TEODUL

 

TEODUL
 

 
ISCELITELJ BOLNIH
 
Granuće Sunce pravde, i zdravlje će biti na zra cima njegovijem. Ovo su reči poslednjeg starozavetnog proroka, angelovidnog Malahije; ovom divnom slikom pro rekao je on Mesiju kao iscelitelja bolnih i nositelja zdravlja.
Evo radosti, Teodule, evo Radosne vesti. Javio se u svetu Sin Božji kao istinski Teodul, da posluži ljudima i kao iscelitelj od muka i bolezanja, da nemoći naše uzme i bolesti ponese, kako je provideo veliki prorok Isaija.
Nema bolesti koja ne beži ispred zrakova božanskoga bića Isusova – ispred zrakova Njegovih pomisli, ispred zrakova Njegova dodira, i to ne samo dodira ruku Njego vih nego i haljina. Zraci Njegovog bića smiču s bolesni ka sve bolesti, od groznice do lepre, brže i potpunije nego što zraci sunčani ubijaju bacile u vazduhu ili vo di. Zaista, i brže i potpunije. I ne samo da je Isus imao takvu neograničenu moć brzog, nenapornog i potpu nog isceljivanja svih bolezanja na ljudima, nego je takvu moć darovao i svojim apostolima, i apostolskim nasle dnicima, i svima svojim pravim sledbenicima do današ njeg dana. I ovo su zraci Njegovi: apostoli i svi verni sledbenici. Zdravlje je bilo i biva i biće na tim zraci ma Sunca pravde, što sijaju po vascelom svetu.
Amin, amin, govorim ti, Teodule: istorija sveta nije zapisala ni sličan slučaj. Ni Indija s Kitajem, ni Mi sir sa Balkanom. Amin, amin, govorim ti: istorija sveta ima svega dva poglavlja: Nehrišćanstvo i Hrišćanstvo, tj. Bolest i Isceljenje. No moram te u tajnosti opomenu ti, da se i ja i ti moramo obazreti na svoj lični život, i videti, da li i celo naše žitije na zemlji, tvoje i mo je, nema dva poglavlja – nehrišćansko i hrišćansko? sa vlovsko i pavlovsko, Teodule? Pa ako naćemo da ima, on da da požurimo pre končine našega veka i umolimo sve tog apostola Pavla, nekad „sužnja Hristova“ a sada na nebu sličnog heruvimima; da ga umolimo za molitvenu po moć pred Gospodom, kako bi se pre končine veka i ja i ti ispunili strahom od Boga i stidom od ljudi. I kako bi nam Gospod izbrisao iz sećanja, i Sebi i nama, naše nehrišćansko poglavlje života.
Pođimo sad za Lekarom, za svemoćndžm Iscelite ljem, koji na zracima Svojim nosi zdravlje svakome ko je željan zdravlja od Boga.
A Isus prohođaše po svoj Galileji, učeći po zbor nicama, propovedajući evangelije o carstvu, i iscelju jući svaku bolest i svaku nemoć na ljudima.
I On iscjeljivaše koji trebahu iscjeljenja.
I mnoštvo naroda stjecaše se da ga slušaju u da ux iscijeljuje od njihovijeh bolesti.
A kad siđe s gore, za Njim iđaše naroda mnogo. I Gle čovjek gubav u klanjaše mu se govoreći: Gospode, ako hoćeš možeš me očistiti. I pruživši ruku Isus, dohvati ga se Govoreći: hoću, očisti se. I odmah 6u čist od gube.
U domu Petrovu vidje Isus taštu njegovu gdje leži i groznica je trese. I prihvati je za ruku, i pusti je groznica, i ustade i služaše mu.
Rukom dodiruje Isus gubava čoveka; rukom prihvata grozničavu ženu. Dodir je ljubav. A ljubav niti se pla ši niti se gadi. Ne plaši se Isus zarazne bolesti; ne plaši se onoga što se Njega plaši. Niti se gadi, kao ni majka od nakaženog čeda svoga. Prava ljubav niti se pla ši – čak ni smrti na krstu – niti se gadi – čak ni na prokažena tela.
A kad zahođaše sunce, svi koji imadijahu bolesni ke od različnijeh bolesti dovođahu ih k Njemu; a On na svakoga od njih metaše ruke, i iscjeljivaše ih. Teški bolesnici osećaju da im zahodi sunce života. No Isus im donosi zdravlje i život na zracima prstiju svojih.
I sav narod tražaše da ga se dotakne. Jer iz Njega izlažaše sila i isceljivaše ih sve. Čudesno, brzo i potpuno postajahu zdravi svi koji Ga se dotakoše. Dodir je ljubav; dodirom se prenosi sila. Narod je vero vao u dodir; i sada veruje, naročito na Istoku.
I dovedoše k Njemu gluvonema, i moljahu ga da me tne na nj ruku. I uzevši ga od naroda na samo me tnu prste svoje u uši njegove i pljunuvši dohvati se jezika njegova. I pogleda na nebo, uzdahnu i reče: Efata, što će reći otvori se! I odmah mu se otvoriše uši, i razdriješi se sveza jezika njegova, i govoraše lijepo. U ovom slučaju sve je združeno: i sta vljanje prstiju u uši i na jezik gluvonemog, i pljuvačka, i molitva sa uzdahom, i reč. Ovo ne treba razumeti kao da je jedan od tih načina bio nedovoljan, nego kao veću lju bav prema stradalniku.
Dva slepca iđahu za Njim vičući: Pomiluj nas, sine Davidov. Reče im Isus: Vjerujete li da mogu to učiniti? A oni mu rekoše: da, Gospode. Tada se On do hvati očiju njihovih govoreći: po vjeri vašoj neka vam bude. I otvoriše im se oči.
Malo je drugačiji slučaj sa slepcem u Vitsaidi. Dove doše k Njemu slijepa i moljahu ga da ga se dotakne. I uzevši za ruku slijepoga izvede ga van sela. I pljunuviš mu u oči metnu ruke na nj i zapita ga vi di li što. I pogledavši reče: vidim ljude gdje idu kao drva. I potom opet metnu mu ruke na oči i re če mu da progleda; i iscijeli se i vidje sve lijepo. Gospod uzima slepca za ruku i vodi ga na samo. Iz ljubavi On biva voć slepima. Pljuje mu u oči kao da prezire nje govu bolest. Na Istoku pljuvačka se često upotrebljavala kao celebno sredstvo. Dva puta stavlja ruke svoje na sle pe oči i najzad zapoveda slepcu da progleda. Našto sva ova tajanstvena procedura, kad je On mogao samo reč re ći, kao u slučaju slepoga Vartimeja, i slepac bi progle dao? Nesumnjivo, da u ovoj tajni leži duhovni značaj, za duhovne slepce. Neki od ovih duhovnih slepaca, koji su slepi za Boga, za Mesiju i za svoju dušu, progledaju čim čuju evangelsku reč Hristovu. Drugima opet vid se povra ća nostupno: oni odlaze u samoću, da budu nasamo sa Hristom da razmišljaju i da se uče. Onda, njima nije lako pojmiti duhovno bez materijalnog: otuda stavljanje ruku i pljuvačka. Dalje, dok ranije nisu videli nikako žive ljude kao ljude, nego kao ništavne i prolazne senke, po lako počinju gledati na ljude kao na pokretno drveće, tj. ipak kao na nešto stvarno. Najzad im se otvaraju oči du ha i oni poznaju Gospoda Isusa kao Sina Božjeg i Spasi telja sveta a ljude kao sinove Božje i naslednike carstva nebesnog i života večnog.
Isti smisao ima i isceljenje onoga sleporođenog u Je rusalimu:
Prolazeći vidje čovjeka slijepa od rođenja. Pa po sle objašnjenja sa svojim učenicima o uzroku njegovog sle pila („ni on sagriješi ni roditelji njegovi nego da se jave djela Božija na njemu“, kao na pravednom Jovu), On pljunu na zemlju i načini kal od pljuvačke, i po maza kalom oči slijepome. I reče mu: idi umij se u banji Siloamskoj. Otide dakle i umi se, i dođe gle dajući. I ovde se vidi postepenost u otvaranju duhovnoga vida kod mnogih zaslepljenih i oslepljenih materijalnim shvatanjem sveta i života bez Boga. No ovde ima i jedan nov momenat. Kal od zemlje i voda u banji – šta ovo znači? Znači, i zemlja i voda Božije su tvari i Božija svojina. I jedno i drugo je lekovito, ali samo u prisustvu Boga i po zapovesti Božjoj. Inače nikakvi praškovi i nikakve tečnosti ne pomažu. Bog je svevideći i svemoćni. Da su hiljade lekara pomazali zemljom oči onome sleporoćenom i da se on hiljadu puta umio na vodi Siloamskoj, zaista ne bi progledao. Ali, došao je Božji Sin i Bog i učinio, da se na onome slepcu jave djela Božija. U čemu su ovdje djela Božija’? U tome, što kad Bog stoji blizu nas bolesnih i kad Bog hoće, mi se može mo izlečiti od svake bolesti ničim i svačim. Zaista ti kažem: ničim i svačim. U samoj stvari samo voljom i si lom Božijom. Sve drugo lečenje i sve lekarije i svi me lemi običnih lekara imaju samo simboličan značaj.
Žena grešnica bi isceljena od svoje bludne gadosti dodirom nogu Spasovih. Stavši sastrag kod nogu nje govijeh plakaše, i stade prati noge njegove suzama, i kosom od glave svoje otiraše, i cjelivaše noge njego ve, i mazaše mirisom. Posle objašnjenja sa svojim luka vim domaćinom koji to vide i na svoj glupi način tuma čaše, okrenu se Gospod toj ženi i reče joj: Opraštaju ti se grijesi. Vjera tvoja pomože ti; idi s mirom.
No sila Gospodnja dejstvovaše ne samo kroz doticaj ruku i nogu Isusovih, ne samo kroz dodir tela Njegovog prečistog, nego čak i kroz doticaj haljine Njegove. U na še moderno vreme mi imamo sliku toga u sili elektri čnoj, koja dejstvuje direktno ili kroz naelektrisana tela; tako i u sili magnetskoj.
I kudgod iđaše u sela ili u gradove ili u palan ke, na raskršćima metahu bolesnike i moljahu ga da se barem skuta od njegove haljine dotaknu; i ozdra vljahu svi koji ga se doticahu. I grozničavi,i glavobo ljni, i kostoboljni, i slepi, i gluvi, i nemi, i sakati, i uzeti, i suhoruki, i grudobolni. Svi bez izuzetka, bez ob zira na lakšu ili težu bolest, ili, govoreći lekarskim jezikom, bez obzira na izlečivu ili neizlečivu bolest. Hristu je bilo sve podjednako lako; sve podjednako izle čivo. I to, čuj Teodule, nečuvena čuda! Bez dodira Njego ve ruke i Njegovog tela, bez Njegovih reči, bez kala i pljuvačke, i bez ijedne reči – jedino od dodira Njegove haljine!
Na drugom mestu opet ponavlja se to, da se jače pot vrdi. I donošahu k Njemu sve bolesnike i moljahu ga da se samo dotaknu skuta od haljine Njegove; i koji se dotakoše ozdraviše. Zaista je bio istiniti sveti prorok Malahije kad je provideo i prorekao: „Granuće Sunce pravde, i zdravlje će biti na zracima njegovijem“: Jer, gle, sila Božija zračila je čak i kroz haljine Isu sove, lečila tela, osvetljavala duše, zagrevala srca zamr znutih i očajnih ljudi.
Žena krvotočna dotaknu se skuta Njegovog i odmah oz dravi. Šta da kažemo o tom slučaju koji je namerno is crpno opisan? Bejaše jedna žena, koja dvanaest punih go dina bolovaše od neprestanog tečenja krvi iz donjeg dela tela svoga. Kakva beda, kakav bol i kakav stid! Nepresta no se prati i uvek biti nečist. Neprekidno se čistiti i neprekidno osećati smrad. Bežati iz društva i u osami jadikovati. Žalosna ženska priroda. Očaj žene. Zašto nije išla lekarima, pitalo bi se u našem veku? Išla je žalosnica. Znalo se i onda za lekare. Nije ona išla sa mo jednome nego mnogima. I veliku muku bješe pretrpela od mnogijeh ljekara, i potrošila sve što je imala, i ni šta joj nijesu pomogli, nego još gore načinili. Onda se ona pouzda u Isusa. Ali oko Njega behu hiljade, što se tiskahu sa svih strana da ga vide, da ga čuju, da ga se do taknu. Tada se reši ona očajnica da ga se dotakne pošto poto. Jer govoraše sama sebi: Samo ako se dotaknem haljine Njegove, ozdraviću. I pristupivši sastrag dotače se skuta od haljine Njegove, i odmah prestade tečenje krvi njezine. Tada Isus upita učenike svoje ko je to što ga se dotače, na što mu ovi odgovoriše: Uči telju, narod te opkolio i turka te, a ti govoriš: ko je to što se dotače mene! Tada Gospod reče ovu čudnu reč, veliku i čudnu za razmišljanje: neko se dota če mene, jer ja osjetih silu koja iziđe iz mene.
Ne leče dakle haljine Njegove same od sebe nego sila Božija kroz haljine. Kao što sila Božija dejstvuje i le či kroz ikone i krst. To je poznato pravoslavnim hriš ćanima iz iskustva. Zato oni u bolesti i nevolji dodiruju ikonu i krst i svaku osvećenu stvar u crkvi koja podseća na haljinu Hristovu, pa i same zidove crkvene celivaju, sa verom da će im sila Gospodnja pomoći kao što je po mogla onoj ženi krvotočnoj.
Bejaše čovek bolestan od vodene bolesti. Dovedoše ga Isusu. A On dohvati ga se, iscijeli i otpusti. Čim ga se dakle dohvati, bolest ode a zdravlje dođe.
Bejaše opet neka žena koja bolovaše osamnaest godi na. I bješe zgrčena, i ne mogaše se ispraviti. Isus je vide u zbornici pred mnogim narodom. I sažali mu se. Dozva je Isus i reče joj: ženo, oproštena si od boles ti svoje. I metnu na nju ruke, i odmah se ispravi i hvaljaše Boga. I sav narod tražaše da ga se dota knu, jer iz Njega izlažaše sila i iscjeljivaše ih sve.
No Iscelitelj bolnih isceljuje i bez dodira, Teodule. Reč, lek. On rekne i biva, kao pri stvaranju sveta: Reče Bog da bude svetlost i bi svetlost. Ne piše li tako na prvoj strani Biblije?
Čovek sa suhom rukom stajaše u zbornici, kada Isus uće. U istoriji medicine nije zabeleženo da je ikad iko od lekara mogao da izleči suhu ruku čoveka. A Isus vide vši onoga čoveka reče mu: Pruži ruku svoju. Samo reče i zapovedi: ne dodirnu. I pruži, i posta ruka zdrava kao i druga. Razmisli, Teodule, nije li to Onaj isti ko ji je u početku rekao: Neka bude svetlost, i bi svetlost?
Mladića uzetog, paralisanog, u najvećoj meri, tako da ga četvorica nošahu, staviše pred Isusa. A Isus vidje vši vjeru njihovu reče uzetome: ne boj se, sinko, opraštaju ti se grijesi tvoji… i ustavši otide doma.
Reč – lek.
Čovek neki ležaše uzet ne manje nego trideset i osam godina. Kakav užas i kakva dosada i sebi i drugima! Do neo ga neko na Ovčiju banju, Vitezdu, u Jerusalim, da se leči. I tu je ležao, Bog zna koliko dugo. I ležao bi uzet do smrti, da ne granu Sunce pravde sa zdravljem na zracima svojim. Zasija pred njim Isus i upita ga: Hoćeš li da budeš zdrav! Očajnik, koji nosaše na sebi bol od punih trideset i osam godina, svaka godina po 365 da na i 365 noći, odgovori: Da Gospode, ali nemam čovjeka da me spusti u banju. Kakav užas od nemilosrća u sve tom gradu Davidovu, gde su sveštenici hodili u dugim ha ljinama, sa širokim rukavima i tražili da im se svako klanja po ulicama i pijacama! Tad mu Isus reče: Ustani, uzmi postelju svoju i idi. I odmah ozdravi čovjek, i uzevši postelju svoju hođaše.
Reč – lek.
I za njim iđaše mnoštvo naroda, jer viđahu čude sa Njegova koja činjaše na bolesnicima.
I za njim idoše ljudi mnogi i iscijeli ih sve.
Kapetan rimske straže u Kapernaumu priće Isusu i reče mu: Sluga moj leži doma uzet i muči se mnogo. Reče mu Isus: Ja ću doći i iscijeliću ga. A kapetan odgovori i reče: Gospode, nijesam dostojan da uđeš pod krov moj, nego samo reci riječ i ozdraviće sluga moj. Reče Isus: Idi, i kako si vjerovao neka ti bude. I ozdravi sluga njegov u taj čas.
Reč, i to reč izdaleka, i bez dodira i bez vićenja bo lesnika – reč lek.
Deset gubavih ljudi, razjedenih od strašne prokaze ču še da Isus prolazi drumom kroz Samariju, pa izdaleka povikaše: Isuse, nastavniče, pomiluj nas! Izdaleka, izvan druma, jer im je zakonom zabranjeno bilo da drumom idu i da se s ljudima sretaju. Čuvši ih Isus i vidjevši ih reče: Idite i pokažite se sveštenicima. I oni idući očistiše se od prokaze.
Ovde Isus ne upotrebljava čak ni uobičajenu reč: neka vam bude po veri, ili budite zdravi, i tome slično. Nego samo upućuju bolesnike da izvrše jedan zakonski propis i jave se sveštenicima. Dakle, On mislima isceljuje deset ljudi na daljini, i to deset njih koji boluju od najteže bolesti protiv koje medicina ni našeg stoleća ne zna lek.
Tada dovedoše k Njemu bijesna koji bješe nijem i slijep, i On ga iscijeli, te nijemi i slijepi stade govoriti i gledati.
Videći ovo neviđeno čudo divljahu se svi ljudi govo reći: Nije li ovo Hristos?
Besan, nem i slep čovek, Teodule, pomisli! Saberi sve lekare celoga sveta, stavi pred njih ovakvog bolesnika i upitaj. Šta ćeš čuti? Nema mu leka.
Slepi Vartimej seđaše kraj puta u Jerihonu i prosaše milostinju. A kad ču veliku graju, upita, ko je to? Reko še mu da to Isus prolazi. A on čuvši da je to Isus Nazarećanin stade vikati: sine Davidov Isuse, po miluj me! Prizva ga Isus i upita: Šta hoćeš da ti učinim? Odgovori mu slepac: Ravuni, da progledam. A Isus reče: Progledaj, vjera tvoja pomože ti. I odmah progleda i pođe za njim hvaleći Boga.
Bez dodira, bez pljuvačke, bez kala, bez umivanja – sa mo reč, i noć slepog Vartimeja pretvori se u dan.
O Teodule, kad misliš o čudu iad slepim Vartimejem, seti se Onoga koji je u početku stvaranja zapovedio da nad vasionskom tamom zasija svetlost. I reče Bog, neka bude svetlost, i bi svetlost. Nije li to bio Ovaj isti, koji viknu jerihonskom slepcu: Progledaj?
No zar je sam slepi Vartimej, kome Gospod darova vid? I zar su samo onih nekoliko slepih i bolesnih, što spo menusmo, koji ozdraviše? Ne i nikako.
Kada Jovan Preteča iz tamnice Irodove posla svoje učenike da pitaju Isusa, je li on Onaj što će doći ili drugog da čekaju (a to Jovan učini ne zato što je on sumnjao nego da bi uverio učenike svoje), u taj čas pred učenicima Jovanovim Isus iscijeli mnoge oo bo lesti i od muka i od zlijeh duhova, i mnogima slije pima darova vid. Čuj i zapamti – mnogima. I posla ovakvu poruku stradalnom Jovanu:
Kažite Jovanu što vidjeste i čuste. Slijepi progledaju, hromi hode, gubavi se čiste, gluhi čuju, mrtvi ustaju, siromašnima propovijeda se Evangelije.
U medicini našeg vremena najviše se slavi hirurgija. No sečenje čovečjeg tela, ušivanje i zalečivanje ide i sa da kao i ranije bez napora i bez opasnosti. Jedan primer iz te oblasti imamo u Evangeliju.
Kada Juda sa slugama prvosveštenika jevrejskog dođe u Getsimaniju da uhvati Isusa, neko od vernih potrže nož na jednoga slugu i odsiječe mu desno uho. Videv to reče Isus: ostavite to. I dohvativ se do uha njegova iscije li ga. Kako božanski lako, brzo i savršeno.
A da su bili još mnogobrojni slučajevi isceljenja bol nih, koja nisu spomenuta u Evangeliju, o tome svedoči evangelist Jovan, kad na završetku svoje povesti o Hris tu ovako završuje:
A ima i mnogo drugo što učini Isus, što kad bi se redom popisalo, ni u sami svijet mislim ne bi mogle stati napisane knjige.
Sve je čudno i prečudno što čini Isus. No nije manje čudno, ako čak nije više, ono što učiniše obični ljudi Njegovi učenici i sledbenici, i što čine u ime Njegovo kroz crkvu do današnjeg dana.
Božanski Iscelitelj darovao je moć svojim sledbeni cima da i oni budu iscelitelji bolnih:
I dozvavši svojih dvanaest učenika dade im vlast nad duhovima nečistim da ih izgone, i da is celjuju od svake bolesti i svake nemoći. I pođoše apostoli kao zraci Sunca pravde po svetu noseći iscelje nje i zdravlje. Molitvom, rečima, dodirom i pomazivanjem uljem isceljivahu posednute, bolesne i nemoćne. Đavole mnoge izgonjahu, i mazahu uljem mnoge bolesnike, i is celjivahu… I rukama apostolskim učiniše se mnogi znaci i čudesa među ljudima. (Mk. 6, 13; Dela Ap. 5, 12.)
I do današnjeg dana čine se kroz crkvu Hristovu mno gi znaci i čudesa po celom svetu. Sve u ime Gospoda Isusa Sina Božjeg, čovekoljubivog Iscelitelja. Njegovi zraci zdravlja pobeđuju i prostor i vreme. Što je bilo u vreme apostolsko, to biva i danas. Sve bolesti i nemoći na verujućim ljudima leče se i danas molitvom, postom, polaganjem ruku, pomazivanjem jelejem, rečima i uzdasima. I nikad ne leče ljudi nego Hristos kroz ljude.
Na 500 godina pre Hrista provideo je onaj divni Ma lahije da će granuti Sunce pravde. O Teodule, kad bi Je vreji verovali svojim prorocima, poverovali bi i u Gospoda Isusa kao u jedinog istinitog Mesiju. I radovali bi se zajedno s nama. I zajedno s nama otpozdravili bi proroka Malahiju radosnom vešću:
Vaistinu Granulo je Sunce pravde, i zdravlje je na zra cima Njegovim.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *