ТАЈНА СПАСЕЊА
Два вида богопознања
Постоје два вида богопознања. Први вид – видјети Бога кроз свијет као његовог Створитеља и Промислитеља, користити разумна добра свијета и захваливши за њих Господу, успињати се од нижег ка вишем, постепено изоштравајући, сублимирајући своја осјећања, видјети Творца у његовој творевини и од созерецања творевине узлазити мислима према Створитељу. Ово је пут захвалности Богу за живот и она блага која је Он дао човјеку. Други пут је одбацивање свијета ради Бога.
У првом случају психолошка усмјереност је оваква: свијет нас приближава Творцу. Кроз њега као кроз тамно стакло, ми видимо зраке Божанске свјетлости. Овдје земаљски живот и космос треба да служе за нашу душу као својеврстан “Трамплин”, као прве степенице према боговиђењу и богосазнању, ми морамо прослављати Бога, созерцавајући моћно звездано небо, ливаде, покривене ћилимом цвјетова, видјети у свакој биљци Премудрост Божију, гледати на све постојеће, као на хор који слави Бога већ самим својим постојањем.
Друга усмјереност јe оваква: свијет – то је препрека између човјечије душе и Бога; она притеже срце човјека као сила земљине теже – његово тијело, свјетски живот и космос готово да више личе на облаке који собом сакривају небесно плаветнило. Међутим, ако је Бог скривен у свему као у загонетки, онда демонске силе дејствују отворено у свијету. Покушавајући познати Бога кроз свијет ми се можемо наћи у улози човјека, који, будући да је прикован ланцима за зидове тамнице ипак покушава наћи излаз из ње. Суштина друге усмјерености је што се Бог може наћи не у хармонији звијезда, не у савршенству створеног, не у величини космоса – већ у своме властитом срцу ослободивши га од моралних и материјалних ликова. Богопознањe се представља не узношењем душе према Богу, већ реанимацијом срца, његовим очишћењем од онога што не води Богу. Овдје недостаје живом степен степеника, овдје су само два пола: вјечни живот и вјечна смрт. Бог као једино добро – и демон као једино зло. Бог као једини циљ, а остало – лажни циљеви, то јест препреке на путу, ка једином циљу. Тада се звјездано небо неће чинити као химна Богу, већ покров који лежи између душе и Бога; љепота цвјетова, савршенство створења биће илузија, која одводи путника са пута у дубину живог пијеска у бездано море пустиње, одакле нема повратка; доћи ће смрт – ишчезнут ће илузија, нестаће без трага свјетска љепота, као облаци у налету буре, и насладе ће се претворити у шаку растопљеног пијеска за умирућега у пустињи који је узалуд хтио да се напије из чистог водопоја. Овдје је спасење у отуђењу себе од свијета, оно што није Бог и што не води Богу – то није моје.
Први вид богопознања привлачи људе, он не руши обични ток живота; други изгледа туђи и груб; он прати непрекидне унутрашње жртве: погледао човјек на зелено дрво и (добио) осјетио неку насладу од созерецања љепоте; лик зеленог дрвета отклонио је његове мисли од Бога, у том тренутку за њега је Бог постало дрво; осјетио је он насладу од созерцања његове љепоте – значи у том тренутку његова душа није била жедна Бога, он је страхопоштовање промијенио за насладу, изглед дрвета истовремено одагнао је од унутрашње молитве његову мисао, осјећање и вољу и створио у његовој уобразиљи лажни лик љепоте. Озарила је човјека, као пламен свјетлости, смјела блистава мисао и он је ево већ зачаран бенгалским пламеновима свога палог ума, он се искључио из молитве, његов сопствени разум учинио му се ако не најјачим, онда бар моћним и у њега (разум) је уложио наду. Допустио је човјек у себи жељу за материјалним и видљивим, и у то вријеме угасила се у њему љубав према Богу, Бог је остао на периферији његове спознаје, као да га је иселио из соба у собичак ума.
Нашалио се човјек – и овдје је провокација против сопственог спасења: он је створио лажни лик, тако што је постао творац лажног свијета, свијета карикатуре, свијета демона. Шалу најчешће не рађа доброта, већ нешто сасвим супротно: високо оцјењивање и садизам; понижавајући човјека у шали, ми под изговором добродушне игре чинимо задовољство своме дрвеном срцу. Због тога шала искључује човјека из духовног живота.
Разгњевио се човјек на ближњег – и пожелио његово уништење, ушао у једно поље са убицама и џелатима, јер у гњеву ми обично имитирамо убиство ријечима. Сам пак гњев долази од похоте која живи у нама; ко се гњеви тај је жедан наслада и воли свијет са његовим чарима.
Страст човјека чини идолопоклоником. Страст даје предмету свога поклоњења Божанско достојанство, зато она увијек лаже; један философ је рекао: “Гдје је много глине, тамо праве велике идоле”. Страст доводи човјека до стања духовне парализе; раније или касније идол ће пасти и разбити се: он има направљене уши, али не чује, има убачене од глине очи, али не види; идол који смо ми створили је мртав, он ништа не може дати нашем духу.
Другом виду богопознања својствено је избјегавање да чак размишља о Богу. Људе који су изабрали први његов вид, богословље може довести до узбуђења, људе – другог вида – оно (богословље) скоро плаши, пошто су они увјерени да ниједна ријеч није достојна Бога, да ни анђеоски ни човјечији ум не могу Га изразити; они се надају да ће Бог Сам открити Себе тражећи Га кроз покајање и молитву и откриће се не у блиставом богословљу, већ у вањском боговиђењу, већ као живот самог срца.
Човјек који слиједи први пут, размишља у свом срцу путем аналогија, асоцијација, он гледа на свијет као на бајку која у себи крије духовни смисао а слиједећи друге – одбацује мисао, ако она није о Богу ма колико се та мисао чинила корисном и добром, чак и више од тога; он је одбацује, чак не оцијенивши довољно да она није о Богу и не води према Богу. Читање богословских књига изазива размишљања, оцјене (примједбе), потврде и одрицања (негирања), анализу и синтезу, закључке итд. И то се прихвата као одвлачење од Бога, а не као привлачење Њему. Таквом човјеку се чини да ако он почне богословити онда ће личити на онога који окренувши се од свога живога оца, стално разгледа његов лик на слици.
Други вид богопознања и боговиђења захвата једно – обраћеност срца Богу и борбе са оним што смета томе. Срце можемо упоредити са огледалом: да би се у огледалу одразило небо потребно га је држати усмјереног према горе и очистити од прашине и прљавштине, Може се на површини огледала насликати најљепша слика неба, али правог неба у њему неће бити. Први даје предност слици, други свјетлости зрака. Ум другога личи на ратника који стоји испред врата царске ложнице са обнаженим мачем и онога који хоће да отвори ова врата дочекује оружјем, не питајући ко је тај човјек и шта му треба. Тако и ум човјека који тражи Бога, мора да поражава помисли које долазе споља или које испливавају из тамних дубина његове душе.
Лаж дуплира, мијења реалност за лаж, ствара фалсификовани “паралелни” свијет, откида разум од срца, привлачи његову пажњу на се. И затим, послије отрежњења, ум се показује повезан са потребом да памти лаж, која га (окупира) саблажњава – доводи у искушење да поново не падне у те исте мреже и не направи нове. Срце пак, одвраћајући се од лажи у то исто вријеме заћути, затвара се, дух одлази “у самог себе”, свјетлост душе се гаси. Зато је основа религије и богопознања -истина.
