NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » TAJNE VERE I ŽIVOTA (OSNOVNO BOGOSLOVLJE)

TAJNE VERE I ŽIVOTA (OSNOVNO BOGOSLOVLJE)

 

Prof. Velimir Hadži-Arsić

TAJNE VERE I ŽIVOTA
(OSNOVNO BOGOSLOVLJE)
 
2) PANTEISTIČKO UČENJE O CBETU I NJEGOVA KRITIKA
 
Nasuprot materijalizmu koji je ateistički, panteizam[1] je teističko filosofsko shvatanje, to jest filosofsko shvatanje koje dopušta postojanje Boga. No za razliku od Hrišćanstva koje uči da je Bog samo tvorac sveta a svet samo tvorevina Božja, panteizam uči da između Boga i sveta nema nikakve razlike, da su Bog i svet isto. Po učenju panteizma, dakle, Bog je sve i sve je Bog, jer svet, onakav kakav je, nije ništa drugo do vidljivi izraz nevidljivog Boga.
Predstavnici panteizma su bili: stoici,[2] Plotin,[3] Spinoza,[4] Hegel[5] i još neki drugi filosofi.
Panteizmu se s pravom čine sledeće zamerke:
Prvo, ako između Boga i sveta ne postoji nikakva razlika – ako su Bog i svet isto – onda Bog mora u isto vreme da bude: večan i prolazan, neograničen i ograničen, nepromenljiv i promenljiv, pun ljubavi i pun mržnje, dobar i zao, srećan i nesrećan itd. Jer je neosporna činjenica, da je svet, koji po učenju panteizma nije ništa drugo do vidljivi izraz nevidljivog Boga, i prolazan, i ograničen, i promenljiv. Isto tako, neosporna je činjenica, da ljudi koji žive u svetu mogu biti: puni ljubavi i puni mržnje; dobri i zli; srećni i nesrećni itd. Prema tome, ako se panteističko učenje primi kao tačno, onda Bog, koji je oličenje svega najsavršenijeg, mora da postane oličenje svih mogućih, pokatkad dijametralno oprečnih, svojstava i osobina. Međutim, logički je nemoguće da jedno i isto biće bude u isto vreme: i večno i prolazno, i neograničeno i ograničeno, i nepromenljivo i promenljivo, i savršeno i nesavršeno itd. Jer, jedno i isto biće ne može u jedno i isto vreme i biti isto i ne biti isto. Tako, na primer, Bog kao savršeno biće ne menja se – ne razvija ss. Poznata je pak činjenica da je svet u neprekidnom menjanju – u neprekidnom razvoju: on se neprekidno usavršava. Ako je Bog isto što i svet, može li On u jedno i isto vreme da bude i savršen i da se usavršava?
Drugo, ako je svet samo vidljivi izraz nevidljivoga Boga, onda sve što se u svetu zbiva, zbiva se po nuždi. Prema tome, ni čovek kao slobodna ličnost ne postoji; on je samo jedan od mnogobrojnih izraza božanske suštine. A ako čovek kao slobodna ličnost – kao biće sa slobodnom voljom – ne postoji, onda ne postoji ni moral ni pravo. Jer čovek, ako nije slobodan, ne može biti ni moralno ni pravno odgovoran za svoje postupke. Koji je to čovek, pak, koji se ne oseća moralno i pravno slobodnim i odgovornim; i koje je to društvo koje je dosada živelo i koje bi i odsada moglo živeti bez pravne i moralne svesti i odgovornosti njegovih članova – bez prava i bez morala?
Panteizam ne zadovoljava, dakle, ni u filosofskom ni u moralnom pogledu. Jer i njegove u teoriji najdoslednije pristalice, u praktičnom, svakidanjem životu odstupaju od njegovih osnovnih postavaka: osećaju se posebnim, slobodnim i moralno-pravno odgovornim ličnostima. A TO znači da panteizam ne obuhvata i ne rešava bitne probleme sveta i čoveka – da on ide u raskorak sa tokom stvarnoga života i individue i društva.
 
HRIŠĆANSKO UČENJE O PRVOBITNOM STANJU ČOVEKOVOM
 
Stvoren po liku Božjem, čovek je izišao iz Božje ruke neporočan, bestrasan, bezazlen, svet, bezgrešan. Sve je to činilo da duša njegova neobično čezne za Bogom – teži Bogu. Kao takav, čovek je bio sposoban da, pomagan Bogom, postigne cilj koji mu je Bog postavio: božansko savršenstvo.
Bog je stvorio čoveka bezgrešnim.[6] Ali, ta bezgrešnost nije bila apsolutna već relativna. Ona je ležala u čovekovoj slobodnoj volji, a nije bila neophodnost čovekove prirode. Drugim rečima: čovek je mogao da ne greši; a ne: čovek nije mogao da greši. Greh nije bio sastavni deo čovekove prirode, ali je mogao postati sopstvenost njegove slobodne volje. Iako stvoreni bezgrešni, našim praroditeljima je, kao slobodnim bićima, bilo ostavljeno da se dragovoljno, uz pripomoć Božju, utvrđuju u božanskom dobru i usavršavaju u svima božanskim vrlinama.
Što važi za dušu, važi i za telo prvih ljudi. Stvoreno Bogom, i ono je bilo bezgrešno i bestrasno, a ca tim i slobodno od bolesti, stradanja i smrti.[7] Sa takvom dušom i takvim telom čovek je mogao nesmetano i radosno postići cilj života koji mu je Bog postavio: božansko savršenstvo. To znači, čovek je bio prednaznačen za besmrtnost koju je mogao postići samo da je ostao poslušan Bogu.
Bog je Adamu u raju dao zapovest da ne jede od drveta poznanja dobra i zla,[8] da bi mu još od samog početka pokazao da je za čoveka najglavnije u životu: dragovoljno se potpuno pokoravati Tvorcu, jer je bogopodobno usavršavanje mogućno samo ako čovek bude svoju volju dobrovoljno potčinjavao i saobražavao volji Božjoj. Da je to zaista najvažnije za čoveka, Bog pokazuje još i time što za prekršaj zapovesti predočava smrt. Jer je odstupanje od volje Božje – smrt za dušu i telo čovekovo i prekid bogocentričnog usavršavanja, tj. usavršavanja koje teži Bogu kao svome centru. U toj zapovesti sadržao se sav zakon i sve potonje zapovesti koje je Bog dao ljudima u Svetom Otkrivenju.
Po prirodi svojoj drvo poznanja bilo je divno: divan je bio i plod njegov. Jer nije ono bilo smrtonosno nego prekršaj zapovesti.[9] Ono je nazvano drvetom poznanja dobra i zla, jer je čovek preko njega saznao eksperimentalno, opitno, kakvo se dobro sadrži u pokoravanju, a kakvo zlo u protivljenju volji Božjoj. Smrt i ostale nevolje došle su ustvari ne od drveta nego od prekršaja zapovesti Božje, od neposlušnosti Bogu.[10]
 
PRVORODNI GREH
 
Naši praroditelji Adam i Eva nisu ostali u stanju prvobitne svetosti i bezgrešnosti, nego su prestupili zapovest Božju, i tako otpali od Boga, svetlosti, života, i pali u greh, tamu, smrt.
Iz bibliskog opisa vidi se da je đavo glavni uzrok pada naših praroditelja i, na taj način, pronalazač, začetnik, tvorac greha i zla u vidljivom svetu. A drugi uzrok, ili bolje reći sauzrok pada naših praroditelja bila je njihova slobodna volja koju su oni zloupotrebili. Jer oni nisu pogrešili što su morali nego što su hteli.[11]
 
SUŠTINA I ZNAČAJ PRVORODNOG GREHA
 
Greh naših praroditelja je beskrajno važan i sudbonosan postupak, jer je njime poremećen sav Bogom propisani odnos čoveka prema Bogu i prema svetu. Do pada sav se život naših praroditelja zasnivao na bogočovečanskom poretku koji je Bog propisao. Po tom poretku: Bog je bio sve u svemu, i naši su praroditelji to sa radošću osećali, saznavali i primali; Bog im je neposredno otkrivao svoju volju, i oni su joj se svesno i dobrovoljno pokoravali; Bog ih je rukovodio u svemu, i oni su Mu svim bićem svesno i radosno sledovali. Padom su naši praroditelji narušili ovaj bogočovečanski poredak života, a usvojili suprotan ovome koji bi se mogao nazvati đavočovečanski i đavocentrični. Jer su dobrovoljnim prekršajem zapovesti Božje prvi ljudi objavili da žele dostići božansko savršenstvo, postati „kao bogovi“ ne pomoću Boga već pomoću đavola. A to znači: mimo Boga, bez Boga, protiv Boga.
Ustvari, greh naših praroditelja znači odbacivanje od strane čoveka Bogom određenog cilja života: upodobljavanje Bogu, – i zamenjivanje toga upodobljavanjem đavolu. Jer greh i jeste sila koja čoveka čini sličnim đavolu, srodnim đavolu.[12] Grehom su ljudi centar svoga života preneli iz svetlosti u tamu, iz besmrtnosti u smrt.[13]
U suštini, greh je nešto protivprirodno i neprirodno, jer u prirodi koju je Bog stvorio nije bilo zla, nego se ono pojavilo u slobodnoj volji nekih bića, ili bolje reći u zloupotrebi te volje. Zlo nije drugo, veli sv. Damaskin, do skretanje od prirodnog u protivprirodno, jer nema ničeg zlog po prirodi. Jer sve što je Bog stvorio, dobro je veoma; i sve što ostaje u onakvom stanju u kakvom je sazdano, – dobro je veoma; ono pak što svojevoljno odstupa od prirodnoga i skreće u protivprirodno, nalazi se u zlu.[14]
 
POSLEDICE PRVORODNOG GREHA PO PRARODITELJE I ROD LJUDSKI
 
Greh naših praroditelja naziva se prvorodnim zato što je javio u prvom rodu ljudi i što je bio prvi greh u svetu čovečanskom. Ovaj greh izazvao je pagubne posledice po naše praroditelje, po sav rod ljudski i svu vidljivu prirodu uopšte. Ušavši u ljudsku prirodu, greh je postao u njoj neko stvaralačko načelo zla.
Grehom su naši praroditelji lišili sebe i svoje potomke neposrednog opštenja sa Bogom i time osudili i sebe i njih na dvostruku smrt: telesnu i duhovnu; telesnu koja nastaje kada se telo liši duše koja ga oživljava i duhovnu koja nastaje kada se duša liši blagodati Božje koja je osposobljava za viši duhovni život. Sv. Zlatoust veli: „Kao što telo onda umire kada ga duša ostavi bez svoje sile, tako i duša onda umire kada je Duh Sveti ista vi bez svoje sile“.[15] Smrt tela razlikuje se od smrti duše, jer se telo sa smrću raspada, a kad duša umre zbog greha – ne raspada se, nego se lišava duhovne svetlosti, bogočežnjivosti i blaženstva, i ostaje u stanju mraka, tuge i stradanja.
Pogubna promena koja je sa grehom nastala u duši ljudi, zahvatila je i sve sile njihove duše: razum, volju i osećanje ili srce. Kroz greh ljudski razum je izgubio svoju dotadanju mudrost, pronicljivost, vidovitost i bogočežnjivost – odao se grešnim mislima, i njime je ovladala sebičnost i gordost. Grehom je povređena, oslabljena i iskvarena ljudska volja. Ona je postala zla i greholjubiva i zato više sklona zlu nego dobru. Grehom je oskrnavljeno ljudsko srce: ono je izgubilo svoju prvobitnu čistotu i bezgrešnost i predalo se nerazumnim čežnjama i strasnim željama.
Ova grehovna iskvarenost odrazila se u čoveku i na lik Božji kao celinu: i on se pomračio i unakazio. Greh je unakazio krasotu lika Božjeg u čoveku, veli sv. Vasilije Veliki, jer je uvukao u dušu strasne želje.[16]
Zbog prisne i tesne veze duše sa telom prvorodni greh je proizveo rastrojstvo i u telu naših praroditelja. Posledice greha po telo njihovo bile su: bolesti, patnje i smrt. „Iz greha su se kao iz izvora izlile na čoveka bolesti, nevolje, stradanja“.[17] Grehom je telo izgubilo svoje prvobitno zdravlje, nevinost i besmrtnost i postalo bolešljivo, poročno i smrtno. Do greha ono je bilo u savršenoj harmoniji sa dušom; od greha ta je harmonija prestala, i nastao je rat tela sa dušom. Kao neminovna posledica prvorodnog greha javila se smrt tela, jer je greh uneo u telo razorno načelo bolesti, nemoći i truleži.
Grehom su naši praroditelji poremetili svoj Bogom propisani odnos prema vidljivoj prirodi: isterani su iz raja, izgubili su u mnogome vlast nad prirodom, i zemlja je postala prokleta zbog čoveka: počela je rađati trnje i korov.
Pošto svi ljudi vode poreklo od praroditelja, to je prvorodni greh putem nasleđa prešao na sve ljude. Stoga je prvorodni greh u isto vreme i nasledni greh. Primajući od praroditelja ljudsku prirodu, svi mi primamo njom propadljivost, slabost, grehovnu iskvarenost i smrtnost. Robovi greha su istovremeno robovi smrti.[18] Potičući od praroditelja, ogrehovljenost ljudske prirode projavljuje se u svima ljudima bez izuzetka kao živa grehovna sila, kao grehovno načelo, kao „zakon greha“, koji živi u čoveku i dejstvuje u njemu i kroz njega.[19] Ali u tome i čovek učestvuje svojom slobodnom voljom, te je zato i svaki čovek odgovoran za svoje grehe.
 
O BOŽJEM PROMISLU
 
Bog je iz ljubavi stvorio svet sa određenim ciljem. Svojom dobrotom, mudrošću, vlašću i silom On drži i održava u postojanju stvoreni svet, upravlja njime i vodi ga ostvarenju postavljenog cilja. To neprekidno staranje Božje o svima bićima, stvarima i ljudima zove se Pro misao Božji, promišljanje Božje.
Gospod neprekidno promišlja, tj. neprekidno se stara kako u celokupnoj tvorevini uopšte, tako i o svakome stvoru posebno. Otkrivenje uči: Bog sve drži svojom silom, sve oživotvorava, očinski se stara o svima stvorenjima, jer zapoveda svome suncu te obasjava i zle i dobre, i daje dažd i pravednima i nepravednima. U njegovoj je ruci duša svih bića, i duh svakoga čoveka. On svima daje život i dihanje i sve; bez njegove volje ni dlaka s glave ne pada. On nadgleda zemlju i zaliva je, pokriva nebo oblacima, daje dažd, proizvodi travu, daje hranu stoci i pticama, zaodeva polja pšenicom. On hrani ptice nebeske i odeva ih a nekmoli ljude; On daje sile ljiljanima u polju te rastu i odevaju se krasotom neiskazanom. Ustvari, vascelo Sveto Pismo jeste stvarni letopis Božjeg promišljanja o svetu.
Iako bogolike duše, čovek nije bio ostavljen samome sebi. O njemu kao nosiocu najveće dragocenosti u ovome svetu Bog je od samoga početka pokazao naročito promišljanje. Stvoren bezgrešnim i relativno savršenim čovek je mogao postići postavljeni cilj: božansko savršenstvo samo uz promisliteljsku pomoć Božju.
Svoje promišljenje o čoveku do pada i posle pada Bog pokazuje na raznovrsne načine. A vrhunac Božjeg promišljanja o palom rodu ljudskom predstavlja to što je poslao ljudima Spasitelja sveta, Gospoda Hrista, da ih spase od najvećih neprijatelja i najsvirepijih mučitelja: greha, smrti i đavola.
 


 
NAPOMENA:

  1. Od grčkih reči: pan = sve, i Theos = Bog.
  2. Pristalice grčkog filosofa Zenona (342-270) g. pre Hr.). Dobili ime od grčke reči stoa = šarena dvorana sa stubovima u Atini u kojoj je učio Zenon. Najpre su se zvali Zenonovci.
  3. Grčki filosof (205-270).
  4. Baruh Spinoza (1632-1677).
  5. Nemački filosof (1770-1831).
  6. Sv. Atanasije Veliki, Contra Apollinar. lib. II, 5; P. gr. t. 26, col. 1140 B.
  7. Cp. sv. Zlatoust, De statuis, hom. 11,2; Jn Genes, hom. 16,5; 17,1-2.
  8. 1.Mojc.1,26-27; cp. 5,12; 6,23.
  9. Sv. Teofil, Ad Autolic. II, 25.
  10. Sr. sv. J. Zlatoust, In Genes, hornil. 16,6.
  11. 1.Mojs.3,6. 17.
  12. 1.Jn.3, 6.
  13. Po rečima sv. Atanasija Velikog, duša je kroz greh odlutala od sebe, od svoje bogolikosti, i došla van sebe. I zatvorivši oko kojim je mogla gledati Boga, ona je sebi izmislila zlo, i na njega okrenula svoju delatnost, uobražavajući da nešto radi, dok se ustvari batrga po tami i truleži. (Contra gent. 8; P. gr. t. 25, col. 16 D; ib. 7; col. 16 AC).
  14. De Fide, IV, 20; P. gr. t. 94, col. 1196. BD.
  15. In Ephes. hom. 18,3.
  16. Sermo asceticus, I, 1.
  17. Sv. Teofil, Ad Autolic. II, 25.
  18. Rim.3,9. 23; 7,14; 5,12. 24; 5,23-29; 1.Kor.15,21-23.
  19. Rim.7,13-23.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *