TEODUL

 

TEODUL
 

 
IZGONITELJ DEMONA
 
Dunuo vetar, a ti se uplašio, Teodule. Zašto se plašiš svežeg vetra na ovoj strašnoj pripeci letnjoj? To je blagoslov Božji, milost Gospodnja. Muve što razjedaju rane na vrućini, i svaka crvež i gamež beži od jakog vetra, a ljudi ga blagosiljaju. Vetar razgoni strvinske mirise, odgoni insekte, čisti drumove i ulice od prašine, osvežava i ozdravljava vazduh; uzburkava mora i jezera, razbija naslaganu trulež u njima i uzdiže tamne im utrobe na površinu, na sunčanje. Šta ćeš lepše? Raduj se dakle, Teodule, ovom vetru što donosi osveženje, čistotu i zdravlje. Ta i vetar je sluga Božji. Kako ne, kad Gospod naziva i gusenice slugama svojim, vojskom svojom? Kroz proroka Joila govori Gospod: I naknadiću vam godine koje izjede skakavac, hrušt i crv i gusjenica, velika vojska moja, koju slah na vas (Joil, 2, 25.).
Kao jak i svež vetar javio se obećani Mesija, Spasitelj sveta, dugo predugo čekani i pogledani. Javio se baš u vreme kada je pripeka od laži najviše gušila ljude a žeđ za istinom sušila im i srce i mozak. U hladovini mermernih hramova gmizale su zmije, oličenje onoga koji je nazvan laža i otac laži (Jovan, 8, 44.). Čak i od jednog jedinog hrama na svetu, posvećenog Bogu jedinome, ljudi su učinili bili pećinu razbojničku (Matej, 21, 12. Hram Solomonov u Jerusalimu). Šta li se tek može reći za hramove jezičnika! A šta li tek za duše ljudske, za porodicu, za društvo, i grad i selo! Otac laži bio je posejao svoje zlo seme po svima njivama Božjim, počev od srca čovečjeg pa širom celog čovečanstva, po svima ustanovama i po svima delima ljudskim, da – i po delima Božjim. Je li Domaćin sveta spavao kad je onaj zlotvor sejao svoje zlo seme po pšenici? Ne, nije spavao; nego je posmatrao i čekao. Davao je ljudima život, slao rosu i dažd i sneg u određena vremena, i obasjavao suncem i do bre i zle. Ali je čekao dok sila vražija dostigne vrhunac a nemoć ljudska ivice očajanja, kao u slučaju Jova. I onda se Bog javio na kraju krajeva: kada je satana mislio da je potpuno pobedio pravednika, i kada su Jovovi prijatelji izručili bili sve svoje mudrolije, i kada je Jov ne moćno i bespomoćno proklinjao čas svoga rođenja. Tada se javio Bog u vihoru: da odagna satanu, da postidi nemilosrdne prijatelje Jovove a Jovu da povrati i zdravlje i sva dobra (Jov, 38.).
Na pepelištu svih svojih nada i u gnoju bezbrojnih ne duga, telesnih i duševnih, ležalo je čovečanstvo, varano i glodano onim strvinarom i njegovim mračnim legionima kad se Gospod Isus javio.
Na Gori iskušenja Isus je odbio sve predloge satane i nije mu učinio nijedan ustupak, nijednu koncesiju. To je nešto nečuveno za Indiju, Egipat i Jeladu, i za sve ostale zemlje, gde je koncesiranje satani bila obična stvar, bez čega se nije moglo ni živeti ni filosofirati. No taj odlučan stav Isusov značio je objavu rata sa obe strane. To je prvo delo Isusovo posle krštenja na Jordanu. Susret sa Božjim i ljudskim glavnim protivnikom. I prvo razgovor sa njim, tiraninom ljudi, pa posle razgovor sa ljudima. Zaista, ovo je čudno, no ipak jasno. Nije Gospod pošao za slavom ljudskom – Ja ne tražim slave od ljudi – nego za spasenjem ljudi. Zato se prvo i susreće sa onim, od koga treba da spase ljude, a to je stara zmija, koja je đavo i sotona (Otkrovenje, 20, 2.). Nepodnošljiva je bila za oca laži istinitost, čistota i nebesna svežina Hristova. Pa još kad mu je Gospod viknuo: Idi od mene, sotono, on se u strahu hitno povukao kao ispred svetlosti koja ga je palila i vetra koji ga je obarao. Od tada on se nikad više nije javio pred licem Hristovim nego se zmijski uvlačio u ljude i ove dizao na Spasitelja ljudi. Tako se uvukao bio u jevrejske starešine, sveštenike i književnike.Ovi to nisu osetili, ali je Gospod osetio i provideo, zbog čega im je otvoreno rekao: Vaš je otac đavo, i slasti oca svojega hoćete da činite (Jovan, 8, 44.). Rekavši ovo Gospod ipak pokušava da ih urazumi pa im objašnjava ko je satana: on je, veli, krvnik ljudski od početka, i ne stoji na istini, jer nema istine u njemu; kad govori laž, svoje govori, jer ja laža i otac laži. Isto tako uvuče se satana i u Judu kada se beše rešio da izda Učitelja svoga. I po zalogaju tada uđe u njega sotona (Jovan, 13, 27).
Sišavši sa Gore iskušenja Gospod odmah otpočinje svoj veliki zadatak, to jest: pobedonosno vojevanje protiv satane. Provideo je to unapred onaj slavni prorok, koji je rekao: Izaći će Gospod kao junak.
Zli duhovi poznali su u Isusu svoga pogubitelja. U Kapernaumu u gomili naroda beše čovek s duhom nečistim, pa povika Isusu: Prođi se, što je tebi do nas, Isuse Nazarećanine? Došao si da nas pogubiš? Znam te ko si: svetac Božji. A Isus mu zapreti i reče: Umukni i izađi iz njega. I strese se duh nečisti, i povika iza glasa i iziđe iz njega.
A uveče dovedoše k njemu mnoge posednute demonima, i On izgna duhove riječju, i sve bolesnike iscijeli.
Zli dusi raspoznaše u Isusu Sina Božjega. I dusi nečisti kad ga viđahu, pripadahu k njemu i vikahu govoreći: Ti si Sin Božji. Gospod ih izgonjaše iz ljudi i prećaše im da ga oni ne objavljuju. Ne zavisi On od njih, da ga oni objavljuju svetu. Ima neko bolji i od demo na i od ljudi koji će Njega objaviti. To su Otac njegov nebesni i Duh Sveti, koji su ga objavili na Jordanu. Ali lukavi dusi hoće tobož da učine Isusu neku uslugu, da bi ih On ostavio na miru. No uzalud. On nije hteo u pazar ni u pogodbu na Gori iskušenja ni sa ocem malih demona, kamo li će sa ovima. Zato udara na njih kao jak vetar, izbacuje ih iz ljudi neodoljivim slovom: Umukni, izlazi iz čoveka!
On kida lance demonske kao paučinu, ne rukom ni mačem nego jednom jedinom rečju: Izlazi! Jednu ženu vezao zli duh i zgrčio je, i načinio od nje grdobu, samo da po nizi Boga i napakosti stvorenju Božjem. I držao je tako punih osamnaest godina. Jednog dana vide Isus tu nevoljnicu u zbornici baš kada je držao reč mnogobrojnom narodu. Čim je vide, On prekide svoj govor. Važna je reč, ali je važnije delo, a najbolje oboje udruženo. On prizva ženu i reče joj: Ženo, oproštena si od bolesti svoje. I žena se odmah uspravi, i hvaljaše Boga. U ovom slučaju Gospod ne oslovljava zlog duha nego ženu, niti zapoveda zlom duhu da izađe iz žene nego govori ženi: oproštena si od bolesti. To je jedno isto. Ženina bolest posledica je vlasti đavolske u njoj i nad njom. Pre ma tome svejedno je bilo, a viknuo đavolu da izlazi iz svoje žrtve, a rekao žrtvi da je oslobođena bolesti.
Na jednom drugom mestu beše se skupio mnogi narod oko jednog mladića, opet žrtve zlog duha. Ugnjeteni bo lom otac mladićev stajao je tu i žalio se književnicima i Hristovim učenicima. No i jedni i drugi sa celom go milom naroda bespomoćno su gledali u bespomoćnoga, dok se ne javi Onaj koji jedini imaše moć da pruži pomoć. Čim se On javi, poče mu se bedni otac žaliti, kako mu duh nečisti, duh nijemi, muči sina još iz detinjstva pa daćom mukom, lomi ga i baca čas u vatru čas u vodu samo da bi ga pogubio. Nego ako što možeš, pomozi nam, smiluj se na nas, tj. skini muku sa moga deteta i tugu sa moga srca. Zbog toga otac govori u množini: pomozi nam, smiluj se na nas. Eto tu su učeni književnici, pa ne mogu da pomognu. Tu i tvoji učenici, ali ni oni ne mogu ni šta. Tu i ovoliki narod, no bez sile da pobedi silu demonsku.
Tu se Isus ožalosti zbog maloverja sviju, čak i učeni ka svojih. Pa s pretnjom viknu duhu nečistom: Duše nijemi i gluhi! ja ti zapovjedam, iziđi iz njega i više ne ulazi u njega. Čuvši to zli duh još jednom zlobno strese svoju žrtvu, pa iziđe i pobeže. A Isus uze dete za ruku, podiže ga i predade roditeljima zdrava.
Sav se narod svim srcem radovao neviđenim čudesima Gospoda Isusa. Mase i gomile naroda, tiskajući se i gurajući, jurile su za Njim samo da vide još i još i čuju još i još od onoga što je dotle bilo neviđeno i nečuveno. Zaista narod je osećao da se ispunila reč staroga proroka koji je prorekao: Izići će Gospod kao Junak. I sav je narod ushićen slavio i hvalio Boga i među sobom govorio: Bog je posetio svoj narod. Samo se velika gospo da jevrejska nisu tome radovala. Fariseji, sadukeji, sveštenici i književnici. U zlobi svojoj protiv Isusa govorili su, da On pomoću đavola izgoni đavole. Samo đavo, otac njihov, došanuo im je da tako govore. Jer i oni su bili posednuti đavolima. Samo što oni to nisu ni znali ni priznavali. I misli i reči i dela njihova bila su od đavola. No oni to nisu ni znali ni priznavali. Niti su se setili reči svoga proroka, koji je za njih prorekao, da he im odebljati srca, i oči oslepiti, i uši ogluveti, kada se bude Gospod javio, te neće razumeti ni ti se obraćati Njemu da ih isceli (Isaija, 6, 10; Jovan, 12, 38-41).
No na njih se Isus nije mnogo obzirao. On je to očekivao. Znao je On da se Velzevul, knez demonski, neće više nikad smeti javiti pred Njim lično, ali da će pravi ti spletke i „nemoćne drskosti“ kroz ljude, svoje žrtve. Zato se On nije obzirao na glupe prigovore i proteste jevrejske gospode, osim što ih je ovda onda ukorevao zbog njihovog služenja krvniku ljudskom. A On je žurio da po mogne narodu, da isceli i očisti i osvetli što je mogu će više onih koji su k Njemu vapili i koji su želeli osloboditi se demonske vlasti i staviti se u službu Boga svetlosti.
Kao brižan Domaćin Gospod Isus je hitao da očisti od gusenica sve one obolele loze u svom vinogradu, koje su se povijale prema Njemu kao svome spasiocu. Sasušene loze, koje su štrčale protiv Njega da ga ogrebu, On je ostavljao s tugom, znajući da će one o Sudnome danu biti posečene i u oganj bačene.
Iz dana u dan On je čistio ljude od demonskog gada. I kroz hiljadu dana svoje službe na zemlji uspeo je da očisti hiljade.
No ovi slučajevi nisu zapisani. Ne bi knjige o tome ni u svet mogle stati. Zapisani su oni slučajevi koji su svakako tipični, koliko da bi mi znali i verovali u Nje ga kao pobedioca i progonitelja i sokrušitelja svake sile demonske.
Ono što su propustila da učine demonijačna gospoda jerusalimska, činili su neznabošci. Tako žena Feničanka dovede ka Isusu svoju poludelu ćerku, pade pred Njegove noge i moljaše ga da je isceli. Reče joj Gospod: Stani da se najprije djeca nahrane; jer nije pravo uzeti hljeb od djece i baciti psima. Teška reč, ali pravična, i kao osuda jevrejskih starešina, koji su isključivo sebe smatrali decom Božjom a sve mnogobošce psima, i kao pohvala velike vere te žene. O ženo, velika je vjera tvoja, reče joj Isus na kraju, neka ti bude kako želiš. Idi, iziđe đavo iz kćeri tvoje.
Na jednu lozu može da padne samo jedna gusenica, pa da je svu obrsti, a može i ceo roj gusenica. O slavnoj mironosici Mariji Magdalini veli se u Evangeliju, da je bila posednuta od sedam zlih duhova. Sedam pameti da ima jedan čovek, pa će jedan zli duh sve obratiti u ludilo, a kamo li sedam zlih duhova kad navale na jednu pamet ljudsku. Spasitelj je iscelio Mariju od ludila, očistivši je od adskih gusenica, i učinio ju oduševljenom sledbenicom svojom.
Ali ne sedam nego legion zlih duhova mogu napasti jednog čoveka. Takav je slučaj bio sa poludelim čovekom sa one strane Galilejskog jezera, u predelima oko Gadare. Taj ludak živeo je po grobovima i mnogo je dosađivao na rodu. Urlikao je besomučno i danju i noću, i napadao je ljude. Imao je snagu neverovatnu, nadčovečansku. Vezivali su ga gvozdenim lancima, ali on je kidao te lance kao konce. Nije mu se ništa moglo. Jer sila u njemu nije bila njegova nego đavolska.
Kada se Isus javi u Gadarinskom predelu sa svojim učenicima, osetiše ga zli dusi, kao što muve na strvini osete jak i svež vetar. Pa u velikom strahu gurnuše u žrtvu pred Onoga od koga su drhtali. Nateraše čoveka da se pokloni Gospodu i da ovako iz sveg glasa urlikne: Šta je tebi do mene, Isuse sine Boga višnjega? Zaklinjem te bogom, ne muči me. Tobož čovek govori. Ali se prozorljivi Gospod nije dao prevariti. Zato upi ta: Kako ti je ime! Tada zli dusi moradoše priznati i reći. Legion mi je ime, jer nas je mnogo. Zapovedi im Gospod da izađu iz čoveka a dozvoli im da uđu u svinje. Beše to oko dve hiljade svinja u jednom krdu što pasijaše na obali jezera. I pohrliše posednute svinje u jezero i sve se utopiše. Kad im je zabranjeno bilo da na drugi način naškode ljudima, duhovi zlobe hteli su da nanesu materijalnu štetu Gadarincima i da ih ogorče protiv Sina Božjega. No to je samo izraz srdite nemoći.
I tako prohođaše Isus sela i gradove i izgonjaše zle duhove iz ljudi, duhove besnila, duhove slepila, duhove gluvila, duhove svake zlobe i svake pakosti. I zli duhovi s kričanjem bežahu ispred lica Gospodnjeg. Očigledno javio se u svetu Jači od jakoga. Rekao je sam Gospod: Kad se jaki naoruža i čuva svoj dom, imanje je njegovo na miru. Ali kad dođe Jači od njega i nadvlada ga, uzme sve oružje njegovo u koje se uzdao i razdeli plen (Lu ka, 11, 21.). Zaista, jak je bio satana s legionima svojim i oružjem laži svojih. Ali je došao Jači od njega. Došao je beskompromisni Mesija Isus, da satre onoga koji ima državu smrti, to jest đavola (Jevrejima, 2, 14-15).
Suština neznaboštva, Teodule, i sastoji se u kompro misu između bogova i demona, između dobra i zla, i u po djediakoj službi obojim. U samoj stvari gde god je to dvoje združeno, zlo preovlađuje i demon vlada nad ljudima. Gde god su zmija i krava u istom hramu, zar nije jasno čija će prevlast biti?
Da ti ispričam jednu priču o velikom Indijanu, Gautami Budi. „Bodhi-drvo“ zove se ono drvo, pod kojim je Buda prekrštenih nogu nedeljama nepomično sedeo, dišući usporeno po starim propisima vedantističkih mudraca, po njihovoj nauci o disanju i ponavljajući reč OM-OM. Najzad mu se javi čitava vojska od demona na čelu sa svojim knezom, zvanim Mara. Sažaljivo ih je pogledao Buda i izložio im je svoju nauku o Nirvani i o Putu koji vodi u Nirvanu. Govorio im je, da je to jedina prava nauka, kojom on hoće da spase ljude i demone i bogove. Od čega da spase? Od života i od same želje za životom. Pa kada je Buda završio svoju reč, obradovaše se demoni i pohvališe Budu i njegovu nauku. Tako stoji napisano u životopisu Gautama Bude, osnivača Budizma.
Šta ima ova nauka zajedničko sa Gospodom Isusom Hristom? Ili da se poslužim odlučnim rečima mudroga Pavla: Šta ima iravda sa bezakonjem, ili kakvu zajednicu ima svetlost sa tamom kako li se slaže Hristos sa Velijarom (II Korinćanima, 6, 14.). Nikako. Nikakve zajednice. Nikakvog ortačenja. Nikakvog kompromisa. Hrišćanstvo je u prvom redu rat protiv satane i njegovih mračnih podnebesnih sila. Taj duhovni rat protiv nečistih duhovnih sila otvorio je Gospod Isus Hristos sa takvim božanskim zamahom, kakav se nikad ni slutio nije u svoj istoriji roda ljudskog.
Taj Hristov rat nastavili su sveti apostoli Njegovi, po Njegovom ovlašćenju i nadahnuću. Jer se kaže: I dozva Dvanaestoricu, i dade im vlast nad duhovima nečistijemte đavole mnoge izgonjahu (Marko, b, 13.). Tako je zapisao evangelist Marko. Kod Luke to je još jače naglašeno: Dade im silu i vlast nad svijem đavolima. (Luka, 9, 1.). A posle svoga vaskrsenja Gospod je opet rekao svojima: Idite po svemu svijetu i propovijedajte evangelije svakom stvorenju. Ko uzvjeruje i krsti se, spašće se, a ko ne vjeruje osudiće se. Znaci pak onima koji vjeruju biće ovi: imenom mojim izgoniće đavole, govoriće novim jezicima, uzimaće zmije u ruke, i ako što smrtno popiju neće im škoditi, na bolesnike metaće ruke i ozdravljaće.
No zapazi, Teodule, kako Gospod pre svega naglašava, da će Njegovi sledbenici imenom njegovim izgoniti đavole. To je početno, i to je glavno. Prvo je prvo, a drugo je drugo. Prvo treba osloboditi svet od vlasti satane a po tom oslobađati čoveka od čoveka i sve izmirivati i činiti sinovima Boga istine i svetlosti, Boga jedinoga u kome nema ni laži ni tame.
Učenici Hristovi razumeli su Gospoda svoga, i kud su god hodili oni su čistili ljude i svet od nečistote duho va. Sveti oci crkve, isposnici i isposnice, pustinjaci i otšelnici, vodili su ljutu borbu sa duhovima zlobe po dnebesne. I do dana današnjega svaki kršten čovek, ako je pravi sledbenik Hristov, ima i mora da izdrži borbu sa demonima.
O, Indijo, kad ćeš ovo pojmiti i primiti? Kad ćeš ti ustati u ime Hristovo i sa silom Hristovom protiv razoritelja Šive i Mare i sve njihove vojske demonske? Dokle ćeš prinositi žrtve onome koji je krvnik ljud ski od početka, i u kome nema istine, jer je laža i otac laži? Ti nisi htela do sad primiti Hrista od bogatih i silnih naroda evropskih. Bojala si se, da iza propovedi o Hristu ne stoji neki sebičan plan i politi čki interes. Svakako si bila u pravu. No kao što su mnogi narodi, kao i mudri Grci i bogati Rimljani, pri mili Hrista preko siromašnih ribara, da li ćeš ti, tu žna Indijo, hteti primiti Hrista Spasitelja od nekog malog i siromašnog naroda, koji ne traži ništa od tebe nego sve za tebe?

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *