ТЕОДУЛ
ШАРЕН ГРАД
Погледај, Теодуле, како се шарени свет око нас. Како се све шарени у разним бојама и облицима и мерама и размерама. И доле на земљи и горе на своду небесном. Шта је све то до прашина, исто као и моје и твоје тело, и моје и твоје очи, и моје и твоје срце?
Ваистину овај свет је Шарен град. Ко га сагради? Како га сагради? Због чега га сагради? То су три мучећа питања, и четврто не постоји. Ми знамо једино да га сагради из прашине.
Висине и низине су од прашине и прашина, венци планински и равнине подпланинске, шуме и стене, траве и цвеће, градови и дворови – све је од прашине и све је прашина. И људи; да, и људи. Седећи на овој прашини, ко зна на чијем лицу седимо, или на чијим очима, или на чијем срцу. Ветар је могао дићи прашину од мртвих тела и развејати по свету. И то је свакако учинио; и непрестано чини. Ветар је једна сила, која ни живе ни мртве не оставља на миру. Ветар спољашњи и – ветар унутрашњи.
И прашина је сила. Управо све силе природне налазе се у прашини. У њој је и земља и ветар и огањ и вода. У њој је и магнетизам и електрина. У њој су и молекули и атоми и електрони и протони, и још привлачна и одбојна снага. Неприметно она прима зраке из васионских светила, и неприметно сама зрачи. Као да прима дар и даје уздарје; или прима поздрав и отпоздравља. Кажу, ко би разумео једну трун прашине разумео би васиону.
До сад нико није разумео. Да ли ће ко икад разумети? Дељењем и уситњавањем људи су хтели разумети прашину. Но што год су долазили до мањих делова, наилазили су на већу тајну, на веће чудо. Најситнији делови једне труни прашине исто су тако велико чудо као и највеће звезде у васиони. Оно што људи виде кроз телескоп и микроскоп подједнако запрепашћује. Кад испитивачи мисле да су на крају, они су на почетку. Раздаљина између знаног и не знаног не смањује се никако; не, него расте. На лавиринту живота и бића људи нису могли сами од себе досад напипати ни врата ни прозор. Наилазе непрестано на нове окуке и превоје и вијуге; овде у овом лавиринту светском, али никако на врата или прозор.
Да ли Шарен град има врата и прозоре? Да ли има кључеве, и ко држи кључеве Шарен града у рукама? То су прастара питања, која ни у једном покољењу нису излазила из ума нити силазила са језика људских. Једно је само било за све јасно: да се из прашине дижемо и у прашину сручујемо. Колевка никад није могла заситити гробље; нити се гробље могло одупрети ветру, да његову прашину дигне и употреби за нова тела.
Сунце показује различитост; мрак уједначује све. Облачна ноћ уједначује све као гроб. И у таквој ноћи Шарен град се не шарени. Тако и будан човек види различност, док човек успаван све уједначује као ноћ, као гроб. Зар не слутиш, Теодуле, да и у човеку има нешто и као сунце и као мрак? Како би иначе човек имао и особину сунца да разликује и особину ноћи да уједначује?
Шта је то прво а шта друго у човеку? И ово је прастаро питање житеља Шарен града и путника у лавиринту. Питање глодано но несварено; решавано но нерешено. То питање збуњује све који, као ја и ти до сад, говоримо о човеку само као о прашини. Јер изгледа да прашина бића људског није све прашина, и да она скрива нешто у себи што није прашина. Нешто што се малко диже изнад прашине као дављеник изнад потопа; што контролише прашину, што чак и влада над прашином.
Ај, Теодуле, морамо поћи у неку старију прашину. Ова на којој седимо сада изгледа да је млада, да је ветром скоро навејана, и да су људи на њој мало размишљали, те мало њених тајни докучили. Пођимо дакле у Индију, у земљу мајку свих философија, свих мисаоних напора и свих заблуда пре очекиваног Месије света.
