TEODUL

 

TEODUL
 

 
UVOD

PRAŠINA
 
Sedi, Teodule. Ajd’ da sednemo obojica, da se odmorimo od prašine. Pitaš, na šta da sednemo? Sednimo baš ovde na drumu, na prašinu. Sednimo na ono što odavno sedi na nama, na dragu nam prašinu, koja nas je i zamorila. Sednimo sami za sebe.
Ne mršti se, Teodule. Zar ti je nemila ova drumska prašina? Gle od te iste prašine sačinjeno je i telo tvoje, najmilija ti od svih prašina u svetu. Od te iste prašine sazdana su sva tela, sve oči, sve ruke, sve glave, sva srca; od nje su i sve zvezde.
Nisi li čuo na opelu umrlih pesmu: „Spomenuh se proroka koji vapijaše: ja sam zemlja i pepeo?“ Nisi li i ti hodio po nekom starom groblju pa gazeći po ujednačenim grobovima pitao se: „ko li je car, a ko je voin; ko li je bogataš a ko je siromašak?“ Gledao si u prašini ujednačeno sve što je nekad bilo iz prašine uzdignuto razjednačeno.
Tom ujednačenju gredimo i ja i ti; hitno, nezadrživo hodeći „kuda sve živo hodi“ u prašinu, u pepeo, u pokoj bez avaza, u podnožje novih putnika, dvonogih, četvoronogih, stonogih. Prašina našeg mozga neće misliti. Prašina našeg srca neće osećati. Niti će prašina naših očiju gledati, ni prašina ušiju slušati, ni prašina jezika govoriti. Bićemo istovetni sa ovom drumskom prašinom, na kojoj sad sedimo i na koju se ti tako mrštiš, Teodule moj.
Zašto se mrštiš na ovu drumsku prašinu, putniče iz neznanog grada u neznani grad, zašto se na nju zlovoljno mrštiš, a ne mrštiš se na prašinu tela svoga, lica svoga, očiju i usta i jezika i ruku i nogu svojih? Nije li isto i jedno i drugo, baš sve svejedno? Dosledan bi bio kad bi obe prašine podjednako ili voleo ili mrzeo, ili pak prema obojim ravnodušan bio.
Uprljaćeš se, veliš? Šta ćeš uprljati? Haljinu tela svoga, haljinu haljine svoje? Najspoljašnjije može da uprlja samo ono što je najspoljašnjije. Ono što prlja, ono i pere. Ako mast prlja, sapun od masti pere. Zar i voda nije prašina? Ako ti drumska prašina uprlja haljine, voda će ih oprati, Ako li se pak unutra u tebi nešto uprlja, samo nešto unutrašnje može to da opere. No sad zasad nećemo govoriti o unutarnjem prljanju i čišćenju. To je nešto visoko i daleko. Nego sedimo spokojno, prašina na prašini, i razgovarajmo o prašini.
 


Napomena: Ove dve knjige pisao je Vladika Nikolaj kao fašistički sužanj: Teodul – u vreme internacije u manastiru Ljubostinji od Petrovdana (12. jul) 1941. do decembra 1942; Kroz tamnički prozor – u zloglasnom koncentracionom logoru Dahau u Nemačkoj od 15. septembra 1944. do 8. maja 1945. godine.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *