NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » TAJNE VERE I ŽIVOTA (OSNOVNO BOGOSLOVLJE)

TAJNE VERE I ŽIVOTA (OSNOVNO BOGOSLOVLJE)

 

Prof. Velimir Hadži-Arsić

TAJNE VERE I ŽIVOTA
(OSNOVNO BOGOSLOVLJE)
 
TREĆI DEO
 
OSNOVNE ISTINE PRAVOSLAVNE HRIŠĆANSKE VERE
 
I. O BOGU
 
Svakodnevno iskustvo svedoči nam da nijedno biće ne živi samo sobom i od sebe, već mnogo štošta pozajmljuje od drugih bića oko sebe. Travka, da bi postojala, hrani se svetlošću i toplotom sunca, vazduhom, vodom i svim ostalim silama prirode. Što važi za travku, važi za sve bilje, za sve životinje, i za sva bića redom: od protoplazme do čoveka. Isti zakon vlada i u svemu onome što postoji u kosmosu, Tako, zemlja živi suncem i svim silama našeg sunčanog sistema; naš sunčani sistem živi kosmosom; kosmos pak mora živeti nekim bićem koje je veće od njega i predstavlja sobom Svebiće. To Svebiće može biti samo Bog. Nema sumnje, sva su bića glavnim nervom svoga postojanja vezana za Svebiće, koje im, posredno ili neposredno, daje sve što im je potrebno za postojanje. Otuda, osnovna istina, na kojoj stoje i pomoću koje postoje sve ostale istine života i sveta, jeste istina o Bogu. Ma kojim putem išla ljudska misao kroz tajanstva i zagonetke ovoga sveta, mora na kraju krajeva doći do saznanja: da iza ovako tajanstvenog, zagonetnog, čudesnog i ogromnog sveta postoji neko svemoćno Biće, koje drži u postojanju sve što postoji i daje život svemu što živi.
Ako se logički misli do kraja, čovek mora doći do ovakvog zaključka: sve stvaralačke sile u ovome svetu dolaze, i moraju dolaziti, od nekog bića koje je i veće, i dublje, i moćnije, i mudrije, i trajnije od ovoga sveta.
Sam život je nešto nesravnjeno šire, jače, nezavisnije i ogromnije od čoveka. Znači, život je nešto što čovek nije mogao ni izmisliti ni stvoriti, stoga stvaralac i davalac života mora biti neko biće nesravnjeno veće i moćnije od čoveka. Ono što mi ljudi nazivamo svešću, osećanjem, toliko je tajanstveno, zagonetno i složeno, da se ne može proizvesti ni u jednoj laboratoriji ljudske nauke. To mora biti dar nekog bića koje je nesravnjeno umnije i savršenije od čoveka. A to biće može biti samo Bog.
Čovek je ličnost i najsavršenije biće u sferi zemaljskih stvarnosti. A mi ljudi znamo da čovek ne može dodati sebi jedno novo čulo, a kamoli izmisliti i stvoriti svet, saznanje, savest, osećanje, i iz svega toga sastaviti ličnost. Sudeći po svemu, ličnost nije tvorevina ni čoveka ni nekog bića nižeg od čoveka. Svim svojim bićem, ličnost ukazuje na neko biće koje je kao ličnost nesravnjeno savršenije i moćnije od čoveka. Ta savršena Ličnost, to savršeno Biće jeste Bog.
 
BOG KAO APSOLUTNO I LIČNO DUHOVNO BIĆE
 
Sam čovek, i sve što postoji u svetu, jeste nešto ograničeno i relativno. A ograničeno je time što se oko njegovih granica nalazi nešto šire i veće od njega. I tako idući od više ograničenog ka manje ograničenom, mi najzad dolazimo do pojma o bezgraničnom Biću.
Tako isto, sve što je relativno, relativno je stoga što prema njemu i oko njega postoji nešto apsolutno. Ustrojstvo, harmonija, logičnost svega relativnog ukazuju da iza njih stoji apsolutno Biće kao sveznajući i svemoćni tvorac svih relativnih bića. U odnosu prema Bogu koji je apsolutno Biće sva stvorena bića su relativna i ograničena. Dva apsolutna bića ne mogu postojati, jer postojanje jednog apsolutnog Bića logički isključuje postojanje drugog takvog Bića.
Mi ljudi znamo: u našem sunčanom sistemu čovek je najsavršenije biće. I to biće je ličnost. A ličnost predstavlja nešto najsavršenije, najharmoničnije i najkomplikovanije u našem zemaljskom svetu. Pitanje je, kako je čovek postao ličnost kada je sve oko njega nesavršenije od njega i kada sam on nije u stanju da pronađe psihofizičku formulu svoje ličnosti, a kamoli da tu ličnost stvori? Logički odgovor može biti samo jedan: čoveka je moglo stvoriti kao ličnost samo biće koje je i samo savršena Ličnost. A takva Ličnost jeste Bog. Apsolutno biće mi ne možemo zamisliti savršenim ako nije Ličnost. Jer i čovek je među zemaljskim bićima najsavršenije biće zato što je ličnost.
Nema sumnje, Bog je apsolutno i lično biće. Ali ta apsolutnost i ta savršena ličnost pretpostavljaju potpunu duhovnost. Jer, kada bi Bog bio, makar u najmanjoj meri, materijalno biće, On bi samim tim bio ograničen, jer je materija zato materija što ima granica, što se ne može zamisliti bez ograničenosti. Apsolutno biće mora biti duhovno, jer je bezgranično i beskrajno. Savršena ličnost mora biti duhovna po prirodi, jer su bitne osobine svesavršenstva – beskrajnost, bezgraničnost i apsolutnost. Prema tome, Bog je beskrajno, bezgranično, apsolutno i lično duhovno biće.
 
SADRŽINA, KAKVOĆA I GRANICE LJUDSKOG BOGOPOZNANJA
 
Ljudsko poznanje Boga zavisi od dve stvari: prvo, od prirode ljudskih organa saznanja i drugo, od prirode predmeta saznanja. Iskustvo nam svedoči: ljudski organi saznanja su ograničeni, relativni i nesavršeni, stoga i naše poznanje Boga jeste ograničeno, relativno i nesavršeno,
Sadržina i kakvoća ljudskog poznanja Boga zavisi koliko od sadržine i kakvoće ljudskih organa saznanja, toliko i od sadržine i kakvoće samog predmeta saznanja: Boga. Bog može biti, i jeste, predmet ljudskog poznanja samo utoliko, ukoliko su organi ljudskog saznanja sposobni da Ga prime. Od bezgraničnog Boga, ljudski ograničeni organi saznanja mogu zahvatiti nešto; od apsolutnog Boga, ljudski relativni organi saznanja mogu dokučiti nešto.
Ljudsko saznanje je ograničeno, relativno i nesavršeno ne samo u oblasti poznanja Boga nego i u svima ostalim oblastima poznanja. I u naučnoj, i u filosofskoj oblasti poznanja, ljudsko saznanje može ići samo donekle i u visinu, i u dubinu, i u širinu. No ono nije u stanju da obuhvati i dokuči poslednju suštinu stvari, života i sveta. Kant je tačno izrazio ograničenost, relativnost i nesavršenost ljudskog saznanja, kada je razgraničio svet: na svet numena, tj. suština nedosežnih ljudskom saznanju, i na svet fenomena, tj. pojava podložnih ljudskom saznanju. I filosofija i nauka prikazuju nam svet sa njegove pojavne strane, dok suština sveta ostaje nedostupna filosofskom i naučnom saznanju.
Pošto ovo važi u oblasti poznanja u kome je reč o vidljivom, materijalnom svetu, utoliko je prirodnije da to isto važi i u oblasti poznanja Boga, koji je po svemu nešto nesravnjeno veće i tajanstvenije od vidljivog, materijalnog sveta. Kao što ljudsko saznanje nije u stanju da dokuči suštinu sveta, tako neuporedivo više nije u stanju da dokuči ni suštinu Boga. O tome Sveto Pismo veli: Bog živi u svetlosti kojoj se ne može pristupiti; Njega niko od ljudi nije video, niti može videti.[1]
Ono što se može saznati o Bogu jeste delatnost i dela Božija u svetu („energije“ Božje). Te dostupne saznanju sile Božje i energije po prirodi svojoj su večne. Suština pak Božja, koju te sile javljaju, ostaje nedostupna za ljudsko saznanje. Pomoću svojih organa saznanja ljudi mogu poznati dela Božija u svetu i sebi, i na osnovu njih govoriti o Bogu i Njegovim osobinama. Ustvari, time se i bave takozvani logički dokazi ljudski o postojanju Boga. Među njima su najglavniji ovi: kosmološki, teleološki, religijsko-istorijski i moralni dokaz.
 
1. KOSMOLOŠKI DOKAZ[2]
 
Želeći da poznadu Boga, ljudi su stvorili kosmološki dokaz o postojanju Boga. On se zasniva na logičkoj postavci: nullus effectus sine causa – nema posledice bez uzroka. Svaka stvar i svaka pojava u svetu ima svoj uzrok. Prema tome, i ovaj kosmos mora imati svoj uzrok. Iza svih uzroka sviju stvari i pojava u kosmosu mora posto jati neki Prauzrok. Taj Prauzrok i jeste Bog.
Kosmos je nešto nesravnjeno veće, jače i moćnije od svega što čovek vidi u sebi i u svetu oko sebe. Stoga i uzrok kosmosa mora biti neko biće neizmerno veće, jače i moćnije od čoveka. To biće može biti samo Bog.
 
2. TEOLOŠKI DOKAZ[3]
 
Za ljudski razum je očigledna činjenica: u vasioni vlada poredak, red i harmonija. Neka mudra celishodnost i neki logički plan opaža se u svemu: od najvećeg do najmanjeg, od beskonačno velikog do beskonačno malog. Ta celishodnost i taj plan primećuju se ne samo u sunčanim sistemima i zvezdanim jatima, nego i u svima bićima i stvarima, od najvećih do najmanjih. Očigledna je neka čudesna celishodnost i u organskom i u neorganskom, i u psihofizičkom i u psihičkom svetu. Ljudski razum stoji zapanjen pred celishodnošću ustrojstva i rada ne samo jedne pčele nego i jednog atoma, ne samo čovekove svesti nego i čovekovih čula.
Ta čudesna celishodnost ne potiče od čoveka, niti od nekog nižeg bića. Jer čovek, iako razumno biće, nema ni toliko pameti ni toliko moći da može stvoriti jednoga mrava ili jedan listić ljubičice, a kamoli čudesnu celishodnost koja vlada vasionom i svime što je u njoj. Nema sumnje, celishodnost, koja vlada svuda i svime, ukazuje ljudskom duhu na nekog tvorca i umetnika, nesravnjeno mudrijeg i moćnijeg od čoveka. Takav tvorac i umetnik može biti jedino Bog.
Kao što ćemo iz daljih izlaganja videti tačnost kosmološkog i teleološkog dokaza potvrđuje i sama nauka.[4]
 
3. MORALNI DOKAZ
 
Čovek ima u sebi silu kojom razlikuje dobro i zlo, kojom procenjuje vrednost dobra i zla, i kojom hvali jedno a osuđuje drugo. Ta sila jeste savest. I u njoj – moralni zakon. Sama po sebi, savest je nešto što ne postoji kod bića nižih od čoveka. Ali je ni sam čovek nije mogao stvoriti, jer je jača od čoveka: muči ga kada zlo čini, ispunjuje ga radošću kada dobro čini. To pokazuje da je čoveku mogao dati savest samo Bog kao biće savršeno pravedno i savršeno mudro.
Naše ljudsko iskustvo svedoči nam: čovek nije u stanju ni da dostojno nagradi čoveka za dobro ni kazni za zlo. To može učiniti samo sveznajuće, svemudro i svesavršeno biće. A takvo biće jeste samo Bog.
 
4. RELIGIJSKO-ISTORIJSKI DOKAZ
 
Postoji činjenica: u istoriji sveta, od najstarijih vremena pa sve do danas, nije bilo na zemlji naroda koji ne bi verovao u neko božanstvo, Iz te činjenice razum ljudski izvodi zaključak: pošto je vera u Boga opšta karakteristika svih naroda sviju vremena, logično je i prirodno zaključiti da Bog postoji. Jer jedna opšta pojava kao što je vera u Boga mora imati i jedan opšti uzrok kao što je Bog.
Ovaj dokaz osniva se ustvari na psihološkom dokazu, po kome je ljudskoj duši urođena čežnja i težnja za beskrajnim, za beskonačnim, za večnim. A to znači – za Bogom. A ta čežnja u čoveka za Bogom vodi poreklo od samoga Boga.
 
BOG U SVETOM OTKRIVENJU
 
Istinu o Bogu, o njegovom postojanju, svojstvima i delima najbolje i najvernije otkriva i daje Sveto Otkrivenje.
Takozvani logički dokazi o postojanju Boga nemaju, niti mogu imati vrednost „stvarnih“ dokaza, jer su zasnovani na principima ograničenog, relativnog, nesavršenog i ogrehovljenog ljudskog razuma i čulnog opažanja. Oni nemaju vrednost „stvarnih“ dokaza još i stoga što istina o postojanju Boga nije logička „pretpostavka“ koju treba dokazivati putem logičkih silogizama ili zaključaka. Na osnovu „logičkih dokaza“ postojanje Boga može se, u najbolju ruku, ukazati i nagovestiti, ali ne i stvarno pokazati. Jer se logički dokazi gube u protivurečnostima slabe ljudske ograničene logike. Međutim, istina bića i egzistencije Božje je iznad ljudske logike. Zato, „naučnim putem“, u strogom smislu reči, ne može se dokazivati postojanje Boga. Nauka se bavi onim činjenicama koje podležu čulnom opažanju, tj. fenomenima ili pojavama. Bog nije predmet običnog čulnog opažanja i shvatanja zasnovanog na njemu, zato ne može biti predmet naučnog istraživanja. Nauka radi po utvrđenom metodu posmatranja, analize i sinteze. Ali se takav metod ne može primeniti u dokazivanju postojanja Boga zbog same prirode Božje koja je beskrajna, apsolutna, nevidljiva, neuhvatljiva, nedoznajna, nedostižna, večna. Nedosežan za naučna sredstva saznanja, Bog se ne može naučnim putem ni saznati, ni dokazivati. Ali to još nikako ne znači da Bog ne postoji.
Pošto se pomoću logičkih dokaza Bog ne može ni poznati ni dokazati, to je neophodno da čoveku pritekne u pomoć Sveto Otkrivenje. Sama priroda Božanstva čini neophodnim i Otkrivenje, i Crkvu, i veru. Osnovna istina Otkrivenja o Bogu jeste: po svojoj beskonačnoj prirodi Bog je nevidljiv i živi u nepristupačnoj svetlosti,[5] zato ne može biti predmet ljudskog „naučnog saznanja“ i logičkih nadmudrivanja. Bog je predmet naše vere i blagodatnog iskustva.
Boga, čija je suština nedokučna za ljudski razum, ljudi mogu znati samo onoliko koliko je On sam otkrio sebe. Znanje o Bogu dobija se kao dar od Boga, kao otkrivenje Božije.[6] Bez pomoći Božije nemogućno je poznati Boga. Sv. Irinej veli: „Niko ne može znati Boga ako ga Bog ne nauči, tj. Bog se ne može poznati bez Boga“.[7]
 
SVOJSTVA BIĆA BOŽJEG
 
Biće Božje, nedostupno ljudskom razumu po svojoj suštini, dostupno je donekle kroz svoja večna svojstva i dejstva. Pod svojstvima Božjim razumemo one osobine koje Bog ima kao Bog. Kroz ljubav, pravdu, dobrotu, svemogućstvo i ostala svoja večna svojstva Bog nam saopštava onoliko stvarne istine o sebi koliko je ljudima potrebno za život i spasenje. A po učenju Svetoga Otkrivenja, svojstva Božja su: samobitnost, neizmenljivost, svudaprisutnost, sveznanje, svemudrost, sloboda, svemogućstvo, dobrota, svetost, pravednost, blaženstvo, ljubav. On se preko njih nama saopštava i otkriva, ostajući po suštini Svojoj nepristupan za sva stvorena bića.
 
JEDINSTVO BIĆA BOŽJEG
 
Beskrajan, bezgraničan, večan, apsolutan bićem Bog je, u isto vreme, jedan jedini. Jer kada bi pored Boga postojalo još neko biće ravno Njemu, onda On ne bi bio beskrajan, bezgraničan i apsolutan, već krajan, relativan i ograničen. Jednom rečju: On ne bi bio Bog. Jer „ako Bog nije jedan, onda ne postoji“.[8]
Sam pojam o Apsolutnom neminovno pretpostavlja i pojam o jednom. Jer apsolutno biće je time apsolutno što je jedno, pošto dva ili više apsolutna bića ne mogu postojati a da ne prestanu biti apsolutna. Drugim rečima, dva ili više bogova kao apsolutna bića ne mogu postojati.
Osnovna božanska istina, na kojoj stoje sve istine Otkrivenja, jeste ova: postoji jedan jedini istiniti Bog i Gospod.[9] Sam Gospod Hristos čini zavisnim spasenje ljudi i sticanje večnoga života od poznanja i ispovedanja vere u jednog jedinog i istinitog Boga.[10] Ali isto to hrišćansko Otkrivenje uči nas da je Bog jedan po biću, po Božanskoj prirodi svojoj, ali i trojičan po licima, to jest da je jedan i jedini Bog: Otac, i Sin i Duh Sveti.[11]
 
O SVETOJ TROJICI
 
Sveto Otkrivenje nas uči, dakle, ne samo da je Bog jedan po biću, nego i trojičan po licima. Sva tri Lica Sv. Trojice: Otac, Sin i Duh Sveti sačinjavaju jedno Božanstvo, i stoga nisu tri boga nego jedan Bog: Otac, Sin i Sv. Duh. Svako Božansko Lice (Ipostas) ima u punoj meri sva božanska savršenstva, te su sva tri Lica u svemu po prirodi jednaka, jednosušna i ravna po Božanstvu. To znači: i Otac je Bog, i Sin je Bog, i Duh Sveti je Bog; ali nisu tri boga nego jedan jedini Bog – Sveta, Životvorna i nerazdeljiva Trojica. U Svetoj Trojici svako Božansko Lice ima svoja lična svojstva ili osobine. Lična osobina Oca jeste nerođenost, Sina – raćanje od Oca, Duha Svetoga – ishođenje od Oca.
Iako nam Otkrivenje jasno kazuje i silno posvedočava istinu o Sv. Trojici, ipak nam ne objašnjava kako su i na koji način tri božanska Lica Jedan Bog. To je tako u Bogu i to je tako dato našoj veri, jer je to tajna koju ljudski razum ne može shvatiti niti reči izraziti. Nama je o Svetoj Trojici otkriveno onoliko koliko nam je potrebno za naše spasenje, za naš pobožni život u ovom i večni život u onom svetu. Zato se mi i krštavamo (i krstimo): u ime Oca i Sina i Svetoga Duha (Mt.28,19).
 


 
NAPOMENA:

  1. 1.Tim.6,16; Jn.1,18.
  2. Reč „kosmološki“ je složenica od dve grčke reči: kosmos, što znači vasiona, svet kao uređena celina, i logos, što znači reč, učenje, nauka.
  3. Reč „teleološki“ dolazi od grčke reči: telos, što znači cilj, svrha, i reči logos o kojoj smo već govorili (u prethodnoj napomeni).
  4. Vidi str.
  5. 1.Jn.4,12; Jov.1,18; 2.Mojs.33,20; 1.Tim.6,16.
  6. Mt.11,27; sr. Jn.14,7-11; 1.Kor.2,10; Rim.8,16; 1.Jn.4,13; D.Ap.5,32.
  7. Contra haereses IV, 6, 4.
  8. Tertulijan, adv. Marc. I, 3.
  9. 5.Mojs.4,39; sr. 4,35; 32,39; Is.Nav.2,11; Is.44,8; 3.Car.8,60; 2.Mojs.20,2. 3; 5.Mojs.5,6-7; Ps.80,11; 5.Mojs.6,4; Ps.85,8. 10; 5.Mojs.3,24; 2.Car.7,22; Is.45,21; Is.45,5; Ps.17,32; 2.Car.22,32; 2.Mojs.15,11; Is.43,11; Os.2,23; Zahar.14,9; Mal.2,10.
  10. Jn.17,3.
  11. Mt.28,19; Lk.1,35; Jn.1,1; 10,30; 15,26; 2.Kor.13,13; Tit.3,4-6; 1.Jn.5,7; Otkr.4,8 itd.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *