TEODUL

 

TEODUL
 

 
VASKRSITELJ MRTVIH
 
Magijska ogledala, Teodule, jesi li čuo za magijska ogledala? U ovome svetu čovek se oseća kao usred mnogih magijskih ogledala. Jedna su ispupčena, druga udubljena; jedna uveličavaju, druga smanjuju; jedna ulepšavaju, druga nagrđuju. I čovek gleda i vidi sebe čas velikog kao pla ninu čas malenog kao krtičnjak. I opet vidi sebe čas di vnog kao boga ili sina Božjeg, čas nakaradnog i gadnog, ispod svake životinje. U nekom ogledalu gleda sebe kao gospodara nad svom vidljivom prirodom, u nekom pak kao čemernog roba prirode. I još dalje, u onom ogledalu vi di sebe kao besmrtnika, jačeg od smrti, a u ovom opet vi di sebe kako zeva u ropcu na samrtnoj postelji a potom leži kao leš, nepomičan i hladan. Gomila prašine ne podnošljive za nos i za oči.
Šta je istina, i gde je srazmera? I može li čovek sam od sebe poznati istinu i odrediti pravu meru?
Hiljade i hiljade pokušaja činili su ljudi na svima kontinentima sveta da doznadu istinu i odrede pravu me ru sebe i svog bića usred varljivih magijskih ogledala. No nigde se nisu mogli saglasiti u krajnjim mislima svojim, u krajnjim zaključcima.
Ali čak i da su se saglasili, to ne bi donelo spasenje rodu ljudskome. Jer se i krivomisaoni mogu naći na jednoj misli, i krivoputni na istom putu. Kao što je duga na nebu nedosežna za ruke tako istina za razum ljudski. Dok neko ne javi šta je s one strane zaključanih vrata, kako ćemo znati? Posle prvog greha na zemlji, heruvim sa pla menim mačem postavljen je da čuva kapiju Raja, kapiju is tine i vrhovnih tajni nedostupnih nečistim. Od tada svi napori čovečjeg razuma da prodre u tajne s one strane bili su samo slutnje, i sve filosofije samo nagađanja i vračanja.
Srazmera čoveka i tajna smrti – to su dve zagonetke, koje nikad čovek kao čovek nije mogao rešiti. Šta je čovek i koliki je čovek? Da li ijedno magijsko ogledalo pokazuje pravu srazmeru čoveka, i koje? Da li ono koje odražava lik čovečiji kao lik Boga ili ono koje ga odražava kao rugobnog crva i sićušnog insekta? I još uz to je smrt? Da li je kraj svega ili početak nečega no voga? Da li je tačka ili zapeta? Da li potpun poraz i
tela i duše ili samo razvod jednog nesnosnog braka izme ću tela i duše?
Kad je mongolski zavojevač Džingis-kan osvojio Kitaj i ušao u Peking, rekoše mu za nekoga svetog čoveka, koji je živeo u okolini i bio slavljen od sviju i svakoga kao mudrac nad mudracima. Čuvši to veliki kan naredi, da mu se dovede taj mudrac. I čim ga vide pred sobom, reče mu: Neću te mnogo pitati. Jedna jedina me stvar muči. Kaži mi: imaš li ti lek od smrti?
Toliko, i ništa više. Zavojevaču Azije i Evrope, ko ji je bio ispio pehar svega željenoga, što ovaj svet može dati, samo je jedno bilo nepodnošljivo – smrt. Zato on i pita kineskog mudraca samo to: Imaš li lek od smrti? Sva ostala mudrost ljudska nije mu od potrebe. I svi le kovi od svih zala poznati su mu. Samo jednoj kobi on ne zna leka; onoj kobi koja je neizbežna i za njega kao i za njegovog konja. Imaš li lek od smrti? Lako ću ja naći znalce svih ostalih znanja. I lako ću dobaviti lek od svih drugih muka? Ali da li ti znaš ono što niko ne zna u Evropi i Aziji? Imaš li lek od one muke, koja je pobeđivala sve pobedioce sveta? Kaži mi: Imaš li lek od smrti?
Nije zapisano, kakav je odgovor dao mudrac velikom Mongolu. No da mu nije dao lek od smrti jasno je iz toga što je Džingis-kan posle nekoliko godina umro.
Jesi li bio, Teodule, u britanskom muzeju u Londonu? To je najveća biblioteka na svetu. Milioni knjiga; znanje i mudrost svih naroda u svetu i na svima jezicima. Da si imao magičnu moć pa da zapovediš i vikneš: Otvorite se one knjige koje znate lek od smrti? Šta misliš šta bi se dogodilo? Milioni knjiga ostale bi zatvorene i nepomične, samo bi se jedna jedina mala knjiga otvorila. Ta mala knjiga zove se Novi Zavet. Manja od hiljade svojih debelih komentara i od stotine hiljada paganskih tan tarija i mantarija, ta knjižica jedina i jedinstvena, mo gla bi pozitivno odgovoriti na ono pitanje i nama i mongolskom caru: U meni je lek od smrti.
Isuse Nastavniče, ćerka mi je umrla, imaš li Ti lek od smrti?
Isuse Sine Davidov, sin jedinac mi je umro, imaš li Ti lek od smrti?
Isuse Sine Božji, brat nam je umro, imaš li Ti lek od smrti?
Ne boj se, samo vjeruj, odgovara Isus svima.
Gle, dođe čovjek po imenu Jair, koji bješe starje šina u zbornici, i pade pred noge Isusove, i molja še ga da uđe u kuću njegovu. Jer u njega bješe jedinica kći od dvanaest godina, i ona umiraše.
Ali Isusa beše okružila nepregledna masa sveta, te ne mogaše odmah odazvati se želji Jairovoj i poći njego voj kući. Još ga u tom zadrža i žena krvotočna, koja se tiskaše da se dohvati skuta Njegova. Pa dokle se Gospod zbog toga zabavi, dođe neko od kuće starješine zbor nice i reče ovome: Umrije kći tvoja, ne trudi uči telja.
A kad ču Isus, odgovori mu: Ne boj se, samo vjeruj, oživeće.
A kad dođe u kuću, ne dade nikome ući osim Petra i Jovana i Jakova i djevojčina oca i matere.
I svi plakahu i jaukahu za njom, a On reče: Ne plačite, djevojka nije umrla nego spava. I podsmjeva hu mu se znajući da je umrla.
I uzevši djevojku za ruku reče joj: Tavita kumi! Što će reći : Djevojko, ustani!
I povrati se duh njezin i ustade odmah. I zapo vjedi da joj dadu neka jela.
I začudiše se čudom velikijem.
Ko je ovaj što i mrtvima zapoveda da ustanu? To je Onaj isti koji je zapovedao demonima da izlaze iz umo bolnih. To je Onaj isti koji je zapovedio ričućoj buri morskoj da umukne i vetrovima da prestanu i nerodnoj smokvi da se osuši; i bi tako. Onaj isti koji je slepima narećivao: progledaj, i progledaše; i gubavim: očisti se, i postaše čisti. Izgonitelj demona, Zapovednik prirode, Iscelitelj bolnih, pokazuje se sada još i kao Vaskrsitelj mrtvih. Dodirom i rečju On vaskrsava umrlu devojku, ona ko isto lako kao što je lako isceljivao bolesnike od svih bolesti. Jer Njemu sve je moguće i sve lako. Štogod ljudima izgleda nemoguće, Njemu je moguće; i što god je ljudima teško, Njemu je lako. On tvori čudesna dela ona ko lako kao što lako diše, bez napora, bez umora, bez iscrpljenosti.
Čovečanstvo je bilo toliko raslabljeno od sugestija demonskih, od opsednutosti demonske, da su ljudi verovali u apsolutnu moć zla i u nemoć dobra. Spasitelj sveta spustio se na zemlju da ljudima povrati veru u dobro, u apsolutnu moć svakoga dobra i u trijumfalnu pobedu do bra nad zlom: Boga nad satanom, duha nad materijom, čoveka nad prirodom, zdravlja nad bolešću, vere u dobro nad verom u zlo, života nad smrću.
Kada Gospod reče: Ne plačite, djevojka nije umrla, na smejaše Mu se. Svakako mišljahu da nije pri sebi. Kako to da On tvrdi kako devojka nije umrla, kad oni svi znaju da je umrla. Ulazili su redom svi u odaju gde njeno mrtvo telo leži i svojim rukama dodirivali su njeno hladno če lo i hladne ruke. Za sve njih smrt je bila potpuni gospo dar bez svoga gospodara. Iako su čitali ili slušali re či Gospodnje kroz proroke: Ja sam gospodar života i smrti, i opet druge: Ja umrtvljujem i ja oživljujem, govori Gospod. Mračna sila demonska uspela je, da te re či Božje budu zaboravljene i izbrisane iz pameti ljudi, i to ljudi koji su se dičili svojim Bogom pred neznabošci ma. Zato se i podsmevahu Isusu, znajući da je devojka umr la. A kada Isus dodirnu mrtvu devojku i zapovedi joj: Ta vita kumi! devojka ustade, a svi oni podsmevači začudiše se čudom velikim.
Čudo veliko! U čemu je to čudo što ga je Isus poka zao? U nadmoći života nad smrću. U čemu je pak nečudo, u koje su ljudi dotle verovali? Upravo u njihovom verova nju da je smrt jača od života. Zaista je svako nečudo ljud sko nesravnjivo gore od svakoga čuda Božjega. Jer nečudo znači veru u apsolutnu moć nad dobram, pa i smrti nad životom. Čudo pak znači veru u moć dobra nad zlom, pa i života nad smrću.
Drugo čudo vaskrsenja mrtvaca dogodilo se u gradu Na inu pod Tavorom. To čudo saopštava božanstveni Luka ovim rečima:
Potom iđaše Isus u grad koji se zove Nain, i s njim iđahu mnogi učenici njegovi i mnoštvo naroda.
Kad se približiše vratima gradskim, gle, izno šahu mrtvaca, jedinca sina matere njegove, a ona bje še udovica i naroda iz grada mnogo iđaše s njom.
I vidjevši je Gospod, sažali mu se za njom, i reče joj: ne plači:
I pristupivši prihvati za sanduk; a nosioci stadoše. i reče: momče, tebi govorim, ustani!
I sjede mrtvac, i stade govoriti. I dade ga ma teri njegovoj.
A strah obuze sve, i hvaljahu Boga govoreći: veli ki prorok iziđe među nama, i Bog pohodi narod svoj.
I otide glas ovaj o njemu io svoj Judeji i po svoj okolini.
Pre svega, Teodule, zadrži se na onim rečima: i saža li mu se. Sažali se Isus na udovicu, koja oplakivaše svog jedinca sina, svoju jedinu utehu. Mi ne čusmo, da fa kiri indijski učiniše neko čudo iz sažaljenja prema lju dima. Ni mađioničari misirski, niti pitije delfijske. Nego sve što učiniše, učiniše pomoću crne magije, to jest pomoću ograničene sile demonske, i to ili za dobit ili radi slave od ljudi. Kakva ogromna razlika između njih i Hrista Čovekoljubca, koji iz sažaljenja i ljubavi činjaše tolika božanska čudesa.
Potom vidimo, da se Isus i ne dotače umrlog mladića nego samo prihvati se rukom za njegov kovčeg i reče reč. Dakle, posredan dodir i reč. I mrtvac ožive.
No evo i trećeg slučaja, gde nema dodira uopšte, ni neposrednog ni posrednog, nego samo reč.
Kad se i dan danas na mazgi putuje iz Jerusalima oko dva sata preko Jeleonske gore dolazi se u selo Vitaniju. U tom selu i sada pokazuju mesto gde je bila kuća Lazara Četvorodnevnoga, nazvanog tako zato što je mrtav ležao u grobu četiri dana. Taj Lazar beše prijatelj Isusov, i njegove sestre, Marta i Marija služahu Gospodu kadgod bi k njima uz put navraćao.
Jednom kad Isus tek beše napustio Judeju i otišao u Galileju, saznade da je njegov prijatelj Lazar bolestan. On prozre duhom Svojim i reče učenicima: Ova bolest nije na smrt nego na slavu Božiju, da se proslavi Sin Božiji. Jer znađaše sve što će se dogoditi. I ne vrati se odmah nego ostade u Galileji još dva dana čekajući da Lazar umre i da se navrše četiri dana dokle On stigne u Vitaniju do groba pokojnikova.
U Vitaniji srete ga Marta i reče mu: Gospode, da si ti bio ovdje ne bi moj brat umro. Isus joj odgovori: Brat će tvoj ustati.
Marta: Znam da će ustati o vaskrseniju, u posle dnji dan. Tu nauku morala je ona ranije primiti od samo ga Isusa.
Isus: Ja sam vaskrsenije i život; koji mene vjeruje ako i umre živeće.
Potom Marija ponovi reči Martine: Gospode, da si ti bio ovdje, ne bi umro brat moj.
I zaplaka se Marija. I zaplakaše svi prisutni. Tada i sam Gospod zaplaka.
Udariše suze Isusu.
I dođoše na grob Lazarev. A to beše pećina, i ploča na otvoru. Jer na Istoku mnoge pećine služe za pogreba vanje mrtvih.
Tada Isus reče: Uzmite kamen.
Marta: Gospode, već smrdi, jer su četiri dana kako je umro.
A Isus joj reče: Ne rekoh li ti da ako vjeruješ vidje ćeš slavu Božiju?
Kad skidoše kamen, Isus podiže oči gore i reče: Oče, hvala ti što si me uslišio.
Iz ovoga se vidi, da je Isus pred tim imao tajnu mo litvu Ocu svom nebesnom, kroz koju mu je potvrćena izve snost da je Otac saglasan sa voljom Sina i u ovome delu.
Potom Isus viknu Lazara – zovnu iza glasa: Lazare, iziđi napolje!
I iziđe mrtvac obavit platnom po rukama i no gama, i lice mu ubrusom povezano.
Tada Isus reče: Razdriješite ga i pustite neka ide.
I bi tako.
Onda mnogi od Judejaca koji bijahu došli k Mari ji i vidješe što učini Isus, vjerovaše ga.
Kao što vidiš, Teodule, u ovom slučaju nema dodira, kao u ranija dva. Isus ne dodirnu ni ploču na grobu, ni mrtvog Lazara, nego samo povika: Lazare, izići! I četvo rodnevni mrtvac, koji se već počeo raspadati i zaudarati, oživeo je, ustao i izišao iz groba. Reč, samo reč Hris tova, bez dodira, proizvodi nečuveno čudo, i to u ovom slučaju kao i vazda brzo i lako.
Sestra je posvedočila o svom umrlom bratu da već smrdi. Gospode, reče Marta, već smrdi, jer su četiri dana kako je umro. Sestra koja voli brata svoga neće lako izustiti te reči, da brat njen smrdi, pa makar ne znam koliko da smrdi. Ali ovde, valjda po Božjem promislu, baš sestra to posvedočava. Jer kad njoj smrdi telo njenog brata, kako li tek ostalima smrdi? Svedočanstvo sestre Lazareve Marte, dakle od prvoklasne je važnosti. Hristos je vaskrsao Lazara ne kao Jairovu ćerku istog dana kada je umrla, niti kao sina Nainske udovice drugoga dana, i još nepogrebenoga, nego mrtvaca koji je u grobu po čeo trunuti i zaudarati strvinskim smradom. Jer ako bi se bezverci usudili reći za ona prva dva slučaja, da to možda i nije bila smrt nego obamrlost, – kao da je obamrlost nešto drugo nego smrt – u ovom trećem slučaju moraju zatvoriti usta i poverovati u strašnu moć Sina Božjeg i Mesije.
Kakva je to moć? To je apsolutna moć dobra nad zlom, vere u svetlost nad verom u tamu, i iznad svega – moć života nad smrću.
Vaskrsitelj mrtvih! Kakvog drugog Mesiju žele i oče kuju Jevreji? Da li nekakvog koji će stvoriti zemaljsko carstvo Izrailjevo od sto hiljada kvadratnih kilometara? Pa to može učiniti i neki Bar Kohba i Varava i Ro tšild. U svakom stoleću može se naći takav mesija u do mu Izrailjevu. No svako carstvo takvoga mesije biće kratkovremeno i prolazno kao i carstvo Saulovo, i So lomonovo i Rovoamovo i Manasijino. Šta onda? Onda treba da čekaju novoga mesiju, i uvek novog i novog, kao što i čine pomračeni Jevreji do današnjeg dana. Ali pravi Mesija je samo jedan, i jedan za uvek, bez ponavlja nja. Mesija je onaj koji može učiniti nešto daleko više za sav rod čovečji nego što su učinili za svoj maleni narod u malenoj zemlji judejskoj Saul i Solomon i Rovoam i Manasija, i Varava i Bar Kohba. Kao komitadžije prema jednom velikom zavojevaču sveta, takvi su sve male i sme šne jevrejske mesije prema pravom Mesiji, Vaskrsitelju mrtvih.
Onaj koji može pobediti smrt, može pobediti i sva ostala zla u svetu.
I Onaj koji je u stanju učiniti najveće, zaista je u stanju učiniti i sve ostalo, malo i maleno i sporedno. Ali vid je Izrailjev pomračen zločinom nad pravim Me sijom, te Izrailjci do današnjeg dana čekaju malog mesiju, nasilnika, Bar Kohbu, ili Varavu, da im stvori jedno ma lo carstvo u Palestini, koje će bitisati pola stoleća i propasti kao što je propalo i carstvo Saulovo.
Ne vide oni, Bog ih video, kako je čudo Bog kroz njih učinio. Ne hvale se pravim Mesijom, gospodarem života i smrti, neprolaznim, besmrtnim, neodoljivim Mesijom, koji se javio kod njih u Nazaretu i Jerusalimu. Oni su Ga odbacili i ubili. Zločinca su Varavu uzdigli iznad Nje ga. Zbog toga su im zločinci ideal do današnjeg dana. A mi negdašnji neznabošci prihvatili smo i priznali pra vog Mesiju, svečovečanskog i jedinstvenog. Njega, Vaskrsi telja mrtvih, mi slavimo i hvalimo sada i na vek veka.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *