NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » TAJNE VERE I ŽIVOTA (OSNOVNO BOGOSLOVLJE)

TAJNE VERE I ŽIVOTA (OSNOVNO BOGOSLOVLJE)

 

Prof. Velimir Hadži-Arsić

TAJNE VERE I ŽIVOTA
(OSNOVNO BOGOSLOVLJE)
 
III. O HRISTU SPASITELJU I SPASENJU
 
Svojim celokupnim istorijskim iskustvom ljudski rod Je pokazao da je nemoćan i bespomoćan pred glavnim neprijateljima svojim: grehom, smrću i đavolom. Ma c koje strane posmatran, rod ljudski je i u celini i u svakom posebnom ljudskom biću – rob greha, smrti i đavola. Da je tako pokazuje činjenica: svi ljudi umiru, jer su svi smrtni. Robovanju smrti dokaz je robovanje grehu, jer greh rađa smrt, i robovanja đavolu, jer je đavo tvorac greha i smrti. To robovanje roda ljudskog grehu, smrti i đavolu, sprečavalo je, i sprečava, u svakom pogledu ljude da postignu krajnji cilj svoga postojanja: božansko savršenstvo.
Kroz sve svoje napore rod ljudski je, posredno i neposredno, čeznuo za jednim: da se spase i oslobodi smrti, tog najljućeg i najsvirepijeg neprijatelja svog. Na tome je on radio kroz sve svoje religije, filosofije, nauke, kulture. Ali nikako i ničim nije u tome uspevao. Uvek je ostajao rob smrti. A TO znači: posredno je ostajao rob greha i rob tvorca greha i zla – đavola. A greh i đavo su planski udaljavali rod ljudski od Boga kao Sveživota i Svebića i potapali ga u smrt i nebiće. Tako je sve ljudsko zaraženo smrću kao neizlečivom bolešću. A TO znači: zaraženo grehom i satanizmom kao neuništivom za ljude epidemijom. Ljudi, bespomoćno roblje greha, smrti i đavola, nisu mogli među sobom pronaći ni leka ni lekara za tu bolest n za tu epidemiju.
Takve istorijske stvarnosti primoravaju ljudsku logiku na ovakav zaključak: od smrti mogao bi čoveka osloboditi i spasti samo Besmrtni, od greha – samo Bezgrešni, od đavola – samo Bog. Drugim rečima: od greha, smrti i đavola mogao bi spasti samo pobeditelj smrti, greha i đavola, tj. Bog.
Pošto su u pitanju žive i samostalne ljudske ličnosti, to bi i Spasitelj ljudi morao biti ličnost, ali ličnost koja nije rob greha – tj. bezgrešna, koja nije rob smrti – dakle besmrtna, koja nije rob prolaznoga – večna. A takva ličnost može biti, i jeste, samo Bog.
Zbog svega toga čovekovo spasenje od greha, smrti i đavola može se obaviti samo pomoću njegovog sjedinjenja sa Spasiteljem. Jer sjedinjujući se sa Bezgrešnim, čovek dobija silu da savlada i pobedi greh; sjedinjujući se sa Besmrtnim, dobija silu da savlada i pobedi smrt; sjedinjujući se sa Bogom, dobija silu da savlada i pobedi đavola. Samo Bog kao Spasitelj daje, izvršuje i obavlja spasenje. Stoga sv. Atanasije Veliki kaže: „Od Spasitelja je spasenje kao od svetlosti osvetljenje“.[1]
Istorija roda ljudskog zna samo za jednog takvog Spasitelja. To je ovaploćeni Bog, Gospod Hristos: istorijski Bogočovek. Ako ljudi hoće da nepristrasno i objektivno ostanu verni činjenicama, onda sve činjenice iz Bogočovekovog života svedoče i tvrde: Bogočovek je u istoriji našeg zemaljskog sveta zaista jedini spasitelj ljudi od greha, smrti i đavola.
Kroz sve svoje istorijske delatnosti ljudi su svesno i nesvesno, voljno i nevoljno, posredno i neposredno čeznuli za takvim Spasiteljem i takvim spasenjem. A i sam je Bog svojom božanskom mudrošću pripremao ljude i vodio ih takvom Spasitelju i takvom spasenju. Pošto je još pre stvaranja čoveka predvideo da će čovek pasti u greh i zalutati u bespuća i ponore zla, Trojični Bog je rešio da palog čoveka spase ovaploćenjem Sina Božjeg, koga Evanđelje naziva još i Bogom Logosom.[2] A Logos znači: Razum, Mudrost, Reč, Smisao, Logika.
Pripremanje roda ljudskog za Spasitelja i spasenje Bog je vršio preko izabranog naroda i preko neznabožaca. Izabrani narod pripremao je preko svojih svetih izabranika: starozavetnih Patrijaraha, Proroka, Pravednika. Neznabošce je Bog pripremao za Spasitelja i spasenje pomoću prirodnog otkrivenja.
 
TAJNA OVAPLOĆENJA SINA BOŽJEG
 
Prateći rod ljudski na svima putevima i bespućima zla i greha, Promisao Božji izvodio je protiv svakog zla božansko dobro, dok najzad protiv celokupnog đavolskog zla u svetu nije izveo celokupno božansko dobro u licu Bogočoveka Hrista.
Ako ikakva pojava u ovom zagonetnom svetu zaslužuje da ss nazove tajnom, onda je to na prvom mestu: ličnost Isusa Hrista – ovaploćenog Boga. Posmatrali je ma s koje strane, ova je Ličnost istoriska činjenica koja je jednovremeno i neodoljivo realna i neodoljivo tajanstvena. Ako je u Hrišćanstvu išta velika tajna, onda je to – ovaploćeni Bog. Veličina ove tajne sastoji se u tome što Logos koji je Bog postade čovek ne prestavši biti Bogom.[3]
U Bogočoveku je ljudska priroda našla svoj večni smisao i cilj. Tek u Njemu – čovek je našao sebe, svoj božanski original koji je u njemu bio unakažen i iskvaren grehom, zlom i smrtnošću. Ovaploćen u čoveka, beskonačni Bog je pokazao, da Bog u čoveku, i nerazdeljivo sjedinjen sa čovekom, jeste nešto najprirodnije i najnormalnije za ljudsko biće.
Ovaploćenjem svojim Bog je na najočigledniji način ušao u samu maticu ljudskog života, u srce, u centar svega. Potisnut grehom iz sveta, tela i duše ljudske, Bog se ovaploćenjem vraća u svet, telo i dušu, postaje čovek, i iz čoveka radi za čoveka. Do ovaploćenja Boga, veli sv. Zlatoust, postojao je rascep, raselina, provalija između neba i zemlje, ali je Gospod svojim ovaploćenjem sjedinio nebeski svet sa zemaljskim,[4] duhovno sa veštastvenim, nevidljivo sa vidljivim.[5] Sjedinivši sobom sve, Bogočovek ja postao centar oko koga kruže sva bića i sve stvari.[6]
Ovaploćenje Boga zbilo se onda kada je, po rečima sv. Grigorija Niskog, koren zla na najraznovrsnije načine proklijao u ljudskim slobodnim voljama i kada je zlo dostiglo krajnju meru, te nije bilo ni jedne vrste poroka na koju se ljudi ne bi odvažili.[7]
U tajni ovaploćenja Boga Logosa ljudsko se saznanje susreće sa svima tajnama Božjim. Zato od shvatanja i objašnjenja ove tajne zavisi shvatanje i objašnjenje i ostalih tajni Božjih: o svetu, čoveku, životu, smrti, spasenju, osvećenju, savršenstvu i cilju sveta i čoveka. U tajni ovaploćenja je tajna ličnosti Isusa iz Nazareta. Shvati li se pravilno ovaploćenje Boga, shvatiće se pravilno i delo ovaploćenog Boga.
Ko iole nepristrasno pristupi izučavanju života Isusovog, mora steći ubeđenje: da je spasiteljski podvig Isusov delo njegove tajanstvene Ličosti. To ce dvoje ne može ni deliti ni rastavljati. Isus spasava zato što je Spasitelj. Bez njegove božanske Ličnosti njegova nauka ne može spasavati ljude od greha, smrti i đavola. Samo Njime ona je – duh i život.[8] Bez Njega, ona zanavek ostaje – teorija, apstrakcija, utopija.
Sam večito živ i životvoran, Gospod Isus i nauku svoju čini večito živom i životvornom. Ustvari, On sledbenicima svojim, svojoj Crkvi, ostavlja svoju Ličnost, a ca njom i svoju nauku: On je sa njima i u njima u sve dane do svršetka veka.[9] U tome je osnovna razlika između Gospoda Isusa i ostalih osnivača prirodnih religija. Ali, pošto je Hristova nauka neodvojiva od njegove Ličnosti, to se najpre mora izložiti tajna ličnosti Isusove, pa tek onda pristupiti objašnjenju dela spasenja koje je On izvršio. Od rešenja problema njegove Ličnosti zavisi rešenje problema spasenja čoveka i sveta od greha, zla i smrti.
 
O LIČNOSTI ISUSA HRISTA
Ako ima bića u kome su se stekle sve tajne neba i zemlje, onda je to biće – Isus iz Nazareta. Sve što je nebesko, onostrano, natprirodno, božansko postiglo je u njemu svoju zemaljsku ovostranu, fizičku realnost. Kroz Njega je nevidljivo postalo vidljivim, nebesko – zemaljskim, božansko – čovečanskim, onostrano – ovostranim, Bog – čovekom. Sve tajne neba i zemlje u Njemu su tako čudesno združene, sljubljene, sjedinjene, da je neosetan i prirodan prelaz onostranog u ovostrano, metafizičkog u fizičko, natprirodnog u prirodno, božanskog u ljudsko. Sva tajna Boga i sva tajna čoveka ovaplotile su ce u Njemu, i to je ono što Ga je učinilo jedinstvenom i izuzetnom Ličnošću. Kao takav On je najveće čudo kako za ljude, tako i za anđele. A ako se i đavoli ičemu čude, čude se Bogu u telu.[10] Otuda je On – „jedino novo pod suncem“.[11]
Nema ličnosti u istoriji sveta oko koje je niklo toliko pitanja, oko koje se toliko sporilo i govorilo i oko koje su toliki ljudi padali i dizali se.[12] Nju ne može obići ni jedna duša na svome putu ka večnoj istini. „Šta je ovo?“ pitali su se u čudu savremenici i očevici Gospoda Isusa?[13] Šta je ovo? pitaju se ljudi svih vremena čim se sretnu sa zagonetnim Isusom iz Nazareta.
Teško je umu i srcu ljudskom cnaći ce pred ovako neobičnim problemom i čudom. A odgovoriti pravilno na pitanje, ko je i šta je Isus iz Nazareta, – nemoguće je bez pomoći Božje, bez otkrivenja Božjeg. To posvedočava sam Isus. Njegovi prisni učenici koji su dugo vremena išli za Njim, prisustvovali pa i učestvovali u njegovim doživljajima, delima i poukama, nikako nisu mogli da silom svog ljudskog saznanja shvate ko je On, šta je On. I On, tajna nad tajnama, pita svoje učenike: A vi, šta mislite, ko sam ja? I kada apostoli odgovaraju: Ti si Hristos, Sin Boga živoga, – Gospod Hristos im pokazuje da im je tu istinu o Njemu otkrio Otac nebeski, a ne njihova ljudska krv, ljudski um, ljudsko srce.[14]
Tako je sam Gospod Isus jednom zasvagda pokazao način na koji se može jedino pravilno rešiti problem njegove Ličnosti, i odgovoriti na pitanje ko je i šta je Isus Hristos. Tu odgovara sam Bog kroz Sveto Otkrivenje, jer „niko ne može Isusa nazvati Gospodom osim pomoću Duha Svetog“.[15] Tajna ličnosti Isusove otkriva se Duhom Svetim.
Božansko Otkrivenje kazuje nam tri istine o Isusu Hristu, tri istine koje ss svode na jednu istinu. A te su tri istine ove: 1) Isus Hristos je istiniti Bog, 2) Isus Hristos je istiniti čovek i 3) Isus Hristos je istiniti Bogočovek.
 


 
NAPOMENA:

  1. Sermo major de fide, 22; P. gr. t. 26, col. 1276 A.
  2. Jn.1.1; D.Ap.2,23; Ef.1,9; Kol.1, 26; Rim.16,25; 1.Pet.1,20; Ef.3,9-10; 1.Kor.2,7.
  3. Sv. Kiril Aleksandrijski, Ad reginas de recta fide, Orat. II, 33; P. gr. t. 76, col. 1377 B.
  4. In Ephes. hom. 1,4; P. gr. t. 62, col. 15.
  5. Sv. Maksim Ispovednik, Expositio orations Dominicae; P. gr. t. 90, col. 877 B.
  6. On, Mystagogia, c. 1; P. gr. t. 91, col. 668 AB.
  7. Orat. catech. c. 29; P. gr. t. 45, col. 7 AB.
  8. Cr. Jn.6,63.
  9. Sr. Mt.23,20; 10,40.
  10. Sr. Mt.4,1-11.
  11. Sv. J. Damaskin, De fide, III, 1; P. gr. t. 94, col. 948 B.
  12. Cp. Lk.2,34.
  13. Cp. Lk.1,27.
  14. Mt.16,15-17.
  15. 1.Kor.12,3; sr. 2,11.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *