TEODUL

 

TEODUL
 

 
BLAGOSLOVENO CARSTVO
 
Blagosloveno je carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha. To jedino blagosloveno carstvo, Teodule, otkrio je i objavio svetu Gospod naš Isus Hristos. I to carstvo objavljuju hrišćanski sveštenici sa oltara na početku svake liturgije evo već blizu dve hiljade godina.
Pre sunca i meseca, i pre zvezdanoga svoda nebesnoga, pre svake tvari svakog stvorenja, te prema tome i pre svakog drugog carstva i društva ili srodstva, postojalo je to blagosloveno trojedino carstvo. U večnosti, nedodirivano vremenom; u beskrajnosti, neograničavano prostorom. Nematerijalno, bestelesno, duhovno. U praizvornom i prototipnom srodstvu Rađajućeg, Rođenog i Ishodećeg. Puno i savršeno Biće. Puna i savršena Istina. Puna i savršena Sila. Puna i savršena Ljubav. Puna i savršena Slava. Puno i savršeno Carstvo. Zato mi završavamo mnoge molitve, kako smo naučeni od Spasitelja u molitvi Gospodnjoj: Jer je Tvoje carstvo i sila i slava, Oca i Si na i Svetoga Duha. Amin.
Indijani i muslimani ljute se na nas hrišćane. Indijani se ljute što mi verujemo samo u jednoga jedinoga Boga a ne u njihov mnogobožni panteon neizbrojnih bogova. Muslimani se ljute pak što mi verujemo tobož u tri boga a ne u Jednoga. Obe su ljutnje sasvim bez osnova. Pre svega mi verujemo kako nam je s neba od samoga Boga otkriveno a ne kako mi hoćemo. A otkriveno nam je onako kako je u Novom Zavetu Božjem zapisano i nama od otaca predato, tj. : Jedan Bog ali trojičan. Tri ipostasi ali jedan Bog, Otac, Sin i Duh Sveti – jedno Božanstvo, je Dna sila i slava i vlast, jedno carstvo i gospodstvo. To je nama otkrio sam prevečni Sin Božji, koji s neba siđe i na nebo uziđe i koji će, kako i Koran piše, biti Sudija svetu o Strašnom Sudu Božjem. A ko je otkrio mnogobožije Indijanima? Ljudi, filosofi, riši, guri, fakiri, koji niti su s neba sišli niti na nebo uzašli, nego bili i ostali u ovoj svetskoj samsari, gde se duše sele iz tela u telo. Ili upitajmo muslimane, ko je otkrio Muhamedu jednoga netrojičnog Boga, koji nije ni Otac ni Sin ni Duh Sveti. Niko, osim on sam tumačeći oba hrišćanska Zaveta, Stari i Novi, na svoj samovoljan na čin, i kako on tvrdi, angel Džebriel. A mi ne primismo istinu, po reči svetoga apostola Pavla, ni od angela ni od čoveka nego od samoga Boga, koji se javio ljudima u telu, da im otvori carstvo nebesno i povede ih u to blagosloveno carstvo.
Blagosloveno je i carstvo angela Božijih. To su naj savršenija stvorena bića. To su uzvišeni duhovi, koji su stvoreni pre telesnog sveta, no kojih se ne dotiče ni vreme ni bolest ni smrt, te su večno mladi, svetli i silni. U beščislenim mirijadama i mirijadama oni sto je oko prestola večne slave, hraneći se svetlošću istine i pojeći se sladošću ljubavi od Oca i Sina, dišući jednim istim Duhom svetinje, svetog jedinstva i svete sile od Duha Svetoga. Angeli Božji nazvati su zvezdama jutarnjim, zato što su prvi stvoreni, te predstavljaju ju tro Božjeg stvaranja, i zato što večno sijaju istim sjajem koji od Boga u njih ulazi i kroz njih prosijava. Još su nazvani sinovima Božjim, iako su stvoreni a ne rođeni, zato što imaju sinovsku ljubav i sinovsku poslušnost prema Tvorcu svome kao pravi sinovi prema roditelju svome. Upita Gospod pravednoga Jova: Gdje si ti bio kad ja osnivah zemlju? Kad pjevahu zajedno zvijezde jutarnje i svi sinovi Božji klikovahu? (Jov. 38, 4-7.)
Prvo su haldejski i persijski mudraci, zvezdari, po zvezdi poznali, da se rodio neki veliki i pravedni car. I prvi su oni došli u Vitlejem da mu se poklone. Njihova vera nije bila vera u jednoga Boga nego u mnogo bogova, zavađenih među sobom kao i svuda po mnogobožnim stranama. Niti su oni išta znali o nekom blagoslovenom carstvu nebesnom, kao ni Indija ni Egipat. Ali svevišnji Bog uputio ih je svojim promislom, da kroz njih, kao neznabožce, postidi nadmeni „jednobožni“ Jerusalim, koji je na prvi glas o novom caru krojio plan da ga ubije.
Arhangel Gavril prvi je, još pre rođenja Njegova, spomenuo presvetoj Devi Mariji carstvo Njegovo rekavši: i carstvu Njegovom neće biti kraja.
Trideset godina docnije prvi je objavio približenje carstva nebesnog Jovan Preteča na Jordanu vičući u otupele uši Jevreja: Pokajte se, jer se približi carstvo nebesno.
Pri trećem kušanju satana izvede Isusa na goru visoku i pokaza „sva carstva ovoga svijeta i slavu njihovu“ i obeća mu sve to dati ako se pokloni njemu. Dakle, i Egipat i Haldeju, i Persiju i Arabiju, i Indiju i Kinu, i Japan i Ameriku, i Evropu i Slaviju, sva ta neblagoslovena carstva i sve narode koje je duh pakla držao u svojim lancima obmane, lukavstva i očajanja, pa i sam bogoborni Izrailj. No sav taj tadašnji posed „kneza ovoga sveta“, što ga je on, Nepomenik, samovlasno prisvojio i svojim zmijskim otrovom uprljao i zatrovao, svu tu zlomirisnu plesan odbio je odsudno da primi „car nebesni, koji se iz čovekoljublja na zemlji javio“ da otvori ljudima vrata svoga večnoga carstva na nebesima.
Carstvo moje nije od ovoga svijeta, odgovorio je Isus svome sudiji Pilatu, kad ga je ovaj pitao: Jesi li ti car? I kad Jevreji, zemljaniji duhom od zemlje i sleplji od prašine zemne, videvši čudesa Njegova htedoše ga postaviti za svoga cara, On pobeže i udalji se u goru. (Jovan, 6, 15.)
Ta zar je to neka počast za Njega biti carem nad je dnom zemljom, kako su Jevreji hteli, ili car nad svima carstvima zemaljskim, kako mu je satana predlagao?
Šta je bilo sa tolikim carstvima i carevima zemaljskim pre i posle Njega? Šta je sa carevima egipatskim, Keopsom, Kafrom, Menkeriom, Tutankamonom i Ramzesom moćnim? Predavši svoje duše satani oni su zidali oblakoderne piramide, da bar svoja tela očuvaju u neraspadljivosti. Međutim sada se njihovi sarkofazi sa balsamiranim telima – kupljena ili pokrađena iz piramida – pokazuju po muzejima evropskim kao majmuni po menažerijama.
Šta je sa bogatim carevima i maharadžama iz Mahabharate i Ramajane, i sa hrabrim Ramom i Ardžunom, i sa moćnim Akbarom i Mogulom, i ostalima, koji se pevaše i slaviše na zemlji? Šta sa njihovim blistavim vojvodama i bezbrojnim pukovima? Carstva su njihova preduzeli njihovi neprijatelji, telesa njihova skrunjena su u prašinu, a duše njihove sada – po učenju indijskom – ili govore u drugim ljudskim telima, ili bleje u ovcama ili riču u volovima ili šište u zmijama.
Gde su carevi carstava što ih prorok Danil vide u viziji? Gde Navuhodonosor, koji sebe proglasi bogom, i gde njegovo zlatno carstvo vavilonsko? Gde je srebrno carstvo persijsko sa carem Darijem, Kirom i Kserksom? Gde bakarno carstvo Aleksandra Makedonskog? I gde rimsko carstvo od železa i blata, sa svima kesarima rimskim, zapojenim vučicom?
Od njihovih mrtvačkih lobanja mogla bi se napraviti jedna Ćele-kula koliko gora Ararat.
Gde su bogdihani kineski, što svilu nosiše i po svili hodiše? Gde njihovi mudri mandarini i mnoge knjigenjihove, i umetnici njihovi sa prekrasnim rukotvorinama svojim? Gde mikade japanske, sinovi neba, i gde njihovi znameniti samuraji? Gde strašni Timuri sa svojim mongolskim armijama što kao vihor zbuniše svu Aziju i Evropu? Guber od prašine sve ih je pokrio, a preko toga gubera sada kamilar goni kamile, proklinjući prašinu što mu zasipa oči i misleći jedino gde će naći večeru za sebe i za svoje kamile.
Šta je sa bogatim Krezom, carem midskim? Šta sa majstorskom Mikenom? Šta sa presitim Sodomom? Šta sa Atlantidom? Šta sa prebogatim Tirom? I sa Finikijom, caricom mora i njenim hrabrim epigonom Hanibalom? I sa tolikim carevima Moavskim i hananskim? Čarobnik pakla, pošto ih je uzdigao do najviše varljive visine, i pošto je video kako mu se kljanjaju, nasmejao se najzad nad strvi njihovoj i pohitao da i druge žrtve hvata kao pauk u mreže svoje.
Sva takva carstva – sva, ne jedno – ponudio je kušač Spasitelju sveta pod uslovom samo da mu se pokloni. I Spasitelj je to odbio. A na pitanje sluge toga istog kušača, Pontija Pilata, da li je On car, odgovorio je:
– Carstvo moje nije od ovoga sveta.
Sreća je naša i spasenje u tome što je Sin Božji prvo odbio da od protivnika Božijeg primi sva trošna carstva zemaljska i varljivu slavu njihovu; drugo što je pobegao kad su ga Jevreji hteli postaviti za cara svoje zemlje, i treće što je dao onakav odgovor Pilatu:
– Carstvo moje nije od ovoga sveta.
Šta bi bilo od Njega a šta od nas, da se On, recimo primio za cara svih carstava zemaljskih? Za kratka veka čovečijeg bio bi slavniji od Navuhodonosora i silniji od Aleksandra, a po smrti telo bi mu bilo u prašini a duša u paklu. O Njemu bi ostao samo jedan prazan zvuk isto kao o tolikim drugim carevima pre Njega, vazalima knjaza pakla.
Ili, recimo, da se primio za cara zemlje judejske? Bio bi, verovatno, bogatiji od Solomona, no prolazan kao i Solomon; vreme bi ga sasušilo kao što sasušuje ljiljane poljske, a posle Njega došli bi na Njegov presto kakve jogunice kao Rovoam ili kakvi konjušari kao Jerovoam, pa pocepali Njegovo carstvo i unesrećili narod.
A šta bi bilo s nama? Mi bi kao Indijani obožava li bezbroj božanskih triada, razdeljenih u sebi, klanjali bi se zmijama i u krajnjem očajanju želeli nebiće, Nirvanu. Ili bi kao Jevreji do današnjeg dana proglašavali čas ovoga čas onoga šarlatana za Mesiju i još uvek čeka li dolazak Mesije, i to ne prorečenog i svečovečanskog Mesiju nego nekakvoga šovinističkog jataganliju, koji bi samo Jevrejima bio na korist a svima ostalim narodima na propast.
U oba slučaja mi bi danas živeli u mraku, bilo u mraku indijskom ili u mraku jevrejskom. Mi živimo međutim u svetlosti nečuvenoj i neopisanoj. Deca smo svetlosti a ne tame. Poznali smo i priznali pravoga Mesi ju, besmrtnoga Cara nad carevima i Gospoda nad gospoda rima, čijem carstvu neće biti kraja, po svedočanstvu proroka i angela Božjih, koje svedočanstvo potvrđuje i istorijska stvarnost za poslednjih dvadeset vekova. Jer On i sada živi i caruje, i Njegovo blagosloveno carstvo neprestano raste i povećava se. Toliko je već poraslo, da je postalo brojno veće od svih carstava na zemlji. Ali se ono ne vidi, jer je u duhovnom svetu, i jer je carstvo nebesno a ne zemaljsko. Sam početak toga carstva među ljudima bio je veoma skroman. Tako da je Isus morao hrabriti svoje malo stado: Ne boj se, malo stado, jer bi volja vašega Oca da vam da carstvo (Luka, 12, 32.). No carstvo se ne dobija bez truda i bez usilja. Carstvo nebesno s usiljem se uzima, i usiljenici dobijaju ga (Matej, 11, 12.).
Najveći trud i usilje primio je na sebe sam Gospod Isus u objavljivanju ljudima carstva nebesnog. I prohođaše Isus po svojoj Galileji učeći i propovijedajući evangelije o carstvu. Šta ima radosnije za ljude od Radosne vesti o carstvu, i to o carstvu blagoslovenom i večnom?
Ištite najprije carstva nebesnoga; sve ostalo će vam se dodati. To jest ištite od Cara nebesnog naj pre ono što je najveće i najvažnije a što je Car gotov da vam dade – ištite da budete naslednici carstva i carevići, a za hranu i piće i odelo ne brinite, kao što čine neznabošci. Jer neznabošci brinu o ovome sporednome zato što ne poznaju glavno; otimaju se o carstvo zemaljsko, jer ne poznaju carstvo nebesko; služe nečastivom kao crni argati za koru hleba ili za korenje kojim se svinje hrane, jer im je pomračen vid za Cara nebesnoga i za Oca svetlosti.
I kad se Bogu molite, ne zaboravite da ištete carstvo: Neka dođe carstvo tvoje. Dođe li carstvo, doći će i Car; doći će i useliće se u vas trojedini Bog, Otac i Sin i Duh Sveti. I blagosloveno carstvo, koje je na nebesima, biće blagosloveno carstvo i unutra u vama. I srca vaša biće ispunjena istinom, svetlošću i radošću. Jer ćete pojmiti zašto čovek živi; vaistinu, pojmićete jasno cilj i smisao života.
Putnici na putu moraju izvršavati zapovesti Putovođe. Inače će se omaći s puta i propasti. Naročito mora ju se neminovno slušati zapovesti Putovođe od najvećih do najmanjih na tesnom putu što vodi u večni život u carstvu nebesnom. Reče Gospod: Ko izvrši i nauči (sve pa i najmanje zapovesti) taj će se nazvati veliki u carstvu nebesnome (Matej, 5, 19.). U ovoj jednoj rečenici izrečena su dva načela. Svaki putnik ima dužnost prvo da sam izvrši zapovesti Hristove i drugo da nauči svoje saputnike kako da idu pravim putem. Samo tako moći će svi putnici dostići željenu metu, a to je blagosloveno carstvo nebesno. Jer je put tesan i opasan, a na obe strane puta načičkane su sablazni i mreže antihristove.
Sledbenik Hristov mora se oprezno čuvati od svake sablazni, kojom zli duh želi da odvrati čoveka s pravoga puta. Zbog toga Gospod strogo opominje govoreći: Ako te i oko tvoje sablažnjava, iskopaj ga; bolje ti je s jednim okom ući u carstvo Božije nego li s dva oka da te bace u pakao ognjeni. (Marko, 9, 47.). Siromašni Lazar sav obložen ranama ušao je u carstvo nebesno, dok je zdravi i uhranjeni bogataš bačen u oganj pakleni.
Svaki gubitak u ovome svetu radi carstva nebesnog značiće stostruki dobitak tamo gde se više neće moći izgubiti dobijeno. Reče Gospod: Nema ni jednoga koji bi ostavio kuću ili roditelje ili braću ili decu ili sestre ili ženu carstva radi Božijega, koji neće primiti više u ovo vrijeme, i na ovom svijetu život vječni (Luka, 18, 29.). Jer će Bog blagosloviti njegovu ljubav prema Sebi i žrtvu, te će mnogi biti pridobijeni za carstvo nebesno i spaseni. Tako će on više do biti i u ovom i u onom svetu nego što je ostavio. Duhovni dobitak mnogostruko naknađuje telesni gubitak. Materijalno oštećen radi Hrista i carstva Hristova biće duhovno nagrađen. Jer ko za Hristom ide i Njemu služi, može na kraju imati samo dobit, i to bogatu, prebogatu, koja mu se neće nikad oduzeti.
No pre svega i svačega na putu za Hristom traži se vera. Na svakom nepoznatom putu zahteva se vera i poverenje u putovođu ili vozara, ma oni bili i nepoznati ljudi. Bez vere i poverenja ne bi se moglo nikako putovati na putevima nepoznatim. Najmanje se da zamisliti putova nje u carstvo nebesno bez vere i poverenja u Hrista, jedinog Putovođe, koji zna put. Ovo je jasno svakome. I ni šta jasnije nema od toga, jer se to posvednevno potvrđuje iskustvom. I baš ovo što je svakome jasno, i jasnije od svega ko je ikad igde putovao, zahteva Isus od svojih sledbenika zapovedno i bezuslovno. On zahteva, da svi koji hoće za Njim da idu, moraju imati detinju veru u Njega. Ne veru po staračkom rezonovanju, merenju i računanju, sa biranju i oduzimanju, nego savršenu veru i potpuno poverenje koje imaju mala deca prema svome roditelju.
Zato reče Isus učenicima svojim, bradatim ribarima, koji zabranjivahu deci da prilaze Učitelju: Pustite djecu neka dolaze k meni, jer je takovijeh carstvo Božije. Pa onda s velikim naglaskom govori: Zaista vam kažem: ko ne primi carstva Božijega kao dijete, neće ući u njega. (Marko, 10, 13 ; Luka, 18, 15.). Drugim rečima: ko ne veruje Svedoku nebesnom, Putovođi u carstvo nebesno, kao dete što veruje svome roditelju, bez sumnjanja i razmišljanja, taj neće ući u carstvo nebesno. Jer nema drugog spasenja do vere u Njega. A drugog puta spasenja nema zato što nema, niti je bilo, niti može biti drugog Putovođe, koji je iz carstva nebesnog došao da nas u carstvo nebesno povede. Blago onima koji poverovaše Sinu Božjem i pođoše za Njim. Kroz dve hiljade godina oni napuniše rajske obitelji, i malo je os talo koje još nisu napunjene.
Ali Indija još govori: Ne vera, nego znanje. Ne Evangelije, nego Vedante.
I svi neznabožni narodi ponavljaju reči Indije: Ne vera, nego znanje.
I satana, protivnik Hristov, dan i noć viče kroz sve paganske jezike i kroz sve paganizirane univerzitete: Ne vera, nego znanje. A to znanje, to indijsko žnani, ne znači drugo nego izjednačenje dobra i zla, i ravnopravnost Brame sa Šivom, Boga sa đavolom. To je ostvarenje onoga što prorok Jezekilj govori za neznabošce: Ne razlikuju sveto od oskvrnjenoga, i nečisto od čistoga ne raspoznaju (Jezekilj, 22, 26.).
Ili to je kao kad bi slepac na putu kazao okatom putovođi svome: Ne trebaš mi. Idi od mene, Ja ću mojim štapom pipati, i sam ću napipati put. Našto putovođ odgovara slepcu: Ali ja vidim put, a ti ne vidiš. Ja sam hodio ovim putem, a ti nisi.
Uhvati se za moju ruku i hajde slobodno za mnom. Veruj meni. Ali uporni slepac odvraća srdito: Idi, ne trebaš mi. Štap mi je pouzdaniji putovođ od tebe. Pipanje će me pre dovesti cilju nego vera u tebe. Opet zabrinut putovođ govori: No ima razbojnika i varalica na putu, uhvatiće te i zavesti na lažan put. Zato hajde za mnom. No slepac ostaje pri svome i odgoni putovođu: Idi od mene, moje pipanje po putu odvešće me brže i sigurnije u moj grad nego tvoje oči.
Tako se razilaze slepac i njegov putovođ. Paganski na rodi pipaju svojim štapom ne videći da taj štap drži zli duh u ruci, a hrišćanski narodi kreću se slobodno za svojim Putovođom, Gospodom Isusom Hristom, s punom verom i detinjim poverenjem u Njega. A On ima ljubav prema onima koji Njemu slede sa verom, nezapamćenu ljubav na zemnoj planeti, posvedočenu krajnjim poniženjem i mukama na krstu.
On je rekao, da je doneo mač, da razdvoji. I razdvojio je oslepljeni svet. Jedni su slepci s verom u Njega pošli za Njim, za svojim Putovođom. Drugi slepci pak s verom u svoj štap više nego u Hrista ostali su da štapom ču kaju i pipaju po neznanom putu bez putovođe.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *