ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА (ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)

Проф. Велимир Хаџи-Арсић

ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА
(ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)
 
2) ПАНТЕИСТИЧКО УЧЕЊЕ О CBETУ И ЊЕГОВА КРИТИКА
 
Насупрот материјализму који је атеистички, пантеизам[1] је теистичко философско схватање, то јест философско схватање које допушта постојање Бога. Но за разлику од Хришћанства које учи да је Бог само творац света а свет само творевина Божја, пантеизам учи да између Бога и света нема никакве разлике, да су Бог и свет исто. По учењу пантеизма, дакле, Бог је све и све је Бог, јер свет, онакав какав је, није ништа друго до видљиви израз невидљивог Бога.
Представници пантеизма су били: стоици,[2] Плотин,[3] Спиноза,[4] Хегел[5] и још неки други философи.
Пантеизму се с правом чине следеће замерке:
Прво, ако између Бога и света не постоји никаква разлика – ако су Бог и свет исто – онда Бог мора у исто време да буде: вечан и пролазан, неограничен и ограничен, непроменљив и променљив, пун љубави и пун мржње, добар и зао, срећан и несрећан итд. Јер је неоспорна чињеница, да је свет, који по учењу пантеизма није ништа друго до видљиви израз невидљивог Бога, и пролазан, и ограничен, и променљив. Исто тако, неоспорна је чињеница, да људи који живе у свету могу бити: пуни љубави и пуни мржње; добри и зли; срећни и несрећни итд. Према томе, ако се пантеистичко учење прими као тачно, онда Бог, који је оличење свега најсавршенијег, мора да постане оличење свих могућих, покаткад дијаметрално опречних, својстава и особина. Међутим, логички је немогуће да једно и исто биће буде у исто време: и вечно и пролазно, и неограничено и ограничено, и непроменљиво и променљиво, и савршено и несавршено итд. Јер, једно и исто биће не може у једно и исто време и бити исто и не бити исто. Тако, на пример, Бог као савршено биће не мења се – не развија сс. Позната је пак чињеница да је свет у непрекидном мењању – у непрекидном развоју: он се непрекидно усавршава. Ако је Бог исто што и свет, може ли Он у једно и исто време да буде и савршен и да се усавршава?
Друго, ако је свет само видљиви израз невидљивога Бога, онда све што се у свету збива, збива се по нужди. Према томе, ни човек као слободна личност не постоји; он је само један од многобројних израза божанске суштине. А ако човек као слободна личност – као биће са слободном вољом – не постоји, онда не постоји ни морал ни право. Јер човек, ако није слободан, не може бити ни морално ни правно одговоран за своје поступке. Који је то човек, пак, који се не осећа морално и правно слободним и одговорним; и које је то друштво које је досада живело и које би и одсада могло живети без правне и моралне свести и одговорности његових чланова – без права и без морала?
Пантеизам не задовољава, дакле, ни у философском ни у моралном погледу. Јер и његове у теорији најдоследније присталице, у практичном, свакидањем животу одступају од његових основних поставака: осећају се посебним, слободним и морално-правно одговорним личностима. A TO значи да пантеизам не обухвата и не решава битне проблеме света и човека – да он иде у раскорак са током стварнога живота и индивидуе и друштва.
 
ХРИШЋАНСКО УЧEЊE О ПРВОБИТНОМ СТАЊУ ЧОВЕКОВОМ
 
Створен по лику Божјем, човек је изишао из Божје руке непорочан, бестрасан, безазлен, свет, безгрешан. Све је то чинило да душа његова необично чезне за Богом – тежи Богу. Као такав, човек је био способан да, помаган Богом, постигне циљ који му је Бог поставио: божанско савршенство.
Бог је створио човека безгрешним.[6] Али, та безгрешност није била апсолутна већ релативна. Она је лежала у човековој слободној вољи, а није била неопходност човекове природе. Другим речима: човек је могао да не греши; а не: човек није могао да греши. Грех није био саставни део човекове природе, али је могао постати сопственост његове слободне воље. Иако створени безгрешни, нашим прародитељима је, као слободним бићима, било остављено да се драговољно, уз припомоћ Божју, утврђују у божанском добру и усавршавају у свима божанским врлинама.
Што важи за душу, важи и за тело првих људи. Створено Богом, и оно је било безгрешно и бестрасно, a ca тим и слободно од болести, страдања и смрти.[7] Са таквом душом и таквим телом човек је могао несметано и радосно постићи циљ живота који му је Бог поставио: божанско савршенство. To значи, човек је био предназначен за бесмртност коју је могао постићи само да је остао послушан Богу.
Бог је Адаму у рају дао заповест да не једе од дрвета познања добра и зла,[8] да би му још од самог почетка показао да је за човека најглавније у животу: драговољно се потпуно покоравати Творцу, јер је богоподобно усавршавање могућно само ако човек буде своју вољу добровољно потчињавао и саображавао вољи Божјој. Да је то заиста најважније за човека, Бог показује још и тиме што за прекршај заповести предочава смрт. Јер је одступање од воље Божје – смрт за душу и тело човеково и прекид богоцентричног усавршавања, тј. усавршавања које тежи Богу као своме центру. У тој заповести садржао се сав закон и све потоње заповести које је Бог дао људима у Светом Откривењу.
По природи својој дрво познања било је дивно: диван је био и плод његов. Јер није оно било смртоносно него прекршај заповести.[9] Оно је названо дрветом познања добра и зла, јер је човек преко њега сазнао експериментално, опитно, какво се добро садржи у покоравању, а какво зло у противљењу вољи Божјој. Смрт и остале невоље дошле су уствари не од дрвета него од прекршаја заповести Божје, од непослушности Богу.[10]
 
ПРВОРОДНИ ГРЕХ
 
Наши прародитељи Адам и Ева нису остали у стању првобитне светости и безгрешности, него су преступили заповест Божју, и тако отпали од Бога, светлости, живота, и пали у грех, таму, смрт.
Из библиског описа види се да је ђаво главни узрок пада наших прародитеља и, на тај начин, проналазач, зачетник, творац греха и зла у видљивом свету. А други узрок, или боље рећи саузрок пада наших прародитеља била је њихова слободна воља коју су они злоупотребили. Јер они нису погрешили што су морали него што су хтели.[11]
 
СУШТИНА И ЗНАЧАЈ ПРВОРОДНОГ ГРЕХА
 
Грех наших прародитеља је бескрајно важан и судбоносан поступак, јер је њиме поремећен сав Богом прописани однос човека према Богу и према свету. До пада сав се живот наших прародитеља заснивао на богочовечанском поретку који је Бог прописао. По том поретку: Бог је био све у свему, и наши су прародитељи то са радошћу осећали, сазнавали и примали; Бог им је непосредно откривао своју вољу, и они су јој се свесно и добровољно покоравали; Бог их је руководио у свему, и они су Mу свим бићем свесно и радосно следовали. Падом су наши прародитељи нарушили овај богочовечански поредак живота, а усвојили супротан овоме који би се могао назвати ђавочовечански и ђавоцентрични. Јер су добровољним прекршајем заповести Божје први људи објавили да желе достићи божанско савршенство, постати “као богови” не помоћу Бога већ помоћу ђавола. A тo значи: мимо Бога, без Бога, против Бога.
Уствари, грех наших прародитеља значи одбацивање од стране човека Богом одређеног циља живота: уподобљавање Богу, – и замењивање тога уподобљавањем ђаволу. Јер грех и јесте сила која човека чини сличним ђаволу, сродним ђаволу.[12] Грехом су људи центар свога живота пренели из светлости у таму, из бесмртности у смрт.[13]
У суштини, грех је нешто противприродно и неприродно, јер у природи коју је Бог створио није било зла, него се оно појавило у слободној вољи неких бића, или боље рећи у злоупотреби те воље. Зло није друго, вели св. Дамаскин, до скретање од природног у противприродно, јер нема ничег злог по природи. Јер све што је Бог створио, добро је веома; и све што остаје у онаквом стању у каквом је саздано, – добро је веома; оно пак што својевољно одступа од природнога и скреће у противприродно, налази се у злу.[14]
 
ПОСЛЕДИЦЕ ПРВОРОДНОГ ГРЕХА ПО ПРАРОДИТЕЉЕ И РОД ЉУДСКИ
 
Грех наших прародитеља назива се првородним зато што је јавио у првом роду људи и што је био први грех у свету човечанском. Овај грех изазвао је пагубне последице по наше прародитеље, по сав род људски и сву видљиву природу уопште. Ушавши у људску природу, грех је постао у њој неко стваралачко начело зла.
Грехом су наши прародитељи лишили себе и своје потомке непосредног општења са Богом и тиме осудили и себе и њих на двоструку смрт: телесну и духовну; телесну која настаје када се тело лиши душе која га оживљава и духовну која настаје када се душа лиши благодати Божје која је оспособљава за виши духовни живот. Св. Златоуст вели: “Као што тело онда умире када га душа остави без своје силе, тако и душа онда умире када је Дух Свети иста ви без своје силе”.[15] Смрт тела разликује се од смрти душе, јер се тело са смрћу распада, а кад душа умре због греха – не распада се, него се лишава духовне светлости, богочежњивости и блаженства, и остаје у стању мрака, туге и страдања.
Погубна промена која је са грехом настала у души људи, захватила је и све силе њихове душе: разум, вољу и осећање или срце. Кроз грех људски разум је изгубио своју дотадању мудрост, проницљивост, видовитост и богочежњивост – одао се грешним мислима, и њиме је овладала себичност и гордост. Грехом је повређена, ослабљена и искварена људска воља. Она је постала зла и грехољубива и зато више склона злу него добру. Грехом је оскрнављено људско срце: оно је изгубило своју првобитну чистоту и безгрешност и предало се неразумним чежњама и страсним жељама.
Ова греховна исквареност одразила се у човеку и на лик Божји као целину: и он се помрачио и унаказио. Грех је унаказио красоту лика Божјег у човеку, вели св. Василије Велики, јер је увукао у душу страсне жеље.[16]
Због присне и тесне везе душе са телом првородни грех је произвео растројство и у телу наших прародитеља. Последице греха по тело њихово биле су: болести, патње и смрт. “Из греха су се као из извора излиле на човека болести, невоље, страдања”.[17] Грехом је тело изгубило своје првобитно здравље, невиност и бесмртност и постало болешљиво, порочно и смртно. До греха оно је било у савршеној хармонији са душом; од греха та је хармонија престала, и настао је рат тела са душом. Као неминовна последица првородног греха јавила се смрт тела, јер је грех унео у тело разорно начело болести, немоћи и трулежи.
Грехом су наши прародитељи пореметили свој Богом прописани однос према видљивој природи: истерани су из раја, изгубили су у многоме власт над природом, и земља је постала проклета због човека: почела је рађати трње и коров.
Пошто сви људи воде порекло од прародитеља, то је првородни грех путем наслеђа прешао на све људе. Стога је првородни грех у исто време и наследни грех. Примајући од прародитеља људску природу, сви ми примамо њом пропадљивост, слабост, греховну исквареност и смртност. Робови греха су истовремено робови смрти.[18] Потичући од прародитеља, огреховљеност људске природе пројављује се у свима људима без изузетка као жива греховна сила, као греховно начело, као “закон греха”, који живи у човеку и дејствује у њему и кроз њега.[19] Али у томе и човек учествује својом слободном вољом, те је зато и сваки човек одговоран за своје грехе.
 
О БОЖЈЕМ ПРОМИСЛУ
 
Бог је из љубави створио свет са одређеним циљем. Својом добротом, мудрошћу, влашћу и силом Он држи и одржава у постојању створени свет, управља њиме и води га остварењу постављеног циља. To непрекидно старање Божје о свима бићима, стварима и људима зове се Про мисао Божји, промишљање Божје.
Господ непрекидно промишља, тј. непрекидно се стара како у целокупној творевини уопште, тако и о свакоме створу посебно. Откривење учи: Бог све држи својом силом, све оживотворава, очински се стара о свима створењима, јер заповеда своме сунцу те обасјава и зле и добре, и даје дажд и праведнима и неправеднима. У његовој је руци душа свих бића, и дух свакога човека. Он свима даје живот и дихање и све; без његове воље ни длака с главе не пада. Он надгледа земљу и залива је, покрива небо облацима, даје дажд, производи траву, даје храну стоци и птицама, заодева поља пшеницом. Он храни птице небеске и одева их a некмоли људе; Он даје силе љиљанима у пољу те расту и одевају се красотом неисказаном. Уствари, васцело Свето Писмо јесте стварни летопис Божјег промишљања о свету.
Иако боголике душе, човек није био остављен самоме себи. О њему као носиоцу највеће драгоцености у овоме свету Бог је од самога почетка показао нарочито промишљање. Створен безгрешним и релативно савршеним човек је могао постићи постављени циљ: божанско савршенство само уз промислитељску помоћ Божју.
Своје промишљење о човеку до пада и после пада Бог показује на разноврсне начине. А врхунац Божјег промишљања о палом роду људском представља то што је послао људима Спаситеља света, Господа Христа, да их спасе од највећих непријатеља и најсвирепијих мучитеља: греха, смрти и ђавола.
 

1. Од грчких речи: pan = све, и Theos = Бог.
2. Присталице грчког философа Зенона (342-270) г. пре Хр.). Добили име од грчке речи стоа = шарена дворана са стубовима у Атини у којој је учио Зенон. Најпре су се звали Зеноновци.
3. Грчки философ (205-270).
4. Барух Спиноза (1632-1677).
5. Немачки философ (1770-1831).
6. Св. Атанасије Велики, Contra Apollinar. lib. II, 5; P. gr. t. 26, col. 1140 B.
7. Cp. св. Златоуст, De statuis, hom. 11,2; Jn Genes, hom. 16,5; 17,1-2.
8. 1.Mojc.1,26-27; cp. 5,12; 6,23.
9. Св. Теофил, Ad Autolic. II, 25.
10. Ср. св. Ј. Златоуст, In Genes, hornil. 16,6.
11. 1.Мојс.3,6. 17.
12. 1.Јн.3, 6.
13. По речима св. Атанасија Великог, душа је кроз грех одлутала од себе, од своје боголикости, и дошла ван себе. И затворивши око којим је могла гледати Бога, она је себи измислила зло, и на њега окренула своју делатност, уображавајући да нешто ради, док се уствари батрга по тами и трулежи. (Contra gent. 8; P. gr. t. 25, col. 16 D; ib. 7; col. 16 AC).
14. De Fide, IV, 20; P. gr. t. 94, col. 1196. BD.
15. In Ephes. hom. 18,3.
16. Sermo asceticus, I, 1.
17. Св. Теофил, Ad Autolic. II, 25.
18. Рим.3,9. 23; 7,14; 5,12. 24; 5,23-29; 1.Кор.15,21-23.
19. Рим.7,13-23.