ТЕОДУЛ
ПАСТИРСКА КОЛИБА
Ај, Теодуле мој, како ће свет рђаво судити о мени и теби! Рећиће свет, како ја досадих теби својим причама а не дам теби да дођеш до речи. Осудиће свет и тебе што ме ти тобож са овчијим стрпљењем слушаш. Но као и обично свет се и у овом случају вара. Не зна свет, да ти мени досађујеш више твојим питањима него ли ја теби мојим одговорима. Но та досада слађа ми је од меда.
Данас је недеља. Заветујмо се обојица да ћутимо цели дан, и, ако нам се да прилика, да слушамо некога трећег. Мален је мех свачије мудрости; брзо се испразни. Треба је долевати или са вечног и непресушног извора божанске мудрости или од људи запојених Духом Божјим. Ено тамо се види нека пастирска колиба. Хајдемо тамо, да ћутањем и молитвом и размишљањем напунимо своје мехове.
Шта кажеш, слуго Божји, то је црква? Велиш, видиш крст на тој дрвеној колиби и гробове око ње? Утолико боље. Провешћемо овај дан као хришћани по хришћанском, у храму Божјем, и вероватно чућемо утешну реч од слуге Божјег олтара.
Заиста, то је црква. Малена сеоска црква. Мања од свих кућа у селу. Права пастирска колиба. И гле, пуна на рода. Улимо, Теодуле, Мало смо задоцнили. Ено свештеник излази с крстом да држи беседу. Баш смо то и желели. Сам Бог нас је овамо довео.
Беседа у малој сеоској цркви:
Христољубива браћо,
Малено је наше село, малено и незнатно. Али је велики Творац који га је створио и који га обасјава својим сунцем као што обасјава и највеће градове у свету.
Малени смо и сви ми у овоме селу, малени и сиромашни. Али је богат пребогат Отац наш небесни, који нас је преко Сина свога, Господа Исуса Христа, позвао да будемо учесници и наследници његовог вечног богатства славе, живота и радости. Ако смо сад малени и сиромашни у овоме веку, бићемо велики и богати у небесном царству, по речи Господњој, само ако одржимо веру и наду и љубав; веру у Сина Божјега, Спаситеља људи; наду у живот вечни од њега и кроз њега; и љубав према Богу и према ближњим. Зато нам је заповеђено од светих апостола и светих отаца, блиских другова Христових, да се приљубимо свим срцем и свом душом уз Оца љубави, уз Сина мудрости и уз Духа силе, а то значи уз Свету Тројицу, јединосушну, неразделну и животворну, Бога јединога, живога, свесилнога и свемилостивога.
Каквом се величином могу похвалити људи у великим градовима изван великог Бога? И каквим се богатством могу подичити богаташи овога света изван царства Божје га на небесима и у срцу своме? Благо њима ако умеју из говорити: велики смо Богом и богати смо Богом. Јер сва величина земаљска без Бога мрска је Богу, и све богатство земаљско без Оца небесног на пропаст је богаташи ма. А ми знамо да смо синови Божји, и да Отац наш небесни не скида поглед свој с нас ни дању ни ноћу. Послао нас је Он у овај свет као на војску, и чека нас у својим светлим дворима у небесном царству. Ви знате, да се и синови најбогатијих родитеља муче на војсци и подносе оскудицу и напоре и разне патње и невоље. Али се теше и храбре помишљу на богати дом својих родитеља, и броје дане до рока кад ће се ослободити војске и повратити до му своме.
Мален је овај храм наш, браћо моја. И многи од вас жале се, како је сувише мален, па траже да зидамо велики храм у нашем селу. А зар није тело човечје много ма ње од овог храма? Па Господ наш говори: царство је Божје унутра у вама. А Господњи апостол објашњава то Коринћанима говорећи: Не знате ли да сте ви црква Божја, и Дух Божји живи у вама (I Коринћанима, 3, 16.). А где Је Дух Божји тамо је и царство Божје. Мало даље пак опет објашњава и говори: Или не знате да су тјелеса ваша црква Светога Духа који живи у вама, којега имате од Бога, те нијесте своји. Јер сте купљени скупо. (I Коринћанима, 6, 19-20.). Купљени смо, браћо, мукама Христовим, и крстом његовим и смрћу. Праведник пострада за нас неправеднике, да нас гане и ражали својим љубављу, да нас освести својом жртвом из љубави, и још да нас очисти и посини Оцу свом и уведе у царство вечног живота – не у незнабожачку Нирвану или Хадес, ни у Шеол нити Тартар него у царство вечног живота, вечне светлости и радости.
Па кад тело наше или срце наше није тескобно за Богa Свемогућега, како да му овај наш дрвени храм буде тескобан? А кад Свевишњем није тескобно у овоме храму, зашто нама да буде? Добро је казао цар Соломон, кад је сазидао величанствени храм Богу живоме у Јерусалиму: Ето, небо и небеса над небесима не могу тебе обухватити, а камоли овај храм што га сазида. (II Дневника, 6, 18.). Пространи храм не може Бога примора ти да станује у њему, нити пак пећина витлејемска и срце људско и ова дрвена сеоска црква спречити Га да се усели у њ по своме хтењу.
Незнабожни народи зидали су својим лажним боговима храмове велике и скупоцене, препуне мермера, злата и сребра и драгог камења, али нису могли приволети истинитога Бога да станује у њима. Него су у тим храмовима становали гадови, адски и земаљски, зверови и скотови и измаштана чудовишта – све само не прави Бог. Празни су били ти украшени храмови, празни од свега што разум људски тражи и за чим срце људско жуди: празни од по знања Бога јединога, празни од истине, од љубави, од утехе, од снаге; празни од светлости и радости, и од ма какве наде на светлији и радоснији живот после смрти. Људ ска бића улазила су у те храмове са бременом своје невоље и излазили са истим бременом. Спољашњост тих храмова била је преукрашена, уметничка и привлачна, али унутрашњост је била празнина без садржаја или је садржавала само лаж, гад, жалост и нечистоту.
Погледајте сад овај наш малени храм, ову брвнару, ову пастирску колибу. Споља ништа, а унутра све. Споља сиромаштина, унутра богатство. Унутра објава Радосне вести о томе како се Бог јавио људима, у чистоти и светињи, рођен од пречисте пресвете Деве Марије, и како је собом унео у нечисти и обесвећени свет небесну чистоту и светињу. Па Радосна вест о позиву Оца небесног преко Сина људима, да буду синови његови, као царевићи великога Цара и наследници вечног живота и вечне славе. Па Радосна вест о љубави Божјој према људима и очинској бризи његовој о људима. Синовство и царство и васкрсење и праведни Суд Божји и живот, живот и живот у друштву ангела Божјих, у радости свих праведника Божјих, у близини Творца и Оца, живот без краја и радост без конца. Уз то још овде се кроз литургију понавља драма Сина Божјег, Месије и Спаситеља света: његова реч, његова дела, његова љубав, његова жртва за посведочење љубави, његово васкрсење и вазнесење. Овде је његово тело и крв, којим се ми причешћујемо ради очишћења и освећења нашег, и ради хватања тесног сродства са њим и Оцем и Духом његовим, а све ради живота вечнога и царства небесног. Још је овде крст његов, знамење победе над Адом и смрћу. И освећена вода, и освећени хлеб, и свака ствар освећена крстом и Духом Светим. Овде се болни исцељују, жалосни теше, узнемирени умирују, грешни кају, завађени братиме, покајници примају, – и сви, сви оживљавају једном вером, јачају једном надом, сједињују једном љубављу. То је, браћо моја, унутарњи садржај овога маленога храма нашег, то његово богатство, и та недомислива красота његова. Шта хоћете ви бољи храм од овога? Ја мислим бољи је земаљски лонац у коме је злато него најфинији порцулан у коме је блато. Христу Богу нашему нека је хвала и слава са Оцем и Духом Светим, сада и навек. Амин.
