TEODUL

 

TEODUL
 

 
UKRAŠENA LAŽ
 
Dozvoli mi, Teodule, dozvoli mi, da ti ispričam ne što iz moga detinjstva, nešto intimno premda neprijatno što mi i do danas ne može da se ukloni iz sećanja. Čuven je vašar Svetoilinski u Valjevu. Jedne godine ja sam kao dete, pribijen uz svoje starije rođake, šetao po vašaru. Veliko šarenilo vašara veselilo je i začuđivalo moju detinju dušu, otvorenu kao suncokret što začuđeno gleda u sunce. Najednom našli smo se pred velikim šatorom sa fasadom tako ukrašenom, da sam mislio unutra je sam Bog i Raj Božji. Izrezana kapija, okićena barjacima; pa našarano platno jarkim bojama; pa lampioni zapaljeni, pa rajske tice namalane, pa zvoncad što zveckaju, pa trube što trube, pa čovek u kadifi sa zlatnim dugmetima što poziva ljude da uđu i vide neviđeno čudo Božje.
– Ajde, čiko, da uđemo, rekoh ja.
– Ostavi se, dete, lažu, odgovori mi moj čiko. (Mi seljaci, Teodule, uvek smo se bojali od varoške laži i prevare. A koliko tek ultravaroške – vašarske!). No navališe i drugi moji rođaci, te platismo i uđosmo.
Šta smo videli? Gnusobu. U velikoj praznoj prostoriji, polumračnoj i neukrašenoj, stajalo je mršavo tele sa dve glave. I ništa drugo.
Aj, Teodule, platili bi deset puta toliko samo da nismo to videli.
No valjda je i to bilo po Božjem promislu. Ni slutio nisam, da će mi to viđenje nekad poslužiti kao verna slika ogromnog neznabožačkog sveta kroz svu istoriju čovečanstva.
Kome je bilo u interesu, da prikazuje ono čudovište , onu rugobu, tele sa dve glave? Gazdi teleta i umetniku. Gazda je zarađivao pare pokazujući nenormalno tele, a umetnik je bio plaćen od gazde da namala i našara fasadu paviljona.
Žrec i umetnik. Teodule, glavni su stubovi neznaboštva i glavne sluge satane kroz svu istoriju roda ljudskog do Hrista.
Hoćeš li dokaze? Počnimo sa Atinom, tom tvrđom zapadnog neznaboštva. Uspnimo se na Akropolis. Šta vi diš? Mermerni kostur jelinskog neznaboštva. Preostale krezave zube laži nad kojom se u negdašnjem hramu Mi nerve sada uzdiže krst Hristov. Ostaci mnogih hramova mnogim božanstvima. Kako je divan materijal, taj mermer grčki! Kako nenadmašna umetnost Fidše i Praksitela, izrezana i izvezena u mermeru kao u belom vosku! Pa stepenice, pa statue bogova, pa kariatide, pa frizovi boga Zevsa i Pana i ostalih muških i ženskih božanstava. Iako sve razoreno, sve raspuklo, sve krezavo, sve mrtvije od smrti i nerazumljivije od tmurnoga sna, ipak sve lepo za oko, da se oko ne može nagledati. Nije čudo što su dva degenerisana Evropejca, dehristijanizirana, ćopavi Englez Bajron i francuski raspop Penan, pevali pohvale tom kosturu jelinskog neznaboštva. To će činiti i ubuduće svi oni koji sem telećih očiju nemaju drugoga vida, i sem čulnoga merila nemaju drugoga merila.
No to je sve samo ukrašena i privlačna fasada, a šta je unutra. To je ljuska, a šta je jezgro? Ništa, Teodule, baš ništa. Ne samo sad ništa, nego i onda u naponu no vine i neznanja ništa. Gnusno tele sa dve glave! U praznim kamenim hramovima po jedna kamena statua, pred kojom je žrec palio kad i sabirao pare, da podeli sa umetnicima, kamenorescima, slikarima i zlatarima. To je sve. Ni svetlosti za ovaj ni za onaj život,ni utehe, ni isceljenja, ni radosti, ni istine niti zdravlja, a najmanje boguljublja i čovekoljublja. U tim kamenim zdanjima ljudi su izmirili zavađene bogove. Ne bogovi ljude, kao što bi red bio, nego ljudi bogove.Tu su svi bogovi olimpijski okamenjeni stajali jedan pored drugoga, i samo tu. Okamenjeni sabor neprijatelja. A narod je dolazio, da dade bakšiš bogovima, da bi ga ostavili na miru. Kroz veličanstvene arkade od belog i pozlaćenog mermera šetali su i najmudriji Jelini, Sokrat, Platon, Aristotel i Perikle, i divili se ljusci a verovatno gnušali se ćutke u sebi od trule jezgre. Nikad se u tom mermernom oboru zverskih bogova nije čula sjajna reč istine dok onaj pogureni Pavle Jevrejin nije progovorio pred žrecima i umetnicima i velmožama atinskim o Bogu nepoznatom i o vaskrsenju mrtvih.
Pođimo u Delfe, najglasnije svetilište starih Jeli na. Stani na taj oboreni stub a ja ću na ovaj. Kakva divna umetnost, ovi mermeri pod našim nogama. I pogledaj koliko ih je još unaokolo! Sve oboreno i slomljeno. To je građa negdašnjeg čuvenog hrama Apolonova, orakula delfijskog. Kraljevi i vojskovođe iz Atine i Sparte, i narod sa svih ostrva grčkih i Azije, vrveo je negda u svetilište da čuje pretskazanje o onom što će se dogoditi. I proročice, pitije, sedeći na tronožnoj stolici nad parom i u dimu od kada, proricale su, uvek dvosmisleno, šta će kome budućnost doneti. Hram je bio spolja čudo od lepote, kao beli labud, ali unutra nije bilo ništa, i gore od ništa. U pustoj praznini hrama brižljivo je negovana jedna zmija! Dakle, nešto još odvratnije od dvoglavog teleta. Srećom, ta ukrašena laž leži u razvalini i pepelu, a naokolo Delfi vide se male bele crkve, posvećene imenu Spasitelja sveta, Gospodu Isusu Hristu.
U Efesu pak ne raspoznaje se više ni pepeo od glasovitog hrama Dijane Efeske. A taj hram je bio zdrav i čitav u ono vreme kad je Pavle propovedao Radosnu vest o carstvu nebesnom i o Hristu Spasitelju. I zdrav i čitav, i poznatiji u Aziji čak i od samog grada Efesa. Ali se diže buna protiv Pavla i njegovih drugova. Ko diže bunu? Žrečevi i umetnici. Bunu je predvodio umetnik Dimitrije, zlatar, koji građaše Dijani srebrne crkvice i davaše majstorima ne mali posao. On skupi svoje majstore pa im reče: Ljudi, vi znate da od ovoga posla mi imamo prihod za svoje življenje. Ali ovaj Pavle, kaže, odvraća narod po svoj Aziji govoreći: to nijesu bogovi što se rukama čovečjim grade. Nesreća! viče Dimitrije. Nesreća i za naš zanat, koji će morati pres tati, ali nesreća još veća što narod neće više mariti za hram velike boginje Dijane, i propašće veličanstvo one koju sva Azija i vasioni svijet poštuje. To je tobož najveća nesreća. Tada povikaše razjareni umetnici i majstori: Velika je Dijana Efeska! (Dela apostolska, 19.) Tako povikaše oni kojima nije bilo stalo do istine nego do zarade.
Kako u Efesu tako i u Siriji, u Balbeku. Gorostasni stubovi, veličanstven hram, rezba, pozlata, sve divno za oko. Ali sve onako divno spolja kao šarena zmija puna otrova. A unutra? Unutra je stajao ogroman vo od bakra, koji bi se s vremena na vreme žario dok se ne usija, pa su onda u nj bacana deca na žrtvu Molohu. Aj, Teodule, zamisli malu nedužnu decu, čiji angeli gledaju lice Oca nebesnoga, a čiji telesni roditelji predaju ih nenasitom ognju! Zar ne vidiš zašto je blagi Isus zapovedio: I ocem ne zovite nikog na zemlji; jer je u vas jedan otac koji je na nebesima (Matej, 23, 9.)?
Kako u Siriji, tako i u Haldeji, u Asiriji i u zemlji Kananskoj. Svuda umetnički hramovi sa izvanrednim fasadama, preukrašenim vratima, izvajanim ljudskim glavama sa goveđim trupom, sa bradatim glavama cara Sargona, Kserksa, Artakserksa, Navuhodonosora, Sardanapala, Darija i drugih, a sa goveđim trupom. Sve urešeno i ukrašeno u jednom doslednom i razrađenom stilu. Ogroman trud, ogroman trošak. Ali tako je demon hteo, žrec za mislio, umetnik izradio a polaskani car platio. Tako spolja. A unutra – pustota i praznina i očajanje.
Dve krave od čistoga zlata – ko se ne bi divio umetniku, koji bi izradio i izlio tako nešto? Ali avaj, kad car Jerovoam proglasi te dve zlatne krave za bogove, i ustane da kadi pred njima a pozove narod da im se klanja – onda zaista mora se umetnik postideti svojih dela, po reči pravednih proroka Boga živoga (I Car., 12.).
Šta li tek da kažemo za umetnost Egipta i Indije i celoga žutoga i crvenoga Istoka tja do Meksika? Čoveku se zaustavlja i dah i reč kad posmatra hramove i piramide u Egiptu, ili kitnjaste pagode u Indiji, ili one na Cejlonu i na Javi ili vanredne kišobranske hramove kineske, ili preostatke svetilišta i žrtvenika meksikanskih. Umetnici našeg vremena stoje pred tim ljudskim rukotvorinama prosto zapanjeni. Ne znaju čemu više da se dive: da li džinovskim razmerama kamenih blokova u piramidama, ili isto tako džinovskim stubovima, monolitima, u hramovima, naročito onim u Karnaku; ili bleštećoj krasoti neizgladljivih boja na hramovima i na sarkofazi ma i na svakoj stvari posvećenoj bogovima; ili košničnoj građevinarskoj veštini pagoda, tih najstarijih oblakodera; ili pak vajarskom bogatstvu bez mere i bez broja na tim pagodama.
Oči modernog zapadnjaka sklapaju se od ushićenja i zaprepašćenja pred nedostižnom i utančanom umetnošću istočnih hramova. Ali kad uđe unutra u te hramove, da vidi sadržaj njihov i čuje namenu njihovu, on razrogačenih očiju i otvorenih usta, užasnut, okreće leđa i beži. Jedan prekrasni hram u Egiptu posvećen je crnome biku Apisu, drugi drugoj nekoj životinji, treći trećoj. U nekim hramovima bogovski su se negovali volovi, u drugima krokodili, u trećima buljine. U Indiji: u jednoj pagodi krave su svete životinje, u drugoj majmuni, u trećoj zmije. I dan danas. Kažu da na ostrvu Javi postoji najveći hram na svetu, neopisivo krasno umetničko delo. Taj hram je posvećen isključivo zmijama, i sveštenici toga hrama hrane i neguju mnogobrojne otrovne zmije u dvorištu hrama i u samom hramu.
Kad razgledaš sve ovo, Teodule, i kad uvidiš koliko su umetnici doprineli utvrđivanju zabluda u čovečanstvu, ja mislim, ti nećeš moći bez velikog usiljenja imati neko poštovanje prema umetnicima. I danas umetnici su isto što su uvek bili. A oni su bili saradnici žrečeva, a žrečevi oruđe onoga Nepomenika, koji se najslađe smeje kad učene glave s profesorskim naočarima odriču njegovo postojanje.
Sveti proroci Božji grmeli su protiv umetnika u službi lažnim bogovima. Proklet čovjek koji bi na činio lik rezan ili liven, stvar gadnu pred Gospodom, djelo ruku umjetničkih (V Mojsejeva, 27, 15.). Ta ko Mojsej. A Isaija govori: Umjetnik lije lik (idola) i zlatar ga pozlaćuje (Isaija, 40, 19.). Na drugom pak mestu sa podsmehom veli, kako umetnik odseca drvo u šumi pa polovinu loži na oganj a od druge polovine gradi boga (Isaija, 44, 16-17.). No ničija reč ne može izraziti ukrašenu laž idolskih hramova kao ona reč Hristova, upućena farisejima: Okrečeni grobovi, koji se spolja vide lijepi a unutra su puni mrtvačkijeh kostiju i svake nečistote (Matej, 23, 27.).
Mnogi ispitivači umetničkih tvorevina tvrde, da neznabožački hramovi daleko prevazilaze hrišćanske hramove po lepoti, strojnosti, grandioznosti i po raskoši materijala. Da, ali ti ispitivači neće da kažu, kako je sva ta krasota samo šarena odeća laži. Laž je sadržaj. Laž je suština tih hramova. Laž je ono što sačinjava unutricu njihovu. U najunutarnjijem kutu njihove unutrice leži skolutana zmija. Ali je odeća laži tako kitnjasta i privlačna, da joj nije lako odoleti. Tu odeću neznabožačke laži načinili su umetnici. Time su oni postali glavni apostoli i agenti neznaboštva po celoj zemlji.
No nismo još spomenuli pesnike; pesnike i književni ke neznabožačke. Do sad je bila reč o građevinarima, kamenarima, rezbarima, vajarima, zlatarima i slikarima. Međutim, pesnici i književnici nisu manje doprineli utvrđivanju neznabožne laži u narodima. Jer je reč, naročito umetnička reč, plamen što pali ljudsku maštu. A kad se uzme u obzir još i ta okolnost, da svaki Jelin nije bio u stanju da ode u Delfe i vidi znameniti hram orakulski, ali je svaki mogao čuti od putujućih slepaca ili od svojih starih đedova stihove iz Ilijade i Odiseje u pohvalu raznih lažnih bogova, onda se čak može reći, da su pesnici krivlji pred Gospodom Bogom od ostalih umetnika. To je dobro znao i onaj veliki prorok Jeremija, koji se žali na lažljivu pisaljku književničku (Je remija, 8, 8.).A Spasitelj sveta s tugom je govorio svojim apostolima, kako njemu valja mnogo postradati od književnika u Jerusalimu, i kako će ga oni ubiti, ali će on treći dan vaskrsnuti (Matej, 16, 21.).
Zaista, neznabožni pesnici i književnici u starini nisu bili proroci ni preteče ni vizionari carstva
Hrista Boga. Sve ono što je u Hristovom Evangeliju ve liko, kod njih je bilo malo, i obratno. Kako kod Omira u njegovoj Ilijadi i Odiseji, tako i u grandioznom eposu indijskom, u Mahabharati i Ramajani. Svi ti spevovi predstavljaju ogromne i krasne portale neznaboštva, ali portal Ada. Spolja golicava reklama a unutra – tele sa dve glave! Omir je dao primer i nadahnuće svim pesnici ma, jelinskim i rimskim. Kao da je gazdaški Rim mogao dati pesnike i filosofe, sem onih koji su podražavali Omira i Platona. (Virgil je bio učenik i podražatelj Omirov u pesmi (Enaida) a Plotin učenik i podražatelj Platonov u filosofiji). Ali kao što svaki gazda, pa još i pobedilac, uobražava da je bolji i superiorniji u svemu od siromašnih i pokorenih, tako i gazde rimske, koji su mačem pokorili mnoge narode darovitije od sebe, mislili su, da oni mogu biti jači i u poeziji i filosofiji od pokorenih Jelina i Azijata. I učinili su pokušaje, pevali su i pevali. Ali njihova poezija jedva je stigla do šturog stihotvorstva, a njihova filosofija ni je mogla dobiti ni kalfensko pravo od majstora atinskih, koji opet jedva da su bili šegrti filosofa i pesnika indijskih.
U Egiptu nije bilo ni pesme ni pesnika. Tamo Knjiga Mrtvih zamenjuje Ilijadu i Mahabharatu. A to je jedna prozaična i žalosna knjiga, koja ne daje utehu, ni nadu ni radost od onoga što dolazi posle smrti. Sav Egipat je sarkofag i mumija. Sve u znaku smrti, na milost i nemilost demonskih bogova. Sve šareno spolja, i garavo unutra. Jazavci evropski krali su egipatske sarkofage i mu mije i prenosili u svoje prestonice, da svoj mrak učine mračnijim i svoje maloverstvo malovernijim. I Bonaparta, jedan od jazavaca evropskih, preneo je jedan obelisk iz Egipta u Pariz, koliko da se pohvali, kako je čizma uzvišenija od misli i žalosti ljudske, a ustvari da tim spomenikom uveliča smrtnu senku svoje prestonice i svoga naroda.
Šta nam preostaje još da kažemo, Teodule, pred takvom žalosnom panoramom neznabožnog sveta? Ništa, zaista ništa. Nego samo da ponovimo, da su umetnici, i to obe vrste: umetnici vidljivog materijala i nevidljive reči najviše doprineli da se laž neznaboštva, u suštini laž đavolska, utvrdi u celome svetu, pa čak i u najdarovitijim narodima bele rase, kao što su Indijani i Jelini.
Na vidiku te jezive panorame, mi nalazimo utehu u onoj reči omiljenog učenika Hristovog, svetog Jovana evangelista, koji kaže:
Zašto se i javi Sin Božji, da razruši djela đavolja (I Jovan, 3, 8.).

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *