NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » TAJNE VERE I ŽIVOTA (OSNOVNO BOGOSLOVLJE)

TAJNE VERE I ŽIVOTA (OSNOVNO BOGOSLOVLJE)

 

Prof. Velimir Hadži-Arsić

TAJNE VERE I ŽIVOTA
(OSNOVNO BOGOSLOVLJE)
 
II. O SVETU I ČOVEKU
 
Po svetu koji nosi u sebi čovek sudi o svetu oko sebe. Pomoću onoga što je u njemu, on prima utiske o onome što je oko njega. On ne može drugačije videti spoljni svet nego kroz prizmu svoga duha. Svima ljudima je zajedničko ovo iskustvo: ono čime čovek živi u sebi, čime misli, oseća, sudi, prosuđuje, hoće, jeste nešto nevidljivo, neopipljivo, pa ipak vrlo realno. To ljudi nazivaju: svest, saznanje, osećanje, volja. Jednom rečju: duša. Sama duša ukazuje na neki duhovni svet u čoveku. A telo čovekovo predstavlja fizički, materijalni, vidljivi, opipljivi svet. Ali da je naše telo nešto fizičko, materijalno, vidljivo, opipljivo, kazuje nam duša koja je po prirodi duhovna, nevidljiva, neopipljiva. Naše telo nas vezuje za fizički, materijalni svet koji je oko nas. No mi smo sve sni te veze pomoću duše koja je nematerijalna, duhovna. Čovek je vrlo tajanstveno i zagonetno biće. Iako ima samosvest, on nije potpuno svestan niti zna šta sve ima u svome vlastitom biću. Utoliko manje zna šta sve u sebi skriva tajanstveni svet koji ga okružuje. Čovek ne raspolaže ni saznanjem, ni čulima, pomoću kojih bi mogao sve izmeriti, sve ispitati, sve otkriti, sve saznati. Zato je neophodno da čoveku pritekne u pomoć Bog i svojim Otkrivenjem rasvetli i objasni tajnu čoveka i sveta.
Čovek oseća: tajna njegovog bića je neraspletivo utkana u tajnu sveta koji ga opkoljava. A tamo negde, na kraju svih krajeva, ove se dve tajne slivaju u jednu tajnu: tajnu Tvorca svetova. Ako ljudska misao ide logički do kraja, neminovno dolazi do ovog zaključka: koliko god ima tajni u čoveku i u svetu oko čoveka, sve ističu i sve se stiču u jednu glavnu tajnu: Tvorca. Ograničena i nesavršena, ljudska misao nije u stanju da reši zagonetku sveta i čoveka. Da bi to postigla, ona mora da pribegne Tvorcu sveta n čoveka: Bogu i njegovom Otkrivenju.
 
POSTANAK SVETA UOPŠTE
 
Svoja nevidljiva i beskrajna tajanstvena savršenstva Bog nam je donekle otkrio u stvaranju vidljivog i nevidljivog sveta. Bogom je postalo sve i bez Njega ništa nije postalo što je postalo.[1] Pre postanja sveta postojao je samo Bog. On je silom volje svoje i energije svoje stvorio svet. A to znači: „Bog je stvorio iz nebića biće, iz nevidljivog vidljivo, iz nepostojećeg postojeće“.[2]
Način stvaranja ovako složenog i tajanstvenog sveta, u osnovi svojoj, nedokučan je za um ljudski. To je tajna Božja koju otkriva vera.[3]
Sve nam pokazuje da je Bog stvorio svet po jednom izvanrednom poretku i planu. Božansko Otkrivenje razlikuje dva momenta u stvaranju: prvi je: stvaranje duhovnog sveta i bezoblične kosmičke materije,[4] a drugi – stvaranje bića i stvari iz već sazdane bezoblične materije, i to stvaranje postepeno, po vrstama, u toku od šest dana ili perioda. Sveti Oci uče da pod prvobitnim nebom i zemljom, o kojima se govori u samom početku Biblije[5] ne treba razumeti nebo koje danas vidimo, ni zemlju na kojoj sada živimo, jer je ovo nebo postalo kasnije, u drugi dan stvaranja, a ova zemlja u treći dan. Prvobitno nebo označava svet duhovni, anćelski, a prvobitna zemlja – kosmičku masu koja je sadržala u sebi materiju svega onoga što je u toku šest dana (jevrejski „jom“ znači: dan, trenutak, i period) dobilo svoje postojanje i svoj oblik.[6]
 
O DUHOVNOM, ANĐELSKOM SVETU
 
Svoju tvoračku mudrost i silu Bog je projavio najpre u stvaranju duhovnog sveta. Bića duhovnog sveta on je obdario životom, razumom, slobodom i moralnim osobinama. Stvorena da budu izvršioci i vesnici volje Božje, ova su bića i nazvani anđeli. A anđeo znači: glasnik, vesnik.
Po učenju Otkrivenja, anđeli su posebna bića i slobodne ličnosti. Oni se kao takvi javljaju i delaju i u Starom i Novom Zavetu.[7]
Priroda anđela je bestelesna, duhovna, jer su oni – duhovi.[8] Kao duhovi, oni su nevidljivi, razumni, slobodni, besmrtni, bestrasni. A kada se po naređenju Božjem javljaju ljudima, anđeli se ne javljaju onakvi kakvi su po sebi u svojoj nevidljivoj prirodi, već u nekom preobraženom obliku u kakvom ih ljudi mogu videti.[9]
Anđeli su savršeniji od ljudi po prirodi, umu, volji, moći i sili.[10]
 
O ZLIM DUSIMA
 
Otkrivenje pokazuje da postoje i zli dusi. I to postoje kao lična, samostalna bića, koja su otpala svojom slobodnom voljom od Boga i dragovoljno se i nepopravljivo utvrdila i usavršila u zlu.[11] Zli dusi ili đavoli, svojevoljno su svu prirodu svoga bića pretvorili u radionicu zla i greha, te su stoga glavni tvorci zla i greha i u našem čovečanskom svetu.[12]
Poreklo đavola treba tražiti u njima samima, u njihovom dragovoljnom otpadništvu od Boga kao večne Istine, Svetosti i Dobra. Bog je i njih bio stvorio svetima, dobrima, svetlima i slobodnima. Ali oni nisu hteli da se ljubavlju prema Bogu održe u dobru, da ostanu u istini, te su stoga pali i otpali od Boga i postali laž, tama i zlo.[13]
Osnovna je odlika đavola i njegovih slugu: protiviti se Bogu i izdavati sebe za Boga.[14] Đavoli mogu navoditi ljude na zlo, ali ih ne mogu bez njihovog pristanka primorati na zlo. Zato je i čovek, kao slobodno biće, odgovoran za svoju saradnju sa đavolom.
 
O ČOVEKU
 
Na sredini izmeću nevidljivog i vidljivog sveta stoji čovek. Bog ga je stvorio manjim od anđela, a većim od ostalih stvorenja. Telo mu je sazdano od zemljanog praha, – time je u čoveku zastupljen vidljivi, materijalni svet; i zadahnuo ga duhom života, – time je u njemu zastupljen nevidljivi duhovni svet.[15] Pripadajući dušom duhovnom svetu a telom materijalnom, čovek predstavlja mali svet u velikom – mikrokosmos – ili (po dostojanstvu) veliki svet u malomemakrokosmos. Tako stvoren, čovek pretstavlja sobom tajanstveno jedinstvo materije i duha, vidljivoga i nevidljivoga, zemaljskoga i nebeskoga, vremenskoga i večnoga, prostornoga i beskrajnoga.
Način stvaranja čoveka upadljivo se razlikuje od načina stvaranja materijalnoga sveta. Otkrivenje svedoči da je materijalni svet stvoren po reči Božjoj, a čovek po liku Božjem. – „I stvori Bog čoveka, po liku Božjem stvori ga, muško i žensko stvori ih“ (1.Mojs.1,27). Istinita je reč svetog Grigorija Niskog: „Čovek je stvoren Tvorcem da bude ovaploćeno obličje transcendentne, natprirodne Božanske moći“.[16] Čovek nije ni samo telo, ni samo duh, već tajanstveno jedinstvo tela i duha, duhovno teleona bogolika ličnost.
 
SVOJSTVA ČOVEKOVE DUŠE I TELA
 
Svojstva čovekove duše i tela nesumnjivo zavise od Tvorca koji je stvorio čoveka i od građe koju je uneo u sastav njegove duše i tela. Iako je telo neophodni sastojak čovekova bića, njegov materijalni osnov, ipak je ono oruđe, organ, a duša je život i životvorno načelo u čoveku. Duša može živeti i bez tela, ali telo ne može živeti bez duše: duh je ono što oživljava, telo ne koristi ništa,[17] jer je telo bez duha mrtvo.[18]
Duša je biće prosto, bestelesno, razumno, slobodno, životvorno. Kao prosto biće, ona je nedeljiva; kao bestelesno – nevidljiva; kao životvorno – besmrtna; kao razumno – slobodna. A telo je prašina zemljina, glineni sasud duše, zemljani dom duše,[19] u kome duša živi ovde privremeno,[20] ali će se ponovo sjediniti sa njime kada ga Bog besmrtno vaskrsne na svršetku ovoga sveta i ove istorije, kada će otpočeti večni život.
Svu svoju vrednost telo dobija od bogolike duše koja boravi u njemu; bez nje – ono se raspada, umire i gubi svoju vrednost. Duša predstavlja besmrtnu, večitu, božansku vrednost čovekova bića. To potvrđuju Spasiteljeve reči: Kakva je korist čoveku ako sav svet dobije, a dušu svoju ošteti? Ili kakav će otkup dati čovek za dušu svoju?[21]
Telo živi dušom, a duša – Bogom. „Duša je život tela, a život duše je Duh Božji“.[22] Čovek je najsloženije i najraznovrsnije biće: duša mu je od Boga, i ima nebesku plemenitost, a telo mu je od praha zemljinog. Što je Bog za dušu, to je duša za telo, sjedinjujući ga i upravljajući njime.[23]
Sva neprolazna vrednost, dragocenost i nezamenljivost duše dolazi od njene bogolikosti, tj. od toga što je čovek stvoren po liku Božjem. Bogolikost duše sastoji se u odražavanju lika Božjeg u duši čovekovoj: Bog je svesavršena duhovnost, svesavršeni Um, svesavršena Sloboda, apsolutni Život i Večnost, svesavršena Dobrota i Svetost, a duša čovekova je odražaj, odblesak, otsjaj svega toga. Bog je vrhovni gospodar i upravitelj svetova, čovekova sposobnost vladanja nad prirodom jeste odražaj toga. Uopšte, sve karakteristične crte Božanstva, po rečima sv. Grigorija Niskog, sadrže se na izvestan način u bogolikoj duši čovekovoj.[24] Ali, pored sve sličnosti koja postoji između Boga i čoveka, stvorenog po liku Božjem, postoji i velika razlika među njima, jer dok je Bog nestvoren, neizmenljiv i uvek isti, dotle stvorena priroda ne može postojati bez promene.[25]
 
BESMRTNOST DUŠE
 
Vodeći poreklo neposredno od svoga Tvorca, večnoga Boga, duša je neprolazna i besmrtna. Tu neprolaznost i besmrtnost svoju ona pokazuje kroz sve što čini i stvara. Iz celokupnog stvaralaštva njenog izbija čovekova čežnja za beskrajnošću u svima oblastima: u znanju, u životu, u postojanju. Duh ljudski neumorno čezne za beskrajnim znanjem, za beskrajnim životom, za beskrajnim postojanjem. A kroza sve to on želi i hoće jedno: da savlada prolaznost i ograničenost, a omogući i osigura neprolaznost i bezgraničnost. Na kraju svih krajeva, u svima kulturama i civilizacijama svi napori i sve muke duha. ljudskog slivaju se u jedan gigantski napor: savladati smrt i smrtnost po svaku cenu, a osigurati besmrtnost i život večni.
Ali, zar sve to ne podstiče na pitanje: otkuda u duhu ljudskom ta čežnja za beskrajnošću u svima pravcima? Ako se ova čežnja za beskrajnošću i može nametnuti slabijem čoveku, onda otkuda ona kod najsamostalnijih mislilaca i stvaralaca u rodu ljudskom? Jer ona je kod njih najjača i najrazvijenija.
Sve to pokazuje da se čežnja za beskrajnošću nalazi u samoj suštini duha ljudskog. Sazdan po liku Božjem, čovek teži za beskrajnim znanjem; priroda samog osećanja teži za beskrajnošću osećanja; priroda samog života teži za beskrajnim životom. Sav duh čovekov: i kroz saznanje, i kroz osećanje, i kroz volju, i kroz život hoće da je beskrajan, a to znači: besmrtan. Jednom rečju: duh ljudski hoće beskrajnost, hoće besmtrnost po svaku cenu i ma u kom obliku.
Očigledno je da ovu čežnju za beskrajnošću nije mogla nametnuti čoveku veštastvena priroda, jer je sama ograničena i nema u sebi te čežnje. Takođe je očigledno da je duhu ljudskom nije moglo nametnuti ni telo čovečje, jer je i samo ograničeno. Kao jedini mogući i logičan izlaz ostaje ova postavka: ljudska čežnja za beskrajnošću, za besmrtnošću nalazi se u samoj prirodi duha ljudskog. Sazdan po liku Božjem, čovek je sav u toj čežnji. Jer bogolikost i jeste ono u biću ljudskom što čezne za beskrajnim Bogom i Božjim istinama u svima svetovima.
Prirodno je za bogoliku dušu ljudsku da čezne za Bogom kao za svojim originalom. Ovo je zaključak, zasnovan na svekolikom iskustvu roda ljudskog. Jer to iskustvo na najraznovrsnije načine svedoči o neodoljivoj čežnji duha ljudskog za beskrajnošću, za besmrtnošću, za večnim životom bilo u ovom ili u onom svetu. Ako se oslonimo na sveopšte iskustvo roda ljudskog i svedemo čoveka na njegove osnovne elemente, sigurno ćemo pronaći da je ova čežnja za besmrtnošću najosnovniji elemenat čovekovog bića.
Stvarajući čoveka po liku svom, Bog je samim tim razlio po biću njegovom čežnju za božanskom beskrajnošću života, saznanja, savršenstva. Stoga se ova silna čežnja bića ljudskog za besmtrnošću ne može potpuno zadovoljiti i zasititi ničim do Bogom. I kad Gospod Hristos objavljuje da je božansko savršenstvo glavni cilj čovekova postojanja u svetu: Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski,[26] – On time odgovara na osnovni zahtev i glavnu potrebu bogolikog i bogočežnjivog bića ljudskog. I još pokazuje time da je duša ljudska stvarno besmrtna. Jer samo besmrtno biće može postojati slično večnom Bogu po savršenstvu.
Zbog svega toga Gospod Hristos je svoje Evanđelje istine, pravde, ljubavi, dobrote, večnoga života nazidao na besmrtnosti ljudske duše kao na bogodanom temelju. Glavni i jedini cilj njegovog života i rada u čovečanskom svetu jeste: da ljudima osigura i da večni život, ispunjujući ljudsko biće večnom božanskom istinom, pravdom, ljubavlju i dobrotom.U toj nameri je On i pobedio smrt svojim vaskrsenjem, jer je vaskrsenjem dokazao i pokazao da je duša ljudska zaista besmrtna. A kada je od Boga data besmrtna, onda i može živeti večnim životom Božjim.
 
CILJ ČOVEKOVA BIĆA I POSTOJANJA
 
Cilj čovekova bića odgovara prirodi i sposobnostima koje je Bog stavio u čoveka pri stvaranju. Cilj je čovekova bića i postojanja: upodobiti se Bogu, tj. postati sličan Bogu i zajedničariti u večnom Životu Božjem. Pošto je Bog stvorio čoveka po liku svom, On mu Je samim tim dao sile i mogućnosti da se upodobljava Njemu. Čovekovo upodobljavanje Bogu sastoji se u njegovom pravilnom razvijanju i usavršavanju bogolikih sila i sposobnosti sa ciljem – da postigne božansko savršenstvo.
Novi Zavet je sav u toj istini: cilj je čovekova bića i postojanja da postane savršen kao što je savršenBog.[27] To čovek postiže upražnjavanjem evanđelskih vrlina: vere, ljubavi, nade, molitve, posta, krotosti, smirenosti, bogoljublja, bratoljublja i drugih. Čovek nesumnjivo ide svome cilju ako svako delo svoje čini u ime Božje i radi slave Božje,[28] ako živi onako kako je živeo Bog u telu – Gospod Hristos,[29] koji svojim pravim sledbenicima daje blagodatne sile i moći da mogu tako živeti.[30]
 
PORETKLO I JEDINSTVO RODA LJUDSKOG
 
Kada se ljudi ma kog kontinenta, ma koje rase i ma ko-je narodnosti, posmatraju sa strane njihovog psihofizičkog sastava, brzo se uvidi da su svi od iste građe i da svi imaju iste fiziološke sastojke, iste organe, ista čula. Ne samo to, nego i delatnost ljudi, u poslednjoj liniji, ima iste bitne oznake, tj. uvek se kreće u okviru čovečjeg, ljudskog. Po psihofizičkom sastavu i delatnosti svi su ljudi u osnovi jedno i isto. Ma gde bili, ma koji bili, ljudi su time ljudi što svoje biće projavljuju, i moraju projavljivati, u određenom okviru čovečjeg, tj. onoga što čoveka čini čovekom.
Od ljudi rađaju se ljudi. A svi ljudi, pošto su u osnovi isti, mogli su postati, i nesumnjivo su postali, od jednog para ljudi, od prvog čovečanskog para. Kao što Otkrivenje uči: Od Adama i Eve. Kao što je prirodi dao stvaralačke sile da iz sebe proizvodi raznovrsna bića, tako je Bog i prvom paru ljudskom dao blagoslov i silu da se množe i napune zemlju.[31] Stoga je i prva žena nazvana Eva, što znači majka sviju živih.
Jedinstvo roda ljudskog je jedna od osnovnih istina Otkrivenja. O tome se kaže: Bog je učinio da od jednoga čoveka postane sav rod ljudski i da živi po svoj zemlji.[32] Prvi čovek, Adam, jeste rodonačelnik celog roda ljudskog: sve što njega čini čovekom prešlo je na sve njegove potomke, pa i greh i smrt. Bogočovek Hristos je novi rodonačelnik roda ljudskog, i sobom predstavlja novog Adama. Sve njegove spasilačke sile prelaze na njegove duhovne potomke: jer se ljudi spasavaju greha i smrti samo rađajući se duhovno od Spasitelja Hrista.[33]
 
NEHRIŠĆANSKA SHVATANJA I REŠAVANJA PROBLEMA SVETA I ČOVEKA
 
Problem postanka sveta i čoveka je star kao i čovek. Jer nema umno normalno razvijenog čoveka koji ne bi osećao potrebu za rešenjem ovoga problema, pošto od načina rešenja ovoga problema zavisi i način čovekova života na zemlji. Otuda su ljudi bili odvajkada primorani da problem postanka sveta i čoveka shvataju i rešavaju kako najbolje znaju i umeju.
Hrišćansko shvatanje i rešenje ovoga problema, iako jedino istinito, nije i jedino postojeće u svetu, nego je samo jedno od mnogih dosada poznatih. Ono je tačno i zadovoljavajuće za hrišćane, ali, pored hrišćana, u svetu postoje i nehrišćani. Otuda su i pre i posle pojave Hrišćanstva postojala mnoga shvatanja i davana mnoga rešenja ovoga problema, koja su nehrišćanska. Neka od njih su čak i potpuno oprečna hrišćanskom. Takva su shvatanja materijalističko i panteističko.
 


 
NAPOMENA:

  1. Jn.1,3; sr. 1.Mojs.1,1. 3. 6. 9. 11. 15. 16. 20. 24. 27. 31; Kol.1,16; Jevr.3,4; Jov.12,9; D.Ap.4,24; 14,15; 17,24; Otkr.10,6; 14,7; Rm.11,36.
  2. Sv. Jovan Zlatoust, In Hebr. Hom. 22,1.
  3. Jevr.11,3.
  4. 1.Mojs.1,1. 2.
  5. 1.Mojs.1,1.
  6. Sv. Jovan Damaskin, De fide, II, 6; P. gr. t. 94, col. 880 A. B.
  7. 1.Mojs,3, 24; 19,1. 15; Jov.38,7; Is.6,2-7; Lk.1,11-20; 2,9-13; Mt.1,20; 2,13. 19; 28; 2; Lk.24,4-8; Jn.20,12; D.Ap.1,10-11; 5,19-20; 10,3; 12,7-11 itd.
  8. Jevr.1,14; sr. Mt.22,30.
  9. Sv. Jovan Damaskin, De fide, II, 3; P. gr. t. 94, col. 869 A.
  10. Ps.8,5-7; Jevr.2,7; 2.Petr.2,11; Ps.102,20.
  11. Mt.4,1-11; Lk.4,1-13.
  12. 1.Jn.3,8.
  13. Sr. Jn.8,44; Jud.6.
  14. Sr. 2.Sol.2,4. Sr. sv. Kiril Jerusalimski, Catech. IV, 1; sv. Damaskin, De fide, II, 4; col.877 C.
  15. 1.Mojs.2,7; 1Kor.15,45.
  16. Orat. catech. c. 6.
  17. Jn.6,63.
  18. Jak.2,26.
  19. Sr. 2.Kor.5,1. 10; 1.Kor.6,20; 7,34; 3-5.
  20. Eklez.12,7; sr. Ps.145,4.
  21. Mt.16,16; sr. Lk.8,36-37; Mt.6,25-26; 10,28.
  22. Sv. Makarije Veliki, Homil. 30,5.
  23. Sv. Grigorije Bogoslov, Orat. II, 16 i 17; P. gr. t. 35 col. 425 AC.
  24. Orat. catech. c. 5.
  25. Sv. Metodije, De hominils opific. 5, 1.
  26. Mt.5,48.
  27. Mt.5,48.
  28. Sr. 1.Kor.6,20; 10,31; Mt.5,16.
  29. 1.Sol.2,12; Kol.1,10.
  30. Gal.2,20; Flb.4,13.
  31. 1.Mojs.1,28.
  32. D.Ap.17,26.
  33. Sr. Rim.5,12-21.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *