NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » TAJNE VERE I ŽIVOTA (OSNOVNO BOGOSLOVLJE)

TAJNE VERE I ŽIVOTA (OSNOVNO BOGOSLOVLJE)

 

Prof. Velimir Hadži-Arsić

TAJNE VERE I ŽIVOTA
(OSNOVNO BOGOSLOVLJE)
 
8. TAJHA SPASITELJEVOG UČENJA I TAJNA SPASENJA
 
Spasitelj je Bogočovek; u tome je sva njegova tajna, pa i tajna njegovog učenja. I njegovo evanđelsko učenje je spasonosno time što je bogočovečansko.
a) Hristovo učenje je blagovest („Evangelion“). Sve što treba spasenju ovoga sveta i ljudima u svetu Spasitelj je kazao u svome učenju. Na sva važna pitanja On je u njemu dao odgovor. Nema pitanja koje može mučiti dušu ljudsku a da na njega u Bogočovekovom učenju nije dat posredni ili neposredni odgovor. Ljudi ne mogu izmisliti više pitanja no što ima odgovora u Spasiteljevom učenju. Ne nađe li čovek u Bogočovekovom učenju odgovor na neko svoje pitanje, znači: postavio je sporedno ili besmisleno pitanje, na koje Bog mudrosti ne odgovara.[1]
Sve što je Spasitelj govorio, govorio je kao Bogočovek, Stoga je On jedini u rodu ljudskom imao pravo da svoje učenje i svoj rad nazove Evanđeljem, Blagovešću.[2] On je uistinu jedini Učitelj blagih vesti u ovom svetu, jer je svojim učenjem, životom, smrću i vaskrsenjem uklonio ne samo najužasniju gorčinu ljudskog života: smrt, nego i izvor gorčine: greh, pobeđujući istovremeno i samog oca greha: đavola. Kao takav, On je jedini među ljudima imao pravo da sebe nazove jedinim Učiteljem roda ljudskog.[3]
Bogočovekovo učenje ima jedno ime: Evanđelje = Blagovest. To je Blagovest: o Bogu, čoveku, svetu, večnoj istini, pravdi, dobru, ljubavi, vaskrsenju, večnom životu, – Blagovest o svemu Božjem što je potrebno čoveku za život u ovom i onom svetu.
b) Najidealnije i najrealnije učenje. U Bogočoveku je dat idealno savršen i savršeno idealan čovek kao primer i ugled za sve ljude svih vremena, boja, rasa, staleža i uzrasta. Ono što je u Njemu dato kao život i kao stvarnost, dato je sa ciljem da postane naš život i naša stvarnost. Ništa Bogočovek nije učio što nije imao u sebi kao svoj život i svoju stvarnost. Zato je On ne samo najidealniji nego i najrealniji Učitelj u svetu čovečanskom.
Ono što je Bogočovek svojim životom činio, to je svojim učenjem saopštavao i objašnjavao. To dvoje sačinjava jednu nedeljivu organsku celinu. Gospod nije učio ljude ničemu što sam nije ostvario. Otuda, sve što je Bogočovekovo, čovečanski je ostvarljivo i realno.
Reči Spasiteljeve „duh su i život su“[4] samo silom njegove Bogočovečanske Ličnosti, koja je „Put, Istina i Život“ (Jn.14,6). Odvojene od Nje, one nemaju spasonosnu silu, niti mogu same sobom obaviti spasenje čovekovo. Reči Spasiteljeve spasavaju time što su reči Boga, i kao takve – ispunjene silom Božjom. Ako Hristos nije Bog, onda reči njegove nisu drugo do puste varke i čaroliske opsene. Na primer: njegove reči o besmrtnosti ljudske duše, o večnom životu, o vaskrsenju mrtvih, istinite su, ako je On zaista vaskrsao i ako zaista večito živi kao Bogočovek da bi i ljudima mogao davati besmrtnost, vaskrsenje i život večni. To isto važi i za ostale delove njegovog učenja. Jednom rečju: njegovo je učenje životvorno i spasonosno samo ako je On – Bog, Bogočovek.
v) Vrednost Bogočovekovog učenja. – Pošto Spasiteljeve reči sadrže svu istinu i mudrost Božju, to stav čoveka prema njima pokazuje kakav je čovek: mudar ili lud. I to mudar ili lud u očima samoga Hrista. Jer je On božanski bezgrešno i mudro razvrstao sve ljude u dve vrste: u vrstu mudrih i u vrstu nerazumnih, ludih. Mudri su oni koji slušaju reči njegove i izvršavaju ih, a ludi su oni koji ne slušaju reči njegove i ne izvršavaju ih.[5]
Kada se govori o vrednosti i sili reči Božjih, tu ne može biti preuveličavanja. U Spasiteljevim rečima je Bog i sve Božje, stoga su one neprolazne. Usvoji li ih čovek, on postaje neprolazniji od neba i zemlje, jer je u njima sila koja obesmrćuje čoveka i čini ga večnim. Zato je On i rekao; „Nebo i zemlja proći će, ali reči moje neće proći“.[6] No i to je malo. Veći dar je pred nama i veća radost. Izučavanjem i ispunjavanjem Spasiteljevih reči čovek se udostojava još i veće časti: on postaje brat Hristov, i sestra, i mati. To je Hristos objavio kada je rekao: „Mati moja i braća moja oni su koji slušaju reč Božju i izvršuju je“.[7] Od slušanja i vršenja reči Božje po duši se neosetno razliva neko neiskazano blaženstvo koje ne liči ni na šta zemaljsko. O tome je Spasitelj govorio kada je rekao: „Blaženi su koji slušaju reč Božju i drže je“.[8]
g) Ispovedanje Apostola Petra i ostalih Apostola i osnivanje Crkve na Ličnosti Hristovoj, Njegovom učenju i na veri u Njega. – Gospod Isus nije odjednom otkrio ljudima istinu svoje Ličnosti, istinu da je On – Sin Božji i Bog. Tome je On postupno vodio ljude: činio je Božanska dela i govorio Božanske reči, da bi na osnovu toga ljudi sami došli do zaključka da je On – Bog. To postepeno pripremanje ljudi naročito je očigledno u Spasiteljevom odnosu prema njegovim učenicima. Oni su Ga pratili svu-da: svojim sopstvenim očima gledali su kako isceljuje ljude od najraznovrsnijih bolesti, kako izgoni nečiste duhove, kako neodoljivom silom propoveda Evanđelje, kako vaskrsava mrtve, kako se beskrajno milosrdno ophodi sa ljudima. Na osnovu tog ličnog iskustva oni su postupno došli do ubeđenja: da je Isus – Sin Božji, Mesija, Bog.
To se naročito vidi iz slučaja Apostola Petra koji je opisan u šesnaestoj glavi Matejevog Evanđelja. Tamo piše: „A kad dođe Isus u okolinu Kesarije Filipove, pitaše učenike svoje govoreći: Šta govore ljudi, ko sam ja, Sin čovečji? A oni rekoše: Jedni govore da si Jovan Krstitelj, drugi da se Ilija, treći da si Jeremija ili koji od proroka. Reče im Isus: A vi šta velite, ko sam ja? A Simon Petar odgovori: Ti si Hristos (- Mesija), Sin Boga živoga. A Isus odgovori i reče mu: Blago tebi Simone, sine Jonin! Jer ti to nisu otkrili telo i krv; nego Otac moj koji je na nebesima. A i ja tebi kažem: Ti si Petar, i na ovome kamenu sazidaću crkvu svoju, i vrata paklena neće je nadvladati“.[9]
U ovom događaju otkrivene su svetu dve osnovne evanđelske istine. Prva je: da je Isus – Bog, a druga da je Crkva sazidana na njegovom Božanstvu i na veri u Njega kao Sina Božjeg i Boga. Ovo isto ispovedanje i veru pokazali su i ostali Apostoli: Natanail (Jn.1,49), Toma (Jn.20,28) i ostali Apostoli, i zato je Crkva osnovana na Hristu Bogočoveku i Njegovim Apostolima (1.Kor.3,11; Ef.2,20).
 
NEOSNOVANOST PRIGOVORA DA ISUS HRISTOS NIJE ISTORIJSKA LIČNOST
 
U toku svog istorijskog postojanja Hrišćanstvo je često napadano, gonjeno i poricano. Naročito su napadane i poricane izvesne ideje i izvesne evanđelske činjenice, ali se retko ko usudio da Hrišćanstvo potpuno ospori, jer ono nosi u sebi nešto opštečovečansko, nešto što je zajedničko svima ljudima svih vremena. No u svima napadima na Hrišćanstvo, u svima poricanjima izvesnih hrišćanskih ideja, ostajalo je jasno ovo: da Hrišćanstvo celim svojim bićem stoji u Hristu, dolazi od Njega, zavisi od Njega. Uvidelo se da je Ličnost Hristova sve i sva u Hrišćanstvu. Borili su se mnogi u toku istorije sa pojedinim hrišćanskim idejama, borili sa Hristom, ali niko nije uspeo da pobedi Hrista. Njegova svetla Ličnost ostajala je uvek koliko zemaljski realna toliko i božanski nepobediva. Treba se setiti reči Julijana Otstupnika: „Galilejče, ti si pobedio!“
Svojim istorijskim masivom, kakav nema nijedna religija niti ikoji čovečanski pokret, svojim istorijskim vrednostima, stvarnostima, postignućima i činjenicama, Hrišćanstvo je, ako išta, pokazalo i dokazalo svoju živu i nepresušnu istorijsku stvaralačku silu, svoju istoričnost. A to znači pre svega istoričnost svoga osnivača, svoga produžitelja, svoga večnog stvaraoca – Bogočoveka Hrista.
Ali, ljudska misao, u svojoj ljubavi prema negativnom, došla je čak i do tog paradoksa i apsurda da odriče istoričnost Isusovu. Tu privilegiju prigrabila je sebi naročito takozvana negativna kritika. „Čovek Isus nije postojao“, – to je osnovna postavka ove kritike. U njoj ima još i ovakvih rasuđivanja: kao istorijska ličnost, kao čovek – Isus nije nikada postojao; ako mu se pri tome dopusti postojanje, ono ima mitski karakter: Isus je mitsko biće, mitski heroj; na osnovu uporednih religija može se objasniti Isus i njegova delatnost. Glavni predstavnici negativne kritike jesu: Bendžamin Smit, Šarl Fransoa Dipi, Fridrih Štraus, Bruno Bauer, Albert Kalthof, Reter Jensen, Artur Drevs.
Kada se ove postavke negativne kritike posmatraju u svetlosti proste ljudske logike, mora se uvideti da Hrišćanstvo, kao istorijska stvarnost i sila, ne bi moglo postojati bez istorijske stvarne ličnosti svoga Osnivača. Pored onoga što je dosada rečeno o stvarnosti i istoričnosti Bogočoveka Isusa i njegovog dela, spomenućemo svedočanstva koja nam o istoričnosti Isusa pružaju nehrišćanski svedoci. To su: jevrejski istoričar Josif Flavije, rimski istoričar Tacit i jevrejska tradicija.
1. U svome delu Jevrejske starine Josif Flavije je obuhvatio istoriju Jevrejskog naroda od prvog čoveka pa do dvanaeste godine Neronove vladavine, tj. do 66 godine posle Hrista. Po tvrđenju samoga Flavija, on je ovo svoje delo završio u Rimu u zimu 93-94 god.
U ovom Flavijevom delu ima dva pasusa u kojima se govori o Isusu Hristu. Prvi pasus glasi: „U to vreme življaše Isus, jedan mudar čovek, ako bi zaista bilo zgodno nazivati ga čovekom. Jer on beše tvorac divnih dela, i učitelj ljudi koji s radošću primaju istinu. I on je privukao sebi mnoge Jevreje, a takođe i mnoge neznabošce. On beše Mesija. Kada ga Pilat, na optužbu naših poglavara, osudi na raspeće, oni koji su ga voleli u početku ne prestadoše da ga vole. Jer on se njima javi opet živ trećega dana, o čemu su kao i o drugim mnogobrojnim stvarima koje se odnose na njega govorili božanski proroci. Sem toga, hrišćanski rod, koji je po njemu nazvan, postoji do današnjega dana“.[10]
Drugi pasus, koji govori o tome kako se prvosveštenik Ana poneo prema svetom Jakovu, bratu Isusa Hrista, glasi: „On (tj. Ana) je sazvao Sinedrion, i izveo pred njega brata Isusa, takozvanog Hrista, po imenu Jakova, zajedno sa nekim drugima i optužio ih za povredu zakona i osudio ih da budu kamenovani“.[11]
2. Tacit je svoje Annales završio oko 116 godine posle Hrista. Pišući o Neronovom gonjenju „hrišćana“, on dodaje kratko obaveštenje o Hristu. On kaže: „Tvorac ovoga imena (tj. imena: hrišćani) Hristos, beše osuđen na smrt za vlade Tiberijeve po naredbi upravljača Pontija Pilata. Tako suzbijena za trenutak, nesrećna praznoverica (tj. hrišćanstvo) zatim izbi ponova, ne samo u Judeji, gde je zlo počelo, nego isto tako i u Rimu, gde se sve gnusne i sramne stvari stiču sa svih strana i postaju slavne“.[12]
Vrlo je važna činjenica, s pravom veli istoričar Dr. Fridrih Lofs, da u Jevrejskoj tradiciji ne nailazimo ni na najmanju sumnju o tome da je Isus živeo. Jevrejski teolozi prvog i drugog stoleća, čije su pouke i pričanja sačuvana jevrejskom tradicijom, bili su vezani tradicijom sa vremenom u koje je Pilat bio prokurator u Judeji, i nema sumnje da ih je propoved o Isusu uznemirila od samog početka. Da su bili u stanju da unište ovu propoved, oni bi to sigurno učinili, pokazujući da je cela priča o Isusu koji je živeo i umro za vreme Pilata, samo jedna izmišljotina. I da je to bio slučaj, nesumnjivo bi Jevrejska tradicija sačuvala neko obaveštenje o tom faktu.[13] Jevreja međutim ni do danas ne poriču da je Isus Hristos postojao i živeo, samo što ga oni ne priznaju za Boga.
 
VASKRSENJE HRISTOVO I PRIGOVORI PROTIV NJEGA
 
Iako je vaskrsenje Hristovo nesumnjivi istorijski događaj, posvedočen jače i silnije nego li ma koji događaj u istoriji roda ljudskog; iako je istinitost njegova najkritičkije i najnemilosrdnije proverena i dokazana; iako je ono temelj Hrišćanstva; iako je ono logična, prirodna i neminovna posledica celokupnog života Bogočovekovog na zemlji; iako je ono nepresušni izvor moralnog preporoda svih hrišćana sviju vremena; iako se bez njega ne može ni na koji način objasniti dvehiljadugodišnja istorija Hrišćanstva, – ipak je ono poricano od strane negativne kritike.
Negativna kritika je stvorila hipoteze, pretpostavke, pomoću kojih želi da dokaže neistinitost vaskrsenja Hristovog. Od tih hipoteza najglavnije su: 1) hipoteza o krađi mrtvog tela Hristovog; 2) hipoteza o obamrlosti ili letargičnom snu i 3) vizionarno-halucinacijska hipoteza.
1. Hipoteza o krađi mrtvog tela Hristovog sastoji se u ovome: Apostoli su ukrali telo Hristovo, a zatim objavili da je on vaskrsao.
Ova hipoteza zasnovana na jednoj laži, koju su izmislili neprijatelji Hristovi, da bi sakrili i osporili fakt vaskrsenja Hristovog. Sami evanđelisti pišu o tome jasno i otvoreno „Pošto je Hristos vaskrsao, stražari koji su čuvali grob, dođoše u grad i javiše prvosveštenicima Judejskim sve što se dogodilo. Ovi se sastaše sa starešinama, dogovoriše se i dadoše vojnicima dosta novaca i rekoše: Kažite: učenici njegovi dođoše noću i ukradoše ga kad smo mi spavali. I ako ovo čuje prokurator, mi ćemo ga umiriti, i učiniti da vama ništa ne bude. A oni uzeše novac i učiniše kao što su bili naučeni. I razglasi se ova reč među Jevrejima do danas“.[14]
Ova laž, skovana od neprijatelja Hristovih, postala je dakle hipotezom pomoću koje se želi da objasni vaskrsenje Hristovo. Ali, laž ostaje lažju, makar se oblačila i presvlačila u bezbroj silogizama. Pre svega, da Apostoli ukradu telo Hristovo postojala je jedna čisto fizička neuklonjiva smetnja. To je: jaka straža na utvrđenom i zapečaćenom grobu Hristovom. A grob su utvrdili i zapečatili najljući neprijatelji Hristovi: jevrejski prvosveštenici i starešine, uz pripomoć rimske straže koju su dobili od Pilata. A to su postigli na taj način što su pred Pilatom upotrebili laž, koju su po vaskrsenju Hristovom pretvorili u objašnjenje vaskrsenja. Evanđelist piše: „Sutradan, po petku, sabraše se prvosveštenici i fariseji kod Pilata i rekoše: Gospodaru, setismo se da ona varalica (Isus) još za života reče: Posle tri dana ustaću, Zapovedi dakle da se osigura grob do trećeg dana, da ne dođu učenici i ukradu ga i kažu narodu: Usta iz mrtvih, – i bila bi poslednja prevara gora od prve. Reče im Pilat: Evo vam straže, idite i osigurajte kako znate. A oni odoše i osiguraše grob zapečativši kamen sa stražom“.[15]
Ali, ova hipoteza je ne samo nelogična nego je i smešna. Jer kako bi mogli ukrasti telo Isusovo iz utvrđenog i čuvanog groba Apostoli, plašljivi begunci, koji su se razbegli od živog Isusa čim je bio uhvaćen i izveden na sud, – Apostoli, za koje evanđelist veli da su na sam dan vaskrsenja bili, „zbog straha od Jevreja“, skupljeni u sobi i „vrata zaključana“?[16]. Da su Apostoli zaista ukrali telo Hristovo, i da se vaskrsenje Hristovo nije stvarno desilo, zar bi starešine jevrejske samo zabranile Apostolima da propovedaju ime Hristovo; ne bi li ih povukli na sud i odgovornost? Oni koji su samog Isusa osudili na osnovu lažnih svedočanstava, zar ne bi i njegove učenike osudili na smrt, da su zbilja bili ukrali mrtvo telo Hristovo, a zatim stali propovedati kako je vaskrsao?
Osim toga, kakvu bi korist imali Apostoli od mrtvog tela Isusovog i čemu bi ono služilo? Što je najglavnije, mrtvo telo ne bi moglo ni izazvati ni stvoriti u njima veru u vaskrsenje Hristovo, i od plašljivaca preobraziti ih u neustrašive propovednike i ispovednike Vaskrslog Hrista. Oni su sa neviđenom radošću išli na stradanje i u smrt za Vaskrslog Isusa koji im je davao sile i radosti u stradanju i umiranju za Njega. A sve to ne bi moglo činiti mrtvo telo Isusovo.
2. Hipoteza o obamrlosti ili letargičnom snu sastoji se u ovome: Isus Hristos nije na krstu umro već samo obamro, pao u neki letargičan san. Takav, bio je sahranjen. U grobu se osvestio i izišao iz njega, i malo po malo ozdravio od rana i iznemoglosti. Iznuren, on se pokatkad oprezno javljao svojim učenicima.
Ova se hipoteza ne može održati, ako se obasja svetlošću istorijskih činjenica. Pre svega, Hristos je i do samog raspeća bio šiban, bijen, pljuvan, mučen, i zbog toga toliko iznuren da nije bio u stanju ni svoj krst da nosi. I tako izmučen i iznuren, bio je raspet. On je izdahnuo na krstu i stvarno umro. To su proverili: iskusni kapetan straže i sami stražari. Jevreji, da bi se uverili da je Isus zaista umro, molili su Pilata da raspetom Isusu i razbojnicima prebiju kolena. Vojnici su prebili kolena razbojnicima. A kad su to isto hteli da učine i Isusu. videli su da je već umro, pa Mu ne prebiše kolena, nego Mu jedan od vojnika probode rebra iz kojih iziđe krv i voda.[17]
Ako se čak i to dopusti da Isus ni na krstu nije izdahnuo, dovoljno bi bilo da njegovu smrt izazove to što je proboden kopljem. Pored toga, ako se pretpostavi da je iz obamrlosti došao sebi i izišao iz groba, nastaje pitanje, kako je on, sa ranama od klinaca na nogama i rukama, sav iznemogao i iznuren, odmah preduzeo duga putovanja, javljajući se učenicima čas u Judeji čas u Galileji?
Ako je ova hipoteza tačna, kako se onda može objasniti vera Apostola u vaskrsenje Hristovo i u Njegov besmrtni večni život posle vaskrsenja? Osim toga, Isus je bio toliki ljubitelj istine, da nikad ne bi dopustio da njegovi učenici zidaju na obmani svoj rad i Evanđelje. Jer oni tvrde za Njega da se „obmana ne nađe u ustima njegovim“[18]. Plamena vera svetih Apostola u Hristovo vaskrsenje i njihova neustrašiva propoved Hristovog Evanđelja neoboriv su dokaz toga: da su se oni svim sredstvima osvedočili i uverili da je Hristos zaista vaskrsao, zaista pobedio smrt.
3. Vizionarno-halucinaciska[19] hipoteza sastoji se u ovome: Isus Hristos je umro i bio sahranjen, ali nije vaskrsao. Njegovi učenici nisu nikako mogli da se pomire sa tim da je zauvek nestalo njihovog omiljenog učitelja. Uzbuđeni i potreseni golgotskom katastrofom, a vođeni ljubavlju prema učitelju, njima se pričinilo da su videli Hrista vaskrslog i živog. Sećanje na starozavetna proroštva, sećanje na reči samog učitelja da će posle tri dana vaskrsnuti, rastrojenost nerava, sve je to učinilo da su se kod učenika počele javljati halucinacije. U duši egzaltirane Magdaline planula je prva iskra vere. Ta se iskra, pri dodiru sa učenicima, razvila u veliki plamen koji je kod njih izazvao halucinacije, te su oni svoje sopstvene predstave o vaskrslom Isusu primili za stvarna objektivna fakta.
Ova teorija nema ni psihološke ni istorijske uslove, da bi mogla biti istinita. Poznato je: Apostoli su bili preplašeni svim onim što se desilo sa Hristom; u njihovoj duši je vladalo i preovlađivalo osećanje straha. To osećanje je onemogućavalo i najmanju veru u vaskrsenje Hristovo, a kamoli veru punu entuzijazma, veru koja bi izmislila vaskrsenje Hristovo i na toj izmišljotini sazidala ogromnu zgradu istorijskog Hrišćanstva. Od njihovog psihičkog stanja bilo je daleko svako očekivanje vaskrsenja Hristovog. To se jasno vidi iz napora vaskrslog Spasitelja da im dokaže najopipljivijim i najočiglednijim sredstvima istinitost svoga vaskrsenja i stvarnost svoga vaskrslog tela. Malaksali svim bićem, oni se jadaju: „A mi se nadasmo da je On Onaj koji će izbaviti Izrailja“[20]. Da oni nisu bili ni pod kakvom autosugestijom ni sugestijom vidi se iz toga, što oni smatraju pojavu vaskrslog Hrista za utvaru, za priviđenje, zbog čega i traže da ga opipaju.[21]
Obično se halucinacije pojavljuju samo ili kod čula sluha, ili kod čula vida, ili kod čula pipanja. A učenici Hristovi istovremeno i gledaju Hrista, i razgovaraju s Njim, i pipaju Ga. I to se ponavlja mnogo puta u toku četrdeset dana, i to ne samo kod jedanaestorice nego i kod više od 500 hrišćana[22].
No, ako bi se mogla i za trenutak dopustiti ova teorija, zna se da halucinacije traju izvesno vreme, i kad se ljudi vrate u normalno stanje, one iščezavaju, a ljudi onda uviđaju svoju obmanu. Ali kod učenika Hristovih to ni u kom pogledu nije slučaj. Oni su revnosni i neustrašivi propovednici vaskrslog Hrista, ne samo dok im se vaskrsli Gospod javljao u toku četrdeset dana posle svog vaskrsenja, nego takvi ostaju do kraja svojih života. I još: tu su veru ostavili svojim učenicima, a ovi opet svojima, i tako redom do današnjega dana. Tako stvarna i besmrtna vera mogla je ponići, i ponikla je, samo iz stvarne činjenice vaskrsenja Hristovog. Apostoli, a za njima i ostali hrišćani, nisu se plašili nikakve smrti niti se plaše, jer su ubeđeni u Hristovo i u svoje vaskrsenje. To je izvor njihove vere, njihove propovedi, njihovog entuzijazma, njihove neustrašivosti, njihovog radosnog mučeništva i stradanja, i njihovog ushićenog umiranja za vaskrslog Gospoda Hrista i njegovu istinu.
 


 
NAPOMENA:

  1. Sr. Mt.21,23-27; Lk.12,13-15.
  2. Lk.4,18-19.
  3. Mt.23,8-10; Lk.6,40.
  4. Jn.6,63.
  5. Mt.7,24-27.
  6. Mt.14,35.
  7. Lk.8,21.
  8. Lk.11,28.
  9. Mt.16,13-19.
  10. Antiquitates Judaicae, HHIII, 3, 3.
  11. Ibid., XX, 9, 1.
  12. Annales XV, 44.
  13. Vidi: F. Loofs, What is the Truth about Jesus Christ? Pp. 30-31; Edinburg, T. Clark, 1913.
  14. Mt.28,11-15; cp. Mt.27,64.
  15. Mt.27,62-66.
  16. Jn.20,19.
  17. Jn.19,31-34.
  18. 1.Pet.2,22.
  19. Halucinacija (lat. hallucinatio), priviđenje; psihološki: čulna obmana, predstava koju smatramo za opažaj, opažanje spoljnih objekata i događaja koji uopšte i ne postoje (posledica bolesne razdraženosti centralnog nervnog sistema); najčešće su halucinacije čula vida (vizije) i čula sluha, a ređe čula pipanja, mirisa i ukusa. – M. Vujaklija, Or. cit., str. 1238.
  20. Lk.24,21.
  21. Lk.24,37-43; Jn.21,24-29.
  22. 1.Kor.15,6.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *