subotu kroz usjeve, i učenici njegovi trgahu putem klasje. A fariseji govorahu mu: za što čine u subotu što ne valja?… A On im reče: subo ta je načinjena čovjeka radi a nije čovjek subote ra di. A Gospodar je i od subote Sin čovječiji.
Tako opet jedne subote kada Isus beše u zbornici, gde stajaše čovek sa suhom rukom, motrahu ovi subotomani jaci, da li će se On drznuti da isceli onoga stradalnika i tako oskvrni subotu. Poznavši njihove misli Gospod ih upita: treba li u subotu dobro činiti ili zlo činiti; dušu održati ili pogubiti? To ih upita. A oni mučahu. Nisu očekivali takvo pitanje pa nisu ni znali šta da odgovore. A kada On isceli suhorukog čove ka tako da mu ruka posta zdrava kao i druga, fariseji iziđoše gnevni i odmah učiniše vijeće s Irodovcima kako bi ga pogubili. To je njihovo djelo u subotu! Za njihov pomračen um Isus je oskvrnio subotu što je dobro delo učinio, tj. iscelio teškog bolesnika, a nisu je to bož oni oskvrnili svojim nedelom, tj. dogovorom u subotu da ubiju nevina čoveka.
Slično i sa zgrčenom ženom. Kada ju Gospod isceli, starješina od zbornice rasrdi se što je Isus iscijeli u subotu, pa odgovarajući reče narodu: šest je dana u koje treba raditi, u one dakle dolazite te se liječite, a ne u dan subotni. To je govoreno narodu ali je bilo upućeno na adresu Isusovu. Zato mu Isus i odgovara ova ko: Licemjere, svaki od vas ne odrešuje li u subotu svoga vola ili magarca od jasala i ne vodi da napoji? A ovu kćer Avramovu koju sveza sotona evo osa mnaest godina ne trebaše li odriješiti iz ove sve ze u dan subotni.
I sav narod radovaše se za sva njegova slavna djela, a fariseji vrebahu da ga uhvate i ubiju.
Kada Gospod isceli čoveka u Vitezdi, koji trideset i osam godina uzet ležaše, opet gledahu da ga ubiju, jer učini to u subotu. A kad otvori vid čoveku, roćenom slepcu, oni se ne obradovaše tome nečuvenom čudu nego progunćaše protiv Iscelitelja govoreći: Nije ovaj čo vjek od Boga, jer ne svjetkuje subotu.
I opet vrebahu da ga ubiju, ali se bojahu naroda. Kad se glupost sa zlobom sjedini, onda ubistvo postaje običan metod obračuna čoveka sa čovekom.
Da Ga ubiju – to je njihova glavna misao. Zašto? Prosto zato što je s Njim Bog i narod. Oni sebe smatra ju zakupcima Boga i posednicima naroda. Oni to dvoje drže za svoju imovinu, od koje žive. Ko darne u tu njiho vu imovinu, zaslužuje smrt. Zato hoće da ubiju i Njega. A onaj strvinar opet, kome oni nesvesno služe, najviše mrzi Boga i narod. On zna da ne može nikad osvojiti dve tvrđave: Boga i narod. Zato uvek, i onda i sada, udara po onima koji tobož u ime Boga i naroda govore, po slepim vođama, zaslepljenim ohološću ili bogatstvom; po tako zvanoj inteligenciji. A ovo je jedna neprirodna, donki hotska tvrđava, sagrađena od samoljublja, slavoljublja i uobraženja. Tu prividnu silu, tu tvrđavu od uobraženja on je uvek lako osvajao u svima narodima, pa onda iz nje bacao svoje strele protiv Boga i naroda. Inteligencija je uvek, u sva vremena i u svima narodima, bila za nj sa ma sobom opremljena i osamarena mazga. Na toj mazgi sa tana je jahao i jurišao protiv Boga i Božjeg naroda.
Nekoliko puta digoše kamenje da Ga kamenuju zato što se „građaše sinom Božjim“.
Doneše rešenje da odluče svakog Jevrejina od zborni ce, koji bi bio za Njega i držao Njegovu stranu.
Jednom uhvatiše neku ženu u preljubi, pa uvek žedni krvi ljudske, dovedoše je da ju kamenuju. Tu se desi i On. Zgodna prilika da Ga iskušaju, pomisliše. Na svoju sra motu. Jer kad Ga upitaše šta bi On rekao, da li da je ubiju ili ne, odgovori im Isus: Koji je od vas bez gri jeha, neka najprije baci kamen na nju. Strašna i neoče kivana reč. I oni se razbegoše svi, kao gladni psi od metiljave ovce kad ih domaćin udari po njušci.
Ni u mraku svoje zlobe protiv Gospoda oni nisu mogli odreći čudesna dela Njegova. Na jednoj skupštini svešte nici i fariseji postaviše ovakvo pitanje: Šta ćemo činiti? Čovjek ovaj čini mnoga čudesa. I, naravno, doneše odluku, na predlog prvosveštenika Kajafe, da ga ubiju. Radi spasenja naroda – tako je odluka obrazlože na. To satana hoće da spasava jevrejski narod kroz svoje mračne apostole ubistvom istinskog Spasitelja roda ljud skog! Ali mračnjaci nisu mogli videti iza svojih leđa satanu koji im diktira šta da misle, šta da govore i šta da rade.
Samo su se bojali naroda. Boga se nisu bojali, baš ni malo, kao da Bog za njih nije ni postojao, ali su se bojali naroda. Na više mesta stoji zapisano, kako su se bojali naroda, a nigde da su se Boga bojali. Narod ovaj, koji ne zna zakona, neka je i proklet! govorili su oni u gnevu svom. Oni, narodomrzci i zakonoznalci najčešće su zaboravljali zapovest Božju: Ne ubi.
Pokušavaju da omalovaže Isusa pred narodom. Zato rugahu mu se, i govorahu: Šta ga slušate, poludio je? Na drugom mestu opet: Vara narod. Dalje opet: U njemu
je đavo, i pomoću Velzevula kneza đavolskoga izgoni đavole. Na ovo im je Isus izvanredno odgovorio: Svako carstvo koje se razdijeli samo u sebi opustjeće, i dom koji se razdijeli sam u sebi propašće. Tako i sotona ako se razdijeli sam u sebi – kako će se odr žapš njegovo carstvo? To jest, ako demoni izgone de mone iz ljudi, znači da su demoni među sobom razdeljeni i u ratu jedni protiv drugih. Kako će se onda održati carstvo satanino, a da ne propadne? Još im veli Gospod: Ako li ja pomoću Velzevula izgonim đavole, sinovi vaši čijom pomoću izgone? Zato će vam oni biti sudije. Ovde Gospod svakako misli na apostole.
Postiđeni sinovi mraka udaljiše se, da se ubrzo pono vo vrate sa novom optužbom. Videvši Isusa kako jede i pije zajedno sa grešnicima počeše vikati na Njegove uče nike: Zašto s carinicima i grješnicima učitelj vaš jede i pije? Izazvan ovim pitanjem prljavih čistu naca odgovori im Gospod:
Ne trebaju zdravi lekara nego bolesni.
Idite i naučite se šta znači: milosti hoću a ne priloga.
Ja nijesam došao da zovem pravednike no grješnike na pokajanje.
Kako božanstvene reči! Nebesni biser.
Tom prilikom iskaza Isus priču o stotoj ovci. Čovek neki imaše sto ovaca, pa izgubi jednu. Onda ostavi deve deset i devet ovaca i ode da traži onu izgubljenu. Naša vši je, obradova se veoma i učini veselje u domu svom zbog nađene ovce.
Kažem vam tako će biti velika radost na nebu za jednoga grješnika koji se kaje nego li za devedeset i devet pravednika kojima ne treba pokajanje…
Tako, kažem vam, biva radost pred anđelima Božijim za jednoga grješnika koji se kaje.
Još u vezi s tim ispriča Gospod onu poznatu slavnu priču o bludnome sinu, koji se deli od oca svoga, odlazi u daljinu, propada, kaje se i povraća ponovo ocu svome moleći ga za oproštaj. I otac prima svog pokajanog sina, prašta mu, grli ga i priređuje veliko veselje zbog njego va povratka.
Ove besmrtne pouke Isusove, koje se i sada čitaju i slušaju po celom čovečanstvu na kugli zemaljskoj izazva te su onim farisejskim pitanjem: Zašto s grješnicima učitelj vaš jede i pije? Pa iako su to pitanje postavili sinovi mraka i sluge satanske, sa namerom ubilačkom, moramo im biti zahvalni. Jer su kao ono udar u kamen što izaziva varnicu oni izazvali veliku svetlost iz Hrista koji je sam sebe nazvao Kamenom.
Čuj dalje kako đavo zaposluje svoje sluge. Videše fa riseji kako učenici Hristovi ne umivaju ruke pre jela, dok oni, fariseji i književnici pre svakog obroka peru ruke do lakata. Pa počeše zbog toga vikati Isusu: Za što učenici tvoji ne žive kao što nam je ostalo od sšarijeh, nego jedu hljeb neumivenijeh ruku.
Odgovori im blagi Gospod: Dobro je prorokovao Isa ija za vas licemjere: ovi ljudi usnama me poštuju i srce njihovo daleko stoji od mene.Jer ostaviste za povijesti Božije a držite običaje ljudske.
Ne pogani čovjeka ono što ulazi u usta, nego ono što izlazi iz usta, ono pogani čovjeka.
Ko ima uši da čuje neka čuje.
Opet jedna sjajna pobeda.
I opet jedna sjajna pouka svima nama.
Onda satana upućuje svoje sluge u licu gospode jevrej ske da pitaju Spasitelja nešto o braku.
Proguraše se kroz guste mase naroda k Njemu fariseji, ne da se pouče, ne da se naslade, nego da ga kušaju. Da ga kušaju, da bi ga mogli ubiti.
I rekoše mu: može li čovjek otpustiti ženu svoju za svaku krivicu?
Odgovori Isus: Nijeste li čitali da je Onaj koji je stvorio čovjeka, muža i ženu stvorio ih.
Zato ostaviće čovjek oca svojega i mater i pri lijepiće se k ženi i biće dvoje jedno tijelo.
Tako nijesu više dvoje nego jedno tijelo. A što je Bog sastavio čovjek da ne rastavlja.
Rekoše mu: zašto onda Mojsije zapovijeda da se dade knjiga raspusna i da se otpusti?
Reče im: Mojsije je vama dopustio zbog otvrdlos ti vašega srca otpuštati svoje žene; ali iz po četka nije bilo tako.
Nego ja vam kažem: ako ko otpusti svoju ženu osim za preljubu i oženi se drugom, čini preljubu, i koji uzme puštenicu čini preljubu.
Evo božanske nauke o braku.
Svojim udarom u Kamen sluge demonske izazvale su ovu svetlost koja do danas svetli čovečanstvu u ovom veoma važnom predmetu.
U vezi sa ovim predmetom izazvaše učenici svoga Gospoda da izloži svoju nauku o neženstvu ili monaštvu.
Rekoše Mu učenici Njegovi: Ako je tako čovjeku sa ženom, nije se dobro ni ženiti.
A On im reče: Ne mogu svi primiti tijeh reči do oni kojima je dano… Ko može primiti neka primi.
Blaženi su oni koji sebe duhom uškope, duhom i ljubavlju prema Bogu, te se ne žene. Blaženi su pravi monasi. Veći će biti u carstvu nebesnom od careva. Ali samo ma li broj ljudi može to primiti i održati.
Još jedno kušanje o braku. Pristupiše ka Isusu Sadu keji, koji odriču vaskrsenije iz mrtvih, a to su bili je vrejski epikurejci i cinici u isto vreme, koji ne verova hu u vaskrsenje ni u život zagrobni. Pristupiše k Njemu da Ga kušaju, onako paragrafski i advokatski o tome, či ja će žena biti u onome svetu kad su tu ženu u ovome svetu imali sedam braće jedan za drugim po zakonu Mojse jevu. Jer je propis bio, da kad jedan brat umre bez dece, onda drugi brat uzima ženu njegovu da bi podigao seme umrlome bratu. Brat za bratom umirao i ostavljao ženu bez dece. A žena polazila redom za jednoga brata pa za drugoga, do sedmoga. Pitaju dakle cinične paragraflije jevrejske Isusa, čija će ta žena biti u onome svetu, u koji oni ne veruju. A Isus im odgovori: Djeca ovoga svije ta žene se i udaju. A koji se udostoje dobiti onaj svijet i vaskrsenije iz mrtvijeh, niti će se ženiti ni udavati. Jer više ne mogu umrijeti, jer su kao anđeli, i sinovi su Božiji kad su sinovi vaskrsenija.
A Bog nije Bog mrtvijeh nego živijeh. Jer su njemu svi živi.
Pod udarom slugu onog strvinara evo još jedne sjajne varnice, koja osvetljuje našu svest i savest. U ovoj sve tlosti mi vidimo sebe žive i posle smrti, i među anće lima i kao anđele, bez bremena bračne veze; vidimo sebe kao vaskrsle i besmrtne u carstvu živoga Boga, u radosti duhovnog braka, venčani za Hrista Boga svojega.
Onda dok sav narod ostaje udivljen od bezbrojnih čude sa koje svemoćni Spasitelj čini na njihove oči, ovi ogra ničeni spletkaši ištu znak od Njega. Rekoše mu knjiže vnici i fariseji: Učitelju, mi bi radi od tebe znak vidjeti. Kao da nisu dovoljno videli! I kao da nisu mu čili se da objasne Njegova čudesa pomoću Velzevula! Ne, ne će oni ta i takva čudesa, korisna po ljude; neće isce ljenje gubavih i slepih i nemih; neće vaskrsenje mrtvih,
nego hoće neko fakirsko lažno čudo, naročito za njih i pred njima. Fakiri opsenjuju ljude i prividno čine da se konopac kreće kao zmija. To bi oni hteli. Na to ih upu ćuje onaj zakulisni glumac, koji i proizvodi opsenarije kroz fakire. On bi hteo da navede Hrista da tvori njego va lažna, glupa i beskorisna fakirska čudesa. Ali tama ne može pobediti svetlost. Ovako im odgovara Isus:
Rod zli i preljubotvorni traži znak: i neće mu se dati znak osim znaka Jone proroka.
Jer kao što je Jona bio u trbuhu kitovom tri dana i tri noći, tako će biti i sin čovečiji u srcu zemlje tri dana i tri noći.
Gospod im obriče dati najveći znak od svih znakova, a to je Njegova smrt, trodnevno ležanje u grobu i vaskrsenje iz mrtvih. Obriče im pokazati božansko čudo, koje će obasjati put i cilj života celoga čovečanstva.
I tako kušajući Mesiju dadoše Mu priliku da kao is tinit prorok prorekne o sebi ono što će mu se i dogo diti.
Ali satana neda odmora svojim slugama nego ih tera kao pozajmljenu stoku bez milosti i sažaljivosti, tera ih da ponovo i ponovo kušaju Gospoda. I ovi ga počeše ku šati sada preko špijuna, koji se pravljahu pobožni. Po slaše vrebače, koji se građahu da su pobožni; ne bi li ga uhvatili u riječi da ga predadu poglavarima i vlasiš sudije. Drugim rečima: da bi ga ubili. Jer ubis tvo Hrista ne izlazi im nikako iz uma i iz srca.
I upitaše ga lukavo: Učitelju, znamo da pravo go voriš i učiš, i ne gledaš ko je ko, nego zaista učiš putu Božijemu.
Treba li nam ćesaru davati porez ili ne?
Hteli bi dakle da ga uhvate za reč protiv rimskog ca ra, pod čijom je vlašću tada bila zemlja judejska, pa da ga optuže za veleizdaju i naravno ubiju.
Ali On razumjede njihovo lukavstvo i reče im: Šta me kušate?
Pa potraži jedan dinar i upita ih: Čiji je na njemu obraz i natpis?
Rekoše: Ćesarev.
A On im reče: Podajte što je ćesarevo ćesaru a tto je Božije Bogu.
I diviše se odgovoru Njegovu i umukoše.
Umukoše, ali ne za dugo. Moraju opet žuriti na posao svoga gose, onoga „krvnika ljudskog od iskoni“. Pa jedan od njih, zakonik po zanimanju, kušajući upita ga, koje su zapovesti u Zakonu najveće.
A On reče: Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim i svom dušom svojom i svom snagom svojom i svom misli svojom; i bližnjega svojega kao samoga sebe.
Upita zakonik: A ko je bližnji moj?
Tada Gospod ispriča onu poznatu priču o Milostivom Samarjaninu, u kojoj je ljubav prema bližnjem naslikana onako krasno i jasno kao što je u priči o bludnom sinu naslikano pokajanje jednoga sina.
I još ima, Teodule, puno drugih zamki, koje su sinovi mraka postavljali Sinu Božjem. Ali u svima slučajevima, i navedenim i nenavedenim, obistinila se reč Psalmista: Pašće u mrežu svoju grješnici. Hteli su poniziti Isusa, pa su ostali poniženi i ismejani do današnjeg dana. Sva njihova glupa kušanja donela su slavu Spasitelju a nama dragocenu nauku. Kušajući ga oni su Njega većma proslavljali a nama svima koristili. Izazivali su ga da bi izvukli od Njega neku reč na osnovu koje bi ga ubili. Mećutim izazvali su ga samo, da prostranije izloži svoju nauku, objasni neke nejasne zagonetke života i ispriča nekolike priče, koje spadaju meću najlepše, najplemeniti je i najplastičnije u celom Evangeliju. Svaki sukob je vrejskih starešina sa Hristom završavao se njihovim strašnim porazom i slavnom pobedom Hristovom. To je poraz satane i pobeda Božja.
O Teodule, jesi li čuo kad reč, kako sve vode u svetu, i bistre i mutne, na kraju padaju u točkove Božje vodenice. A sve mlivo pripada Bogu.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *