TEODUL

 

TEODUL
 

 
ŠAREN GRAD
 
Pogledaj, Teodule, kako se šareni svet oko nas. Kako se sve šareni u raznim bojama i oblicima i merama i razmerama. I dole na zemlji i gore na svodu nebesnom. Šta je sve to do prašina, isto kao i moje i tvoje telo, i moje i tvoje oči, i moje i tvoje srce?
Vaistinu ovaj svet je Šaren grad. Ko ga sagradi? Kako ga sagradi? Zbog čega ga sagradi? To su tri mučeća pitanja, i četvrto ne postoji. Mi znamo jedino da ga sagradi iz prašine.
Visine i nizine su od prašine i prašina, venci planinski i ravnine podplaninske, šume i stene, trave i cveće, gradovi i dvorovi – sve je od prašine i sve je prašina. I ljudi; da, i ljudi. Sedeći na ovoj prašini, ko zna na čijem licu sedimo, ili na čijim očima, ili na čijem srcu. Vetar je mogao dići prašinu od mrtvih tela i razvejati po svetu. I to je svakako učinio; i neprestano čini. Vetar je jedna sila, koja ni žive ni mrtve ne ostavlja na miru. Vetar spoljašnji i – vetar unutrašnji.
I prašina je sila. Upravo sve sile prirodne nalaze se u prašini. U njoj je i zemlja i vetar i oganj i voda. U njoj je i magnetizam i elektrina. U njoj su i molekuli i atomi i elektroni i protoni, i još privlačna i odbojna snaga. Neprimetno ona prima zrake iz vasionskih svetila, i neprimetno sama zrači. Kao da prima dar i daje uzdarje; ili prima pozdrav i otpozdravlja. Kažu, ko bi razumeo jednu trun prašine razumeo bi vasionu.
Do sad niko nije razumeo. Da li će ko ikad razumeti? Deljenjem i usitnjavanjem ljudi su hteli razumeti prašinu. No što god su dolazili do manjih delova, nailazili su na veću tajnu, na veće čudo. Najsitniji delovi jedne truni prašine isto su tako veliko čudo kao i najveće zvezde u vasioni. Ono što ljudi vide kroz teleskop i mikroskop podjednako zaprepašćuje. Kad ispitivači misle da su na kraju, oni su na početku. Razdaljina između znanog i ne znanog ne smanjuje se nikako; ne, nego raste. Na lavirintu života i bića ljudi nisu mogli sami od sebe dosad napipati ni vrata ni prozor. Nailaze neprestano na nove okuke i prevoje i vijuge; ovde u ovom lavirintu svetskom, ali nikako na vrata ili prozor.
Da li Šaren grad ima vrata i prozore? Da li ima ključeve, i ko drži ključeve Šaren grada u rukama? To su prastara pitanja, koja ni u jednom pokoljenju nisu izlazila iz uma niti silazila sa jezika ljudskih. Jedno je samo bilo za sve jasno: da se iz prašine dižemo i u prašinu sručujemo. Kolevka nikad nije mogla zasititi groblje; niti se groblje moglo odupreti vetru, da njegovu prašinu digne i upotrebi za nova tela.
Sunce pokazuje različitost; mrak ujednačuje sve. Oblačna noć ujednačuje sve kao grob. I u takvoj noći Šaren grad se ne šareni. Tako i budan čovek vidi različnost, dok čovek uspavan sve ujednačuje kao noć, kao grob. Zar ne slutiš, Teodule, da i u čoveku ima nešto i kao sunce i kao mrak? Kako bi inače čovek imao i osobinu sunca da razlikuje i osobinu noći da ujednačuje?
Šta je to prvo a šta drugo u čoveku? I ovo je prastaro pitanje žitelja Šaren grada i putnika u lavirintu. Pitanje glodano no nesvareno; rešavano no nerešeno. To pitanje zbunjuje sve koji, kao ja i ti do sad, govorimo o čoveku samo kao o prašini. Jer izgleda da prašina bića ljudskog nije sve prašina, i da ona skriva nešto u sebi što nije prašina. Nešto što se malko diže iznad prašine kao davljenik iznad potopa; što kontroliše prašinu, što čak i vlada nad prašinom.
Aj, Teodule, moramo poći u neku stariju prašinu. Ova na kojoj sedimo sada izgleda da je mlada, da je vetrom skoro navejana, i da su ljudi na njoj malo razmišljali, te malo njenih tajni dokučili. Pođimo dakle u Indiju, u zemlju majku svih filosofija, svih misaonih napora i svih zabluda pre očekivanog Mesije sveta.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *