ТЕОДУЛ

 

ТЕОДУЛ
 

 
УКРАШЕНА ЛАЖ
 
Дозволи ми, Теодуле, дозволи ми, да ти испричам не што из мога детињства, нешто интимно премда непријатно што ми и до данас не може да се уклони из сећања. Чувен је вашар Светоилински у Ваљеву. Једне године ја сам као дете, прибијен уз своје старије рођаке, шетао по вашару. Велико шаренило вашара веселило је и зачуђивало моју детињу душу, отворену као сунцокрет што зачуђено гледа у сунце. Наједном нашли смо се пред великим шатором са фасадом тако украшеном, да сам мислио унутра је сам Бог и Рај Божји. Изрезана капија, окићена барјацима; па нашарано платно јарким бојама; па лампиони запаљени, па рајске тице намалане, па звонцад што звецкају, па трубе што трубе, па човек у кадифи са златним дугметима што позива људе да уђу и виде невиђено чудо Божје.
– Ајде, чико, да уђемо, рекох ја.
– Остави се, дете, лажу, одговори ми мој чико. (Ми сељаци, Теодуле, увек смо се бојали од варошке лажи и преваре. А колико тек ултраварошке – вашарске!). Но навалише и други моји рођаци, те платисмо и уђосмо.
Шта смо видели? Гнусобу. У великој празној просторији, полумрачној и неукрашеној, стајало је мршаво теле са две главе. И ништа друго.
Ај, Теодуле, платили би десет пута толико само да нисмо то видели.
Но ваљда је и то било по Божјем промислу. Ни слутио нисам, да ће ми то виђење некад послужити као верна слика огромног незнабожачког света кроз сву историју човечанства.
Коме је било у интересу, да приказује оно чудовиште , ону ругобу, теле са две главе? Газди телета и уметнику. Газда је зарађивао паре показујући ненормално теле, а уметник је био плаћен од газде да намала и нашара фасаду павиљона.
Жрец и уметник. Теодуле, главни су стубови незнабоштва и главне слуге сатане кроз сву историју рода људског до Христа.
Хоћеш ли доказе? Почнимо са Атином, том тврђом западног незнабоштва. Успнимо се на Акрополис. Шта ви диш? Мермерни костур јелинског незнабоштва. Преостале крезаве зубе лажи над којом се у негдашњем храму Ми нерве сада уздиже крст Христов. Остаци многих храмова многим божанствима. Како је диван материјал, тај мермер грчки! Како ненадмашна уметност Фидше и Пракситела, изрезана и извезена у мермеру као у белом воску! Па степенице, па статуе богова, па кариатиде, па фризови бога Зевса и Пана и осталих мушких и женских божанстава. Иако све разорено, све распукло, све крезаво, све мртвије од смрти и неразумљивије од тмурнога сна, ипак све лепо за око, да се око не може нагледати. Није чудо што су два дегенерисана Европејца, дехристијанизирана, ћопави Енглез Бајрон и француски распоп Пенан, певали похвале том костуру јелинског незнабоштва. То ће чинити и убудуће сви они који сем телећих очију немају другога вида, и сем чулнога мерила немају другога мерила.
Но то је све само украшена и привлачна фасада, а шта је унутра. То је љуска, а шта је језгро? Ништа, Теодуле, баш ништа. Не само сад ништа, него и онда у напону но вине и незнања ништа. Гнусно теле са две главе! У празним каменим храмовима по једна камена статуа, пред којом је жрец палио кад и сабирао паре, да подели са уметницима, каменоресцима, сликарима и златарима. То је све. Ни светлости за овај ни за онај живот,ни утехе, ни исцељења, ни радости, ни истине нити здравља, а најмање богуљубља и човекољубља. У тим каменим здањима људи су измирили завађене богове. Не богови људе, као што би ред био, него људи богове.Ту су сви богови олимпијски окамењени стајали један поред другога, и само ту. Окамењени сабор непријатеља. А народ је долазио, да даде бакшиш боговима, да би га оставили на миру. Кроз величанствене аркаде од белог и позлаћеног мермера шетали су и најмудрији Јелини, Сократ, Платон, Аристотел и Перикле, и дивили се љусци а вероватно гнушали се ћутке у себи од труле језгре. Никад се у том мермерном обору зверских богова није чула сјајна реч истине док онај погурени Павле Јеврејин није проговорио пред жрецима и уметницима и велможама атинским о Богу непознатом и о васкрсењу мртвих.
Пођимо у Делфе, најгласније светилиште старих Јели на. Стани на тај оборени стуб а ја ћу на овај. Каква дивна уметност, ови мермери под нашим ногама. И погледај колико их је још унаоколо! Све оборено и сломљено. То је грађа негдашњег чувеног храма Аполонова, оракула делфијског. Краљеви и војсковође из Атине и Спарте, и народ са свих острва грчких и Азије, врвео је негда у светилиште да чује претсказање о оном што ће се догодити. И пророчице, питије, седећи на троножној столици над паром и у диму од када, прорицале су, увек двосмислено, шта ће коме будућност донети. Храм је био споља чудо од лепоте, као бели лабуд, али унутра није било ништа, и горе од ништа. У пустој празнини храма брижљиво је негована једна змија! Дакле, нешто још одвратније од двоглавог телета. Срећом, та украшена лаж лежи у развалини и пепелу, а наоколо Делфи виде се мале беле цркве, посвећене имену Спаситеља света, Господу Исусу Христу.
У Ефесу пак не распознаје се више ни пепео од гласовитог храма Дијане Ефеске. А тај храм је био здрав и читав у оно време кад jе Павле проповедао Радосну вест о царству небесном и о Христу Спаситељу. И здрав и читав, и познатији у Азији чак и од самог града Ефеса. Али се диже буна против Павла и његових другова. Ко диже буну? Жречеви и уметници. Буну је предводио уметник Димитрије, златар, који грађаше Дијани сребрне црквице и даваше мајсторима не мали посао. Он скупи своје мајсторе па им рече: Људи, ви знате да од овога посла ми имамо приход за своје живљење. Али овај Павле, каже, одвраћа народ по свој Азији говорећи: то нијесу богови што се рукама човечјим граде. Несрећа! виче Димитрије. Несрећа и за наш занат, који ће морати прес тати, али несрећа још већа што народ неће више марити за храм велике богиње Дијане, и пропашће величанство оне коју сва Азија и васиони свијет поштује. То је тобож највећа несрећа. Тада повикаше разјарени уметници и мајстори: Велика је Дијана Ефеска! (Дела апостолска, 19.) Тако повикаше они којима није било стало до истине него до зараде.
Како у Ефесу тако и у Сирији, у Балбеку. Горостасни стубови, величанствен храм, резба, позлата, све дивно за око. Али све онако дивно споља као шарена змија пуна отрова. А унутра? Унутра је стајао огроман во од бакра, који би се с времена на време жарио док се не усија, па су онда у њ бацана деца на жртву Молоху. Ај, Теодуле, замисли малу недужну децу, чији ангели гледају лице Оца небеснога, а чији телесни родитељи предају их ненаситом огњу! Зар не видиш зашто је благи Исус заповедио: И оцем не зовите никог на земљи; јер је у вас један отац који је на небесима (Матеј, 23, 9.)?
Како у Сирији, тако и у Халдеји, у Асирији и у земљи Кананској. Свуда уметнички храмови са изванредним фасадама, преукрашеним вратима, извајаним људским главама са говеђим трупом, са брадатим главама цара Саргона, Ксеркса, Артаксеркса, Навуходоносора, Сарданапала, Дарија и других, а са говеђим трупом. Све урешено и украшено у једном доследном и разрађеном стилу. Огроман труд, огроман трошак. Али тако је демон хтео, жрец за мислио, уметник израдио а поласкани цар платио. Тако споља. А унутра – пустота и празнина и очајање.
Две краве од чистога злата – ко се не би дивио уметнику, који би израдио и излио тако нешто? Али авај, кад цар Јеровоам прогласи те две златне краве за богове, и устане да кади пред њима а позове народ да им се клања – онда заиста мора се уметник постидети својих дела, по речи праведних пророка Бога живога (I Цар., 12.).
Шта ли тек да кажемо за уметност Египта и Индије и целога жутога и црвенога Истока тја до Мексика? Човеку се зауставља и дах и реч кад посматра храмове и пирамиде у Египту, или китњасте пагоде у Индији, или оне на Цејлону и на Јави или ванредне кишобранске храмове кинеске, или преостатке светилишта и жртвеника мексиканских. Уметници нашег времена стоје пред тим људским рукотворинама просто запањени. Не знају чему више да се диве: да ли џиновским размерама камених блокова у пирамидама, или исто тако џиновским стубовима, монолитима, у храмовима, нарочито оним у Карнаку; или блештећој красоти неизгладљивих боја на храмовима и на саркофази ма и на свакој ствари посвећеној боговима; или кошничној грађевинарској вештини пагода, тих најстаријих облакодера; или пак вајарском богатству без мере и без броја на тим пагодама.
Очи модерног западњака склапају се од усхићења и запрепашћења пред недостижном и утанчаном уметношћу источних храмова. Али кад уђе унутра у те храмове, да види садржај њихов и чује намену њихову, он разрогачених очију и отворених уста, ужаснут, окреће леђа и бежи. Један прекрасни храм у Египту посвећен је црноме бику Апису, други другој некој животињи, трећи трећој. У неким храмовима боговски су се неговали волови, у другима крокодили, у трећима буљине. У Индији: у једној пагоди краве су свете животиње, у другој мајмуни, у трећој змије. И дан данас. Кажу да на острву Јави постоји највећи храм на свету, неописиво красно уметничко дело. Тај храм је посвећен искључиво змијама, и свештеници тога храма хране и негују многобројне отровне змије у дворишту храма и у самом храму.
Кад разгледаш све ово, Теодуле, и кад увидиш колико су уметници допринели утврђивању заблуда у човечанству, ја мислим, ти нећеш моћи без великог усиљења имати неко поштовање према уметницима. И данас уметници су исто што су увек били. А они су били сарадници жречева, а жречеви оруђе онога Непоменика, који се најслађе смеје кад учене главе с професорским наочарима одричу његово постојање.
Свети пророци Божји грмели су против уметника у служби лажним боговима. Проклет човјек који би на чинио лик резан или ливен, ствар гадну пред Господом, дјело руку умјетничких (V Мојсејева, 27, 15.). Та ко Мојсеј. А Исаија говори: Умјетник лије лик (идола) и златар га позлаћује (Исаија, 40, 19.). На другом пак месту са подсмехом вели, како уметник одсеца дрво у шуми па половину ложи на огањ а од друге половине гради бога (Исаија, 44, 16-17.). Но ничија реч не може изразити украшену лаж идолских храмова као она реч Христова, упућена фарисејима: Окречени гробови, који се споља виде лијепи а унутра су пуни мртвачкијех костију и сваке нечистоте (Матеј, 23, 27.).
Многи испитивачи уметничких творевина тврде, да незнабожачки храмови далеко превазилазе хришћанске храмове по лепоти, стројности, грандиозности и по раскоши материјала. Да, али ти испитивачи неће да кажу, како је сва та красота само шарена одећа лажи. Лаж је садржај. Лаж је суштина тих храмова. Лаж је оно што сачињава унутрицу њихову. У најунутарњијем куту њихове унутрице лежи сколутана змија. Али је одећа лажи тако китњаста и привлачна, да јој није лако одолети. Ту одећу незнабожачке лажи начинили су уметници. Тиме су они постали главни апостоли и агенти незнабоштва по целој земљи.
Но нисмо још споменули песнике; песнике и књижевни ке незнабожачке. До сад је била реч о грађевинарима, каменарима, резбарима, вајарима, златарима и сликарима. Међутим, песници и књижевници нису мање допринели утврђивању незнабожне лажи у народима. Јер је реч, нарочито уметничка реч, пламен што пали људску машту. А кад се узме у обзир још и та околност, да сваки Јелин није био у стању да оде у Делфе и види знаменити храм оракулски, али је сваки могао чути од путујућих слепаца или од својих старих ђедова стихове из Илијаде и Одисеје у похвалу разних лажних богова, онда се чак може рећи, да су песници кривљи пред Господом Богом од осталих уметника. То је добро знао и онај велики пророк Јеремија, који се жали на лажљиву писаљку књижевничку (Је ремија, 8, 8.).А Спаситељ света с тугом је говорио својим апостолима, како њему ваља много пострадати од књижевника у Јерусалиму, и како ће га они убити, али ће он трећи дан васкрснути (Матеј, 16, 21.).
Заиста, незнабожни песници и књижевници у старини нису били пророци ни претече ни визионари царства
Христа Бога. Све оно што је у Христовом Евангелију ве лико, код њих је било мало, и обратно. Како код Омира у његовој Илијади и Одисеји, тако и у грандиозном епосу индијском, у Махабхарати и Рамајани. Сви ти спевови представљају огромне и красне портале незнабоштва, али портал Ада. Споља голицава реклама а унутра – теле са две главе! Омир је дао пример и надахнуће свим песници ма, јелинским и римским. Као да је газдашки Рим могао дати песнике и философе, сем оних који су подражавали Омира и Платона. (Виргил је био ученик и подражатељ Омиров у песми (Енаида) а Плотин ученик и подражатељ Платонов у философији). Али као што сваки газда, па још и победилац, уображава да је бољи и супериорнији у свему од сиромашних и покорених, тако и газде римске, који су мачем покорили многе народе даровитије од себе, мислили су, да они могу бити јачи и у поезији и философији од покорених Јелина и Азијата. И учинили су покушаје, певали су и певали. Али њихова поезија једва је стигла до штурог стихотворства, а њихова философија ни је могла добити ни калфенско право од мајстора атинских, који опет једва да су били шегрти философа и песника индијских.
У Египту није било ни песме ни песника. Тамо Књига Мртвих замењује Илијаду и Махабхарату. А то је једна прозаична и жалосна књига, која не даје утеху, ни наду ни радост од онога што долази после смрти. Сав Египат је саркофаг и мумија. Све у знаку смрти, на милост и немилост демонских богова. Све шарено споља, и гараво унутра. Јазавци европски крали су египатске саркофаге и му мије и преносили у своје престонице, да свој мрак учине мрачнијим и своје маловерство маловернијим. И Бонапарта, један од јазаваца европских, пренео је један обелиск из Египта у Париз, колико да се похвали, како је чизма узвишенија од мисли и жалости људске, а уствари да тим спомеником увелича смртну сенку своје престонице и свога народа.
Шта нам преостаје још да кажемо, Теодуле, пред таквом жалосном панорамом незнабожног света? Ништа, заиста ништа. Него само да поновимо, да су уметници, и то обе врсте: уметници видљивог материјала и невидљиве речи највише допринели да се лаж незнабоштва, у суштини лаж ђаволска, утврди у целоме свету, па чак и у најдаровитијим народима беле расе, као што су Индијани и Јелини.
На видику те језиве панораме, ми налазимо утеху у оној речи омиљеног ученика Христовог, светог Јована евангелиста, који каже:
Зашто се и јави Син Божји, да разруши дјела ђавоља (I Јован, 3, 8.).

Comments are closed.