NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » TAJNE VERE I ŽIVOTA (OSNOVNO BOGOSLOVLJE)

TAJNE VERE I ŽIVOTA (OSNOVNO BOGOSLOVLJE)

 

Prof. Velimir Hadži-Arsić

TAJNE VERE I ŽIVOTA
(OSNOVNO BOGOSLOVLJE)
 
b) MATERIJALISTIČKO UČENJE O POSTANKU ŽIVOTA
 
Po mššvenju moderne astronomije odnos između veličine naše Zemlje i veličine celokupne kosmičke materije je isti kao i odnos između milionitog dela jednog zrna peska i peska svih mora u svetu.[1] Ili, po jednom drugom upoređenju, naša je Zemlja „manja – i to znatno manja – od tačke nad slovom j u našoj biblioteci od pola miliona knjiga“.[2] Ta i tolika naša Zemlja bila je najpre usijana masa. Kolika je bila toplota te mase može se naslućivati po sadanjoj toploti Sunca, od koga je naša Zemlja i postala. Sadanja toplota Sunca, pak, iznosi: u centru Sunčeve mase oko 40.000.000° a na njenoj periferiji oko 6000°.[3] Razume se, ovakva toplota jednog nebeskog tela isključuje mogućnost postojanja ma kakvog života na njemu.[4] Prema tome, ni na našoj Zemlji nije mogao postojati nikakav život sve dok je ona bila u usijanom stanju. Pa ipak, neosporna je činjenica da danas na našoj Zemlji postoji život. Kad je on postao, gde je on postao, i kako je on postao?
Na pitanje o poreklu života na Zemlji neki naučnici su pokušali da odgovore hipotezom, po kojoj je život došao na našu Zemlju sa strane – sa neke druge planete, pomoću meteora, ili iz kosmičkog prostora, koji je ispunjen životnim klicama.[5]
Ova hipoteza, čak i kada bi se primila kao tačna, ne bi rešila problem postanka života. Jer ona bi nam, u najboljem slučaju, mogla da objasni samo način na koji je život prenet na našu Zemlju, ali samim tim ne i način na koji je on uopšte postao. Prema tome, čak kada bi se ova hipoteza primila kao tačna, pitanje porekla života uopšte ostalo bi otvoreno. No ova hipoteza nije ni tačna.[6]
Otuda, po shvatanju mnogih naučnika, život nije došao na našu Zemlju sa strane nego je postao na njoj i to od onih istih elemenata od kojih se i ona sama sastoji. To stvaranje života od materijalnih ili neorganskih elemenata same naše Zemlje nije se, kažu oni, izvršilo pod uticajem kakve svesne natprirodne duhovne sile, kako to uči Hrišćanstvo, već jedino i isključivo pod uticajem slepih prirodnih sila. Život na našoj Zemlji, dakle, nije plod jedne razumne planske delatnosti već rezultat slučajnog sticaja okolnosti – delo nerazumne i besvesne igre bezživotnih mehaničkih prirodnih snaga. Zato je ovo i ovakvo shvatanje o poreklu života na Zemlji poznato u nauci pod imenom mehanističko shvatanje života. Po njemu, dakle, između mrtve ili neorganske materije i života, tj. živih bića – od ćelice do čoveka – nema nikakvih bitnih razlika. Život kao nešto specifično, nešto odvojeno i nezavisno od mrtve ili neorganske materije ne postoji. On nije ništa drugo do supojava slučajne kombinacnje izvesnih materijalnih elemenata. On nije postao po prethodnom razumnom i ciljnom planu, već spontano ili samoniklo – on se nekada, negde i na neki način sam začeo, Zato je mehanističko shvatanje života poznato i kao hipoteza o samozačeću ili spontanom postanku života iz mrtve ili neorganske materije – generatio aequivoca ili generatio spontanea.[7]
 
KRITIKA MATERIJALISTIČKOG UČENJA O POSTANKU ŽIVOTA
 
Hipoteza o samozačeću ili spontanom postanku života iz mrtve ili neorganske materije vladala je u naučnom svetu sve do 1858. godine. Te godine, pak, francuski hemičar Luj Paster[8] eksperimentalnim putem dokazao je nemogućnost samozačeća ili postanka živih bića iz mrtve ili neorganske materije. Svi njegovi, više puta ponovljeni, pokušaji da u vodi u kojoj je prethodno uništen svaki trag života dobije infuzorije, samo i isključivo dejstvom spoljašnjih prirodnih sila na vodu, nisu uspeli. Na osnovu ovih i ovakvih svojih savesno pripremljenih i izvedenih eksperimenata, Paster je c pravom zaključio da žive klice ne postaju i ne mogu spontano postati iz mrtve ili neorganske materije. One postaju i moraju postajati samo i isključivo iz drugih živih klica. Život se rađa samo iz života; uzrok pojave jednog živog bića mora da bude samo drugo živo biće. Otuda Pasterovo pravilo: Omne vivum ex vivo. Ove opravdane Pasterove zaključke morali su vremenom da prime i svi drugi ozbiljni naučnici. I tako, posle Pasterovih ubedljivih eksperimenata, prestiž hipoteze o samozačeću ili spontanom postanku života, u njenom prvobitnom obliku, danas je potpuno pokopan. Jer ona „u svom golom obliku ima nečega frapantno prostog“ čak i za one koji, i posle Pastera, zastupaju i brane mehanističko shvatanje života,[9]
Ali, sa napuštanjem hipoteze o samozačeću ili spontanom postanku života iz mrtve ili neorganske materije predstavnici mehanističkog shvatanja života nisu se u isto vreme odrekli i svakog daljeg pokušaja da poreklo života nađu ne u živom nego u mrtvom. Tako. na pr., američki paleontolog Osborn pretpostavlja da je život postao iz takozvanih bio-elemenata, tj. iz elemenata iz kojih se sastoji životna supstanca. Po vlažnim pukotinama stena i zemlje, u slatkim vodama jezera i na obalama prvobitnih mora, ovi su se elementi, v toku vremena, skupljali najpre u obliku koloida,[10] a pre više desetina miliona godina i u obliku živih ćelica. Prema tome, život je postao od bioelemenata, a neposredno od koloida. Koloidi su dakle „koren iz koga je iznikao životni proces“.
Međutim, ova Osbornova hipoteza u suštini nije ništa bolja od hipoteze o samozačeću ili spontanom postanku života iz mrtve materije, jer i jedna i druga ne vide izvor u živom nego u mrtvom, pošto koloidi nisu ništa drugo do mrtva materija. Prema tome, pri rešavanju problema postanka života Osbornova hipoteza stoji pred istim nesavladljivim teškoćama pred kojima je stajala i koje nije mogla da ukloni hipoteza o samozačeću ili spontanom postanku. Na taj način, razlozi koji spore tačnost jedne, spore i tačnost druge, jer ni jedna ni druga ne uspevaju da uklone veliku razliku koja postoji izmeću mrtve materije i živih bića. Jer, ni dandanji za nauku „tačni koraci evolucije od koloida do žive ćelice još nisu poznati“.[11]
Razlike, pak, koje nauka konstatuje između jednog živog bića i mrtve ili grupe materije sledeći su:
„Gruba materija nije ni osetljiva, ni obdarena pravim spontanim kretanjem. Ako se uvećava, ona se mora uvećavati samo dodavanjem delova, kao što se uvećavaju kristal i gomila peska, koja uvećava svoju masu samo onda kada se na nju naspe jedna nova količina peska. Živa materija, pak, raste na taj način što u sebe unosi iz spoljašnjeg sveta supstance određene za njenu ishranu; i to ne ma kakve supstance i u ma kakvom njihovom stanju i količini, već supstance u srazmeri koja obezbeđuje njihovu asimilaciju, njihovo pretvaranje u cilju iskorišćavanja, izlučivanja njihovih škodljivih ostataka i rastenje putem nadoknađivanja gubitaka.
„Ono što nije živo ne umnožava se. Ako se deli, onda svaki od njega odvojeni elemenat ostaje ono što je bio. Masa onoga što nije živo može da se povećava, smanjuje ili traje neodređeno, jer sve ove promene pogađaju ovu masu spolja. Živo se, pak, deljenjem množi i rasplođava. Nasleđem ono prenosi svoja svojstva na svoje naslednike. No, ono ne može da raste, da se smanjuje i da traje preko izvesne granice – granice njihove organizacije ili sklopa.
„Ono što nije živo sastavljeno je iz delova koji su slični jedni drugima; u kristalu sve je od kristala, a u kamenu sve je od kamena. U živome pak – i to čak i u ćelijici – postoji diferenciranje elemenata i funkcija.
„Najzad, živo ima uvek jedan jasno određeni oblik, bar od onog momenta kada počinje da se uistinu organizuje. Jednoćelična bića, zbog neprekidnih razmena koje održavaju sa spoljnim svetom, mogu da imaju samo jednu neodređenu i nepostojanu formu. Pa ipak ta forma postoji: ta su bića ograničena u prostoru, zasebna, rastavljena i imaju određene spoljašnosti. U sistemima više organizacije forma dobija određenost, postojanost i različnost koje jasno karakterišu vrstu“. „Organizacija i forma su dakle dva nerazdvojna pojma koji se naporedo razvijaju. One imaju svoj početak u samome životu „koji ih stvara i udešava. One su izraz životne aktivnosti“.[12]
Svi dosadanji pokušaji nauke da ukloni ove razlike na rezultate slučajne kombinacije materijalnih elemenata, da u njima otkrije samo nepredviđene posledice slepe igre besvesnih fiziko-hemijskih prirodnih sila – ostali su bez uspeha. Napori njenih pretstavnika da u svojim laboratorijumima, putem veštačke sinteze fiziko-hemijskih elemenata, stvore živi organizam, sve do danas, nisu dali nikakve rezultate.[13]
Pokušavajući da problem postanka života na zemlji reše čisto fiziko-hemijskim sredstvima, pretstavnici mehanističkog shvatanja života u nauci nailaze na nesavladljive teškoće. Jer je očevidna činjenica da se živo biće nikako ne može svesti na jednu običnu fiziko-hemijsku mašinu. U tome biću, u njegovom životu postoji nešto što uporno prkosi svakom čisto mehanističkom objašnjenju i što se nikada ne može uhvatiti ni u kakve fiziko-hemijske formule; nešto što pripada isključivo njemu kao živom biću; nešto što određuje cilj i daje smisao njegovim postupcima. Ako bi se, dakle uopšte i moglo govoriti o živom biću kao o mašini, onda bi se moralo reći da je to biće mašina koja funkcioniše ne nasumce i bez ikakvog smisla, već mašina koja funkcioniše u jednom sasvim određenom cilju, bez obzira na to da li je ona uvek svesna toga cilja ili ne. A mašina koja funkcioniše u jednom određenom cilju mora da ima kako jednog pouzdanog mašinistu, koji njome upravlja i određuje joj ciljeve, tako i jednog razumnog i svesnog konstruktora koji joj je omogućio postojanje.[14]
Mehanističko shvatanje života i dolazi u sukob sa očiglednim činjenicama, jer negira postojanje jednog ovakvog mašiniste i jednog ovakvog konstruktora mašine – živog bića. No baš zato što svesno poriče postojanje takoreći opipljivih fakata, ovo mehanističko shvatanje života je napušteno od svih onih pretstavnika nauke čija sposobnost za objektivnije konstatovanje i nepristrasnije objašnjenje neospornih prirodnih činjenica nije sputana i ograničena mnogobrojnim teorijskim predrasudama ili predubeđenjima. Oslobođeni mehamističkih predrasuda i predubeđenja o poreklu života iz mrtve materije, ovi pretstavnici nauke uče da to poreklo života u živim bićima ne treba tražiti u mrtvoj materiji nego u jednom posebnom izvoru života – u jednom životnom principu. Prvobitna živa ćelica nije rezultat slučajne kombinacije izvesnih elemenata mrtve materije, već plod stvaralačke snage tog stvaralačkog principa. Stvarajući živa bića, životni princip u isto vreme određuje im i pravac delatnosti, koja obezbeđuje kako životnu evoluciju tako i organsku celinu ovih bića. Prema tome, jedno živo biće nije živo zbog toga što je snabdeveno životnim organima, nego je ono snabdeveno životnim organima zbog toga što je živo. Nije, dakle, život jednoga bića uslovljen njegovim životnim organima, već su životni organi toga bića uslovljeni životom. Život nije posledica; on je, u pravom smislu reči, uzrok.[15] „Ono je bitno u oblasti života, kaže Klod Bernar,[16] ono što ne pripada ni fizici ni hemiji, to je misao vodilja životne evolucije“.[17] U organskom svetu sve se dešava kao da životnim fenomenima upravlja jedna misao – misao o održanju organizma i vrste.[18] Nemački naučnik Hans Driš, kao i Aristotel, naziva životni princip entelehijom.[19]
Zbog toga što izvor života u organskim bićima vidi u životnom principu, ovo i ovakvo shvatanje se zove vitalističko shvatanje života ili vitalizam, a njegovi pretstavnici – vitalisti.
Međutim, u traženju uzroka života živih bića van mrtve materije, vitalisti ne idu do logičkog kraja. Jer, po njihovom mišljenju, životni princip koji je stvorio živu ćelicu i druga živa bića, iako nije materijalne prirode, nije isto što i duh. Po jednima, on je nešto što je bliže materiji nego duhu; po drugima, pak, naprotiv, on je nešto što je bliže duhu nego materiji. Ali ni po jednima ni po drugima on se ne istovetuje ni sa materijom ni sa duhom. Otuda vitalizam odbacuju i dosledni materijalisti i dosledni spiritualisti,[20] Materijalisti ga odbacuju zato što on traži izvor života van mrtve ili neorganske materije, a spiritualisti zato što misle da je, pored duše, takav životni princip nepotreban za objašnjenje postanka života u živim organizmima. Tražiti to objašnjenje ne u duši nego u vitalističkom životnom principu ne znači uprostiti nego bez ikakve stvarne potrebe komplikovati problem odnosa materije i duha – tela i duše – a samim tim i problem postanka života u živim bićima.[21] Prema tome, ni vitalizam ne daje jedan zadovoljavajući odgovor na pitanje: kad je, gde je i kako je postao život, tj. kad je gde je i kako je postala prvobitna živa ćelica kao najelementarnije vidljivo živo biće?
Ali ako se uzrok života živih bića ne nalazi i ne može naći ni u mrtvoj materiji ni u vitalističkom životnom principu, on se mora tražiti i naći drugde. Hrišćanstvo uči da se taj uzrok mora tražiti i može naći jedino u Bogu, jer on van Boga niti postoji niti može postojati. Do ovog i ovakvog zaključka se mora doći ako se pri iznalaženju uzroka života upotrebi induktivni metod, tj. ako se ide od fakta – njegovom objašnjenju, od posledice – njenom uzroku. Tako, na pr., neosporan je fakt da ne samo u živoj ćelici nego isto tako i u svakom drugom organizmu postoji instinkt ili nagon, tj. „sposobnost da se dela tako kako bi se postigli izvesni ciljevi bez njihovog predvićanja i prethodnog vaspitanja za njihovo postizanje“.[22] A glavni cilj celokupne instinktivne delatnosti svih organizama je održanje života individue i vrste. Kako mrtva materija ne zna za instinkt, to on i ne može biti supojava naročito slučajne kombinacije izvesnih njenih elemenata. Naprotiv, instinkt je onaj životni faktor koji nagoni najraznovrsnije organizme, da žive i delaju ne nasumce već po jednom određenom planu i sa jednim određenim ciljem – da se razvijaju, hrane i množe kako bi se održali u životu. Prema tome, ako je, po mišljenju pretstavnika mehanističkog shvatanja života jedan organizam – jedna mašina, onda je instinkt ili nagon jedan nematerijalni ili duhovni mašinist koji upravlja tim organizmom – mašinom i određuje mu svrhu delatnosti i kretanja. Odakle je taj nematerijalni ili duhovni mašinist došao u tu takozvanu mašinu – organizam i učinio je onim što je – živim organizmom a ne mrtvom kombinacijom elemenata mrtve materije?
Ovo pitanje pretstavnici mehanističkog shvatanja života i ne postavljaju. Jer, dosledni svome osnovnom nazoru da je mrtva ili neorganska materija jedina stvaralačka realnost, oni i ne govore o instinktu kao glavnom životnom faktoru. „Pri proučavanju bioloških činjenica, oni žele da brutalno primene postupke onog istog eksperimentalnog metoda koji se upotrebljava u fizici i hemiji, gde ne može ni biti reči o instinktu. Da bi u tome uspeli oni su bili primorani da instinkt ili nagon kod živih bića ili potpuno zanemare ili pak da ga smatraju kao nešto nekorisno ili nepotrebno“. Ho, jecu li pretstavnici mehanističkog shvatanja života „ovlašćeni činjenicama“ da „amputiraju ili izbace iz proučavanja života jedan od njegovih delova koji bi doista mogao da bude njegov bitni deo?“[23]
Taj bitni deo svakog organizma ili svakog. živog bića jeste nešto živo, nešto bez čega jedan organizam ili jedno živo biće i ne bi bilo ono što je – ne bi bilo živi organizam ili živo biće; ne bi bilo – život. A ako život može doći samo iz života – omne vivum ex vivo – onda ko je živi tvorac bitnog, živog dela svakog organizma ili živog bića? Pošto, kao što smo videli, taj tvorac nije i ne može biti ni mrtva ili neorganska materija ni vitalistički životni princip, onda se nužno nameće logički zaključak da taj tvorac mora biti jedna viša stvaralačka duhovna živa sila. Jer se bez postojanja jedne takve sile kao uzroka njegovog postojanja život sa svima njegovim manifestacijama ne bi mogao ni shvatiti ni objasniti.
Po hrišćanskom učenju, ta i takva sila oličena je u večnom, samobitnom, sveznajućem i svemogućnom Bogu, koji je tvorac i promislitelj svega što postoji, Stvorivši iz ničega mrtvu materiju, a iz mrtve materije sva nebeska tela pa i našu Zemlju, Bog je stvorio i život na njoj. Pa kao što je fizičkom svetu dao fizičke zakone po kojima će se upravljati, Bog je organskom svetu ili svetu živih bića dao biološke zakone ili zakone života, po kojima će on živeti da bi ostvario svoj Bogom dani životni cilj.
Prema tome, po hrišćanskom učenju, Bog je ne samo tvorac svega vidljivog, fizičkog sveta već isto tako i tvorac svega života na njemu, jer je On „izvor života“,[24] i sam život.[25]
 


 
NAPOMENA:

  1. Cp. J. Jeans: The Mysterious Universe, p. 3.
  2. DŽ. Džins: Zvezde i njihova kruženja, str. 214.
  3. A. S. Edington, Op. sit., str. 7.
  4. J. Jeans, The Myst. Universe, p. 2.
  5. Engleski fizičar Lord Kelvin je, na pr., pretpostavljao da je život prenesen na Zemlju meteorom, dok je švedski fizičar Arenius učio da su životne klice prenesene iz svemira na Zemlju pomoću pritiska svetlosti.
  6. Jer, najpre, ispitivanje na Zemlju palih meteora dokazuje da na njima nema nikakvog traga o životu i da njihov sastav onemogućava postojanje ma kakvog života na njima. Zatim, ako bi na meteorima i postojao ma kakav život, on ne bi mogao stići do naše Zemlje, jer meteori padaju na nju kao usijane mase, čija velika toplota mora da uništi svaki život na njima. Isto tako, svemir ne samo da nije pun životnih klica, nego je, kako kaže Džins, neprijatelj života. „Najvećim svojim delom, kaže ovaj engleski naučnik, prazan prostor je tako hladan da bi se svaki život u njemu smrzao. Najveći deo materije u prostoru, pak, tako je topao da onemogućava ma kakav život na njemu. Kroz prostor prolaze zraci različitih vrsta koji neprestano bombarduju astronomska tela i od kojih su mnogi ne samo neprijateljski nego i razorni po život“ (J. Jeans, The Mysterious Universe, p. 3). Najzad, ako je „život koji postoji na našoj Zemlji jedini u sunčevoj porodici“ (DŽ. Džins, Zvezde i njihova kruženja, str. 58), i ako on nije postao na samoj Zemlji nego je došao sa strane, onda kako je on mogao da savlada sve kosmičke prepreke koje su pretile njegovom opstanku i da pod pritiskom svetlosti dođe na našu Zemlju?
  7. Dokaze za tačnost ove svoje hipoteze predstavnici mehanističkog shvatanja života nalaze u činjenici da je ćelica, koja je sve do danas ostala kao jedina osnovna ili prvobitna forma života koja je čulnom iskustvu podložna, sastavljena od elemenata koji se nalaze u mrtvoj ili neorganskoj materiji. Tako, na pr., protoplazma, koja je najglavniji i najvažniji deo ćelice – „materijalna baza života“ – sadrži u sebi protein ili belančevinu, u kojoj se nalazi oko: 50 procenata ugljenika, 7 procenata vodonika, 20 procenata kiseonika, 20 procenata nitrogena ili azota, 2 procenata sumpora i 1 procenat fosfora (J. G. Growther, Op. cit., Glossary: Protoplasm, Proteins). Živa ćelica je, dakle, plod naročite kombinacije izvesnih elemenata mrtve ili neorganske materije. A kako živa bića nisu ništa drugo do naročite kombinacije živih ćelica, to i sva ta živa bića, u krajnjoj liniji, nisu ništa drugo do rezultati različitih kombinacija izvesnih elemenata mrtve ili neorganske materije. Živa ćelica pak kao praizvor celokupnog života postala je spontano.
  8. Rođen 1822, a umro 1895.
  9. Wilhelm Bolsche, Poreklo čoveka, str. 108.
  10. Koloidi su ultramikroskopski delići čiji prečnik varira od dvadesetohiljadita do dvadesetomilionita dela jednoga inča, koji ima 2,54 cm. Različiti su po veličini – manji su od zrna peska, ali veći od molekula. Njihova delatnost je daleko složenija od delatnosti prostih atoma i molekula. Koloidi se tako zovu po gustoj pihtijskoj supstanci koja je dobila svoje ime od grčkih reči kolla (lepak), tutkalo i eidos (idos) oblik, forma. Sr. F. Pahores, L’epanouissement de la vie, p. 162, Paris, 1938; J. G. Growther, Op. cit., pp. 158, 162 i Glossary: Colloid).
  11. J. G. Growther, Op. cit., p. 163.
  12. F. Palhories, Op. cit., 105-106.
  13. Jer mokraća, alkohol i neka druga ulja koje su pretstavnici nauke stvorili u svojim laboratorijumima, ne pretstavljaju ništa živo; oni nisu ništa drugo do mrtva materija koju luče živa bića. A kada su naučnici pokušali ne da stvore belančevinu nego samo da je analiziraju fiziko-hemijskim sredstvima, ona je prestala da bude ono što je. Pod uticajem fiziko-hemijskih uzroka, belančevina je ne samo promenila svoju prirodu ili svojstva, već je bila razorena (Sr. F. Roussel et Mme Roussel, Op. cit., pp. 152, 156 i 160). Po mišljenju Lekont Di Noija, hemija, koja je svojim „brutalnim metodama“ razbila ćelicu – taj „slabački i čudesni džin – molekil, koji nije otkrio svoju tajnu“ – stoji pred njenim komađem onako isto obezoružana kao što je obezoružan kovač koji, pošto je udarcem čekića razbio fonograf u komade, pokušava da sastavljanjem tih komada od drveta, bakra, cinka i kaučuka ponova oživi glas Karuza (F. Roussel, et Mme Roussel, Op. cit., pp. 156-157).
  14. Sr. F. Roussel et Mme Roussel, Op. cit., p. 159.
  15. Cp. Malapert, Lecon de philosophie, tome II, p. 453; Paris, 1918.
  16. Francuski fiziolog, rođen 1813 a umro 1878.
  17. F. Challaye, Op. cit., p. 133.
  18. Ibid., p. 133.
  19. Po Drišu, entelehija je besprostorni, nematerijalni, individualni životni princip koji obustavlja, reguliše i uobličava energije; ona je jedna prirodna pokretna sila, ono što je postojano u individualitetima organizma. – (Rudolf Eister: Handworterbuch der Pholosophie, S. 173, Berlin, 1922). Kod Aristotela (384-322 pre Hr.) entelehija je „aktivni princip koji ono što je moguće stvara zatim usavršava i, najzad, od toga pravi cilj svoga života“ – M. Vujaklija; Leksikon stranih reči i izraza, 1936. str. 391: entelehija.
  20. Spiritualizam je „metafizičko shvatanje po kome je ono što stvarno postoji, u svojoj suštini, duhovne prirode, duhovna supstancija sastavljena od duhovnih bića, a tela samo pretstave ili pojave jedne čisto duhovne stvarnosti“… – M. Vujaklija Op. cit., str 1097: spiritualizam.
  21. Cp. P. Malapert, Op. cit., pp. 454-455.
  22. William James, Psyhology (Briefer course), London, 1920, p. 391.
  23. F. Roussel et Mme Roussel, Op. cit., p. 161.
  24. Cp. Ps.36,9; Jn.1,3-4.
  25. Jn.14,6.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *