TEODUL

 

TEODUL
 

 
DOMAĆIN
 
Znaš li ti, Teodule, otkud proističu, najveće nesreće meću ljudima? Ako ne znaš, ja ću ti kazati: otuda što su ljudi izgubili duh domaćinski. Izgubili su duh domaćinski, moj Teodule, a zapojili se duhom najamničkim. A najamnik niti ume svoju kuću da kući niti hoće tuđu da kući.
Spasitelj sveta javio se sa duhom domaćinskim, najširim i najpotpunijim kakav je samo Bog mogao pokazati, i kakav je jedino mogao pomoći da se raskućena kuća čovečanstva opet skući.
Pre svega On ispunjava zakonske propise manje važnosti radi više svrhe. Izbegava prepirke i sukobe zbog tih propisa. Obrezuje se; to i nije ništa, On će ustanoviti jedno novo obrezanje, koje će značiti obrezanje srca od zla. Ne javlja se kao učitelj pre svoje tridesete godine, mada je bio u stanju da u svojoj dvanaestoj godini zadivi sve starce i mudrace jerusalimske. Krštava se vodom na Jordanu kao i drugi ljudi krštenjem Jovanovim, dok On ne dopuni to krštenje duhom i ognjem. Plaća porez kad mu traže, iako nije baš dužan da plaća. (Matej, 17, 25.) Podvrgava se iskušenjima demonskim za četrdeset dana, s postom i molitvom, da kao domaćin pokaže primer svojoj čeljadi kako se treba boriti u iskušenjima i odoleti sa tani.
Aj, Teodule, nisam počeo od početka: rađa se u kamenoj pećini a ne u carskoj palati, da pokaže kako On ceni visoko i najjevtinije mesto na zemlji, jer je On stvorio to mesto. Uzima male ribare za velike apostole i evangeliste svoje spasonosne nauke, da pokaže, da su njemu dragi i najmanji ljudi, koje je On stvorio. Druži se sa poslednjim grešnicima i carinicima, koje naduveni svet prezire i što mu se upisuje u pogrešku. Ali On kao brižni domaćin uviđa, da je prodrto rešeto, kojim svet rešeta razne vrednosti, i da kroz to pokvareno rešeto pada u plevu mnogo čisto zrno. Ta odbačena zrna On domaćinski skuplja i čuva.
Ne odbacuje staro nego odabira i vezuje sa novim. Ni sam, veli, došao da pokvarim zakon i proroke nego da ispunim. Njegovo je i staro i novo, i On, kao mudar domaćin, iznosi iz svoje skrivnice novo i staro. (Ma tej, 13, 52.) Na Tavoru kad se preobrazio pred njim stoje apostoli a pored njega Mojsej i Ilija. Dakle blagovesnici novoga i nosioci staroga, ali sve u njegovoj Božanskoj i domaćinskoj svetlosti.
Kao domaćin On je primer trudoljublja i vrednoće. On žuri. Zna da mu je određen kratak rok delatnosti na zemlji. A kome nije? On hitno prohodi svu Galileju, Sama riju i Judeju, po nekoliko puta u toku tri godine, i posećuje predele Primorske, gde žive neznabošci, i Gadarinske, s one strane jezera. Hođaše po svijem gradovima i selima, učeći i pripovijedajući Evangelije o carstvu, i isceljujući svaku bolest i svaku nemoć po ljudima. (Matej, 9, 35.)
Kao domaćin On sebe muči samo da bi bilo dobro svoj čeljadi njegovoj. Gladuje često i žeđuje, i umara se i znoji od duga puta, i noćuje tamo gde i omrkne, pod vedrim nebom, na zemlji, pod drvetom, sa kamenom pod glavom. Od brige za svoj narod On provodi mnoge noći bez sna i odmora, u molitvi Ocu svome, u bdenju i razmišljanju.
Najbolji domaćin, On je u isto vreme najbolji lekar. Na njemu se potpuno ispunjava proročanstvo slavnoga Isaije proroka: On nemoći naše uze i bolesti ponese. (Isaija, 53, 4.) Slepima povraća vid, gluvima sluh, nemi ma zbor. Raslabljene podiže na noge, gubave čisti od gu be, besne stišava, padavičare isceljuje, zgrbljene uspravlja, ludima povraća um, posednute oslobađa od zlih duhova, mrtve vaskrsava, neutešne teši, uplašene hrabri, po kajanim prašta. Svima je sve, da bi sve spasao. Kao otac jedne porodice; kao domaćin jedne kuće. Svi koji nisu smeli otvoriti svoja usta pred ljudima, ispovedaju se nje mu, s verom da će ih On razumeti i pomoći. Svi koji su uzalud tražili leka kod ljudskih lekara pribegavaju nje mu i dobijaju ono što traže.
Najbolji lekar, On je u isto vreme najbolji pastir sta da ljudskoga. Kakva srećna misao: nazvati ljude ovcama! Vaistinu dosta je čovek bio čoveku vuk. Dosta su ljudi uzimali vuka za ideal. Kurjačkim poreklom ponosili su se Rimljani. Rimski ćesari nadmetali su se jedan s drugim u kurjačkoj ćudi. U Egiptu su obožavani proždrljivi krokodili, u Indiji odvratni majmuni, na ostrvu Javi i u mnogim drugim zemljama otrovne zmijurine, negde opet divlji bikovi, negde orlušine. Sva je zemlja predstavljala jedan zverinjak, i to zverinjak kao panteon ljudski i zverinjak kao društvo ljudsko. Nigde u svetu nije ovca obožavana, nigde za ideal smatrana. Ovčija krotost smatrala se za slabost i čak za porok. On je preduzeo nešto neču-veno i nebivalo: da zverinjak pretvori u tor ovčiji. Njega su proroci nazvali Jagnjetom Božjim, a On je sebe nazvao pastirom ovaca Božjih. Zverski panteon trebalo je isprazniti od zverova, očistiti i okaditi, pa u nj useliti Jagnje Božje, a zversko društvo ljudi prekratiti, i pretvoriti ga u stado krotkih ovaca Božijih. Narod je to pojmio i oduševljeno prihvatio. Poznale su ovce glas Dobroga Pastira i pohrlile su za njim. Tri godine nije mu narod davao mira ni danju ni noću. Jurili su za njim u hiljadama, tiskali se oko njega i uz njega, kao dugo neosoljene ovce na slanu ruku čobanina. A njemu se sažali na narod, jer behu kao ovce bez pastira. (Matej, 9, 36.) On žali i za stotom izgubljenom ovcom, pa domaćinski zabrinut ostavlja devedeset i devet ovaca i ide da traži onu stotu dok je ne nađe. On kupa ovce svoje od svake ne čistote a gubave leči od gube, ne kao najamnici koji strižu i muzu, do krvi i lipsanja. On dušu svoju polaže za ovce svoje. (Jovan, 10, 15.)
Rečima istine On hrani ljudske duše, a ličnim prime rom i čudesima potvrđuje reči istine. I narod u gomila ma, kao talas za talasom hita k njemu. On priziva k sebi sve kojima je život zemaljski, iako kratak, postao težak i pretežak. Hodite k meni, govori Domaćin svojim ukućanima, svi koji ste umorni i opterećeni i ja ću vas odmoriti.
Ali On zna – On sve zna – pa zna i to, da je tele snim ljudima potrebna i telesna hrana. Njemu je žao na roda koji tri dana ništa ne jede nego samo njega sluša. Zato On stvara hleb, u dva maha, i sam uzima hleb u svoje ruke i blagosilja i daje narodu da jede.
Njemu je žao ljudi koji su u smrtnoj opasnosti na buri morskoj, i On utišava buru i spasava ljude od smrti.
Njemu je žao što ribari celu noć love pa ništa ne ulove. Pa ih kao domaćin upućuje na dubinu, gde im se mreže prepunjaju ribom.
Njemu je žao udovice u Nainu, koja ide za kovčegom svoga umrloga jedinca i plače. Pa joj govori: ne plači. I vaskrsava joj sina.
Žao mu je i Marte i Marije, sestre umrloga Lazara, njegovog vernog prijatelja. Pa kad se sestre rasplakaše za umrlim bratom, i On zaplaka, i vaskrse Lazara iz mrtvih.
On nije došao kao sudija. Doći će u svoje vreme kao takav. Nego je prvo došao ne da sudi nego da spase, i da predloži spasenje svim ljudima. Došao je najpre kao Sejač, a u svoje vreme doći će kao Vejač. Zbog toga On oprašta ženi grešnici, koja u pokajanju lije suze na njegove noge. I dok je fariseji, prokleti najamnici, osuđuju iako ih niko nije postavio za sudije, On joj oprašta, teši je i hrabri. I kad htedoše isti fariseji da kamenuju ženu bludnicu, uhvaćenu u grehu, On se javlja kao branilac te bedne žene i govori onima koji drže kamenje u rukama: Ko je od vas bez greha, neka se prvi baci ka menom na nju. A njoj oprosti i reče: Idi i ne greši više.
On spasava ljude od demona i ljude od ljudi gde god stigne i stane. Njegova su čeljad; On je Domaćin.
Gadarinci žale svoje svinje; nije im stalo do jednog poludelog čoveka. Ali On ceni čoveka više od svih svinja. I da bi spasao jednog čoveka, On čini da dve hiljade svinja bude potopljeno u more. Zločinci zbog jedne svinje ubijaju čoveka. A On mirno upropašćuje dve hiljade – upropastio bi i dva miliona – svinja za jednog jedinog čoveka.
On teši one kojima je neki srodnik umro ili je bo lestan: ne boj se! I opet drugom prilikom govori: Ne boj se, samo vjeruj! Ovaj život je užas i grozota, mrak i očajanje, bez Domaćina. Ali On se javlja kao grudobran, kao sunce i kao svemoćni prijatelj ljudi, i sve obraća u radost.
Malu grupu svojih stalnih sledbenika On hrabri govoreći: ne boj se, malo stado. Tumači im volju Oca svog, što je i njegova volja, da će im se dati besmrtno carstvo nebesno. I kad im opisuje strahote poslednjeg vremena, pred kraj sveta, On ih opet hrabri da se ne bi srce njihovo uplašilo kad naiđe to vreme i veli: ni dlaka s glave vaše neće poginuti. (Luka, 21, 18.) Jer i ono što pogine i padne, pada u ruke Boga Svedržitelja, i Bog će to vaskrsnuti i vaspostaviti još u većoj slavi i krasoti.
Kao pravi domaćin, čije je sve vreme i sve prostranstvo, On se brine o svima ljudima do poslednjih dana i do svog drugog dolaska. Zato opominje: Stražite dakle, jer ne znate kad će doći gospodar od kuće (čitaj: Domaćin, a to je On), da li uveče ili u ponoć ili u pijetle ili ujutru. Da ne dođe iznenada i da vas zatekne a vi spavate. Pa završuje ovom opomenom, koja se i na nas odnosi: a (ovo) što vama kažem, svima kažem: stražite. (Marko, 13, 35.) To jest: budite spremni i
pripravni, da dočekate kad ja ponovo dođem u sili i slavi da sudim svakoga po delima njegovim: Aj, kad ustane domaćin i zatvori vrata, čuvajte se da ne ostanete na polju i ne čujete strašan glas iznutra: ne poznajem vas od kuda ste; odstupite od mene svi koji činite ne pravdu. (Luka, 13, 25.)
Kao domaćin On nije ravnodušan ni prema kome i ni prema čemu. Kada neki odgone decu od njega da mu ne sme taju, On odlučno govori: Pustite djecu neka priđu k meni; pa opominje ako se ne povratite i ne budete kao djeca, nećete ući u carstvo nebesno. On voli i blagosilja decu. Reći ćete: pa ko ne voli decu?
Ali On voli i onoga koga niko ne voli i na koga se niko ne osvrće kao na sinji kamen. On se osvrće na onoga bednika, koji uzet leži ne manje nego trideset i osam go dina, i očajava u banji Vitezdi, odbačen i zaboravljen od sviju. I njemu prilazi Domaćin i oslovljava ga, ne kao stvar nego kao čoveka. Hoćeš li da budeš zdrav? Iznenađen i radostan što se neko i na njega osvrnu, on odgovori: Da, Gospode, ali nemam čovjeka da me spusti u banju. No evo nađe se Čovek, Čovek Domaćin, koji mu reče: Ustani, uzmi postelju svoju i idi. I čovek ustade i bi zdrav.
Niti je On ravnodušan prema oskvrnjenju hrama Božijega, gde se prodavalo i trgovalo i cenjkalo i vikalo kao na vašaru. On uze bič i istera iz hrama i trgovce i stoku i podviknu: Nosite to odavde, i ne pravite od doma Oca mojega dom trgovine. (Jovan, 2, 15.)
Najmanje je On ravnodušan prema ugnjetačima i zavođačima naroda Božijeg. On brani stado svoje od opakih starešina narodnih, licemera, varalica i pijanica; protiv vukova u ovčijoj koži, koji nemaju ljubav prema narodu, niti išta osim prezrenja i apetita. Iako bivaju postiđeni njegovim odgovorima u svakoj prepirci sa njim, oni produžuju do kraja nesavesno plesti mu zamke služeći se lažima, podmićivanjem i nasiljem. Najzad ga ubijaju i na vlače prokletstvo na sebe i svoje potomke za navek.
Ali On zna, da će pobediti smrt i da će večno žive ti i život davati. Pred svoju smrt On daje svojima telo i krv svoju kao večni pečat nerazlučne ljubavi. I obećava biti s njima do kraja vremena. To jest: On će i po odlasku iz ovog sveta ipak biti u ovome svetu kao jedini savršeni i svesilni Domaćin sveta. Svi koji hoće da ži ve kao ljudi a ne kao zverovi moraju gledati u njega, Domaćina, sledovati njemu i biti zapojeni i oduševljeni njegovim domaćinskim duhom.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *