TEODUL

 

TEODUL
 

 
TAJNA RASVETLJENA
 
Tajna smrti od pamtiveka bila je za ljude veća od tajne života. (Smrt je sanskrtska reč i označava smrad). Valjda zbog toga što su ljudi mislili da bolje razumeju život nego smrt. U jednome su bili saglasni svi narodi na zemlji, kako kulturni tako i divljaci, naime, da sa smrću tela ne umire u čoveku ono tajanstveno biće u telu što se nazivalo duša ili duh; što je bilo privremeno venčano s telom i što je davalo telu život i pokret.
Šta biva sa tim tajanstvenim bićem po smrti telesnoj? Kad telo padne i usmrdi se, šta biva sa dušom čovečjom?
Duša produžuje da živi, nekako i negde. Čovečanstvo Cele ove planete bilo je oduvek saglasno u tome, da duša produžuje da živi, ali nije bilo saglasno u tome kako i gde živi.
Počnimo, Teodule, opet od Indije, od te rasne kolevke čovečanstva. Kao što smo već spomenuli, Indija je u tom pogledu živela oduvek svojom teorijom, svojom zabludom. Po smrti tela duša čovečja, kao neumrlo biće, traži
drugo telo, čovečje ili životinjsko, shodno svojoj Karmi, svojim delima, da se useli u nj i da produži život svoj. Ova teorija, baš zbog svoje jednostavnosti i prividne moralne logičnosti, toliko je postala ukorenjena u indijskoj filosofiji, da ju čak ni Buda nije pokušao da ospori. Ništa nije Gautama Buda dodao prastarom indijskom verovanju, zapisanom u Vedantama i u narodnom predanju, nego samo metod, kako da se duša oslobodi života uopšte i pređe u neživot, u neseljenje, u Nirvanu. Taj metod jeste metod preteške askeze, kakvu svet nije nigde zapamtio ni zabeležio. Osloboditi se od živoga tela – šta ima lakše? Jedan komarac u stanju je ubiti telo. Ali osloboditi se od žive duše najteži je zadatak koji je ikada čovečanstvo sebi kroz Indiju postavilo. Buda je verovao, da je taj zadatak rešio. Mi to ne verujemo. Mi ne mislimo da taj zadatak treba rešavati, pošto je po grešno postavljen. Ne postoji preseljenje duše iz tela u telo, te prema tome ne postoji ni postavljeni zadatak. No za nas nije najvažnije kako je Indija, kroz svoje mudrace vedantističke i budističke, rešila taj zadatak, tj. kako se može učiniti kraj preseljenju duše, metapsihozi; za nas je najvažnije to, da su hiljade i hiljade miliona Indijana kroz vekove veroveli, pa i dan danas veruju, – a tu veru oni nazivaju Znanjem, Žnani – da duša čovečja živi i posle smrti tela. Toliko. I još, da živi jadno i žalosno, pa bilo da se seli u telo maharadže ili u telo majmuna. Uvek jad i žalost.
Pođimo sad, Teodule, u Egipat i razmotrimo faraonske piramide, hramove, grobnice i sarkofage, od Delte i Memfisa do Karnaka, uzduž i popreko te zemlje gde je reka Nil važila kao veliko božanstvo a krokodili nilski jedva što manja. Šta kazuje nama u dvadesetom veku ta kultura smrti od pre tri, četiri i pet hiljada godi na? Kazuje nam, da su stari Egipćani smatrali tajnu smrti većom od tajne života. Ono što život ovaj donosi i nosi nestalno je i brzo prolazno, kao talasi na reci Nilu, a ono što smrt prima pod svoj tajanstveni veo ne promenljivo je i trajno. Svu veliku i za oko veličanstvenu kulturu egipatsku inspirisala je smrt, a ne život. Tamo gde se na žarkoj vrućini sve brzo rascvetava ali i precvetava i sparušeno pada u bezdano krilo smrti, tamo se tajna smrti javila kao daleko veća od tajne života. I Egipat je, kao i Indija, kroz vekove rešavao ne tajnu te la nego tajnu duše, i ne tajnu života nego tajnu smrti.
Rešenje je, da sav čovek ne umre sa smrću tela nego da nešto od njega produžuje da živi i posle. I tome nečemu, tome neumrlome duhu, posvećen je sav trud živih, sva jedna ogromna, originalna i kao proleće rascvetana kultura.
Stari Jelini verovali su u podzemni Hades, u tartar gde bog Pluton vlada nad duhovima umrlih. Od prilike to je mesto sumraka, između svetlosti i tame, sivo i tužno, bez nade i radosti. Istina tamo su i Elevsijska polja, koja liče više na svanuće nego li na sumrak, nešto slično Muhamedovom Dženetu, no netelesno i avetinjsko više od Dženeta. Glavno je da su i neznabožni Jelini ve rovali, da duše ljudske ne umiru sa telom, no žive i po smrti tela, ma i životom psećim, po izrazu jelinskih pesnika.
Stari Germani takođe su verovali u Ad, no oni su maštom od Ada stvorili Valhalu, podzemna mesta odmora i uveseljenja ratnika.
Kod Jevreja ad se nazivao Šeol. Ali u suštini Ad i Šeol su jedno i isto: mesto tame i očaja. samo što Jevreji nisu to mesto ni toliko spominjali niti ga maštom opisivali i šarali kao Jelini. Ad preispoljni spominje se kod Mojseja. (V Mojsejeva, 32, 22.). A Psalmist u jezi od da vapije k Bogu: Nećeš ostaviti duše moje u Adu (Psalm, 16, 10.). Stvarno postojanje Ada potvrđeno je i Novim Zavetom. Sam Gospod je rekao: Sazidaću crkvu svoju i vrata Adova neće joj odoljeti (Matej, 16, 18.). A u viziji svetog Jovana govori Onaj, koji sebe naziva Alfa i Omega: Imam ključeve od Ada i od smrti (Otkrovenje, 1, 18.). No po vrlo retkom i šturom spomenu Ada u Starom Zavetu može se zaključiti, da su Jevreji, mimo sve druge narode u svetu, najmanje mislili o životu posle smrti. Takvi su oni ostali do danas, izuzev onih koji su se krstili u ime Hristovo.
Duhovi predaka jači su od živih potomaka po saznanju velikog Kitaja, Japana i svih naroda i plemena na ostrvima Tihog Okeana, i među crvenokožarima u obe Amerike kao i kod crnačkih plemena u Africi. Smrt ima vlast samo nad telom ali ne i nad duhom čovečjim. Samo što kod ovih naroda i plemena ne smatra se podzemni Ad kao mesto prebivanja duše i duhova ljudskih nego površi na zemlje, šume, brda, pećine, planine, reke, stene, jezera i najbliža okolina domova gde su nekad živeli u telu.
Ti plačeš, Teodule mili? Vaistinu, jeste za plakanje. Stanje roda čovečjeg do Hrista Isusa vaistinu je za plakanje i ridanje. Nigde zračka svetlosti, ni u ovom životu ni u onom. I teško je reći, koji je život za ljude bio očajniji, ovaj u telu ili onaj bez tela, pre smrti ili po sle smrti, na zemlji ili u Adu. Neka neprijateljska sila, neka gnusna neman, pritiskivala je ljude u oba života. I ljudi po celoj zemnoj planeti živeli su pod bremenom od dva straha, pod strahom od ovoga života u telu, i pod strahom od života duše bez tela. Pa ipak se život po sle smrti, život duše bez tela, smatrao groznijim od života pre smrti. Otuda od Adamovog izgnanja iz Raja ova se planeta posvednevno kupala u suzama za umrlim; i kuknjava za mrtvim zaglušivala je svaku drugu pesmu i muziku. Da, tako je to kroz vekove i vekove, i milenijume i milenijume. Dok najedanput, usred tog sveopšteg mraka i očajanja, nije svanulo i sunce granulo.
Svanuo je dan Božji, rodilo se Sunce pravde, ozarila se zemlja, zasijao se Mesija Spasitelj, zasvetlila Njegova pojava, blesnula Njegova reč, zablistala Njegova dela, razgoreo se oganj, svetlonosni i lučezarni, razbuktao se plamen Njegove istine i ljubavi, trosunčani plamen večne istine i večne ljubavi, plamen neodoljivi, nesavladivi i neugasivi. I Radosna vest pošla je sa obala Genisaretskog jezera od usta do usta, od srca ka srcu, podnevcima i uporednicima cele planete zemaljske. I neprestano ide, ide bez stanka i prestanka. I nikakva sila, ni adska ni zemaljska, nije mogla da je zaustavi i uguši evo već dve hiljade godina, niti je mogla niti može. Jer je svet bio presićen žalosti, presit neradosnih vesti. O čemu govori Radosna vest Hristova? O carstvu i samo o carstvu.
Ne o carstvu zemaljskom. Šta su sva carstva zemaljska? Sveti Benedikt video je u jednoj trenutnoj viziji sva carstva zemaljska kao jedno ogledalo, kao jednu tačku. I koga su od smrtnih usrećila carstva zemaljska sa svim svojim trošnim bogatstvom i smešnom slavom? Kad se znalo, da se sva tela sručuju u prašinu a duše u mračni Ad, kakvu bi radost mogao javiti ljudima nekakav mesija koji bi hteo stvarati jedno novo carstvo zemaljsko? Ni kakvu. Takvih mesija bilo je puno pre pravog Mesije, no ni jedan od njih nije rekao: Radujte se i veselite, jer je velika plata vaša na nebesima.
Gde su nebesa? Svet je znao samo za podzemni Ad, za tužni Šeol, u kome duše produžuju da žive, upravo da bitišu, bez i najmanje radosti i veselja. I bogovi neznabožnog sveta nisu na nebesima, nego ili u Adu ili po planinama, po vodama i oblacima. Oni su samo utoliko smatrani za srećnije od ljudi, što su se mogli tobož dići iz Ada po svojoj volji na zemlju, na vazduh i svetlost ovog fizičkog sveta. Jedino su starozavetni proroci bili udostojeni, da u viziji vide živa nebesa sa Gospodom Bogom nad vojskama angelskim. No ta veličanstvena i živa nebesa Božija bila su samo za Boga Savaota i njegove bestelesne i bezbrojne vojske a nikako za ljude. Kakvi ljudi? U prorocima je nestajalo snage te su od straha, kao Danilo i Jezekilj, padali na zemlju samo od viđenja nebesnog sveta i slave Gospodnje. A veliki Isaija kad je video nebesa zajaukao je od straha: Jaoh, meni, pogiboh! Jer sam čovjek nečistijeh usta, i živim usred naroda nečistijeh usta, jer gle cara Gospoda nad vojskama vidjeh svojim očima (Isaija, VI, 5.). Nije taj nebesni svet za ljude, daleko od toga, mislili su proroci vizionari. Ljudi su nečista bića, za njih je Zemlja i Šeol, a nikako nebesa.
– Jeste, jeste, taj nebesni svet, ta slava i svetlost, ta krasota i milina, koju su pravedni proroci videli u vizijama, sve je to i za ljude. To je carstvo Oca mojega, iz koga sam se ja spustio na zemlju, da ljude uvedem baš u to carstvo. U mene su ključevi od nebesa i od Ada, i ko ga ja hoću uzdići ću sa zemlje i izvesti iz Ada i uvesti u to nebesno carstvo.
Ovo je nov jezik, nova stvarnost, novo otkrovenje, ne čuveno i nebivalo. Radost svadbena, duhovna opijenost, nezapamćena od Adama. Bog se spustio među ljude, ne jedan od stotine zavađenih bogova indijskih, i ne neko od stotine životinjskih bogova egipatskih, niti neki od „velikih duhova“ kineskih i meksikanskih, niti pak neko od one nemoralne gange olimpijske, nego baš Onaj koji jedi ni ima pravo da se nazove Bogom, i koji i jeste pravi Bog.
Šta je Gospod Isus, ustvari, otkrio i objavio očajnim stanovnicima zemlje objavom carstva nebesnoga?
Prvo, da postoji samo jedan Bog, koji je na nebesima i koji je Otac. Sama ta reč Otac razgoni strah, briše suze, ubija zablude, razgoni tamu i unosi radost u zaleđena srca ljudska. Otac vaš nebesni. Tako govori jedini i jedinorodni Sin Oca nebesnoga ljudima, koji su bili otpali od Oca i zaboravili Oca, pa su pali u ropstvo demona i u tamu krajnju. Plači, zemljo, od radosti! I vi, ljudi svih rasa i nazvanja na zemnoj planeti, koji ste ve kovima plakali od tuge, plačite sad od radosti. Blago onima koji plaču od radosti čujući reč Otac, jer će se utešiti. Otac će ih utešiti, Otac moj, govori Sin Božji, i Otac vaš nebesni. Otac svetlosti i svake utehe. Raspadajte se, lažni panteoni neznabožački! Uvlačite se, zmije, u svoje rupe! Beži, tamo, od svetlosti! Usklikni Gospodu sva zemljo, zapoj pesmu imenu Njegovom! Pokajte se, ljudi, jer se približi carstvo nebesno. Navalite da uđete u to carstvo života i radosti. Tajna Božanstva rasvetljena je. Nema mnogo bogova nego je samo jedan Bog. I taj Bog je Otac a ne tiranin; Bog ljubavi a ne zlobe.
Drugo, postoji samo jedan Sin Božji, jedinorodni, rođen od Boga Oca u večnosti – i čim je u večnosti ne pita se kad, jer večnost nema vremena. Tako vozljubi Bog Otac ljude, pa posla Sina svog jedinorodnog u svet da spase svet, posla ga onda kada već bi blizu končina vremena. I javi se Bog Sin Božji u ličnosti Isusa Hrista, rođenog telesno od prečiste Deve Marije, da kao čovek poživi među ljudima, da iz ljubavi prema ljudima primi na sebe sve gorčine ovoga života i sva stradanja, kako bi time pokazao i dokazao svoju ljubav prema ljudima i razgoreo ljubav ljudi prema Sebi i Ocu svome. Javi se Isus Mesija, ne kao velikaš i imperator, okružen perjanica ma, nego kao Teodul, kao sluga Božji, da pokaže ljudima primer kako ljubav treba da služi Bogu i ljudima. Jer ljubav se posvedočava samo službom i stradanjima, davanjem sebe i na smrt za ljubljenoga. Ljubav Oca prema ljudima javila se i kroz ljubav Sina prema ljudima. Zbog te ljubavi čovek Isus Hristos, posrednik između Boga Oca i ljudi, postao je jedina dver, kroz koja se može prići Ocu i ući u carstvo nebesno. U carstvo nebesno može ući samo onaj ko veruje u Sina Božjeg, Gospoda Isusa Hrista. Evo vrata otvorenih. Evo tajne rasvetljene. Neka beže u pakao Šiva i Horus i Pluton, u svoje pravo obitalište. Raduj se, zemljo. Probudi se, Indijo. Zapevaj, Egipte. Igrajte Kinezi i Tibećani. Veselite se, crnokošci i crvenokošci. Hristos ne gleda na boju kože nego na ljubav u srcu vašem i na veru i poverenje vaše u Njega, jedinoga Spasitelja vašeg.
Treće, Hristos je objavio posinaštvo. To jest, On je otvorio upis u sinove i kćeri Božje za sve one koji to žele. Ne primorava. Ne nasiljava. Primoravanje i nasiljavanje je stvar himalajskih i olimpijskih đavola a ne Oca svetlosti i ne Hrista, Sina Božjeg, Teodula, sluge Oca nebesnog, Mesije. Tako i tako i tako činite, da bu dete sinovi Oca vašega koji je na nebesima.
Budite milostivi kao Otac vaš što je milostiv.
I bićete sinovi Svevišnjega, jer je On blag i ne blagodarnim i zlim.
Koji vjeruje Sina, ima život vječni, a ko ne vjeru je Sina neće vidjeti života.
Otac je sav sud dao Sinu. Jer Otac i Sin jedno su.
Da svi poštuju Sina kao što poštuju Oca. Jer Otac i Sin jedno su.
Da se proslavi Otac u Sinu. Jer Otac i Sin je dno su.
Otac ljubi Sina.
U carstvu Božjem – tamo će se nazvati sinovi Boga živoga. (Rimljanima, 9, 26)
Svi ste vi sinovi Božji vjerom u Isusa Hrista, govori apostol Pavle (Galatima, 3, 26).
Četvrto, Gospod Isus, Sin Božji, poslao je Duha Sve toga na sledbenike svoje, Duha istine i utešitelja, koga svet nije poznavao. To je Bog Duh Sveti, koji od Oca is hodi i kroz Sina se nizvodi na ljude. Jednobitan sa Ocem i Sinom, Duh Sveti sve očišćava, sve osvećuje, sve osvetljuje i prosvećuje, sve sjedinjuje, sve snaži i bodri i raduje i obnavlja i preporađa, i sve verujuće u Sina pri prema za sinove carstva nebesnoga. Kao što su Otac i Sin u večnosti ispunjeni Duhom Svetim tako su i svi angeli na nebesima ispunjeni Njime, i tamo moraju biti ispunjeni Njime i svi ljudi, sinovi carstva nebesnoga. Jer Duh Očev dejstvuje sve u svemu, rukovodi sve ka dobru, razdeljuje darove kao sokrovišče blagih, kao riznica svih dobara, Gospod je Duh, i gde je Duh tamo je sloboda, tamo sila i sloga i bratstvo i nada i ljubav i radost i pesma i slava Božja. Kao što su Otac i Sin u večnosti zapojeni jednim Duhom Svetim, tako moraju biti zapojeni tim istim Duhom i svi sinovi Božji, koji ljube Boga trojedinoga i koji žele imati carstvo nebesno unutra u sebi i ući u besmrtno carstvo Božje. Sveto Trojstvo u jedinstvu na nebu; sveto trojstvo unutra u čoveku; sveto trojstvo u jedinstvu među ljudima; – sve na život i radost i spasenje. Da li Indija može razumeti ovaj jezik? I kad će se tužni sinovi Indije obratiti u sinove Božje verom u Oca ljubavi i u Sina svetlosti i u Duha Svetoga? I kad će zavapiti Gospodu Isusu da ih spase od Karme i Nirvane; od bremena Karme na leđima i od praznine nirvanske pred licem njihovim? Samo krštenje u ime Svete Trojice može smaknuti svu Karmu sa njih, i
samo pogled u otvoreno carstvo nebesno, carstvo večnog života, može da izbriše iz njihove svesti demonsku maštariju o nekakvoj Nirvani.
Peto, Gospod Sin Božji otvorio je pred ljudima i za ljude carstvo nebesno. Od praoca Adama to carstvo bilo je zatvoreno za ljude. Zato vidoviti proroci, kojima je dato da vide nebesa Božja, videli su na nebesima samo Boga Savaota i angele Božje ali ne i ljude. Jer od Ada ma ljudi su se okrenuli od Boga i pošli svojim putevima da traže istinu i sreću. Šta su našli? Samsaru, Karmu, Hades i Šeol. I mesto jednog istinitog Boga našli su hiljade lažnih bogova. Ili mesto jednog Svetog Trojstva u jedinstvu našli su nesvetu i podeljenu triadu od nekakvih uortačenih bogova. No nigde nisu našli Boga kao milostivoga Oca, nigde Sina Božjeg koji strada za ljude da bi ih učinio sinovima Božjim, nigde Duha svetinje, istine i jedinstva, i najzad, nigde svetlog carstva nebesnog, carstva života i radosti, gde angeli sa sinovima ljudskim likuju i veselo slave Tvorca i Oca svoga.
Znaš li, Teodule, kome je Spasitelj obećao dati ključeve carstva nebesnoga? Prostim ljudima. Ribarima galilejskim, kao što je rekao Petru: I daću ti ključeve od carstva nebesnoga. (Matej, 16, 19.) I dao je ključeve od nečuvenog i neslućenog carstva nebesnoga prostacima, koji su kao deca, čedno i srdačno, Njega primili, u Njega poverovali, za Njim pošli i za Njega život svoj položili. A nije dao te blagoslovene ključeve ni jogama indijskim, ni mađioničarima egipatskim, niti pitijama delfijskim, ni filosofima jelinskim, ni gazdama rimskim, ni mandarinama kineskim, ni farisejima jevrejskim. Za što? Zato što su oni verovali u sebe a ne u Boga. I za to što su leđima svojim stali pred vrata carstva nebesnog, pa niti su sami ulazili u nj niti su dali drugima da uđu.
Eto zašto, Teodule, moj.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *