ТАЈНА СПАСЕЊА
Вјерујем ли ја?
Постоје тренуци када човјек пред лицем своје савјести пита самог себе; (искрено) говорећи, јесам ли ја вјерник?
Посматрајући свој духовни живот као слободу, па мисли које се врте у (под)свијести, као струје ријеке у вртлогу или узнемирени осињи рој, фиксирајући у свом срцу осјећај сталне узнемирености од очекиваних невоља и губитака, које, као незвани гости, стоје пред вратима; осјећајући сталну жељу да се добије и страх да се изгуби, посматрајући своју изопачену вољу, који вуче нискости и поду – ја почињем да сумњам: јесам ли ја вјерник?
Јесам ли ја Хришћанин или атеист, који допушта постојање Бога само као трансцедентног разума, који је створио свијет, а затим га препустио самом себи? Ја знам да је то тајни глас моралнога духа, али у то исто вријеме моја душа пажљиво слуша као Ева змију. Бог стално даје мојој души свједочанства Свога постојања, дубља и тврђа него чак она којима доказује факт свога битисања. Потврђује то и свијет који се прихвата органима наших чула. Али због нечег ова свједочанства која се преживљавају као стварна, а не остављају у срцу траг, која су као слова написана на води, тачније, од њих остаје само смутно неодређeно сјећање. Бог више пута за вријеме човјековог живота показује овоме спољашње доказе Свога присуства. Када се због слабе човјечје помоћи чини да излаза нема. Он неочекивано мијења било какву ситуацију, као да отвара врата тамнице. Он тихо говори души: “Ја сам близу тебе, не бој се, само вјеруј” али послије неког времена то се несвесно заборави. И више од тога, тајни глас му шапуће: То је све само подударање вишега промисла нема, живот је ланац случајности, у којем стално играмо неку игру “. Добијајући доказе Божије помоћи човјек их зачуђујуће лако губи, као да демон пљачка успомене из његовог памћења, као птице које искљуцај зрна из класова пшенице. Свети Оци су нас упозоравали на фатални гријех заборава; међу три главна узрока погибије душе они су ставили заборав, који као црна пелена замотава човјеков ум и тај престаје да види свјетлост. Свети Оци нам заповиједају да треба да волимо Господа, због његове благодати и благослова, а ми најешће поступамо као исцијељели губавци, који су пошли својим путем, чак се и не окренувши на Христа.
Чудан парадокс: човјек је у свом животу пробао све и заборавио све. Уосталом, сумње о којима ја говорим разликују се на спознајном нивоу. Најчешће се оне гнијезде у дубини душе, гдје страсти заглушују глас духа, гдје ја видим скривену љубав према гријеху, тамно одвлачење према гордости страсти, према праху и гноју. Кроз страсти човјек губи мистички покушај Богоопштења. Он престаје да осјећа Бога у својој души. Страст, то је љубав према демону, који издиже у души идола – празнога унутра.
Човјек може сматрати себе вјерником, то јесте “вјеровати у своју вјеру” али да у дубини срца не буде такав. Обично у екстремним ситуацијама, када се човјек нађе на граници живота и смрти, показује се његова суштина, природа; већина од нас у том периоду тражи заштиту и спасење у спољашњем и тек кад се увјери у своју немоћ сјети се Бога. Овдје се Бог посматра не као Творац и Промислитељ свијета, већ као нека последња шанса. Опет психолошка загонетка: зашто човјек воли демона, који га као лопов стално вара и поткрада? Људе, неправедне према себи човјек сматра непријатељима, а демона – свога убицу – пријатељем! Овај феномен дјелимично се може објаснити учењем о прародитељском гријеху, који је поразио – како цјелокупно човјечанство, тако и сваку душу. Змије се гнијезде у срцима човјека – то су страсти; оне заповједнички траже храну за себе. За лопове је потребан ноћни мрак, и душа, склона страстима, она искључује свјетлост духа, да не види свој безобразлук и пад, да би се увукла у своје тамно подземље.
Не могу се уживати истовремено благодат и гријех. Руже не расту на ђубрету. Када воља и ум склапају савез са страстима онда се губи осјећај Богоприсуства. Душа сама одустаје од јединства са духом и идентификује са својим страстима и вањским свијетом, у томе налази храну за своје страсти. Првородни гријех је поразио свијет као поље земаљског постојања човјечанства, као систем узајамних односа као атмосферу и средиште у коме душа дише и расте већ болесна, од самога свог рођења. Свијет се више претвара у стезник страсти, његово постојање прелази у прикривену агонију. Болест и безумље – појединачно и колективно – стварају своје комплексе, изврнуте психичке моделе и системе. Прилагођавајући се свијету. човјек се укључује у њега, постаје његов дио. Овдје се унутрашње безумље човјечијег ума сједињује са колективним безумљем свијета, само се може тако изразити са организованим безумљем и организованим хаосом. Човјек заборавља искуство Богоопштења, али човјек заборавља такође и искуство дружења са свијетом. Он лако заборавља да постоји Бог, али такође лако заборавља да је свијет чаробњак и варалица и опет тражи савез са њим као са пријатељем. Свијет никоме не може дати срећу: како вјерницима тако и невјерницима. Само вјерник осјећа дубље тугу, када га свијет заробљава у његову мрежу страсти. А код невјерника ова туга се манифестује у глухој злоби, незадовољству, досади, које они покушавају заглушити, вином, бујицом вањских утицаја, тијелесним и душевним насладама, као да хоће да умање бол од ране, али непрестано је загађујући.
Човјекова душа се стално налази у стању узнемирености и напрегнутости. Раскорак између остварљиве или замишљене жеље и строго реалне стварности приморавају душу да преживљава стална разочарења: једни желе и не могу да достигну жељено, други достижу оно што су хтјели али, оно се не покаже онаквим каквим су га замишљали и они траже ново, и поново, добивши га, не бивају срећнији.
Материјално је услов за постојање духовног. Али ако оно из услова пређе у циљ онда постаје замка за душу. Материја се у оваквом случају претвара у илузионисту који показује на вањској позорници сцене из замки бајке. Душа воли овај свијет. Она се заљубила у њега, као што се човјек нехотице може заљубити у лоповкињу и блудницу. Она га читаво вријеме вара, заражава прљавштином његову крв, краде му све што он има, а он ипак воли њу као предмет своје болесне страсти.
Човјекова воља је греховна. Унутрашњи гријех је солидаран са вањским. Божија воља је светиња, зато јој се противи читав свијет и човјечја душа. Божија воља је благо, али то не жели да зна човјек поражен гријехом. Зато он лаже Бога и себе када говори у молитви: ” нека буде воља Твоја”, – његова тајна молитва је ” нека буде воља моја”. И пад и спасење почињу од њихове воље. И тада имамо два пута, “спасења” – први, лакши и безопаснији, – то је одбацивање своје воље, своје предавање послушању, потајно потчињавање себе духовном руководиоцу, као кад би човјек сам предао. своју вољу, као блудног и непослушног роба, своме господару, који хоће да га научи и смири.
Има други пут, напоран и тежак: човјек мора да мисли о неизбјежној смрти, о пролазности овога свијета, да схвати да је све овдје нестално, пролазно. Да нас свијет непрестано обмањује, да смо ми први непријатељи своји и да треба да се научимо да не желимо ништа вањско и свјетско, већ само вољу Божију. Ово није будистичка равнодушност у односу на свијет као изједначавање добра и зла, постојања и непостојања, већ вјера у то да је једино истинско благо у овом животу праћење воље Божије и страхопоштовање пред Његовим промислом.
Слиједећи први пут ми дајемо своју вољу, слиједећи други, дужни смо је умртвити. Мада би тачније било рећи, треба да је умртвимо и у једном и у другом случају. И у првом и у другом случају енергија воље прелази у област духа а сама воља се трансформише у оно што су Свети Оци називали трезвеношћу и бдењем -храњењем свога срца и концентрације душе у молитви. Душа мора да донесе драматичан извод о томе шта је богатство и сиромаштво, побједа и пораз, дуг живот или рана смрт, извршавање или неизвршавање планова и жеља – то није ни добро ни зло, већ одређене околности и ситуације, и да је једино и искрено и добро – Бог, а једино зло оно што стоји као препрека између душе и Бога.
Душа овоме и вјерује и не вјерује. Она протествује и виче, и овдје воља мора да присили душу да насилно повјерује као што насилно одучавају пијанца од пића. Овдје није ријеч о интелектуалном насиљу над душом, већ насиљу над болешћу, то је борба за душу чији је једини живот Бог. Ако се узме главна заповијест о вољи Божијој, онда она гласи: воља Божија – светост наша (уп. 1. Сол. 4, 3), а светост – то је присуство благодати у души. Ако се човјек научи да рачуна на Промисао Божији, да вјерује у Промисао Божији, да воли промисао Божији, онда ће он са захвалношћу примати оно што му шаље Бог и оно што други људи примају као биједу и несрећу сматраће даром који ми даје сам Господ, научиће се више цијенити земаљске јаде – со која убија црве у његовој души, него земаљске радости у којима се ови црви размножавају и расту, заразујући душу некаквим болесним бављењем овим свијетом. Да би човјек био заиста срећан, његов живот мора бити смјештен у ријеч “слава Богу за све”. Он се мора одрећи овога свијета да би добио вјечни свијет, он се мора одрећи себе да би добио самог себе.
