NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » TAJNE VERE I ŽIVOTA (OSNOVNO BOGOSLOVLJE)

TAJNE VERE I ŽIVOTA (OSNOVNO BOGOSLOVLJE)

 

Prof. Velimir Hadži-Arsić

TAJNE VERE I ŽIVOTA
(OSNOVNO BOGOSLOVLJE)
 
d) MATERIJALISTIČKO UČENJE O DUŠI
 
Dosledan svom osnovnom shvatanju sveta, po kome je mrtva materija jedina realna supstanca i jedini izvor i uvor svih fenomena ne samo neorganskog već isto tako i organskog i psihičkog života – materijalizam uči, da duša kao nematerijalno, duhovno, od tela nezavisno i besmrtno biće ne postoji. Takozvani psihički fenomeni, smatraju materijalisti, nisu manifestacije te i takve duše, već funkcije pojedinih organa našeg tela, naročito našeg mozga; oni su supojave tela, tj. materije. Poznato je, na primer, Fogtovo[1] tvrđenje da duhovna delatnost čovekova nije ništa drugo do funkcija njegovog mozga, tj. funkcija jedne čisto materijalne supstance. Isto tako, poznato je i Malešotovo[2] upoređenje, po kome, između čovekove misli i njegovog mozga postoji isti odnos kao i izmeću crne džigerice i žuči, i njegovih bubrega i mokraće.
Otuda materijalisti misle da za pravilno shvatanje i objašnjenje takozvanog psihičkog života nije potrebno da čovek pretpostavlja postojanje jedne posebne duše, već da dobro poznaje fiziološke procese mozga koji ovom životu prethode i od kojih on isključivo zavisi. Jer se psihološki fenomeni mogu svesti na fiziološke onako isto kao što se biološki mogu svesti na fizičko-hemijske. Prema tome, po mišljenju materijalista, psihologija[3] ustvari i nije ništa drugo do fiziologija mozga.[4]
Da bi dokazali tačnost ovakvog svog učenja o duši, materijalisti se pozivaju na izvesne činjenice iz anatomije i uporedne antropologije,[5] psihologije i patologije.[6] Tako, na primer, po njihovom mišljenju:
a) Anatomija i uporedna antropologija tvrde da stepen razvoja čovekovog svesnog duhovnog života zavisi od veličine njegovog mozga.
b) Materijalistička psihologija tvrdi da je svaki psihički fenomen uslovljen fiziološkim fenomenom – nervnim procesom. Drugim rečima, ova psihologija tvrdi da svaki psihički fenomen ima svoj fiziološki supstrat ili podlogu, bez koje ne može da postoji. Prema tome, psihološko zavisi od fiziološkog, a ne fiziološko od psihološkog; čovekova psihologija se menja prema čovekovoj fiziologiji, a ne njegova fiziologija prema njegovoj psihologiji; čovekovo telo utiče na čovekovu dušu, a ne čovekova duša na čovekovo telo.
v) Patologija tvrdi da svaka povreda jednoga dela čovekovog mozga povlači za sobom promenu ili poremećaj u onoj oblasti čovekovog duhovnog života koja od tog dela čovekovog mozga zavisi. Duševne bolesti su neminovne posledice nervnih oboljenja.[7]
 
KRITIKA MATERIJALISTIČKOG UČENJA O DUŠI
 
Ovakvo materijalističko učenje o duši zasnovano je na tvrdnjama koje se ne slažu sa sledećim neospornim činjenicama:
a) Između materijalnih i psihičkih pojava postoji velika razlika.
Prvo, dok se materijalne pojave nalaze u prostoru, dotle psihičke pojave ne zauzimaju nikakav prostor. Jer čovekove misli, osećanja i želje nemaju ni dužinu, ni širinu. ni visinu; one nisu ni gore ni dole, ni levo ni desno, ni blizu ni daleko.
Drugo, za razliku od materijalnih pojava koje se mogu meriti, psihičke pojave su nemerljive; za njihovo merenje ne postoji jedna posebna, određena mera. Jer izrazi: veliki, težak, dubok i njima slični – velika ljubav, teška tuga, duboka misao itd. – nemaju u psihologiji matematičko značenje.
Treće, pošto se nalaze u prostoru i pošto su merljive, materijalne pojave podležu čulnom iskustvu, to jest njih čovek saznaje pomoću svojih čula. Kao bezprostorne i nemerljive, pak, psihičke pojave su van domašaja čovekovog čulnog iskustva; njih čovek saznaje svojom svešću. Isto tako, materijalne pojave su saznajne za sve ljude, dok psihičke pojave saznaje samo pojedinac kao svesni subjekt.[8]
Prema tome, neosporna je činjenica „da su psihičke pojave potpuno osobene prirode i neuporedljive sa fizičkim“.[9] Zato se psihičke pojave i ne mogu svesti na materijalne; zato psihologija nije i ne može biti isto što i fiziologija mozga.
b) Ako se psihičko ne može svesti na materijalno, onda ono i nije funkcija ili epifenomen materijalnog. Otuda je i tvrđenje da mozak luči misao onako isto kao što crna džigerica luči žuč a bubrezi mokraću – apsurdno ili besmisleno.[10] Jer crna džigerica i bubrezi, s jedne strane, i žuč i mokraća, s druge, predstavljaju pojave iste vrste, to jest pojave fizičko-hemijske ili materijalne prirode. U ovom slučaju, dakle, dva uzroka materijalne prirode izazivaju dve materijalne posledice. Međutim, nije isti slučaj sa čovekovim mozgom i njegovom mišlju: između njih postoji bitna kvalitetna razlika.
Isto tako, postoji bitna razlika i između ostalih čovekovih psihičkih stanja i njihovih materijalnih supstrata. Zato Di Boa Rejmond[11] smatra da pitanje načina postanka psihičkog i fizičkog predstavlja jednu od dosada nerešenih zagonetaka sveta. „Kakva pojmljiva veza postoji, pita se on, između određenih pokreta koje u mome mozgu vrše određeni atomi, s jedne strane, i činjenica: da ja osećam bol, radost, slatko … i da iz toga dolazim do uverenja: ja postojim, dakle – s druge strane?“[12]
Bitnu razliku između materijalnog i psihičkog naglašava i francuski psiholog Ribo kada kaže: „Nesumnjivo je, da bi anatomist i fiziolog mogli vekovima da proučavaju mozak i nerve, pa da ipak i ne naslute što su to bol i zadovoljstvo, ako ih prethodno nisu osetili. U ovom pogledu, ništa ne može da zameni svedočanstvo svesti, i uvek se treba sećati sledećih reči jednog anatomiste: „Pred žilicama mozga mi ličimo na fijakeriste koji poznaju ulice i kuće ali ne znaju šta se u njima zbiva“.[13] Tindal[14] misli, da čak i onda kada bi nam rad mozga bio potpuno poznat, mi ne bi mogli da odgovorimo na pitanje: „Kako su fizički postupci vezani za činjenice svesti?“ Jer „će provalija koja razdvaja ove dve vrste pojava uvek ostati neprelazna za razum“.[15] To mišljenje deli i Karel kada kaže: „Ništa nam ne dopušta da razumemo odnose između svesti i nervnih procesa, između misaonog i moždanog… i kako se rađa misao… Mi ništa ne znamo o poreklu razuma“.[16]
Protivu materijalističkog tvrđenja da su psihičke pojave epifenomeni materijalnih, govori i činjenica da se materija, iz koje je sastavljeno čovekovo telo, u toku svakih 7-9 godina potpuno izmeni. Kada bi psihički život čovekov bio samo epifenomen njegovog telesnog života, onda bi čovek, posle svake sedme ili devete godine, prestajao da bude svestan svih misli, osećanja i želja koje je imao u toku proteklih 7-9 godina. Međutim, svi mi iz ličnog iskustva znamo da nije takav slučaj. Tako, na primer, čak i najstariji ljudi se sećaju svog najranijeg detinjstva često puta do najsitnijih i najneznatnijih detalja. Gde se čuvaju te uspomene iz najudaljenije prošlosti, kad se telo deteta u toku više decenija više puta iz osnova izmenilo?
Otuda, nije sasvim neosporno ni materijalističko tvrđenje da stepen razvoja čovekovog svesnog života uvek zavisi od veličine njegovog mozga. Tobožnja srazmera „između razvijenosti mozga i svesnoga života je ono što je najnejasnije ili najnerazumljivije u svetu“. Jer „bilo da je reč o veličini mozga, bilo o njegovoj težini ili o odnosu njegove težine prema težini celoga tela, nijedna od materijalističkih formula nije u skladu sa činjenicama“.[17] Bilo je, na primer, genijalnih ljudi, koji su imali mozak lakši od mozga najprosečnijeg čoveka. A lobanja sa najvećom unutarnjom zapreminom ili najvećim kapacitetom ne pripada čoveku sa najrazvijenijim svesnim životom, kako bi po učenju materijalizma trebalo da bude, već jednom divljaku iz Nove Britanije.[18]
Isti je slučaj i sa materijalističkim tvrđenjem da povreda jednog dela čovekovog mozga izaziva odgovarajući poremećaj u njegovom duhovnom životu. Ni ovo materijalističko tvrđenje nije ostalo neosporeno. Dokazano je, na primer, da se pojedine umne funkcije mogu povratiti i onda kada su njihovi odgovarajući materijalni supstrati – nervni centri – razoreni. Ove povraćene umne funkcije Florens[19] i Vunt[20] su nazvali vikarnim[21] funkcijama mozga. Isto tako, po tvrđenju najvećih stručnjaka, neke mentalne bolesti, kao što je na primer histerija, nisu posledica nikakvih povreda.[22]
v) Kao što psihičke pojave zavise od materijalnih, tako i materijalne zavise od psihičkih; kao što telo utiče na dušu, tako i duša utiče na telo. Neosporna je činjenica da psihički život čovekov umnogome zavisi od njegovog telesnog života. Svaki čovek iz ličnog iskustva zna kakve promene u njegovom psihičkom životu izazivaju, na primer: glavobolja, zubobolja, glad, žeđ, zamor, alkohol i tome slično. Hirurško odstranjenje kakvog važnog organa iz čovečjeg tela može pak da izazove čitave poremećaje u čovekovom psihičkom životu. I materijalisti su u pravu kada naglašavaju i podvlače ove neosporne činjenice.
Ali materijalisti nisu u pravu kada ili previđaju ili bezrazložno spore druge isto tako neosporne činjenice, koje nepobitno dokazuju da i materijalno zavisi od psihičkog, da i duša utiče na telo. Ima li čoveka koji nikada u svome životu nije na svome sopstvenom telu osetio fiziološke promene, koje su neminovna posledica osećanja: ljubavi, mržnje, gneva, straha, radosti, tuge, zavisti m drugih sličnih psihičkih uzroka? Ko ne zna da čovek od osećanja zadovoljstva porumeni, od osećanja gneva i straha pobledi? „Jedna žena više pati kada izgubi svoje dete nego kada joj se amputira kakav deo tela“.[23] Jesu li nepoznati slučajevi kada kakva nemila vest iznenada prouzrokuje smrt čoveka? Kada zavist, mržnja i strah po stanu navika, „mogu da izazovu organske promene i prave bolesti… Kosa jedne Belgijanke, koju su osudili na smrt, iznenada je osedela u toku noći koja je prethodila izvršenju smrtne kazne… Žoltren je dokazao da moralni udar izaziva važne promene u krvi. Kod onih koji su osetili veliki strah on je našao manji broj belih krvnih, zrnaca“, i druge promene, koje dokazuju da je izraz „stvarati zlu krv“ bukvalno istinit. Misao može da prouzrokuje organske povrede… Lečenje mnogih bolesti molitvom dokazano je neospornim činjenicama. „Naše sadanje shvatanje uticaja molitve na patološka stanja zasnovano je na posmatranju bolesnika, koji su se, gotovo trenutno izlečili od različitih bolesti, kao što su: tuberkuloza kostiju, hladan abces, gnojave rane, žive rane, rak itd. Proces ozdravljenja raznih individua malo se razlikuje. Često se oseti veliki bol, a zatim iznenadno osećanje potpunog ozdravljenja. Za nekoliko sekunda, za nekoliko minuta ili najviše za nekoliko časova rane se zaleče, opšti znaci bolesti iščeznu i apetit se vrati… Jedini neophodni uslov za ovo je molitva. No, nije potrebno da se sam bolesnik moli i da je religiozan. Dovoljno je da se neko drugi nalazi pored njega u molitvenom stanju. Ove činjenice su od velikog značaja. One dokazuju stvarno postojanje izvesnih odnosa između psiholoških i organskih procesa, čija je priroda još nepoznata. One potvrđuju stvarnu važnost spiritualnih ili duhovnih delatnosti, kojima higijeničari, doktori, vaspitači i sociolozi nisu gotovo nikada mislili da se bave. Ove činjenice nam otvaraju jedan novi svet“.[24]
Isto tako, čovek može po svojoj volji da izaziva važne promene u svome telu. Tako, na primer, svi se čovekovi svesni pokreti vrše po njegovoj volji. Uticaj čovekove volje na njegovo telo je pokatkad takav i toliki da ne samo suzbija već potpuno savlađuje njegove osnovne prirodne nagone. Dovoljno dokaza za ovo imamo u mnogobrojnim primerima voljne autosugestije, askeze, štrajkovanja glađu i samoubistava.
Najzad, moćan uticaj na čovekovo telo vrši i njegova savest. Pokoravajući se glasu svoje savesti, čovek podnosi velike žrtve, a pokatkad ide ne samo na robiju nego i u smrt.
g) Pošto se bitno razlikuJe od tela i nije njegov epifenomen, već moćno utiče na njega, čovekova duša je posebno nematerijalno biće. To ce vidi i iz sledećih činjenica:
Prvo, čovek je svestan da se njegov psihički život ne može da svede samo na zbir nepovezanih psihičkih pojava, koje nisu ništa drugo do različite funkcije različitih organa njegovog tela. Naprotiv, on je svestan da su sva stanja njegovog psihičkog života – sve njegove misli, osećanja i želje – vezane za ono što on naziva svojim „ja“ – svojom ličnošću. On je svestan da je to njegovo „ja“ ustvari ono što u njemu misli, oseća i želi – da se njegov celokupni psihički život grupiše oko tog njegovog „ja“; da je taj njegov život ustvari život tog njegovog „ja“.
Drugo, čovekovo psihičko „ja“ se ne oseća kao epifenomen čovekovog tela, već kao realnost svoje vrste, kao psihička ličnost, koja upravlja i vlada čovekovim telom. Ono se oseća kao posebna duhovna sila, kao duša, koja u samom čovekovom telu vidi ne samo predmet svoga proučavanja nego i instrumenat ili oruđe svoje volje.
Treće, neosporna je činjenica da čovek, pored razuma, osećanja i volje, nosi u svojoj duši i jedno merilo vrednosti, kojim deli na dobre i zle ne samo svoje postupke nego isto tako i svoje misli, osećanja i želje, pa jedne odobrava i hvali a druge zabranjuje i osuđuje.
Da li bi čovekova duša, koja ne bi bila jedno samostalno nematerijalno biće već samo funkcija ili epifenomen tela, mogla da ima ovakva svojstva i ovakvu vlast i kontrolu kako nad različitim psihičkim stanjima čovekovim tako i nad njegovim telom?
d) Kao samostalno nematerijalno biće, duša je besmrtna. Učenje o duši kao besmrtnom biću zastupaju svi filosofi-spiritualisti, kao što su: Platon, Dekart, Lajbnic, Kant, Hegel, Bergson i drugi. Tako, na primer, Bergson koji veruje da je besmrtnost čovekove duše ne samo mogućna nego i verovatna, kaže: „Jedini razlog za verovanje u to da se svest posle smrti gasi jeste činjenica, da mi vidimo kako se telo rastura ili raspada. No ovaj razlog nema više važnosti, ako je nezavisnost gotovo celokupne svesti od tela isto tako činjenica koja se konstatuje“.[25]
Po hrišćanskom učenju, kao što smo videli, besmrtnu dušu dao je čoveku Bog.[26]
 


 
NAPOMENA:

  1. Prirodnjak Karl Fogt, 1817-1895. g.
  2. Nemački prirodnjak Jakob Malešot, 1822-1893. g.
  3. Od grčkih reči: psyhi = duša, i logia = reči, nauka.
  4. Sr. Vilhelm Jerusalem: Uvod u filosofiju, Beograd, 1921, str. 23.
  5. Antropologija (gr. anthropos, logia), nauka koja proučava čoveka na osnovu anatomije, fiziologije, psihologije, istorije, sociologije, filosofije, arheologije i nauke o jeziku. – M. Vujaklija. Or. cit., str. 79.
  6. Od grčkih reči: pathos i logia. Nauka o bolestima i raznim oblicima u kojima se one javljaju. – Sr. M. Vujaklija, Op. cit., str. 864.
  7. Sr. P. Malapert, Op. cit., p. 464; F. Challaye, Psychologie et metaphysique, pp. 687-689, Paris, 1925.
  8. Sr. G. Sartais, Op. cit., pp. 298-301; F. Challaye, Psychologie et metaphysique, pp. 24-26; Dr. S. Zimmermann, Temelji psihologije, str. 208-209; B. Jerusalim, Op. cit., str. 28-29.
  9. V. Jerusalim, Op. cit., str. 29.
  10. Cp. P. Malapert, Op. cit., pp. 463-464.
  11. Nemački fiziolog, 1818-1896.
  12. Citirano po G. Rauschen-u, Op. cit., S. 23.
  13. Th. Ribot, La psychologie anglalse contemporaine, Paris, 1914, r. 26.
  14. John Tyndall, engleski fizičar, 1820-1893.
  15. Cp. P. Malapert, Op. cit., p. 466.
  16. Dr. A. Carrel, Op. cit., pp. 111-112, 142.
  17. P. Malapert, Op. cit., p. 465.
  18. Cp. G. Rauschen, Op. cit., S. 23.
  19. Francuski fiziolog, 1794-1867.
  20. Nemački psiholog i fiziolog, 1832-1920.
  21. Vikarni – namesnički, zastupajući.
  22. Cp. P. Malapert, Op. cit., p. 465.
  23. Dr. A. Carrel, Op. cit., p. 313.
  24. Dr. A. Carrel, Op. cit., pp. 175-176.
  25. L’Energie splrltuelle, pp. 62-63, comp. p. 84. – Cp. F. Challaye, Psychologie et metaphlsique, p. 747.
  26. 1.Mojc.2,7.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *