NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » TELEVIZIJA KAO PROBLEM SAVREMENOG PASTIRSTVA

TELEVIZIJA KAO PROBLEM SAVREMENOG PASTIRSTVA

Mitropolit Vitalije

TELEVIZIJA KAO PROBLEM
SAVREMENOG PASTIRSTVA

 
Mi još nismo do kraja razumeli kakve će ogromne posledice imati pronalazak televizije. Posedujući uistinu magičnu privlačnost i istovremeno u sebi krijući strašni otrov izopačenosti, ona je poput nezadržive prirodne stihije osvojila za sebe najistaknutije mesto gotovo u svakoj kući, u svakoj porodici. Savremeno pastirstvo ne može i ne sme da prećuti problem televizije, koja po sili uticaja na ljudsku dušu nije ničim prevaziđena. Borba sa televizijom mora biti naš najpreči zadatak, a to govorimo bez preuveličavanja jer se njen uticaj nastavlja svakog časa i svake minute u našem sopstvenom domu. Borba protiv televizije mora biti zasnovana na ispravnom shvatanju tog izuma modernog genija, no teškoća i složenost koja nas pri tome čeka nije u njoj, nego u bezgranično raslabljenoj ljudskoj volji, koja naprosto u sebi ne nalazi snage da se na vreme odupre tom sablaznjivom i primamljivom zadovoljstvu. Ovde se možemo prisetiti reci sv. Pavla: „Sve mi je slobodno, ali nije sve na korist; sve mi je slobodno, ali neću da sto ovlada mnome“ (1. Kor. 6, 12).
 
Dakle, da bismo se uspešno borili sa televizijom i, sada i ubuduće, prema njoj uspostavili pravilan odnos, neophodno je da krajnje objektivno odredimo sve njene pozitivne strane, a zatim da otkrijemo sve u njoj skriveno zlo. Tek tada se možemo početi služiti njenim dobrim uslugama, odvraćajući dosledno i energično od sebe njen štetan uticaj.
 
Pre svega, treba naglasiti da nijedan pronalazak, mehanizam ili stroj nije zlo samo po sebi, jer nema samobitnog zla. Zlo se javlja samo kroz volju razumne tvari koja ne ispunjava volju Božju. Naprotiv, u takvim pronalascima treba videti pečat Božje Premudrosti, kojim je čoveku dano da otkriva prirodne zakone i od sveg srca uznosi hvalu svome Stvoritelju. Pred velikim razmerama sablažnjivih scena koje plivaju televizijskim talasima, bilo bi nerazumno prećutati i pozitivan uticaj na mase ljudi: upravo je televizija doprinela povratku ljudi u njihove domove. Tokom celog perioda od 1. svetskog rata do danas sociolozi i pedagozi su nastojali da ljude usmere na korištenje slobodnog vremena van kuće, da zabavu i razonodu potraže na ulici. Kod kuće su samo noćili i jeli, ali nikada i provodili slobodno vreme. Sport, bioskop, plesovi i bezbrojne druge zabave, prezasićene otrovom greha, svakoga su odvodili izvan doma, koji je posebno za decu – što je bilo katastrofalno – gubio značaj rodnog gnezda, u kojem dete formira svoj prvi pogled na stvari i
odeva ih u svoju maštu, gde njegova uobrazilja s ljubavlju pridaje kućnom nameštaju žive forme i tako svojim nevinim detinjim maštanjem stvara čitav svet. Ulica je mamila i dete i ono je gotovo iz kolevke grubo i naprasno, bez ikakve pripreme, upoznavalo životnu realnost, što je za njegovu dušu bilo pogubno.
 
I tada, televizija je počela, prvi put posle više decenija, vraćati ljude kućama. Njena uloga u toj velikoj društvenoj promeni veoma je skromna: ona se jednostavno obratila nižim instinktima tog čoveka s ulice i vratila ga ognjištu samo zato što su se ulične zabave i razonode sada premestile u njegov vlastiti dom. Naravno, u osnovi toga nisu bili visoki moralni razlozi, ali se usred mora smutnje, sablazni i grehovnosti savremenog života moramo hvatati i za slamku, ako je moguće da bar malo upotrebimo „zlo za neko dobro“.
 
Prihvatimo činjenicu da televizija doprinosi povratku domaćem ognju i onda ćemo moći iskoristiti njenu dobru stranu. Televizija u sebi krije gotovo magnetsku snagu i privlačnost, pa je ne možemo jednostavno odricati podizanjem glasa sa katedre i amvona, jer bismo tako ličili na čoveka koji štapom udara po vazduhu. Na kraju, televizija je sposobna da jasno i detaljno poučava u svim pitanjima nauke, umetnosti i tehnike, i da time podiže nivo obrazovanja i znanja, nanoseći težak udarac mraku neukosti i poluznanja, koji su uvek svetu nanosili mnogo zla.
 
Razmotrivši pozitivne strane televizije, pređimo na pregled njenog štetnog uticaja na ljudsku dušu. Ona potpuno odvraća ljude od knjige. Zašto čitati kada se sve ne samo vidi, nego i čuje? Zašto naprezati svoju maštu kada je sve već urađeno za nas, prerađeno i predano nam u konačnom obliku do najsitnijih nijansi, koje je moguće primati prosto sedeći i bez ikakvog truda?
 
Paradoksalno je da nas televizija – koja nas može preneti u bilo koji kraj sveta, spustiti na morsko dno, otkriti nam zemljinu utrobu; koja nas uvodi u sve vrste fabrika, u zatvorene operacione sale gde zajedno sa hirurgom gotovo učestvujemo u složenim operacijama; koja nam omogućava da vidimo narode koje nikada u životu ne bismo videli – uprkos svem tom izvanrednom spektru gledanja čini više nego ikada ranije lenjima, bezvoljnima i, kao da smo prezasićeni podacima, ravnodušnima, tako da se kao rezultat svega u nama pojavljuje prostota „sveznajućeg“ neznalice.
 
Pojasnićemo našu misao. Prilikom čitanja se u čoveku odvija složen psihološki proces, i to ponajpre zbog naprezanja njegove volje. Svako sebe mora prinuditi da uzme knjigu i počne čitati, ali niko sebe ne primorava da gleda televiziju. Ako autor knjige ne opisuje zbivanja dovoljno opširno, naša mašta će uvek pri čitanju stvarati svoje slike, svoj svet. Ustvari, mi smo zahvalni autoru dobre knjige upravo zbog toga što nam je pomogao u tom nevidljivom stvaralačkom činu.
 
Naša mašta, koja je važan deo čovekove duše, izvor stvaralaštva i smelosti, razvija se čitanjem knjiga i čini čoveka ne samo korisnim za društvo, nego mu i daje životni elan i radost postojanja. Televizija se ne obraća našoj mašti, to nije ni potrebno. Sve je već gotovo, sve je već učinjeno. Nama jedino preostaje da gledamo tuđom maštom stvorene slike, koje su nam često sasvim strane. To je psiholosko porobljavanje naše duše, nasilje nad njom i poraz naših stvaralačkih mogućnosti.
 
Televizija nas odučava od maštanja, pa čak i mišljenja. Ona nas čini duhovno lenjima, u svom privatnom životu postajemo ljudi bez ikakve mašte, sa zamućenim pogledom na Božji svet, pa ne vidimo da je „na svemu vidljivom napisano svedočanstvo o Nevidljivom“ (Rim. 1, 20).
 
Na taj način, televizija vrlo suptilno čini od nas materijaliste koji na stvari gledaju sledeći primarni poticaj uopštenog gledanja, bez učešća u duhovnom procesu sagledavanja, kroz koji gleda duša. Sve više nas navikavaju da gledamo a ne vidimo, što nas upodobljava bezdušnim kipovima, o kojima u svojim psalmima govori slavni prorok David: „Imaju oči, a ne vide; imaju uši a ne čuju; imaju nos, a ne mirišu… nek im budu slični koji ih prave i nadaju se u njih“ (Ps. 113, 13-14, 16). I mi gledamo i ne vidimo suštinu stvari i njihovu povezanost, i zaista smo neznalice.
 
Već je mnogo rečeno o štetnom uticaju televizije, no želimo da na to još jedanput skrenemo pažnju. Nijedan otac ili majka nikada neće odlučiti da svoju porodicu odvedu u kuću sumnjive reputacije. Ako bi im prijatelj predložio da pođu u šetnju u najozloglašenije delove grada, gde caruju greh i porok, oni bi to smatrali glupom šalom, simptomom ludila ili bi pomislili da je predlog izrečen pod dejstvom alkohola. O, očevi i majke čestitih, dobrih, pravoslavnih ruskih porodica, zašto ste tako licemerni? Tek što ste odbili predlog da posetite sumnjiva mesta vašeg velikog grada, istog časa vi se sa celom porodicom, kao što je red, smeštate u dnevnoj sobi i lakim, nevinim pritiskom na dugme televizora dozivate u svoj dom, čiji su zidovi osvećeni svetim ikonama, sav talog ljudskog društva: sve moguće kriminalce, ubice, psihopate celog sveta, najneverovatnije manijake, trgovce ljudima… i gledate sve to bez imalo grižnje savesti, kao da ništa loše ne radite. A dotle će vaša deca, posle takvih prizora, vrištati u snu, postajući postepeno nervozna i razdražljiva, a onda i gruba prema vama na neviđen i nedopustiv način. Vi sami nećete satima moći da zatvorite oči opterećeni ružnim slikama svih vrsta moralne nečistote.
 
Vi oskvrnjujete svoje domaće ognjište, koje je po dubokom shvatanju Pravoslavne crkve vaša domaća crkva, kako je to nekoliko puta istaknuo sv. apostol Pavle nazivajući hrišćanski dom „domaćom crkvom“ (Rim.16, 4; 1. Kor. 16, 19; Kol. 4, 15; Fil. 1, 2). Vi oskvrnjujete svoje duše i duše vaše dece, jer se vidom i sluhom, organima ljudske duše, koristite da biste u nju uneli sve te prizore, koji se kao fotografije urezuju u predele našeg podsvesnog i prljaju najtajnija mesta naše duše. A zatim, u bilo kojem momentu našeg života, po nespoznatim zakonima psihe ogrehovljenog čoveka, iznenada izbijaju iz tih tajnih duševnih dubina, zamračuju svetlost naše molitve, kvare nam odnose sa ljudima i odnose od nas radost življenja. Nije bez razloga Pravoslavna crkva, znajući kako veliku štetu nanosi posmatranje grehovnih kipova i slika, stotim pravilom 6. Vaseljenskog carigradskog sabora doslovno odredila: „Oči tvoje pravo da gledaju, i više od svega
što čuvaš čuvaj srce svoje, jer u njemu je izvor života (Pric. 4, 23, 25) – savetuje Premudrost, jer telesna čuvstva lako prenose svoj upliv na dušu. Zato od sada zapovedamo da se ne crtaju izobraženja, bilo na daskama bilo predstave na čemu drugom, što zamamljuju pogled, i razvraćaju um, i pokreću plamen nečistih zadovoljstava. Ako se ko usudi da ovo čini, neka bude odlučen“.
 
Kakvo đavolsko izrugivanje nad nama, pravoslavnim hrišćanima!
Znajući da mi nikako ne smemo učestvovati na grehovnim skupovima, sam đavo je tako vešto pomračio naš um da mi za sopstveni novac, teško zarađen, kupujemo televizor i sami u svoju kuću unosimo izopačenost, razvrat, zločine i ludilo. Tako gubimo svako samopoštovanje, kojim je toliko bogat bio sv. prorok David, kroz ceo Psaltir neumorno proseći Gospoda da ga ne prepusti na izrugivanje đavolu.
 
Videvši posredstvom televizije sve strahote poročnog života, trebamo naglasiti još jednu tananu a pogubnu posledicu ove pojave. U svakodnevnom životu između čovekove duše i greha postoji put na kojem se nalaze mnoge zaštitne prepreke moralnog, prirodnog, psihološkog i društvenog karaktera, koje se duša zbog svoje lenjosti i tromosti ne odlučuje da nadvlada. Realizam televizije pomaže gledaocima da pređu te prepreke bez napora, puteve do greha čini običnima, kao da su već pređeni, pa se i sam greh čini lako i slobodno. Eto zašto je u poslednje vreme bilo mnoštvo nezamislivih i neočekivanih zlodela, kako svedoče mnogi socijalni radnici, zlodela bez i najmanjih upozoravajućih znakova i jasnih motiva. Tako, na primer, ne osećajući nikakvu krivicu, jedan dečak rano ujutro ubije svoje roditelje, učenik napadne učiteljicu, uz bezbrojne druge primere iz policijskih anala, koje ne želimo dalje da navodimo.
 
Kakav oblik borbe možemo i trebamo da predložimo? Najpre treba reći da se boriti moramo. I pastir i njegovo stado dužni su da neprestano pred sebe kao zadatak postavljaju borbu sa televizijom. Najbolji i najjednostavniji metod je – prodati televizor što je pre moguće. Ovde možemo dodati i malu napomenu za one koji su duhovno progledali: novac od prodaje televizora priložiti za crkvu ili siromahe. To je unutar svih mogućnosti prvi korak, naravno, pravednih duša, izabranika Božjih, za koje je najvažniji cilj u životu – spasenje svoje duše. Od njih su još blaženiji oni koji nisu ni kupili taj aparat, niti osećaju potrebu za njim. Takođe, mi dobro znamo da se u današnje vreme taj naš prvi predlog borbe može smatrati tvrdom hranom koju ne može da primi većina naših vernika. Televizija nas je vrlo čvrsto privezala za sebe, a volja nam je nejaka i nemoćna, tako da će se na prvi predlog malo ko odazvati. No tome se ne treba čuditi, heroja je uvek malo, mučenici su uvek pojedinci, pravednici uvek usamljenici.
 
Svima nama, običnim hrišćanima, predlažemo da se setimo pozitivnih strana televizije, a posebno njene sposobnosti da ljude vrati pod domaći krov. Svi smo šetajući ulicom mogli da primetimo kako se mnoge porodice skupljaju kod kuće i u televizijskom polumraku, gotovo na patrijarhalan način, zajedno provode svoje večeri. Znači, naša se borba sa štetnim delovanjem televizije svodi na to da iskoristimo njenu moć društvenog povezivanja i istovremeno odsecamo razvraćujuće uticaje. Za to je potrebna jaka volja i utvrđena stroga disciplina u odnosu na taj aparat, tako da ga pod pretnjom kazne niko osim oca ili majke (ili druge odgovorne osobe) ne bi smeo paliti, smatrajući ga „zabranjenim voćem“. Detetu mogu biti pokazani samo retki korisni filmovi, i to isključivo kao nagrada za njegov uspeh ili dobro vladanje. Bilo bi veoma korisno
svaki film popratiti svojim objašnjenjem ili uvodom, šireći njegov raspon primerima iz istorije, lepih priča naše književnosti, ali uvek sa čvrstim osloncem na predanjsko Pravoslavlje svetih otaca.
 
Verujemo da će svakome onom ko se počne tako revnosno boriti sa štetnim uticajem televizije Sam Gospod pokazati druge načine da sebe zaštiti od zla.
 
U vreme posta možemo odrediti pravilo da ili sasvim isključimo televizor ili u to vreme držimo pogled podalje od njega. Napokon, sva revnost u borbi zavisiće od jačine naše želje za spasenjem, naše usrdnosti u blagočestivom životu, naše predanosti Crkvi.
 

Pripremljeno za internet listu „Svetosavlje“
   

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *