NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » TAJNE VERE I ŽIVOTA (OSNOVNO BOGOSLOVLJE)

TAJNE VERE I ŽIVOTA (OSNOVNO BOGOSLOVLJE)

 

Prof. Velimir Hadži-Arsić

TAJNE VERE I ŽIVOTA
(OSNOVNO BOGOSLOVLJE)
 
2. ISUS HRISTOS – ISTINITI ČOVEK
 
Da je Isus Hristos bio samo istiniti Bog a ne i istiniti čovek, On ne bi mogao na onako realan način ući u istoriju čovečanstva niti značiti za čoveka ono što sada znači. Da nije bio pravi čovek, čovek sa razumnom dušom i telom, Gospod Isus bi ostao izvan okvira ljudskog života i istorije i s pravom bi sva povest o Njemu bila oglašena za mit a On uvršćen u mitska bića. Jedino telesnom, opipljivom, čovečanskom realnošću svoje ličnosti Gospod Isus je mogao stvoriti Novi Zavet, javiti se kao stvarni odgovor na sva pitanja ljudskog duha, i ostati za ljude nezamenljiva vrednost i jedina uteha. Da Gospod Hristos nije bio čovek ne bi bilo evanđelske istorije. Samo iz fizičke, čovečanske stvarnosti Hristove ličnosti potekla je, i neprestano ističe, istorijska stvarnost Hrišćanstva kao jedine blage vesti („evanćelja“) u ovom svetu. Isus Hristos – istiniti čovek, izvor je te stvarnosti; ukloni li se taj izvor, presahnuće reka hrišćanske vere.
Da nije bio istiniti čovek Isus Hristos ne bi mogao osnovati Hrišćanstvo kao istorijsku stvarnost i silu, jer se na bajci, na priviđenju, na mitu ne bi mogla sazidati ogromna zgrada istorijskog Hrišćanstva. Zar bi prosti, neknjiževni, siromašni ribari galilejski pošli za Gospodom Isusom, da On nije bio stvaran čovek, čovečanski stvaran u svima svojim delima, A1islima, rečima i celokupnom životu? I zar bi oni u ime priviđenja i pomoću priviđenja mogli zapaliti svet novom verom? Evanđelja su isuviše prosta, isuviše neposredna u svojoj istorijskoj stvarnosti i realizmu. Ona ne dokazuje čovečanstvo Isusovo već ga pokazuju, konstatuju, opisuju kao najobičniju stvarnost. Niko u evanđeljima nije posumnjao da je Isus istiniti čovek. To je činjenica van spora. Da nije bio pravi čovek, zar bi Isus mogao biti onako privlačna ličnost za neizbrojne mase prostordačnog naroda, i onako mrsko biće za fariseje i književnike? Nisu li se ovi dan i noć lomili i trudili kako da okrive, uhvate i ubiju, sigurno ne Isusa – priviđenje i utvaru, već Isusa – čoveka stvarnog, očiglednog, čudotvornog, zemaljskog?
Njemu su savremeni neprijatelji osporavali Božanstvo, ali Mu niko nije osporavao čovečanstvo. Ono je toliko van spora, da su njegovi neprijatelji samo na jednom radili: da Ga ubiju, i na taj način oslobode sebe strašne stvarnosti i prisutnosti njegovog tela. U kolikoj je meri Gospod Hristos istiniti čovek da se lako uočiti ako se, makar u glavnim potezima, pregledaju činjenice Novog Zaveta, činjenice, izražene u događajima, doživljajima, delima, rečima Gospoda Isusa i njegovih svetih učenika.
Sva propoved Apostola nije drugo do neprekidno svedočenje očevidaca o istorijskoj stvarnosti i istinitosti Isusa Hrista kao pravoga Boga i pravog čoveka. U njih je sva vera u Gospoda Hrista i sve učenje o Njemu zasnovano na njihovom ličnom iskustvu i ličnom osvedočenju. Stoga oni i naglašavaju da je u njih sve zasnovano na istorijskoj stvarnosti a ne na izmišljotinama i bajkama: „Mi vam ne pokazasmo silu i dolazak Gospoda našeg Isusa Hrista idući za bajkama vešto izmišljenim, nego sami besmo očevici Njegovog veličanstva.[1] Kao očevici i pratioci Boga u telu Apostoli samo svedoče ono što su videli i čuli.[2]
Apostolstvo se sastoji u tom svedočenju. Kada se uznosi na nebo, sam Spasitelj ostavlja svojim učenicima kao svoju poslednju želju: da budu svedoci Njegove ličnosti, života i rada.[3] Istorijska stvarnost Boga i čoveka Isusa, njegov rad i učenje jeste ono što su oni kao Isusovi pratioci i svedoci „ušima svojim čuli, očima svojim videli, rukama svojim razmotrili i opipali“.[4] Stoga oni, kada im protivnici zabranjuju da spominju ime Isusovo, neustrašivo izjavljuju: „Mi ne možemo ne govoriti što videsmo i čusmo“.[5]
Sveto Otkrivenje prikazuje i opisuje Gospoda Isusa kao istinitog, potpunog i savršenog čoveka, ali čoveka koji se od svih ostalih ljudi odlikuje: 1) time što je na natprirodan način rođen od Svete Djeve i Svetog Duha, i 2) što je bezgrešan.
1. U pogledu natprirodnog rođenja Njegovog od Presvete Djeve Bogorodice, nama se u Otkrivenju daje činjenica, ali se ne objašnjava na koji je način obavljeno to sveto rođenje (v. Lk.1,26-55; 2,4-16; Mt.1,18-25). Zbog ovog bogočovečanskog rođenja Hristovog Sveta Djeva se slavi kao istinska Bogorodica.
2. Druga odlika Gospoda Isusa kao čoveka jeste savršena bezgrešnost, odnosno savršena svetost. Sva istorija Isusovog zemaljskog života svedoči o tome. Sve što je ljudsko, sve – osim greha, našlo je u Isusu svoj savršeni život i svoj savršeni izraz. Iako pravi čovek, Isus je bio slobodan od praroditeljske grehovnosti, jer je rođen na natprirodan način. Njegov život na zemlji bio je život apsolutne svetosti i bezgrešnosti. Čak i najljući neprijatelji njegovi, fariseji, nisu ga mogli okriviti za greh ni onda kada ih je On otvoreno i javno pitao: Koji me od vas kori za greh“.[6] Očevici i svedoci Isusovog zemaljskog života i rada, sveti apostoli, tvrde: Greha u njemu nema,[7] On ne znađaše greha,[8] On greha ne učini, niti se prevara nađe u ustima njegovim.[9]
 


 
NAPOMENA:

  1. 2.Pet.1,16.
  2. D.Ap.1,21-22.
  3. Lk.24,48; D.Ap.1,8.
  4. 1.Jn.1,1.
  5. D.Ap.4,20; sr. 1.Jn.1,3.
  6. Jn.8,46.
  7. 1.Jn.3,5.
  8. 2.Kor.5,21.
  9. 1.Pet.2,22; sr. Is.53,9.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *