NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » TAJNE VERE I ŽIVOTA (OSNOVNO BOGOSLOVLJE)

TAJNE VERE I ŽIVOTA (OSNOVNO BOGOSLOVLJE)

 

Prof. Velimir Hadži-Arsić

TAJNE VERE I ŽIVOTA
(OSNOVNO BOGOSLOVLJE)
 
II. IZVORI HRIŠĆANSKOG UČENJA
 
Jedini izvor Hrišćanskog učenja jeste Božje Otkrivenje, koje se čuva u Crkvi. Kroz njega je Bog otkrio, saopštio ljudima sve osnovne istine o sebi, svetu i čoveku.
Božje Otkrivenje je dvojako: prirodno i natprirodno.
Pod prirodnim Božjim otkrivenjem razumemo one istine o Bogu koje je Bog otkrio ljudima kroz prirodu, čiji je On tvorac. Sebe i svoju silu Bog je pokazao i u vidljivoj prirodi i u prirodi ljudske duše. Vidljiva priroda je ogledalo sile, mudrosti, ljubavi i dobrote Božje. A priroda duše čovekove je bogolika, to jest stvorena po liku Božjem, te svima svojim silama ukazuje na Boga, govori o Bogu i vodi Bogu. Duša čovekova je najbliži i najneposredniji prirodni izvor čovekovog znanja o Bogu; stoga se duša ničim ne može zameniti, niti ima stvari u ovom svetu koja joj je ravna po vrednosti i dostojanstvu. To je Sin Božji, Gospod Hristos, objavio kada je rekao: Kakva je korist čoveku ako sav svet dobije a duši svojoj naudi? I kakav će otkup dati čovek za svoju dušu?[1]
Kada čovek kao razumno biće posmatra i ispituje vidljivu prirodu, on dolazi do znanja i do ubeđenja da postoji Bog koji je tu prirodu stvorio i upravlja n,ome mudro i moćno. Sva priroda, kao neki kažiprst neprestano ukazuje na Boga – Tvorca.[2] Bog, koji je nevidljivo biće, donekle pokazuje sebe kroz svoje delo, kroz vidljivu prirodu; Bog koji je čoveku nepoznat učinio je sebe donekle poznatim kroz prirodu. Stoga ljudi ne mogu imati izgovora za svoje neverovanje u Boga. Apostol Pavle je u pravu kada kaže: Ono što je nevidljivo u Bogu, to jest njegova večna sila i božanstvo, može se poznati i videti na stvorenjima Božjim.[3]
Ali pošto je vidljiva priroda ograničena, a razum ljudski ograničen i nesavršen, to je i znanje o Bogu koje čovek dobija pomoću njih ograničeno, nepotpuno i nesavršeno, Otuda je prirodno otkrivenje nedovoljno za pravilno poznanje i istinsko poštovanje Boga. Ono je samo kao neki uvod u natprirodno Otkrivenje Božje.
Pod natprirodnim Božjim Otkrivenjem razumemo one istine o Bogu koje je sam Bog otkrio ljudima na čudan, natprirodan način preko svojih naročitih izabranika, Proroka i Apostola, i preko Sina Svog. Pošto ljudi ne bi nikada mogli svojim umom da dođu do punije istine o Bogu, to je Bog ovu istinu postupno otkrivao ljudima preko svetih starozavetnih Patrijaraha i Proroka, i najzad u potpunosti i savršenstvu objavio preko jedinorodnoga Sina Svog, Gospoda našeg Isusa Hrista.[4]
 
SVETO PREDANJE I SVETO PISMO
 
Natprirodno Božje Otkrivenje nije bilo zapisano u početku nego je usmeno pamćeno i pričanjem čuvano i prenošeno s pokolenja na pokolenje. Tek je docnije jedan deo Božjeg Otkrivenja zapisan po nadahnuću Duha Svetog, i tako zapisan sačuvan sve do danas. Otuda se večne istine natprirodnog Otkrivenja podjednako nalaze i čuvaju i u Svetom Predanju i u Svetom Pismu. Sveto Pismo je zapisano Sveto Predanje, a Sveto Predanje je usmeno Sveto Pismo. I jedno i drugo su istog božanskog porekla i imaju istu važnost, jer su Otkrivenje jedno istog Božanstva, jednog i istog živog i istinitog Boga.
 
O SVETOM PREDANJU
 
Svetim Predanjem zovemo zbir onih natprirodnih istina Božjih, koje je Bog usmeno otkrio svetim ljudima, i koje se u Crkvi predaju od predaka potomcima po veri. Po vremenu, Sveto Predanje je starije od Svetog Pisma. Kako u Starom Zavetu, tako i u Novom, Sveto Predanje prethodi Svetom Pismu. Mojsije je prvi zapisao jedan deo onih istina natprirodnog Otkrivenja Božjeg, koje su do njega usmeno predavane s kolena na koleno. U Novom Zavetu sam Gospod Hristos predao je svojim učenicima svoje božansko učenje usmenom reči i primerom a ne knjigom. Tako su u početku radili i njegovi učenici Apostoli. Više od desetinu godina Crkva nije imala zapisan Novi Zavet, nego je Sveto Predanje bilo jedini oblik natprirodnog Otkrivenja Božjeg. A i kada su bile napisane knjige Novog Zaveta, u njima nije bilo zapisano sve što se sadrži u Svetom Predanju.[5] Ovo Sveto Predanje se svagda čuva u Crkvi Duhom Svetim i svetim Božjim ljudima.
 
O SVETOM PISMU
 
Sveto Pismo je skup svetih knjiga koje su po nadahnuću Svetoga Duha napisali sveti Božji ljudi: proroci i apostoli. Sveto Pismo se naziva još i Biblija. To je grčka reč i znači: Knjige. Mnoge božanske istine natprirodnog Otkrivenja Božjeg nisu se sačuvale samo predanjem već su zapisane u svetim knjigama. Pošto je Sveto Pismo dato ljudima da bi živeli po njemu, ono se i naziva Knjiga života.[6]
Sveto Pismo deli se na Stari i Novi Zavet. One svete knjige koje su napisane pre Hrista nazivaju se Stari Zavet; a one svete knjige koje su napisane posle Hrista nazivaju se Novi Zavet. Stari Zavet označava stari savez Boga sa ljudima. Starozavetne knjige opisuju kako se Bog brine i stara o starozavetnim ljudima i kako ih kroz postupna otkrivenja, zapovesti, proroštva, praslike, molitve i bogosluženja priprema za dolazak božanskog Spasitelja. Novozavetne knjige opisuju dolazak u svet božanskog Spasitelja, Gospoda Hrista, njegov život i rad, i sve što je učinio za spasenje ljudi od greha, zla i smrti. Isto tako, one opisuju život i rad njegovih svetih učenika – Apostola.
U Svetom Pismu sve je važno, sve spasonosno; u njemu nema ničeg izmišljenog, ničeg suvišnog. Što čovek više čita i izučava Sveto Pismo, to sve više nalazi razloga da ga što duže i usrdnije čita i izučava. Jer je ono, po rečima Sv. Zlatousta, kao mirisavo korenje koje sve više miriše što se duže tare.
 
AUTENTIČNOST I BOGONADAHNUTOST HRIŠĆANSKIH IZVORA
 
Od samog početka Crkva je bila veoma obazriva pri propovedanju božanskih istina Svetog Otkrivenja. Za istinito, izvorno, pravovažno učenje ona je smatrala samo ono koje su sveti Božji ljudi primili od samog Gospoda Hrista.7) Apostoli su bili samo svedoci onoga što su videli, čuli i naučili, od samoga Hrista; oni nisu ništa ni izmišljali, ni dodavali, ni preinačavali.[7] Želeći da pokaže i dokaže očiglednu i na iskustvu osnovanu istinitost, autentičnost onoga što Hristovi učenici propovedaju, sv. Apostol Jovan Bogoslov izjavljuje: Mi propovedamo ono što čusmo, što videsmo očima svojim, što razmotrismo i ruke naše opipaše.[8] Kada apostolima Jevrejske starešine prete i oštro zabranjuju da propovedaju Gospoda Hrista i njegovo učenje, oni izjavljuju: Mi ne možemo ne govoriti što videsmo i čusmo.[9] A kada ih zbog propovedi Hristovog Evanđelja bacaju u tamnicu, muče i biju, oni smelo izjavljuju da od toga neće odustati: Većma se treba pokoravati Bogu nego ljudima.[10]
Hristovi apostoli su iznad svega želeli jedno i radili na jednom: da budu i ostanu verni činjenicama i Hristovim božanskim istinama. Stoga i izjavljuju: Mi ne propovedamo sebe nego Hrista Isusa Gospoda.[11] Oni su potpuno svesni, i to hoće da učine očiglednim za sve, da su od Boga i njihovo učenje, i sila, i neustrašivost.[12] I svi oni propovedaju Evanđelje, svesni da sve što govore, govore pred Bogom.[13] Celokupnu Hristovu nauku oni nazivaju zdravom naukom, revnosno je čuvaju i budno motre da i drugi to čine.[14]
To apostolsko saznanje i ubeđenje postalo je saznanje i ubeđenje celokupne Crkve Hristove. Stoga je Crkva i znala, i umela, i mogla da objavi kao istinite i verodostojne samo one knjige koje su sadržale u sebi čistu, potpunu i savršenu Istinu Božanskog Otkrivenja, koju su nadahnućem Svetog Duha zapisali Sveti Apostoli i ostali sveti Božji ljudi (2.Petr.1,21; 2.Tim.3,16). Knjige Svetoga Pisma koje su napisane po nadahnuću Svetoga Duha i koje su istinite, izvorne, autentične nazivaju se kanonske, po grčkoj reči kanon što znači pravilo. Takvih knjiga ima u Starom Zavetu dvadeset i dve (a ako se broji svaka knjiga posebno onda četrdeset i devet), a u Novom Zavetu dvadeset i sedam.
Sveto Pismo se odlikuje od drugih knjiga time što su ga sveti Božji ljudi pisali po nadahnuću Svetoga Duha. Ograničen i nesavršen, duh ljudski nije u stanju ni da potpuno shvati ni da potpuno izrazi večne božanske istine. Stoga je pisce knjiga Svetoga Pisma pri pisanju ozaravao, prosvećivao, upućivao i rukovodio sam Duh Sveti, Duh Božji nepogrešivi. Pritom Duh Sveti niti je sputavao njihovu slobodu niti ih pretvarao u automate; oni su bili i ostali slobodne i svesne ličnosti.
Svetost svetih knjiga Svetoga Pisma dolazi od Svetoga Duha, po čijem su ih nadahnuću pisali sveti Božji ljudi: Proroci i Apostoli. Otuda se i nazivaju svetima i bogonadahnutima.[15]
 


 
NAPOMENA:

  1. Mt.16,26.
  2. Ps.18,1.
  3. Rim.1,20.
  4. Jevr.1,1; Jn.1,18; Mat.11, 27.
  5. Jn.21,25.
  6. Otkr.13,8; 17,8.
  7. Lk.24,48; D.Ap.1,8. 22; 2,32; 3,15; 5,32; 10,39. 41; 13,31; 22,15. 20; 26,16; Jevr.12,1; 2.Pet.1,16; Otkr.2,13; 3,14; 11,3.
  8. 1.Jn.1,1.
  9. D.Ap.4,20.
  10. D.Ap.5,29.
  11. 2.Kor.4,5.
  12. 2.Kor.3,5; Flb.4,13.
  13. Sr. 2.Kor.2,17.
  14. Tit.1,9; 2.Tim.4,3.
  15. 2.Tim.3,16; Rm.1,2; Tim.3,16; 2.Petr.1,21.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *