TEODUL

 

TEODUL
 

 
VISOKI ČARDACI
 
Jesi li video, Teodule, snežne Himalaje? Jesi li video beloglavi Olimp? I jesi li video večno zelenu Svetu Goru Atonsku? Himalaji su najviši, Olimp je niži, Sveta Gora najniža. No sve tri te planine predstavljaju najviše visine do kojih se duh čovečanstva od postanja do sada mogao uzdići. U prva dva slučaja sopstvenom snagom i varkom demonskom, u trećem pomoću Hrista, vasionskog Mesije Sina Božjega.
Himalaji su najviša planina na zemnoj planeti. I duh čovečji u zemljama himalajskim, u Indiji i Tibetu, uzdigao se svojom snagom do najviše visine. Olimp je mnogo niži, i predstavlja daleko nižu visinu, do koje se uzdigao duh neznabožnog Jelinstva. Večno zelena Sveta Gora Atonska niža je od obojih, ali predstavlja najvišu duhovnu visinu na zemlji i u istoriji sveta, do koje je ne duh čovečiji sam sebe uzdigao nego do koje ga je javljeni i vaploćeni Bog uzdigao. Ovaj isti javljeni i vaploćeni Bog izrekao je svoj sud o visinama ljudskim govoreći: Što je u ljudi visoko ono je mrzost pred Bogom (Luka, XVI, 15.).
Zar Himalaji i Olimp – mrzost pred Bogom? Da, mrzost pred Bogom. No, ne mrzost zbog svoje fizičke visine. Jedan isti Tvorac stvorio je i Himalaje i Olimp, i bez ove visine okitio krasotom neiskazanom: šumom i cvećem, izvorima i potocima, strahotnim klancima i proslopima, pretećom hukom vodopada i bezglasnom tišinom peštera, uspokojavajućim visoravnima i livadama, raznovrsnim zverovima i raznobojnim pticama, a vrhove tih visina pokrio večno nemuštim snegom. Krasota i tajanstvenost što nadmašuje i reč i misao.
Pa ipak te dve visine su mrzost pred Onim koji ih je stvorio. Zbog koga? Zbog ljudi. Zbog čega? Zbog onoga što su ljudi od tih visina stvorili. Himalaji su tvrđava neznaboštva azijskoga a Olimp tvrđava neznaboštva evropskog. Zbog toga su obe te divne planine postale mrzost pred Gospodom. Ta kad mu je hram Solomonov, je dno od sedam čuda sveta i glavno svetilište imena Božjega, postao mrzost te mu je potrebno razorenje, kako da mu ne postanu mrzost ove dve fizičke visine, na kojima je urezano najveće poniženje Njega, Boga i Tvorca tih vi sina? Najviše visine ljudske, najniže poniženje Božije.
I u Kananu – kao i svuda – neznabošci su trčali na fizičke, prirodne visine, da služe idolima svojim. Na njih se ugledao i sablažnjeni Izrailj. Zato su svi proroci levali pretnje Božje: Oboriću visine!
Ako me pitaš, Teodule, kako su one dve visine zemaljske, Himalaji i Olimp, upotrebljene na poniženje Boga, jedinoga i živoga, ja ću ti odgovoriti sa dve reči: zabluda i pesimizam.
Poznat je i čuven pesimizam indijski. A pesimizam znači očajanje čoveka i čovečanstva. Indija je mati pesimizma zato što je ona glavna tvrđava neznaboštva. Jelada je isto tako tvrđava pesimizma na drugoj hemisferi zemlje, premda su njen pesimizam evropski tumači zbog simetričnije i vedrije umetnosti nego što je indijska tumačili kao optimizam. U samoj stvari kako Indija tako i Jelada, tako i sve paganske zemlje svuda i oduvek pre Hrista i bez Hrista predstavljaju očaj čovečanstva, bezciljnost ovoga života i beznadežnost u pogledu budućeg života.
Himalaji predstavljaju usilje ljudi da se oslobode života, svakoga života, i sadašnjeg i budućeg; da ubiju želju za životom, da bi nekako prešli u nebiće, u neživot, u Nirvanu. Olimp predstavlja komediju izmaštanih bogova, međusobnu komediju tih bogova i komedijanje bogova sa ljudima i ljudi sa bogovima.
U Himalajske peštere zatvarali su se isposnici, jogi, hiljadama i hiljadama njih, kroz vekove i vekove, da teškim uzdržanjem od svega, nečuvenom askezom i samomučenjem, ubiju u sebi i najmanju želju za životom, kako bi po smrti prestali rađati se i javljati u novim telima života, i kako bi prešli u Nirvanu. Zatvoreni u peštere prirode, ili u ozidane kelije, u kojima su sebe žive pogrebavali, oni su danonoćno ponavljali tajanstvenu reč AUM, OM, OM, čije značenje ni sami nisu znali niti znaju do sada. Na svojim zazidanim pešterima ili izidanim kelijama oni su ostavljali samo maleni otvor kroz koji bi mogli primati samo šaku pirinča, ako bi im ne ko iz milosrđa doneo i pružio. Svejedno im je bilo, da li bi se njihov život produžio ili skratio. Godinama i desetinama godina tako su se mučili. Ovaj život oni su smatrali nesrećom od koje se treba što pre izbaviti, a u budući bolji život nisu se nadali. Cilj svih himalajskih asketa, i tibetskih i indijskih, i budističkih i vedantističkih, bio je – osloboditi se od života, i sadašnjeg i budućeg, uopšte života kao zla. Jer život je zlo, i svi napori razumnog čoveka treba da su upućeni jednome cilju – oslobođenju od života. Znači – smrt je bolja od života? Da, odgovaraju himalajski asketi. Znači, nebiće je bolje od bića? Da, odgovaraju ti čudni i dosledni asketi samomučenici. Znači, nema boga koji može spasti ljude od ovoga života i uvesti u bolji život? Nema, odgovaraju ovi milioni isušenih kostura, sve dokle dah i jezik u njima radi, jer i bogovi su nesrećni kao i ljudi. AUM, OM, OM. Ko je OM? Niko. Šta je OM? Ništa. Večno ništa i večnu smrt disanjem uvlačili su i još i danas uvlače u sebe milioni ljudskih bića od najbolje rase na svetu, s ciljem da i oni postanu večno ništa i večna smrt, rečju – Nirvana.
Na Olimpu nije tako. Dok Himalaji predstavljaju mračnu tragiku ljudskih napora bez Boga i naravno bez cilja, dotle Olimp predstavlja, bolje reći predstavljao je, šarlatansku komediju ljudi i bogova, opet bez pravoga i jedinoga Boga. Olimp nema askeze. Paganska Jelada nije znala za askezu. Ni posta, ni samomučenja, ni pešterskog osamljenja nema u njenoj teogoniji i filosofiji. Izuzev nakalemljenog iz Indije preko Egipta pitagoreizma, Jelada nije znala ni za asketizam ni za metapsihozu. (Preseljenje duša iz telo u telo.) Kod nje je ustvari sve čulno, te stoga sve površno, vodviljsko; sve, izuzev slavnih tragičara njenih. Ona liči na šegrta Indije. Ipak sve bitne odlike neznabožne Indije i njene su odlike. Množina božanstava bez unutarnjeg jedinstva i bez svetinje. Obožavanje zmije u Delfima (jer nigde nema mnogoboštva bez zmije). Smatranje svih bogova za neprijatelje ljudi i za akrobate koji izvode svoju igru sa ljudima. Prinošenje žrtava svim bogovima, i najboljim i najgorim, radi od brane i održanja svoga života. Sve žrtve bogovima nisu žrtve ljubavi nego podmićivanje i otkupljivanje. Pesimizam u pogledu zagrobnog života, koji, istina, postoji ali je gori od psećeg života na zemlji, jer je mrak i jad i očajanje u Hadesu. Sokrat i Platon nisu ni malo uneli svetlosti u taj sumrak jelinskog paganizma nego su se čak i sami u praksi njemu podali. Ali baš zbog toga jelinskog površnog i neozbiljnog shvatanja i bogova i ljudi, Jelini su bili sposobniji da brzo prime Hristovo otkrivenje carstva nebesnoga. I primili su ga lakše i brže od njihove neznabožne majke Indije. I Bog ih je blagoslovio mimo sve druge narode, da se na njihovom jeziku,na jeziku grčkom a ne na čivutskom ili na nekom drugom, objavi svetu dolazak Sina Božjeg i Njegova Radosna vest o carstvu i životu večnom.
Pogledaj sada, Teodule, na onu zelenu Goru Atonsku. Slika neobična. Istorija prečudna. Fizički sravnjen sa neznabožnim visinama Aton je ispod polovine visokog Olimpa a ispod sedmine previsokih Himalaja. Duhovno pak sravnjen sa onim što Olimp i Himalaji predstavljaju Aton je od obojih toliko uzvišen koliko zvezdani svod nebesni od zemlje. Upravo ne može biti ni sravnjenja. To je visoki čardak nad čardacima. Po čemu?
Prvo, po primljenoj i pojmljenoj istini, koju je Mesija, Sin Božji, objavio svetu. Nigde u svetu nije se istina Božja, zapisana u Svetom pismu i objašnjena u Predanju svetaca Božjih, tako tačno i skrupulozno držala i održala kao u Svetoj Gori Atonskoj do naših dana. A Sveta Gora Atonska nastavak je i neuvelo procvetanje pravoslavnog monaštva posle oslabljenja monaštva u pesku egipatskom i kamenu palestinskom.
Drugo, po shvatanju carstva nebesnoga kao stvarnosti unutra u telesnom čoveku, a ne samo na nebesima Božjim, na visokim čardacima Božjim. Po reči Gospodnjoj: Carstvo Božje neće doći da se vidi, jer gle carstvo Božje unutra je u vama. (Luka, XVII, 20 ). Na ovo su Svetogorci položili svu težinu Evangelija, Radosne vesti Hristove. Kad je u nama, treba da ga pronađemo, kao čovek koji pronađe zakopano blago u polju, kao žena kad nađe izgubljenu drahmu, kao ribar, koji u mreži raspozna dobre ribe od rđavih, kao sejač koji razlikuje pšenicu od kukolja, kao trgovac koji traži sjajan biser i ne mi ruje dok ga ne nađe, kao domaćica koja zakvasi kvasom tri kopanje brašna dok sve ne uzraste.
Tri kopanje brašna, zašto tri? Zato što je trojstvo u duši čovečjoj, trojstvo od uma, osećanja i volje, slika ili ikona trojstva trojičnoga Boga u jedinstvu. Sveti Duh je kvas, koji može i hoće da zakvasi sve tri moći duše čovečje, i da oplodi da rastu kao zrno gorušično što raste, i da ih sjedini tako da sve troje čine jedno jedinstvo, nerazdelno ali neslijano. Kako je to čudesno i divno! Neiskazano čudesno i divno! To nije carstvo podeljeno unutra u sebi, koje mora da propadne, nego jednim duhom sjedinjeno i jednom ljubavlju utvrđeno. I nije to carstvo očajanja nego carstvo radosti. Radujte se i veselite se, ponavljao je Spasitelj i apostoli Njegovi mnogo i mnogo puta. Niti je to carstvo smrti nego carstvo života. Niti je to pak carstvo nirvanskog nebića i mračnog Hadesa nego carstvo besmrtne ljubavi i svetlosti. Jedino u tome carstvu nema mesta zmiji. Zapamti to, Teodule. Nema službe i Bogu i Mamonu; nema molitve i Brami i Šivi; nema ravnopravnosti izmeću svetlosti i tame, i dobra i zla. Najmanje ima tu cenjkanja sa iluzornim i bezobraznim božanstvima olipijskim. Jednom rečju nema koncesije onom Nepomeniku ni koliko jedan milimetar niti koliko jedan atom. U tome carstvu samo je svetlost bez tame, i samo pšenica bez kukolja, i samo zlato bez blata, i samo biser bez šljunka, i samo radost bez tuge, i samo život bez smrti, i samo jedan jedini Bog Gospod, trojičan u jedinstvu bića i jedan u trojičnom plamenu ljubavi – Otac, Sin i Duh Sveti. Amin.
Treće, po svetloj askezi, tj. po celishodnom podvižništvu, smislenom i razumljivom za svakog čoveka. U tome je Sveta Gora beskonačno viša visina od Himalaja.
„Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnoga“, ili skraćeno: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!“ Te reči izgovaraju danonoćno monasi hrišćanski u Svetoj Gori. To je njihova najkraća i najjedrija molitva. Kratka i jasna za svakoga. Ne potrebuje naročitog tumačenja ni nadmudrivanja kao što to potrebuje izbledela od vremena reč AUM, OM, OM. U toj svetogorskoj molitvi izražene su tri stvari, koje ne sadrži indijska reč OM: prvo, da je čovek grešan i nemoćan da spase sam sebe; drugo, priznaje se za Spasitelja Gospod Isus Hristos, Sin Božji, Mesija; i treće, priziva se On da pomiluje i spase.
Ali uz tu molitvu ide i samolični napor i podvig. Jer je zadatak ogroman. Zadatak je ne u jelinskom programu, da čovek izvojuje od nemilosrdnih bogova što duži i što zadovoljniji život ovde na zemlji, niti u programu himalajskih joga, da čovek uništi u sebi klice i želje za ma kakvim životom uopšte, nego da se ovim životom na zemlji zasluži večni život u carstvu nebesnom.
Kratko rečeno, zadatak je svih podviga Svetogoraca u tome, da se odbaci stara duša i da se zadobije nova. Po strašnoj ali istinitoj reči Hristovoj: Ko hoće dušu svoju da spase izgubiće je, a ako ko izgubi dušu svoju mene radi naćiće je (Matej, XVI, 25. Kod Luke (XVII, 33.): oživeće je. Duša čovečja važnija je od celoga sve ta. To i Vedante na svoj način priznaju. Jer kakva je korist čovjeku, govori Isus, da sav svijet dobije a duši svojoj naškodi? ili kakav će otkup dati čovjek za dušu svoju (Matej, XVI, 26.)?
No to ne važi za ma kakvu dušu. To ne važi za ostarelu i u samoj sebi podeljenu dušu. To ne važi za dušu u kojoj se nalazi zavađena triada indijska od Višnu, Brame i Šive. To ne važi za dušu, u kojoj sve tri kopanje nisu zakvašene jednim i istim kvasom, to jest Duhom Božjim Svetim, i u kojoj se ne odražava trojično jedinstvo Oca, Sina i Svetoga Duha, nego um ide protiv srca, a srce protiv razuma, i volja protiv jednog ili drugog ili protiv obojega. Jer takva duša, kao i svaka podeljena kuća, osuđena je na propast. Zbog toga za takvu dušu ne može se reći da ima vrednost veću od celoga sveta. Poronula u zlo sveta, takva duša mora da podeli sudbu sveta i padne u propast. Važnija pak od sveta jeste duša obnovljena krštenjem u ime trojičnog Božanstva i ujedinjenja u sebi zauvek Duhom Božjim radi carstva nebesnog i života večnog. To obnovljenje ravno je novom rođenju ili gubljenju stare duše i zadobijanju nove, po rečima Spasitelja.
Srce je visoki čardak u biću čovečjem, viši i od Himalaja i Olimpa pa i od Atona. Srce čovečije i jeste Sveti Sion ili Sveta Gora Božja. To je osetio i staro zavetni prorok, pa zato se i molio Bogu: Srce čisto sazidaj u meni, Bože, i duh prav obnovi u telu moje mu (Psalm 50). A Spasitelj sa velikom buktinjom osvetljava tajnu srca govoreći: Blaženi su oni koji su čista srca, jer će Boga vidjeti. U srcu je vizija Boga, u srcu ljubav i mudrost i snaga i život. Srce je mesto sastanka čoveka s Bogom. Ali samo u čistome srcu. Veliko i večno nebesno Trojstvo u jedinstvu ogleda se u malom trojstvu duše čovečje, i obratno, opet u srcu. Sveti Petar apostol govori o tajnom čoveku u srcu (I Petrova, III, 4.). Istina i u Vedantima spominje se „mali čovek u srcu“, ali bez naročitog naglaska i bez praktičnog zna čaja). Čovek dobra i čovek zla, oba imaju srce kao svoju ishodnu tačku i tvrđu, bilo na dobro bilo na zlo. Sam Gospod govori o zlom srcu, da iz njega izlazi sve ono što pogani čovjeka. Zlo srce predstavlja podeljenu dušu, podeljena duša pak podeljenog i zavađenog čoveka u samom sebi. U mrak zlog i nečistog srca Bog ne ulazi, niti se kroz njega može videti Bog. Nije čudo što ljudi zlog srca odriču Boga. Od tame zla Bog se udaljava, i u tu tamu useljava se mesto Boga protivnik Božji, kao što je bio slučaj sa Judom izdajnikom.
Sva askeza Svetogoraca upravljena je ka jednom cilju: očistiti svoje srce i pripremiti ga za obitalište živoga i trisvetoga Boga. Ta askeza nije ni malo laka, ali nije pesimistična nego optimistična, svetla, nadežna, radosna, celishodna, radi života a ne protiv života, i radi svetloga Raja a ne radi mračnoga Hadesa. Pravoslavni monah, kao uostalom i svaki hrišćanin – svak prema svojoj snazi – trudi se i muči da bi se udostojio nazvati se čedom Božjim, i da bi kao takav sa carstvom nebesnim u sebi ušao po smrti u večno i preveliko carstvo nebesno Hrista Boga našega; ušao u nebesni sabor bezbrojnih naroda Božjih i vojski angelskih, u visoke čardake duhovnoga sveta, gde se pravednici sijaju kao sunca u carstvu Oca svojega (Matej, XIII, 43.).
A sada, Teodule, spustimo i ja i ti um svoj u srca svoja i zajedno sa monasima Svetogorskim, hiljadama i hiljadama njih, izgovarajmo i ponavljajmo hiljadugodišnju molitvu Svete Gore, Bogorodičine države.
Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnoga!
 
 

 
 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *