ТЕОДУЛ

 

ТЕОДУЛ
 

 
ВИСОКИ ЧАРДАЦИ
 
Јеси ли видео, Теодуле, снежне Хималаје? Јеси ли видео белоглави Олимп? И јеси ли видео вечно зелену Свету Гору Атонску? Хималаји су највиши, Олимп је нижи, Света Гора најнижа. Но све три те планине представљају највише висине до којих се дух човечанства од постања до сада могао уздићи. У прва два случаја сопственом снагом и варком демонском, у трећем помоћу Христа, васионског Месије Сина Божјега.
Хималаји су највиша планина на земној планети. И дух човечји у земљама хималајским, у Индији и Тибету, уздигао се својом снагом до највише висине. Олимп је много нижи, и представља далеко нижу висину, до које се уздигао дух незнабожног Јелинства. Вечно зелена Света Гора Атонска нижа је од обојих, али представља највишу духовну висину на земљи и у историји света, до које је не дух човечији сам себе уздигао него до које га је јављени и ваплоћени Бог уздигао. Овај исти јављени и ваплоћени Бог изрекао је свој суд о висинама људским говорећи: Што је у људи високо оно је мрзост пред Богом (Лука, XVI, 15.).
Зар Хималаји и Олимп – мрзост пред Богом? Да, мрзост пред Богом. Но, не мрзост због своје физичке висине. Један исти Творац створио је и Хималаје и Олимп, и без ове висине окитио красотом неисказаном: шумом и цвећем, изворима и потоцима, страхотним кланцима и прослопима, претећом хуком водопада и безгласном тишином пештера, успокојавајућим висоравнима и ливадама, разноврсним зверовима и разнобојним птицама, а врхове тих висина покрио вечно немуштим снегом. Красота и тајанственост што надмашује и реч и мисао.
Па ипак те две висине су мрзост пред Оним који их је створио. Због кога? Због људи. Због чега? Због онога што су људи од тих висина створили. Хималаји су тврђава незнабоштва азијскога а Олимп тврђава незнабоштва европског. Због тога су обе те дивне планине постале мрзост пред Господом. Та кад му је храм Соломонов, је дно од седам чуда света и главно светилиште имена Божјега, постао мрзост те му је потребно разорење, како да му не постану мрзост ове две физичке висине, на којима је урезано највеће понижење Њега, Бога и Творца тих ви сина? Највише висине људске, најниже понижење Божије.
И у Канану – као и свуда – незнабошци су трчали на физичке, природне висине, да служе идолима својим. На њих се угледао и саблажњени Израиљ. Зато су сви пророци левали претње Божје: Оборићу висине!
Ако ме питаш, Теодуле, како су оне две висине земаљске, Хималаји и Олимп, употребљене на понижење Бога, јединога и живога, ја ћу ти одговорити са две речи: заблуда и песимизам.
Познат је и чувен песимизам индијски. А песимизам значи очајање човека и човечанства. Индија је мати песимизма зато што је она главна тврђава незнабоштва. Јелада је исто тако тврђава песимизма на другој хемисфери земље, премда су њен песимизам европски тумачи због симетричније и ведрије уметности него што је индијска тумачили као оптимизам. У самој ствари како Индија тако и Јелада, тако и све паганске земље свуда и одувек пре Христа и без Христа представљају очај човечанства, безциљност овога живота и безнадежност у погледу будућег живота.
Хималаји представљају усиље људи да се ослободе живота, свакога живота, и садашњег и будућег; да убију жељу за животом, да би некако прешли у небиће, у неживот, у Нирвану. Олимп представља комедију измаштаних богова, међусобну комедију тих богова и комедијање богова са људима и људи са боговима.
У Хималајске пештере затварали су се испосници, јоги, хиљадама и хиљадама њих, кроз векове и векове, да тешким уздржањем од свега, нечувеном аскезом и самомучењем, убију у себи и најмању жељу за животом, како би по смрти престали рађати се и јављати у новим телима живота, и како би прешли у Нирвану. Затворени у пештере природе, или у озидане келије, у којима су себе живе погребавали, они су даноноћно понављали тајанствену реч АУМ, ОМ, ОМ, чије значење ни сами нису знали нити знају до сада. На својим зазиданим пештерима или изиданим келијама они су остављали само малени отвор кроз који би могли примати само шаку пиринча, ако би им не ко из милосрђа донео и пружио. Свеједно им је било, да ли би се њихов живот продужио или скратио. Годинама и десетинама година тако су се мучили. Овај живот они су сматрали несрећом од које се треба што пре избавити, а у будући бољи живот нису се надали. Циљ свих хималајских аскета, и тибетских и индијских, и будистичких и ведантистичких, био је – ослободити се од живота, и садашњег и будућег, уопште живота као зла. Јер живот је зло, и сви напори разумног човека треба да су упућени једноме циљу – ослобођењу од живота. Значи – смрт је боља од живота? Да, одговарају хималајски аскети. Значи, небиће је боље од бића? Да, одговарају ти чудни и доследни аскети самомученици. Значи, нема бога који може спасти људе од овога живота и увести у бољи живот? Нема, одговарају ови милиони исушених костура, све докле дах и језик у њима ради, јер и богови су несрећни као и људи. АУМ, ОМ, ОМ. Ко је ОМ? Нико. Шта је ОМ? Ништа. Вечно ништа и вечну смрт дисањем увлачили су и још и данас увлаче у себе милиони људских бића од најбоље расе на свету, с циљем да и они постану вечно ништа и вечна смрт, речју – Нирвана.
На Олимпу није тако. Док Хималаји представљају мрачну трагику људских напора без Бога и наравно без циља, дотле Олимп представља, боље рећи представљао је, шарлатанску комедију људи и богова, опет без правога и јединога Бога. Олимп нема аскезе. Паганска Јелада није знала за аскезу. Ни поста, ни самомучења, ни пештерског осамљења нема у њеној теогонији и философији. Изузев накалемљеног из Индије преко Египта питагореизма, Јелада није знала ни за аскетизам ни за метапсихозу. (Пресељење душа из тело у тело.) Код ње је уствари све чулно, те стога све површно, водвиљско; све, изузев славних трагичара њених. Она личи на шегрта Индије. Ипак све битне одлике незнабожне Индије и њене су одлике. Множина божанстава без унутарњег јединства и без светиње. Обожавање змије у Делфима (јер нигде нема многобоштва без змије). Сматрање свих богова за непријатеље људи и за акробате који изводе своју игру са људима. Приношење жртава свим боговима, и најбољим и најгорим, ради од бране и одржања свога живота. Све жртве боговима нису жртве љубави него подмићивање и откупљивање. Песимизам у погледу загробног живота, који, истина, постоји али је гори од псећег живота на земљи, јер је мрак и јад и очајање у Хадесу. Сократ и Платон нису ни мало унели светлости у тај сумрак јелинског паганизма него су се чак и сами у пракси њему подали. Али баш због тога јелинског површног и неозбиљног схватања и богова и људи, Јелини су били способнији да брзо приме Христово откривење царства небеснога. И примили су га лакше и брже од њихове незнабожне мајке Индије. И Бог их је благословио мимо све друге народе, да се на њиховом језику,на језику грчком а не на чивутском или на неком другом, објави свету долазак Сина Божјег и Његова Радосна вест о царству и животу вечном.
Погледај сада, Теодуле, на ону зелену Гору Атонску. Слика необична. Историја пречудна. Физички сравњен са незнабожним висинама Атон је испод половине високог Олимпа а испод седмине превисоких Хималаја. Духовно пак сравњен са оним што Олимп и Хималаји представљају Атон је од обојих толико узвишен колико звездани свод небесни од земље. Управо не може бити ни сравњења. То је високи чардак над чардацима. По чему?
Прво, по примљеној и појмљеној истини, коју је Месија, Син Божји, објавио свету. Нигде у свету није се истина Божја, записана у Светом писму и објашњена у Предању светаца Божјих, тако тачно и скрупулозно држала и одржала као у Светој Гори Атонској до наших дана. А Света Гора Атонска наставак је и неувело процветање православног монаштва после ослабљења монаштва у песку египатском и камену палестинском.
Друго, по схватању царства небеснога као стварности унутра у телесном човеку, а не само на небесима Божјим, на високим чардацима Божјим. По речи Господњој: Царство Божје неће доћи да се види, јер гле царство Божје унутра је у вама. (Лука, XVII, 20 ). На ово су Светогорци положили сву тежину Евангелија, Радосне вести Христове. Кад је у нама, треба да га пронађемо, као човек који пронађе закопано благо у пољу, као жена кад нађе изгубљену драхму, као рибар, који у мрежи распозна добре рибе од рђавих, као сејач који разликује пшеницу од кукоља, као трговац који тражи сјајан бисер и не ми рује док га не нађе, као домаћица која закваси квасом три копање брашна док све не узрасте.
Три копање брашна, зашто три? Зато што је тројство у души човечјој, тројство од ума, осећања и воље, слика или икона тројства тројичнога Бога у јединству. Свети Дух је квас, који може и хоће да закваси све три моћи душе човечје, и да оплоди да расту као зрно горушично што расте, и да их сједини тако да све троје чине једно јединство, неразделно али неслијано. Како је то чудесно и дивно! Неисказано чудесно и дивно! То није царство подељено унутра у себи, које мора да пропадне, него једним духом сједињено и једном љубављу утврђено. И није то царство очајања него царство радости. Радујте се и веселите се, понављао је Спаситељ и апостоли Његови много и много пута. Нити је то царство смрти него царство живота. Нити је то пак царство нирванског небића и мрачног Хадеса него царство бесмртне љубави и светлости. Једино у томе царству нема места змији. Запамти то, Теодуле. Нема службе и Богу и Мамону; нема молитве и Брами и Шиви; нема равноправности измећу светлости и таме, и добра и зла. Најмање има ту цењкања са илузорним и безобразним божанствима олипијским. Једном речју нема концесије оном Непоменику ни колико један милиметар нити колико један атом. У томе царству само је светлост без таме, и само пшеница без кукоља, и само злато без блата, и само бисер без шљунка, и само радост без туге, и само живот без смрти, и само један једини Бог Господ, тројичан у јединству бића и један у тројичном пламену љубави – Отац, Син и Дух Свети. Амин.
Треће, по светлој аскези, тј. по целисходном подвижништву, смисленом и разумљивом за сваког човека. У томе је Света Гора бесконачно виша висина од Хималаја.
“Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога”, или скраћено: “Господе Исусе Христе, помилуј ме!” Те речи изговарају даноноћно монаси хришћански у Светој Гори. То је њихова најкраћа и најједрија молитва. Кратка и јасна за свакога. Не потребује нарочитог тумачења ни надмудривања као што то потребује избледела од времена реч АУМ, ОМ, ОМ. У тој светогорској молитви изражене су три ствари, које не садржи индијска реч ОМ: прво, да је човек грешан и немоћан да спасе сам себе; друго, признаје се за Спаситеља Господ Исус Христос, Син Божји, Месија; и треће, призива се Он да помилује и спасе.
Али уз ту молитву иде и самолични напор и подвиг. Јер је задатак огроман. Задатак је не у јелинском програму, да човек извојује од немилосрдних богова што дужи и што задовољнији живот овде на земљи, нити у програму хималајских јога, да човек уништи у себи клице и жеље за ма каквим животом уопште, него да се овим животом на земљи заслужи вечни живот у царству небесном.
Кратко речено, задатак је свих подвига Светогораца у томе, да се одбаци стара душа и да се задобије нова. По страшној али истинитој речи Христовој: Ко хоће душу своју да спасе изгубиће је, а ако ко изгуби душу своју мене ради наћиће је (Матеј, XVI, 25. Код Луке (XVII, 33.): оживеће је. Душа човечја важнија је од целога све та. То и Веданте на свој начин признају. Јер каква је корист човјеку, говори Исус, да сав свијет добије а души својој нашкоди? или какав ће откуп дати човјек за душу своју (Матеј, XVI, 26.)?
Но то не важи за ма какву душу. То не важи за остарелу и у самој себи подељену душу. То не важи за душу у којој се налази завађена триада индијска од Вишну, Браме и Шиве. То не важи за душу, у којој све три копање нису заквашене једним и истим квасом, то јест Духом Божјим Светим, и у којој се не одражава тројично јединство Оца, Сина и Светога Духа, него ум иде против срца, а срце против разума, и воља против једног или другог или против обојега. Јер таква душа, као и свака подељена кућа, осуђена је на пропаст. Због тога за такву душу не може се рећи да има вредност већу од целога света. Поронула у зло света, таква душа мора да подели судбу света и падне у пропаст. Важнија пак од света јесте душа обновљена крштењем у име тројичног Божанства и уједињења у себи заувек Духом Божјим ради царства небесног и живота вечног. То обновљење равно је новом рођењу или губљењу старе душе и задобијању нове, по речима Спаситеља.
Срце је високи чардак у бићу човечјем, виши и од Хималаја и Олимпа па и од Атона. Срце човечије и јесте Свети Сион или Света Гора Божја. То је осетио и старо заветни пророк, па зато се и молио Богу: Срце чисто сазидај у мени, Боже, и дух прав обнови у телу моје му (Псалм 50). А Спаситељ са великом буктињом осветљава тајну срца говорећи: Блажени су они који су чиста срца, јер ће Бога видјети. У срцу је визија Бога, у срцу љубав и мудрост и снага и живот. Срце је место састанка човека с Богом. Али само у чистоме срцу. Велико и вечно небесно Тројство у јединству огледа се у малом тројству душе човечје, и обратно, опет у срцу. Свети Петар апостол говори о тајном човеку у срцу (I Петрова, III, 4.). Истина и у Ведантима спомиње се “мали човек у срцу”, али без нарочитог нагласка и без практичног зна чаја). Човек добра и човек зла, оба имају срце као своју исходну тачку и тврђу, било на добро било на зло. Сам Господ говори о злом срцу, да из њега излази све оно што погани човјека. Зло срце представља подељену душу, подељена душа пак подељеног и завађеног човека у самом себи. У мрак злог и нечистог срца Бог не улази, нити се кроз њега може видети Бог. Није чудо што људи злог срца одричу Бога. Од таме зла Бог се удаљава, и у ту таму усељава се место Бога противник Божји, као што је био случај са Јудом издајником.
Сва аскеза Светогораца управљена је ка једном циљу: очистити своје срце и припремити га за обиталиште живога и трисветога Бога. Та аскеза није ни мало лака, али није песимистична него оптимистична, светла, надежна, радосна, целисходна, ради живота а не против живота, и ради светлога Раја а не ради мрачнога Хадеса. Православни монах, као уосталом и сваки хришћанин – свак према својој снази – труди се и мучи да би се удостојио назвати се чедом Божјим, и да би као такав са царством небесним у себи ушао по смрти у вечно и превелико царство небесно Христа Бога нашега; ушао у небесни сабор безбројних народа Божјих и војски ангелских, у високе чардаке духовнога света, где се праведници сијају као сунца у царству Оца својега (Матеј, XIII, 43.).
А сада, Теодуле, спустимо и ја и ти ум свој у срца своја и заједно са монасима Светогорским, хиљадама и хиљадама њих, изговарајмо и понављајмо хиљадугодишњу молитву Свете Горе, Богородичине државе.
Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога!
 
 

 
 

Comments are closed.