TEODUL

 

TEODUL
 

 
TIPOVI U PRIČAMA
 
Kakva je voda, Teodule, u velikom moru, takva je i u jednoj školjki. Ista i istovetna.
Malena je bila zemlja Palestina u vreme Spasitelja, veoma malena prema ostalim carstvima zemaljskim, i sa svim neznatna prema celoj planeti zemnoj. Ali su se u njoj našli svi tipovi ljudski na ovoj planeti onda kada se Mesija javio u svet. Prošli put smo razmotrili mnoge od tih tipova, a sada ćemo dopuniti i ispuniti do vrha njihov broj tipovima ljudskim iz priča Hristovih.
Jedni su ljudi kao drvo dobro, a drugi su kao zlo drvo. Niti dobro drvo daje zao rod niti pak zlo drvo daje do bar rod. Tako i ljudi: dobri javljaju dobar rod, odnosno dobra dela, a zli javljaju zao rod, odnosno zla dela. I tako dakle po rodovima njihovim poznaćete ih, reče Gospod. Ne bere se grožđe sa trnja, niti smokve sa čička. Drvo koje ne rađa dobar rod, suši se kao ona bezrodna smokva što je Gospod prokle, ili se sekirom seče i u oganj baca. (Matej, 7, 16.)
Dalje, jedni su mudri a drugi ludi. Mudri su oni koji zidaju svoju kuću na tvrdom temelju, na kamenu. Pa kad udari dažd i nadođu vode i dunu vetrovi, kuća stoji i drži se. Takav je svaki onaj koji sluša ove moje riječi i izvršuje ih, veli Gospod. Ludi su pak oni koji zidaju svoju kuću na pesku, pa kad udare bure i oluje, kuća mu pada i raspada se. Takav je svaki onaj, veli Gospod, koji sluša ove moje riječi a ne izvršuje ih. Reč je ovde o zidanju duše, duhovnoga doma, recimo još i karaktera ljudskog. (Matej, 7, 24.)
Četiri vrste ljudi pokazane su u priči o Sejaču. Tako su razvrstani u odnosu prema reči Božjoj: u prvu vrstu spadaju ljudi, na koju reč Božja pada kao seme sejačevo na Drum. Razne tice krilatice, ili razne teorije svetske, brzo pozobaju božansko seme iz tih površnih ljudi, čija je duša kao kamen sa plitkim slojem zemlje, zbog čega po sejano po njima seme brzo usahne. U treću vrstu spadaju ljudi, čija je duša zarasla u bujan korov od briga ovoga sveta, te božansko seme u njima bi ugušeno. U četvrtu pak vrstu spadaju ljudi, čija je duša kao zemlja dobra i dobro obrađena, te prima reči Božje u sebe i daje obilat plod, po 100 ili po 60 ili po 30 puta više. (Mat. 13.)
Ova priča, živa i realna, potpuno je savremena i da nas kao i onda kad se prvi put čula iz usta Gospodnjih. Ove četiri vrste ljudi mi možemo svaki dan videti oko sebe. I možemo sami sebe lako razvrstati. O Teodule, razvrstaj hitno sebe i mene. I požurimo obojica da uđemo u četvrtu vrstu, dok još Gospodar žetve nije zamanuo srpom.
U priči o milostivom Samarjaninu objavljena su tri tipa ljudi u odnosu prema nesreći svoga bližnjega. Prvi tip je, na žalost, sveštenik, koji s druma pogleda na prebijenog čoveka ukraj puta i ču njegovo zapomaganje, ali kao da ne vide i ne ču, prođe i ode. Drugi tip je levit, tj. opet sluga hrama i pomoćnik sveštenički, koji vide i ču ranjenika, pa mu pristupi i vidjevši ga prođe. Sveštenik se pokazao tvrda srca, pa je namerno produžio svoj put. Šta ga se tiče tuđa nesreća? Levit se pokazao radoznalica: pristupio je, video, pa se vratio na put i otišao. I sveštenik i levit su pravoverni Izrailjci, koji su se hvalili svojom verom; a ta njihova vera bila je samo na reči a ne i na delu. U tom je naišao jedan Samarjanin, tj. čovek iz Samarije, koju su Jevreji prezirali kao poluneznabožačku i idolopokloničku zemlju. I baš taj poluneznabožac i idolopoklonik smilovao se na ranjenika: pristupi mu, zavi mu rane i odnese ga u gostionicu.
Crveni li ti obraz, o Teodule? Kako da ne crveni, kad se setiš da i danas ima Turaka, Arapa, Indijana, Persijana i drugih ljudi nehrišćanske vere, koji se pokazuju milostiviji prema stradalnom susedu svom negoli kršteni ljudi?
Priča o čoveku jazavcu. Gospod Isus nazvao je cara Iroda lisicom, a mi nazivamo jazavcem onog bogataša lakomca, koji ne pomišljaše na smrt ni na sud Božji. On napravi nove ambare, pa ih napuni žitom i reče sam sebi: imaš mnogo imanja na mnogo godina, počivaj, jedi, pij i veseli se. A te noći kad on reče uze mu se duša i on umre. To je tip čoveka potpuno telesnog, lakomog i lakomislenog. On pati od svoje gluposti, a drugi pate od njegove sebičnosti. I onda, i sada.
U priči o milostivom caru i nemilostivom dužniku ocrtan je jedan tip veoma rasprostranjen u svetu. Milostivi car velikodušno oprosti svome sluzi, koji mu dugo vaše ogromnu sumu od 10.000 talanata. Tako prošten i pomilovan taj opaki dužnik nađe svoga dužnika koji mu dugovaše samo stotinu groša, i poče tražiti naplatu. Uzalud ga bedni čovek moljaše da ga počeka malo, pa će mu sve platiti, on ga uhvati i steže za gušu, da ne može da diše, vičući mu: daj mi što si dužan! Najzad ga pre dade sudiji i baci u tamnicu. Milostivi car u ovom slučaju jeste sam Gospod Bog, koji ljudima po molitvi njihovoj oprašta ogromne dugove, a nemilostivi sluga to su mnogi premnogi među nama, koji nemilostivo postupaju prema sitnim dužnicima svojim, zaboravljajući preveliku milost primljenu od Boga. Ali zato se na njih sručuje pravedni gnjev Gospodnji. I razgnjevi se gospodar njegov i predade ga mučiteljima dok ne plati sav dug svoj. (Mat. 18, 23.)
U jednoga čoveka behu dva sina (Lk. 15, 11.). Stariji sin poštovao je oca i bio mu veran i poslušan, a mlađi sin potraži deobu, odeli se od oca i brata, uze svoje imanje pa rasu i prokocka, dok najzad kao golać i beskućnik najmi se za svinjara kod nekog čoveka. U svome jadu i stidu on se pokaje, vrati se ocu svome i zamoli ga da mu oprosti i da ga primi za poslednjeg slugu svoga. Otac mu oprosti i zagrli ga i primi ne kao slugu nego kao zabludelog, ali pokajanog sina. Dva sina u ovoj priči pred stavljaju dve vrste dece: decu koja se nikad ne dele od svojih roditelja i decu koja se dele od svojih roditelja. A roditelj je roditelj: i kad ga deca uvrede, pa se pokaju i povrate, brzo zaboravlja i prima ih opet u naručje svoje; tako i Bog čini sa onima koji se po gordosti svojoj ili velikoj učenosti dele od Njega, pa kad naiđu patnje, oni se vraćaju Bogu, priznaju ga, slave ga i mole mu se.
Opet tako u jednoga čoveka behu dva sina (Matej, 21, 28.). Jednoga dana reče otac prvome sinu: sine, idi danas radi u vinogradu mome. A sin odgovori i reče: neću. Ali se posle raskaja i otide u vinograd. Tada otac reče drugome sinu to isto, a sin mu odgovori i reče: hoću, gospo Daru, ali ne otide. Koji je od ove dvojice ispunio zapovest očevu? Naravno, onaj prvi. To su dva tipa ljudi, koje mi i danas nalazimo među sobom. Jedni su brzi da odreknu, ali su brzi i da se pokaju i izvrše volju starijih svojih; drugi su brzi da obećaju, ali, na žalost, brzi i da odreknu, te slažu i sebi i drugima. Na istorijskoj mesijanskoj liniji čovečanstva to su neznabošci i Jevreji. Prvi su najpre odbacili jednoga Boga, ali se posle pokajali i prišli Hristu pre nego Jevreji. Drugi su pak obećali služiti jednome Bogu, pa su Ga se odrekli i raspe li Sina Božjeg.
U priči o bogatašu i Lazaru (Luk. 16, 19.), jasno su odslikana dva tipa ljudi; tip bogataškog raskalašluka i siromahovog trpljenja. Prvi je pripijen za plodove i so kove zemlje kao crv za burag, ne dajući drugom crvu ni da lizne ni da srkne. Drugi bespomoćno, no s nadom u Boga strpljivo je čekao kraj svoga života i svojih muka, da u onom drugom besmrtnom svetu likuje u slavi i gleda bogataša u tami i mukama. Zar ti, Teodule, nisi imao u svom komšiluku takvih ljudi?
Neki čovek domaćin iziđe rano na pazar, pa najmi ljude i posla ih u svoj vinograd. Potom izađe u 9 sati (treći sat po istočnom), pa nađe i druge i posla ih na isti posao. Tako učini i u podne (šesti sat po istočnom), i u tri sata po podne (deveti sat po istočnom), i najzad na sat pred smiraj sunca (jedanaesti sat po istočnom). Kad bi uveče naredi domaćin te svima platiše podjednako. Naljutiše se oni, koji radiše od ranoga jutra što se njima ne dade više nego onima koji docnije dođoše i manje se trudiše u vinogradu. Zavist! Tako biva i danas me ću ljudima. Međutim priča ova ima tajanstveni smisao: svima će Bog darovati večni život u carstvu nebesnom, kako onima koji su Njegovu volju ispunjavali od detinjstva, tako i onima koji su počeli Bogu iskreno služiti tek u zrelom dobu, pa tako i onima koji tek u starosti povrate se na pravi put, i tako najzad i onima koji se pred samu smrt pokaju i Bogu obrate. Ne reče li Gospod s krsta trenutno pokajanom razbojniku: Danas ćeš biti sa mnom u Raju?
Neki čovek car učini svadbu sinu svojemu pa posla sluge svoje da skupe zvanice (Matej, 22, 2; Luka, 14, 16.). Ali se tri vrste izgovoriše i otkazaše da dođu. Jedan reče: kupih njivu, i valja mi ići da je vidim. Drugi reče: kupih pet jarmova volova, pa idem da ih ogledam. Treći reče: oženih se, i zato ne mogu doći. Rasrdi se onaj car pa posla sluge na raskršća da dovedu za trpezu siromahe
i kljaste i bogaljaste i slepe. I reče: Mnogo je zvanih ali je malo izabranih. I sada tako, Teodule, mnogi se izgovaraju za duhovnu trpezu Hristovu zato što im je milija zemlja ili stoka ili žena, nego gozba duše svoje.
U priči o deset devojaka, od kojih pet behu mudre a pet lude, istaknuta su dva tipa pobožnih ljudi. Mudri su ljudi oni koji drže sav zakon Hristov, zbog čega im se i daje Duh Sveti, te im osvetljava duše. Ludi su oni, koji drže recimo čistotu duše ali nemaju milosti i dobrote i drugih vrlina, zbog čega se Duh Sveti u njih ne useljava.
U priči o talantima govori se o tri vrste ljudi, raznoliko obdarenih. Jednima je Tvorac pozajmio pet talanata, drugima dva, a trećima jedan. Oni prvi ulažu veliki trud te uspevaju da udvoje talante u sebi; tako i oni drugi. Oni treći pak, ljutiti na svoga Tvorca što ih je manje obdario, zakopavaju svoj talant u zemlju tela svoga te se nimalo ne trude oko duše svoje no žive samo tele snim životom. Dok ne dođe gospodar zajmodavac i ne potraži svoje, i to više od onih kojima je više dao a ma nje od onih kojima je manje dao. Tada biva sud: nagrada i pohvala onih prvih i drugih, a osuda onih trećih. Ova priča naročito je poučna za naše vreme, u kome su preo vladali oni treći, koji ne samo svoje talante zakopavaju vičući na Tvorca svoga nego pritiskuju i one više talentovane da bi i oni zakopali svoje talante, s njima se u duhovnoj lenosti izjednačili, i podigli sveopštu graju protiv Boga.
Priča o zlim vinogradarima odnosi se uglavnom na Jevreje, koji izbiše, kamenovaše ili ubiše Božje proroke i izaslanike, poslane da prime plod od njih kao Božjeg vinograda rukosada. Najzad ubiše i Sina Božjeg Mesiju. Zbog toga biše od Boga ljuto kažnjeni a vinograd bi predat hrišćanima. Ali je ova priča tipična za svakog nehatnog hrišćanina, koji ne daje Bogu nikakva roda od duše svoje, nego odbacuje i prezire proroke, apostole, oce i učitelje, pa najzad odbacuje i Sina Božjeg svoga Spasitelja. Zbog toga biva i on od Boga proklet i odbačen. Da ne bude to s nama Srbima, brate Teodule! No ka ko su kršteni narodi hrišćanskog Zapada otišli u razne jeresi i bezmalo odbacili Hrista sasvim, to će se od njih uzeti vinograd Gospodnji, tj. crkva Božija, i dati neznabožcima na Istoku, Indiji pre sviju, kao što je nekad uzet od Jevreja i predat neznabožcima kao savesnijim vinogradarima.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *