NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » TAJNE VERE I ŽIVOTA (OSNOVNO BOGOSLOVLJE)

TAJNE VERE I ŽIVOTA (OSNOVNO BOGOSLOVLJE)

 

Prof. Velimir Hadži-Arsić

TAJNE VERE I ŽIVOTA
(OSNOVNO BOGOSLOVLJE)
 
v) MATERIJALISTIČKO UČENJE O POSTANKU ŽIVOTINJSKIH VRSTA
 
Zna se da na našoj Zemlji ima oko šest stotina hiljada životinjskih vrsta,[1] a misli se da je njihov broj još i daleko veći. Kako su one postale?
Ha ovo pitanje pretstavnici biologije daju različite odgovore.
Po mišljenju jednih pretstavnika ove nauke sve životinjske vrste postale su svaka za sebe i kao različite traju neprekidno, tj. postojane su i neizmenljive. Ovakvo učenje o poreklu i prirodi životinjskih vrsta zove se fiksizam.[2] Njegovi najglavniji pretstavnici bili su Line[3] i Kivije.[4]
Nasuprot ovom fiksističkom shvatanju problema postanka životinjskih vrsta drugi pretstavnici biologije uče da su sve životinjske vrste postale samo iz jedne ili iz nekoliko vrlo prostih prvobitnih ili osnovnih životinjskih vrsta, koje su se u toku vremena postepeno menjale i razvijale u sve složenije i složenije nove životinjske vrste. Učenje o ovakvom postanku životinjskih vrsta zove se Transformizam[5] ili evolucionizam.[6]
Transformizam ili evolucionizam koji uči da se preobražavanje ili razvoj prostijih i nižih životinjskih vrsta u složenije i više, vrši isključivo pod uticajem slepih mehaničkih prirodnih sila i bez ikakvog određenog cilja zove se mehanički trasformizam ili evolucionizam. On je poznat i pod imenom tihogeneza.[7]
Transformizam ili evolucionizam, pak, koji uči da se to preobražavanje ili taj razvoj zbiva ie slučajno nego po jednom utvrđenom planu i sa jednim određenim ciljem zove se teološki transformizam ili evolucionizam.
Osnivači i glavni pretstavnici mehaničkog transformizma u modernoj biologiji[8] bili su Lamark[9] i Darvin.[10]
Lamark je učio da su sve životinjske vrste postale postepenim razvojem neznatnog broja vrlo prostih osnovnih organskih tipova. Ovo postepeno razvijanje prostih organizama u sve složenije i složenije organske vrste – najpre biljne pa onda i životinjske – jeste rezultat uticaja koji na organizme vrše spoljni uslovi života ili sredina u kojoj oni žive i reakcije ovih organizama na taj uticaj, Jer ako je istina da svaki organizam ima u sebi životnu moć, koja je glavni unutarnji uzrok njegove delatnosti, isto tako je istina da priroda i uspeh te delatnosti jednoga organizma u mnogome zavisi od uticaja koji na taj organizam vrše spoljašnji uslovi ili sredina u kojoj on živi. Da bi se pod tim uslovima mogao da održi, organizam mora da im se prilagodi, tj. da svoju delatnost podesi prema njima. A da bi svoju delatnost podesio prema spoljašnjim uslovima svoga života, organizam treba da bude snabdeven organima koji su mu za to potrebni. Otuda, pod pritiskom osećanja potrebe da svoju delatnost podesi prema spoljašnjim uslovima života sredine u kojoj se nalazi, organizam stvara potrebne organe i neprekidnom vežbom razvija ih, usavršava i jača. A kako se sredina ili spoljašnji uslovi života organizma neprestano menjaju, to se, naporedo sa menjanjem te sredine ili tih uslova, menjaju i organi toga organizma: potrebni se neprestano razvijaju, usavršavaju i jačaju, a nepotrebni slabe, zakržljavaju i atrofiraju. Tako, na pr., vrat u žirafe je dugačak jer ga je ona neprestano istezala, da bi mogla da dohvati sa visokog drveća lišće kojim se hrani. Kod krtice oči su potpuno zakržljale, jer ona ne oseća potrebu za njima, pošto živi u savršenoj tami. Prema tome, glavni faktori ili uzroci transformiranja ili evoluiranja osnovnih prostih organskih tipova u mnogobrojne složene životinjske vrste jesu: sredina, potreba i navika. Osobine ili svojstva, pak, koje različiti organizmi steknu u toku svoga života prenose se na njihove potomke nasleđem.
Ovo i ovakvo Lamarkovo učenje o poreklu ili postanku životinjskih vrsta poznato je u biologiji pod imenom lamarkizam. Lamarkizam je ostao nezapažen sve do 1859. g. kada se pojavilo Darvinovo čuveno delo „O postanku vrsta“.[11]
Darvin je učio da je Lamark bio u pravu kada je smatrao da su svi organizmi – biljni kao i životinjski – postali postepenim transformiranjem četiri do pet prvobitnih organskih tipova, a možda i samo jednog jedinog takvog tipa. Isto tako Darvin nije sporio ni važnost uticaja koji su na ovo postepeno transformiranje organskih bića vršili kako upotreba ili vežbanje njihovih organa tako i prenošenje njihovih stečenih osobina nasleđem. Samo, dok je uticaj ovih faktora na transformiranje različitih organizama, po Lamarku, najglavniji, dotle je on, po Darvinovom mišljenju, sporedniji – drugostepeni. Jer, Darvin je učio da je najglavniji faktor ovoga transformiranja takozvana prirodna selekcija ili prirodno odabiranje.
Do ovoga zaključka Darvin je došao na osnovu dobro poznate činjenice da se kod domaćih životinja i pitomih biljaka dešavaju organske promene koje se prenose nasleđem. Zahvaljujući ovoj činjenici, odgajivači domaćih životinja i pitomih biljaka uspeli su da ukrštanjem vešto izabranih primeraka i biljaka dobiju mnogobrojne njihove varijetete ili podvrste. Na taj način oni su dobili mnogobrojne varijetete konja, pasa, golubova, cveća, drveća itd. Ovakav način dobijanja raznih organskih varijeteta zove se veštačka selekcija ili veštačko odabiranje. Iz konstatacije da postoji veštačka selekcija, Darvin je zaključio da postoji i prirodna selekcija. Samo dok se veštačka selekcija vrši svesno i po jednom unapred utvrđenom planu, dotle se prirodna selekcija vrši besvesno i bez plana; ona nije delo jednog razumnog i svesnog uzroka, već slučajni i besciljni rezultat dejstva slepih mehanički prirodnih sila. Po Darvinu, ulogu koju u veštačkoj selekciji igra razumni i svesni odgajivač, u prirodnoj selekciji igra borba koju organska bića vode među sobom radi obezbeđenja sredstava potrebnih za održavanje njihovog života. Ta borba se zove borba za život ili opstanak.[12]
Borba za život ili opstanak je, po Darvinu, jedan neophodnost, nametnuta organskim bićima samom prirodom. Jer organska bića se množe tako brzo da zemlja nije u stanju da svima njima pruži dovoljna sredstva za njihovo održavanje u životu. Otuda, da bi obezbedila potrebna sredstva za život, sva organska bića su silom prilika primorana da se međusobno bore i uništavaju. U ovoj njihovoj međusobnoj borbi oko najnužnijih sredstava za život pobeđuju samo ona organska bića koja su za uspešno vođenje ove borbe najbolje osposobljena. Organska bića, pak, koja su za ovu borbu neosposobljena bivaju u njoj pobeđena i uništena. Ovu borbu, dakle, nadživljavaju samo najsposobnija organska bića. Pod sposobnošću jednog organskog bića da uspešno vodi borbu za svoj život ili opstanak i da je nadživi, ne treba razumeti samo njegovu fizičku snagu. Naprotiv, u njegovoj borbi za život ili opstanak, jednome organizmu, pored njegove fizičke snage, mnogo pomažu i njegova druga svojstva kao što su: okretnost, lukavstvo, boja itd. Najsposobnija organska bića koja su u borbi sa drugim organskim bićima stekla izvesne sposobnosti i ovu borbu nadživela, te stečene sposobnosti prenose na svoje potomke nasleđem. Na taj način sama priroda vrši selekciju ili odabiranje između mnogih organskih bića u njoj i omogućava opstanak i razvoj samo najsposobnijim od njih. Prema tome, najglavniji faktori postepene transformacije organskih bića i stvaranja njihovih različitih vrsta jesu prirodna selekcija ili prirodno odabiranje i nasleđe.[13]
Kao što smo već videli, jedan deo svoga učenja o postanku životinjskih vrsta Darvin je pozajmio od Lamarka. Isto tako nije originalan ni onaj deo Darvinovog učenja u kome se govori o borbi za život ili opstanak, koju organska bića vode među sobom. Na ideju o ovoj borbi i njenoj ulozi u životu organskih bića Darvin je došao tek kada je pročitao delo „Esej o stanovništvu“, u kome je engleski ekonomist Maltus[14] izložio svoje shvatanje o neminovnosti borbe među ljudima, pošto se njihov broj na zemlji uvećava u geometrijskoj, a sredstva za održavanje njihovog života u aritmetičkoj progresiji. Prema tome, ono što je jedino novo u Darvinovom objašnjenju transformacije organskih bića i postanka životinjskih vrsta to je njegovo učenje o prirodnoj selekciji ili prirodnom odabiranju. Darvinovo shvatanje i rešenje problema postanka životinjskih vrsta poznato je pod imenom darvinizam, a njegove pristalice pod imenom darvinisti.
Darvinisti su u toku vremena razvili i popularisali učenje svoga učitelja tako i toliko, da je ono postalo – i sve do danas ostalo – najrasprostranjenija i najpoznatija naučna hipoteza za objašnjenje postanka životinjskih vrsta. Štaviše, neki od njih su otišli i korak dalje: oni su u prirodnoj selekciji videli ne samo najglavniji nego i jedin faktor transformacije organskih bića. Protivu ovako pogrešnog shvatanja i tumačenja njegovih ideja protestovao je sam Darvin. Pristalice ovako pogrešno shvaćenog darvinizma zovu se neodarvinisti.[15] Nasuprot njima, izvestan broj biologa vratio se lamarkizmu i učio da je glavni faktor transformacije organskih bića ne prirodna selekcija nego prilagođavanje organizma njihovoj sredini ili spoljašnjim uslovima njihovog života. To cu bili neolamarkisti.
 
KRITIKA MATERIJALISTIČKOG UČENJA O POSTANKU ŽIVOTINJSKIH VRSTA
 
Po učenju mehaničkog transformizma ili evolucionizma, koje je izloženo u lamarkizmu i darvinizmu, glavni faktori ili činioci postanka životinjskih vrsta jesu:
a) Uticaj koji na organska bića vrši njihova sredina ili spoljašnji uslovi njihova života;
b) Osećanje potrebe organskih bića da se tom uticaju prilagode;
v) Borba organskih bića za njihov opstanak;
g) Prenošenje stečenih osobina organskih bića nasleđem; i
d) Prirodna selekcija ili prirodno odabiranje.
Kakav je pravi ili stvarni uticaj ovih faktora ili činilaca na transformiranje organskih bića; šta se može reći o njihovoj pravoj ili stvarnoj ulozi u obrazovanju različitih životinjskih vrsta?
Pre svega treba konstatovati da je transformiranje organskih bića kao i postojanje njihovih različitih vrsta fakt koji se ne može sporiti. Proučavanje toga fakta je predmet nauke, a za njegovo objašnjenje postoji više naučnih hipoteza.
Mehanički transformizam ili evolucionizam je samo jedna od njih. Da li ona ubedljivo objašnjava uzroke postojanja ovoga fakta?
Jedna naučna hipoteza treba da bude verni odraz činjeničkog stanja koje je stvorila nauka pri proučavanju jedne određene grupe prirodnih fenomena. A kako pri proučavanju tih fenomena nauka dolazi sve do novijih i novijih činjenica, tj. kako se sa razvojem nauke menja i činjenično stanje koje ona stvara, to se naporedo sa promenama toga stanja moraju menjati i naučne hipoteze koje treba da ga naučno objasne.
Što važi za druge naučne hipoteze, mora važiti i za biološke: i one se moraju menjati prema stvarnim rezultatima koje biologija postiže u različitim periodima svoga razvoja.[16]
Da li hipoteza mehaničkog transformizma ili evolucionizma potpuno ubedljivo objašnjava postanak onih životinjskih vrsta za koje savremena biologija zna? Odgovor na ovo pitanje mora biti odrečan. A evo zašto.
Prvo, uticaj sredine ili spoljašnjih uslova života jednog organskog bića – klime, hrane, svetlosti itd. na njegovo preobražavanje ili razvijanje nije ni izdaleka onako jak i sudbonosan kako je to pogrešno predstavljao Lamark. Sam Darvin, kao što smo videli, tom uticaju u ovom pogledu pripisuje drugostepeni značaj.
Drugo, iako je neosporno da upotreba ili vežbanje već postojećih organa živih bića te organe jača i razvija a neupotreba ili nevežbanje slabi i degeneriše, ipak je sasvim neopravdano tvrđenje da je sama potreba jednog organskog bića za izvesnim organom tvorac toga organa. Jer, takvo stvaranje jednog novog organa niko nikada nije utvrdio. Pored toga, po principu takozvane organske korelacije[17] stvaranje jednog novog organa u organizmu moralo bi izazvati promene i kod drugih organa toga organizma. Međutim, to se ne može dopustiti.[18]
Treće, uloga koju borba organskih bića za njihov op-stanak u životu igra u njihovom preobražavanju ili razvijanju ne samo nije onako pozitivna kako je to Darvin pogrešno učio, nego je jako negativna. U ovom pogledu ona više razara nego što stvara. Jer u toj borbi često puta pobeđuju i nju nadživljuju ne najjača i najsposobnija već najslabija i najnesposobnija organska bića. Tako, na primer, dok su mamuti, bizoni i druge ogromne životinje odavna izumrle, dotle gliste, stenice, vaši kao i mnogi drugi mikroorganizmi[19] i dandani žive i naglo se množe. A koja od ovih organskih bića predstavljaju veći progres na putu evolucije organskog sveta nije teško pogoditi. Zar mnogobrojni sukobi i ratovi ne uništavaju baš najjače i za život najsposobnije članove jedne ljudske zajednice? I koji je to sukob ili rat – pa čak i onda kada je najpobedonosniji – koji u biološkom pogledu znači dobit za one koji su ga vodili i u njemu učestvovali? Usto, neosporna je činjenica da se mnogobrojna organska bića ne održavaju u životu uzajamnom nepoštednom borbom već svestranom saradnjom i međusobnim pomaganjem. Pored borbe za opstanak, u biljnom i životinjskom svetu postoji i takozvana simbioza[20] ili „zajednički život zasnovan na uzajamnoj pomoći“ raznih organskih bića. U prirodi „poznajemo hiljade stvarnih slučajeva ovakvih simbioza“.[21] Tako, na primer, „ako kroz telo lišaja napravimo tanak poprečan presek i posmatramo pod mikroskopom, videćemo zelene loptice, obavijene bezbojnim koncima. Zelena telašca su alge, a oni bezbojni konci su gljive. Prema tome, telo lišaja grade: alga i gljive. Šta je nateralo ovu zelenu algu i bezbojnu gljivu da se udruže? Mnoge alge imaju zelenu boju. A zelena boja im omogućava, da se samo stalno ishranjuju. Pomoću zelene boje, a posredstvom sunca, one stvaraju organsku hranu. Gljive međutim nemaju zelene boje, te nisu u stanju, da pripremaju sebi hranu. Zato se gljiva udružila sa algom, i od nje uzima organsku hranu. Ali u naknadu za to, gljiva crpe vodu iz spoljašnje sredine, i tu vodu dostavlja algi. Ona dakle poji algu, i u isto vreme se pričvršćuje za stene ili koru drveta. Ovde vidimo, kako su se dva druga udružila i uZajamno se potpomažu. Iz te zajednice proizlazi ono, što mi nazivamo lišaj“.[22]
Isto tako, poznato je da mnoga organska bića žive u većim ili manjim zajednicama, od kojih su najčuvenije zajednice mrava i pčela, da i ne pominjemo ljudske zajednice. Da li bi te zajednice mogle da postoje bez uzajamne saradnje i pomoći njihovih članova? Po mišljenju francuskog sociologa Espinasa, sve te zajednice ili društva žive po moralnim zakonima. Ako posmatramo ova društva „mi ćemo, idući od najnižih do najviših, lako konstatovati kako se kod njih neprekidno razvijaju osećanja naklonosti ili ljubavi, koje svakog člana grupe pobuđuju da se o drugima stara onako isto kao što se stara o sebi. Ustvari, mnoge više društvene životinje ponašaju se jedne prema drugima tako kao da ličnost svakog člana grupe ima za njih apsolutnu vrednost… Borba za opstanak i uništavanje individue ne samo nisu karakterna oznaka života u granicama jedne iste grupe ili jednog istog društva, nego, naprotiv, prvi uslov i preovlađujući karakter toga života jesu savez i uzajamno poštovanje solidarnih individua, udruženih radi što boljeg izdržavanja ove borbe“.[23]
Prema tome, po pobudama iz kojih se vodi, čak i takozvana borba za opstanak nije onako usko sebična kako je to Darvin pogrešno mislio, jer cilj te borbe nije održanje pojedinih individua već održanje njihovih vrsta.[24] U toj borbi jedna individua se ne rukovodi isključivo ličnim interesima, već interesima svoje zajednice. Da bi te interese zaštitila kako valja, individua mora biti spremna i na krajnje samopregorevanje. „Da bi u ogromnom procesu razvoja života poslužila širem interesu svoje vrste, individua mora da umre“.[25] A TO na kraju krajeva znači da je razvoj i opstanak organskih bića u životu omogućen ne njihovom uzajamnom borbom i uništavanjem već njihovom uzajamnom saradnjom i međusobnom pomoći. Posle svega ovoga logički se nameće zaključak da je hrišćanstvo sasvim u pravu kada normalni razvoj i istinski napredak ljudske zajednice vidi ne u širenju uzajamne borbe i pojačavanju uzajamne mržnje među njenim članovima, već u produbljavanju osećanja nesebične i samopregorne hrišćanske ljubavi i učvršćivanju hrišćanskog mira među njima.
Četvrto, mnogi biolozi spore tačnost Darvinovog učenja o nasleđivanju stečenih osobina. Poznato je, na primer, Vajsmanovo[26] tvrđenje da se osobine jednog organskog bića, stečene za vreme njegovog života, ne prenose na njegovo potomstvo nasleđem. Isto tako netačnost Darvinovog učenja u ovom pogledu dokazana je i eksperimentima koje je sa bastardima[27] vršio Mendel.[28] Tačnost rezultata Mendelovih eksperimenata potvrdili su i drugi naučnici. Mendelovo učenje o nasleđu zove se mendelizam, i neki naučnici ga ističu i zastupaju nasuprot lamarkizmu i darvinizmu.[29]
Peto, ako, po Darvinovom shvatanju, prirodna selekcija kao najglavniji faktor transformiranja ili evoluiranja organskih bića i postanka životinjskih vrsta nije ništa drugo do jedan slučajan mehaničko-besvesni proces zbivanja, onda između te i takve prirodne selekcije, s jedne strane, i veštačke selekcije, s druge, nema nikakve analogije ili sličnosti. Jer kakve analogije ili sličnosti može biti između selekcije, koju po unapred smišljenom planu vrši jedan živi i razumni činilac, kao što je odgajivač, i selekcije koja se vrši slučajno, bez jednog živog i svesnog uzroka? Da bi pomoću ukrštanja naročito izabranih primeraka raznih organskih vrsta izvršio veštačku selekciju, odgajivač je pokatkad primoran da te primerke dovede iz najrazličitijih i najudaljenijih krajeva zemlje. Sem toga on mora da uloži jedan dug i sistematski napor da bi njegov pothvat uspeo. Da li je priroda, koja je po mišljenju Darvina i njegovih sledbenika slepa i nerazumna, u stanju da, radi stvaranja novih životinjskih vrsta, uvek na vreme i kako valja obavlja složen i smišljen posao jednog razumnog i svesnog odgajivača, to jest da, kako to kaže Darvin, „svakog dana i svakog časa pažljivo pregleda i najneznatnije varijacije u svima delovima sveta, odbacujući one koje su rđave, a čuvajući i pribirajući one koje su dobre?“ Je li mogućna u ovom pogledu ma kakva sličnost između razumnog i svesnog odgajivača, s jedne strane, i slepe i nerazumne prirode, s druge? A Darvinovo učenje o prirodnoj selekciji zasnovano je na mogućnosti ove sličnosti.
Ali, ako za momenat pređemo preko svih logičkih teškoća i dopustimo mogućnost sličnosti izmeću razumnog i svesnog odgajivača i slepe i nerazumne prirode, mi samim tim ne možemo da uklonimo i jednu drugu veliku stvarnu teškoću na koju dosledni darvinizam neizbežno nailazi. Ta teškoća se nalazi u neospornom faktu da se ukrštanjem raznih primeraka jedne vrste organskih bića ne dobijaju nikakve nove vrste tih bića, već samo njihovi varijeteti u granicama te iste vrste. Tako, na primer, ukrštanjem raznih primeraka vrste pasa, konja, golubova itd. ne dobijaju se nove vrste ovih organskih bića, već samo njihovi različiti varijeteti u granicama njihovih odgovarajućih vrsta. Ponovljeni pokušaji da se veštačkim ukrštanjem organskih bića dveju susednih vrsta dobiju organska bića jedne nove vrste, završavali su se dobijanjem bastarda ili meleza, koji su, posle nekoliko generacija, ostajali besplodni ili su se vraćali svojim prvobitnim vrstama. Sam Darvin je priznao da je ovaj fakt sa gledišta transformizma ili evolucionizma „neobjašnjiv“.[30] A to na kraju krajeva znači da su različite životinjske vrste u svojim bitnim osobinama konstantne ili postojane, a u svojim sporednim osobinama varijabilne ili promenljive. Jer još niko nije stvarno konstatovao i dokazao ma kakvo prelaženje jedne vrste u drugu ili ma kakvo rađanje jedne vrste iz druge.[31]
Da bi dokazao postojanost vrsta, Kivije je navodio poznatu činjenicu da su mnoge životinje i danas isto onakve kakve su bile pre 60-70 stoleća. Sada se, pak, pozitivno zna za mnogo organskih vrsta koje se nisu nimalo izmenile čak ni posle više stotina hiljada godina.[32] A ako je transformiranje ili evoluiranje organskih bića jedan opšti ili univerzalni proces, onda zašto on nije zahvatio sva organska bića bez razlike: zašto je izvestan broj ovih bića ostao van ovoga procesa?
Istina, kao što smo već videli, Darvin je učio da su varijacije ili promene organskih bića tako postepene i neprimetne da mi od njih ne vidimo ništa „sve dok ruka vremena ne obeleži tok vekova“. Pa i onda „mi vidimo samo to kako se sadanje forme života razlikuju od pređašnjih“. No, tačnost ovog Darvinovog učenja osporena je uspešnim eksperimentima koje je poznati naučnik De Friz vršio sa biljkom Oenothera Lamarckiana. Proučavajući varijacije ili promene ove biljke u toku više generacija, De Friz je neosporno utvrdio da te varijacije nisu uvek postepene i neprimetne. Naprotiv, pored ovakvih varijacija, postoje i iznenadne i jako upadljive varijacije, koje menjaju prvobitni oblik ove biljke. Biljka koja postaje posle ovih i ovakvih varijacija ima sve odlike jedne nove vrste: ona se zasebno množi i prenosi svoje prirodne, bitne osobine na svoje potomstvo. Ove nagle i iznenadne, ne graduelne ili postupne već esencijalne ili bitne varijacije, De Friz naziva mutacijama (skokovima). Mnogobrojni eksperimenti doveli su ovog naučnika do zaključka da sve organske vrste u toku svoga života prolaze kroz period stabilnosti i period promenljivosti. U ovom drugom periodu, one iznenada, iz nama dosada nepoznatih uzroka, menjaju svoj prvobitni oblik i stvaraju nove vrste organskih bića.[33] Nasuprot lamarkizmu i darvinizmu, dakle, De Friz misli da su sve organske vrste delo ne postepenih varijacija nego iznenadnih i naglih mutacija.
Ovo De Frizovo mišljenje dele i mnogi drugi naučnici.[34]
Prema tome, sve osnovne teze, pomoću kojih pristalice mehaničkog transformizma ili evolucionizma žele da objasne postanak životinjskih vrsta, nemaju u modernoj biologiji ni izdaleka onu naučnu vrednost, koju su im pridavali i koju im pridaju njihovi branioci. Za najviđenije predstavnike ove biologije, po rečima jednog ruskog pisca, darvinizam, u njegovoj prvobitnoj formi, nije ništa drugo do jedna „preživela zabluda, koju deli samo mali broj njegovih najupornijih privrženika“.[35] Jer primajući samu evoluciju organskih bića kao neosporan fakt, ovi predstavnici moderne biologije odbijaju da prime ma koje čisto mehaničko objašnjenje ovoga fakta kao dovoljno i zadovoljavajuće. Za njih transformacija ili evolucija organskih bića nije samo jedan besciljni mehanički proces, već jedno ciljno životno zbivanje. Glavni faktor ovog zbivanja nije spoljašnji uticaj koji na organska bića vrši sredina u kojoj ona žive, već jedan nematerijalni princip koji se nalazi u samim tim bićima. Po Bergsonu, pa primer, taj je princip želja za životom ili životni nagon, koji on naziva elan vital. 3ahvaljujući tom životnom nagonu, sva organska bića teže jednom istom cilju, iako se nalaze u najrazličitijim sredinama i pod najraznovrsnijim spoljašnjim uticajima.[36] Taj životni nagon je, dakle, „duboki uzrok varijacija“.[37]
Odbacujući mehanički transformizam ili evolucionizam – učenje o tihogenezi – najviđeniji predstavnici moderne biologije i filosofije[38] zastupaju teleološki transformizam ili evolucionizam. Oni zahtevaju da biologija prestane da se u traženju uzroka postanka života i životinjskih vrsta povodi za fizikom i hemijom.[39] Jer, blagodareći uspesima koje je dosada postigla pri proučavalju organskog sveta, moderna biologija već „lomi sa svih strana vrlo uske okvire, u koje su pozitivnu nauku stavili metodi, koji su inače plodonosni u matematici, fizici i hemiji. Jedna uska mehanička doktrina je pritiskivala, pa još i danas pritiskuje, naučnu misao, koja je život i akcija. Ova misao treba da se oslobodi tog pritiska, ako ne želi da, pokoravajući se predrasudama, preinači fakta ili, još i više, paralizuje svoj polet“.[40]
Ali, ako je po mišljenju predstavnika teleološkog transformizma ili evolucionizma u modernoj biologiji, glavni faktor transformiranja ili evoluiranja organskih bića i njihovih vrsta životni nagon, a ne mehanička sila, onda se nužno i logički nameće pitanje: ko je tvorac tog i takvog nagona?
Po hrišćanskom učenju, kao što smo videli, jedini izvor i tvorac života je Bog. A kako je životni nagon koji omogućava ciljne postupke organskih bića i postanak njihovih vrsta – život, to i tvorac toga nagona može biti samo Bog. To pak, na kraju krajeva, znači da je glavni uzrok postanka organskih vrsta u Bogu.
Biblija jasno i nedvosmisleno podvlači da je pri stvaranju organskih vrsta tvoračka Božja sila išla od prostog ka složenom. „I reče Bog: neka pusta zemlja iz sebe travu, bilje, što nosi seme, i drvo rodno, koje rađa rod po svojim vrstama… I bi tako…[41] Po tom reče Bog: neka vrve po vodi žive duše, i ptice neka lete iznad zemlje pod svod nebeski. I stvori Bog kitove velike i sve žive duše što se miču, što povrveše po vodi po vrstama svojim, i sve ptice krilate po vrstama njihovim.[42] Po tom reče Bog: neka zemlja pusti iz sebe duše žive po vrstama njihovim, stoku i sitne životinje i zveri zemaljske po vrstama njihovim. I bi tako“.[43]
Iz ovih citata se jasno vidi da Biblija tvrdi da na zemlji, u vodi i u vazduhu žive mnogobrojne organske vrste i da su one stvorene ne u isto vreme već u različite dane, to jest postepeno, u etapama: najpre prostije pa onda složenije. U ovom pogledu između Biblije i biologije ne postoji bitno razmimoilaženje. Istina, Biblija ne navodi detaljno sve organske vrste, za koje moderna biologija zna, i o postanku ovih vrsta ne govori jezikom koji je u strogom smislu reči naučan. Tako, na primer, da bi izrazila kauzalni odnos između Boga kao tvorca raznih organskih vrsta i ovih vrsta kao stvorenja Božjih, Biblija upotrebljava rečenice kao što su: „I reče Bog: neka pusti zemlja iz sebe travu… ; neka vrve po vodi žive duše“, itd. Iako ove rečenice ustvari znače: I prouzrokova duhovna tvoračka sila Božja pojavu trave na zemlji i drugih organskih bića u vodi, itd. – ipak one su i po formi i po duhu sasvim strane modernoj biologiji. No, i u ovom pogledu razlika između Biblije i biologije je više formalna a manje stvarna, i sasvim je prirodna i razumljiva. Jer Biblija nije naučno biološko delo, već knjiga koja sadrži u sebi večne istine božanskog Otkrivenja. A istine svog Otkrivenja Bog saopštava ljudima kroz činjenice, koje oni znaju i jezikom koji oni shvataju. Razume se, blagodareći ogromnim naporima koje je razumni čovek uložio u proučavanju organskog sveta, moderna biologija poznaje vrlo mnogo bioloških činjenica, koje su ljudima iz vre-mena postanka Biblije bile posve nepoznate, i izlaže ih jezikom koji nije biblijski. Ali te nove biološke činjenice, izložene naučnim jezikom, nisu ni izdaleka takve da bi mogle ozbiljno da ospore tačnost jedne od najosnovnijih istina Otkrivenja: istine po kojoj je glavni uzrok postanka organskih vrsta jedno u svakom pogledu savršeno duhovno biće, koje Biblija naziva Bogom. Štaviše, ne mogavši činjenicama da ospori tačnost ove biblijske istine, moderna biologija je, preko svojih najviđenijih predstavnika, počela polako da joj se približava. Dokaza zato imamo u naučnom teleološkom transformizmu ili evolucionizmu. No, priznajući postojanje životnog nagona kao glavnog faktora transformiranja ili evoluiranja organskih bića, a ostavljajući potpuno po strani problem postanka samog tog nagona, naučni teleološki transformizam ili evolucionizam, u traženju uzroka transformiranja ili evoluiranja organskih bića i postanka njihovih vrsta, ne ide do jedino logičkog kraja – do Boga.
Pravilnije shvatanje i logičnije objašnjenje transformiranja organskih bića i postanka njihovih vrsta daje takozvani hrišćanski teleološki transformizam. Taj transformizam vidi u preobražavanju organskih bića i postanku njihovih vrsta ne proizvod jednog slučajnog sticaja različitih uticaja čisto mehaničkih prirodnih sila, već ciljno zbivanje, čiji je uzrok u savršenoj svemoćnoj duhovnoj sili – u jednom savršenom duhovnom biću – u Bogu. Sam Darvin na kraju svoga dela „Poreklo vrsta“ piše: „Ima nečeg velikog u shvatanju života po kome je Tvorac u početku udahnuo život samo malom broju organskih oblika ili čak i samo jednom takvom obliku, i po kome su se dok se ova planeta okretala prema utvrđenom zakonu gravitacije, iz tog prostog početak razvili i još se razvijaju beskrajni najlepši i najčudnovatiji organski oblici“.[44]
Po učenju takozvanog hrišćanskog teleološkog transformizma, dakle, Bog je stvorio osnovne organske vrste i transformiranjem organskih bića tih vrsta omogućio postanak novih organskih vrsta.[45]
Učenje ovoga transformizma je najbliže biblijskom opisu postanka organskih vrsta.
 


 
NAPOMENA:

  1. Pod jednom životinjskom vrstom – spegies – treba razumeti zbir svih životinja sa izvesnim brojem zajedničkih bitnih osobina, koje se nasleđem prenose sa pokolenja na pokolenje. Članovi jedne životinjske vrste se množe uzajamnim ukrštavanjem. Prema tome, postojanost i uzajamna oplodljivost su glavne oznake jedne životinjske vrste.
  2. Fixus – čvrst, postojan, nepokretan.
  3. Švedski prirodnjak Charles de Linne (1707-1778).
  4. Francuski prirodnjak Georges Cuvier, tvorac uporedne apatomije i paleontologije.
  5. Transformatio-onis = preobražavanje, menjanje.
  6. Evolutio-onis = razvijanje.
  7. Od grčkih reči: fihi – sudbina, slučaj; i genesis = rođenje, pojava.
  8. Misao o transformaciji ili evoluciji nije bila strana ni staroj grčkoj filosofiji. Tako, n. pr., Heraklit (535-475 pre Hr.) je učio da se sve u svetu menja – „sve teče“ (panta rei)). Po Empedoklu (495-435 pre Hr.), sve što u svetu postoji nije ništa drugo do različita kombinacija četiri osnovna elementa: vatre, vazduha, vode i zemlje, koji su „koreni svega“. – Sr. Dr. E. Zeller, Grundriss der Geschichte der griechischen Philosophie, S. 56-65, Leipzig 1886.
  9. Francuski prirodnjak Jean Baptist Lamarck, 1744-1829 g.
  10. Engleski prirodnjak i fiziolog Charles-Robert Darwin, 1809-1882.
  11. Pošto je napustio medicinu, koju je tri godine studirao na Edinburškom univerzitetu, Darvin se upisao na Teološki fakultet u Kembridžu i završio ga 1831 g. Po završetku svojih teoloških studija Darvin je primio sveštenički čin, a odmah posle toga je postao član naučne ekspedicije, koja je po naredbi engleske vlade trebalo da prouči obale Južne Amerike. Lađa „Bigl“ u kojoj je bila ekspedicija, krenula je na put pred sam kraj 1831 g. Sa toga puta Darvin se vratio tek oktobra meseca 1836. Rezultate svog proučavanja različitih organizama Darvin je objavio u delima: „Put jednog prirodnjaka oko sveta“ (1839); „O postanku vrsta“ (1859) i „Poreklo čoveka“ (1871).
  12. Struggle for life = stragl for lajf.
  13. „Prirodna selekcija, kako kaže Darvin, svakog dana i svakog časa pažljivo pregleda i najneznatnije varijacije u svima delovima sveta, odbacujući one koje su rđave, a čuvajući i sakupljajući one koje su dobre. Ona tiho i besvesno radi na usavršavanju svakog organskog bića prema njegovim organskim i neorganskim uslovima života, kad god se i gde god se za to ukaže zgodna prilika. Od ovih laganih neprekidnih promena mi ne vidimo ništa sve dok ruka vremena ne obeleži tok vekova. Pa i onda naš pogled u davno protekle geološke vekove je tako nesavršen, da mi vidimo samo to kako se sadanje forme života razlikuju od pređašnjih“ (The Origin of Species, pp. 60-61, London, 1902).
  14. Tomas Robert Maltus, 1766-1834 g. – Sr. Benjamin Kidd, Social evolution, p. 32, London, 1920.
  15. Neo znači novo. Dolazi od grčke reči neos = nov; otuda – novodarvinisti.
  16. Ali čak i onda kada obuhvata i objašnjava sve biološke fenomene i sve rezultate njihovog naučnog proučavanja, jedna biološka hipoteza nema i ne može da ima vrednost jedne definitivne i nepromenljive istine. Jer sve noviji i noviji rezultati koje postižu biološke nauke pri proučavanju bioloških fenomena sve više i više šire krug našeg znanja o ovim fenomenima. Na osnovu tih rezultata, na primer, zoologija mora da menja svoje klasiranje živih bića. Jer klasirati živa bića znači sastaviti listu u kojoj će se ukratko i hronološki pobrojati forme živih bića po onome redu po kome su one dolazile na svet. Klasiranje bića je jedna vrsta genealogije. Jedna takva klasifikacija nema pretenzija da bude definitivna i nepromenljiva. Klasifikacija izvršena u doba pleziosaurusa („životinja bliska gušteru“, zmija-gušter, fosilni gmizavac, dug od 11/2-3 i od 4-7 m., dugačkog vrata, male glave, kratkog repa i sa perajima mesto nogu. – M. Vujaklija: Leksikon stranih reči i izraza, str. 907), ne bi odgovarala klasifikaciji koju mi danas vršimo. A kroz nekoliko hiljada vekova, sadanja će klasifikacija „biti samo jedna glava paleontologije“ (F. Roussel et Mme Rou&sel, Op. cit., p. 173). Prema tome, ca promenom ovih klasifikacija živih bića, moraju se menjati i hipoteze koje imaju za zadatak da objasne postanak svih životinjskih vrsta koje su ovim klasifikacijama obuhvaćene.
  17. Po Kiviju, ovaj se princip može izložiti ovako: „Svako biće, snabdeveno organima za život, obrazuje jedan zatvoreni sistem čiji delovi odgovaraju jedni drugima i, jednim uzajamnim otporom protivu onoga što škodi organizmu, sudeluju u jednoj određenoj akciji“. – G. Sartais, Op. cit., p. 191, note 2.
  18. Cp. G. Sartais, Op. cit., 264.
  19. Organizmi koji se mogu videti pomoću mikroskopa.
  20. Od grčke reči: sin = sa, zajedno; i bios = život.
  21. W. Bolsche, Op. cit., str. 99.
  22. Dr. Stevan J. Jakovljević, Botanika, Beograd, 1938, str. 124-125.
  23. Alfred Espinas, Des soctetes animales, III ed., Paris, 1924, p. 121.
  24. Sr. V. Kidd, Principles of western civilisation, pp. 40-43.
  25. B. Kidd, Ibid., p. 54.
  26. Nemački biolog Avgust Vajsman, 1834-1915.
  27. Bastard je melez koji nastaje od ukrštanja dveju biljnih ili životinjskih vrsta.
  28. Gregor Mendel živeo je od 1822 do 1884. g. Pored drugih biljaka, on je ukrstio i 22 varijeteta graška. Posle mnogobrojnih eksperimenata ove vrste, on je došao do zaključka da se bastard „cepa“. Šta to znači videće se na sledećem primeru. Kada se ukrste beli i crveni noćurak „oni čine novu roditeljsku generaciju, koju ćemo označiti sa R. Oplođenjem crvenih i belih cvetova postaje bastard. Ovu prvu generaciju nazvaćemo: prva generacija bastarda, i označiti je sa F1. Bastard prve generacije razlikuje se od oba roditelja: nije ni crven, ni beo, već ružičaste (roze) boje. Ako se izvrši oplođenje samo između bastarda F1 generacije, onda se dobijaju bastardi druge generacije F2. Ali među njima postoje znatne razlike i možemo odmah uočiti trojake jedinke. Jedne imaju čisto bele cvetove, druge imaju čisto crvene cvetove, a treće imaju roze cvetove. Ovu pojavu prvi je posmatrao Mendel, i zato se kaže bastard se „mendeluje“, tj. „cepa“. Mendel je ustanovio čak i brojni odnos bastarda druge generacije. On je našao da je 25% jedinki sa belim cvetovima, 25% sa crvenim cvetovima, a 50% sa roze cvetovima. Kada se izvrši samooplođenje među istovetnim jedinkama druge generacije bastarda onda se dobijaju bastardi treće generacije – F3 Cepanje bastarda druge generacije teklo je na sledeći način. Od jedinki sa belim cvetovima, dobiće se jedinke sa čisto belim cvetovima. Od jedinki sa čisto crvenim cvetovima, dobiće se jedinke sa crvenim cvetovima. Znači, bastardi druge generacije sa čisto crvenim i čisto belim cvetovima ne cepaju se više i ne daju bastarde. Međutim, bastardi druge generacije sa roze cvetovima cepaju se još i dalje. Među jedinkama treće generacije, proizišlih iz roze bastarda druge generacije, naći ćemo 25% sa čisto belim cvetovima, 25% sa čisto crvenim cvetovima i 50% sa roze cvetovima“. Dr. St. J. Jakovljević, Op cit., str. 207-208.
  29. Sr. F. Challaye, Op. cit., p. 150, note 1.
  30. Sr. G. Sartais, Op. cit., p. 271.
  31. Pišući o ovome, Iv Delaž, nekadanji profesor anatomije i uporedne anatomije na Sorboni, pored ostaloga, kaže i ovo: „Rado priznajem, da niko nikada nije video kako jedna vrsta rađa drugu vrstu, kao i to da ne postoji nikakva apsolutna jasna opaska koja bi dokazivala da se je ma kada tako što desilo… Ja sam apsolutno ubeđen, da je čovek transformist ili netransformist ne iz razloga koje je izvukao iz prirodne istorije, nego zbog svojih filosofskih mišljenja. Kada bi radi objašnjenja porekla vrsta, sem descendentne, postojala kakva druga naučna hipoteza, mnogi bi transformisti napustili njihovo sadanje mišljenje kao nedovoljno dokazano“ (I. Delage, La structure du protoplasme et les theories sur l’heredite et les grandes problemes de la biologie generale, p. 184, Paris, 1895 (Navedeno po G. Sartais-u, Op. cit., p. 277).
  32. Sr. K. Kern, Op. cit., str. 33-34.
  33. Sr. F. Challaye, Op. cit., p. 150.
  34. Cp. K. Kepn, Op. cit., str. 29.
  35. P. Я. Svйetlov, Op. cit., str.152.
  36. Cp. F. Roussel et Mme Roussel, Op. cit., pp. 176-177.
  37. Henri Bergson, l’envolution creatrice, F. Alcan, Paris, 1924, p. 95.
  38. Rajnke, Driš, Denert, Bergson, Karel i drugi.
  39. Cp. F. Roussel et Mme Roussel, Op. cit., p. 177.
  40. Ibid., p. 180.
  41. 1.Mojc.1,11.
  42. 1.Mojs.1,20-21.
  43. 1.Mojs.1,24.
  44. The Origin of species, p. 403.
  45. Cp G. Sartais, Op. Cit., pp. 275-276; P. Я. Svйetlov, Op. cit., str. 157-163.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *