ТАЈНА СПАСЕЊА
Наћи Бога и самог себе
Спасти се – значи наћи Бога и самога себе. Сваки човјек је непоновљива појава, и у томе је изражена премудрост и љепота Спаситеља. Неки сматрају спасењем одрицање од себе као личности и своје посебности, као растакање у некаквој заједничкој апстрактној идеји. То је заблуда.
Човјек је дужан да се ослободи – не од себе, већ од туђега у себи, сачувавши своју личност и индивидуалност као дар Божији. Да је циљ стварања био унификација и уопштености, онда је Господ могао да нас створи у облику истих геометријских фигура. Сваки човјек има непоновљиву тјелесну структуру. То је знак да свако има и јединствену душу. У овоме нам се открива љепота Божија, представљена не у једнообразности, већ у многообразности своје творевине.
Човјек треба наћи себе усред туђега које се убацило у њега, које га је опколило са свих страна. А туђе то је гријех, страст и немир. Али на духовном путу често се сусреће управо са таквим грешкама: да би се ослободио трећег и нанесеног (муља) човјек руши не само гријех већ и себе уништава и дату му Богом непоновљивост, своју личности, то јест лице своје душе. Ово личи на то, као кад би рестауратор, мјесто да очисти слику од чађи и прљавштине грундирао је и насликао на тој истој подлози другу слику, уз све то још неуспешно.
Чини нам се да постоје двије опасности на духовном путу када човјек сакати себе, свој живот као пјевач који пјева туђим гласом, – то је принуђавање, то је насиље и имитирање. Човјек може опонашати примјерима из књига људе које сусреће као апстрактне и идеалне ликове које ствара у машти, заборављајући при томе да тај примјер – живот другог човјека, одраз друге личности и друге индивидуалности, апстрактни лик увијек је сједињен са распаљеном маштом и нема према нама конкретну реалност. Ово опонашање другога тијесно је повезано са уображавањем и зато постаје за душу лаж, ако је орјентисана на вањштину, а не на дух. Ми увијек остајемо – ми, друга личност нећемо постати никада, али своје “ја” можемо покварити и осакатити, то јесте изгубити свој пут. Ми морамо наћи своје “ја, зато човјек, узимајући у обзир искуство и примјер других, не треба се поистовјећивати са другима, већ излазити из самог себе, само разликовати шта је наше, а шта туђе што је присутно у нашој души, а што је убачено. Он мора да ријеши задатак – међу линијама које се исјеку да нађе свој, а не туђи пут. У служењу Богу, у духовном животу важно је сачувати своју личност, а не да сматра личним свијетом разне околности, сујете – боју. Ако тако поступи у духовном животу, човјек ће поступати лицемјерно, сврстаће се у неке личности прочитаних књига, у неке људе из окружења или своју сопствену машту. Зато је овдје веома важио ни у ком случају не изједначавати се са својим страстима, приврженостима. са својом охолошћу са својим неприродним стањем, тако исто не треба се идентификовати се својом болесном маштом. Човјек налази себе борећи са гријехом: он као да се ископава и извлачи то из земље својих страсти. Како разликовати глас гријеха и страсти од гласа чисте душе? На глас гријеха срце, реагује тужним чувством; оно или ћути, притајивши се или једнолико куцкајући стење. Гријех стиска човјечије срце и чини га малим, уским и сивим. Некаква сјенка пада на човјека – сјенка долазеће одмазде. Глас страсти је праћен чувством насладе, ум као да затвара своје очи и понире у таму, а пажња се слива са чувством насладе, пије га као чашу са опојним слатким напитком. По своме дјеловању наслада је успављивање, понирање у подсвијест, у процес, који нема циља, то јесте када циљ постаје сам процес или мутна радост нерава к крви слична чудном задовољству које осјећа човјек чешући на своме тијелу лишај или рану. Особина страсти је гашење ума. Сувишна привезаност према некоме или нечему, мисао да се не може живјети без тога (“другога“), све су то страсти. Чак више од тога, подсвјесно предмет страсти добија за нас значење самог божанства. Слијеђење овом путу доноси човјеку осјећај мира, још када дјелује благодат, када се скидају све супротности, -човјек доживљава велики спокој и унутрашњу слободу. И још нешто – осјећај радости. Туђи пут ријетко да је радост. Духовна радост се може добити и код дубоког покајања човјековог. Овдје није ријеч о емоционалној земаљској радости, већ о миру срца, који је озарен топлим свјетлом. Када благодат говори у души: “То је моје” – ту нема сумњи, а када умјесто духа страси говори: “То је моје” – онда у срцу ниче сумња и смушеност који га колебају и растужују. Али страст својом агресивном енергијом гуши тугу, потискује свијет од срца, као пса од туђег дворишта и присиљавам разум да лаже самом себи.
Дакле, прво, како нам се чини, зло — то је вањско подражавање примјерима, у којима је увијек присутна глумачка игра. Чак кад би та игра била повезана са тешкоћама које долазе до степена подвига, и тада би се такав подвиг за душу показао као вањски. Друго – то је насиље: насиље мира (по ријечима аскета, обичај мира – то су узавреле страсти), насиље које долази од наших блиских, који желе да будемо слични њима.
Родитељи који су дали живот дјеци, често на нивоу подсвијести хоће да живе у својој дјеци; зато чине насиље над личношћу свога дјетета, које није копија својих родитеља већ посебно биће. Против овог насиља потребни су храброст и смирење; уосталом, храброст и смирење, правилно схваћени, једно су те исто. Смиреност без храбрости претвара се у плашљивост, капитулацију пред вањском силом. Храброст без смирености претвара се у дрскост, жеља да се на ударац одговори ударцем.
Још један облик насиља дешава се због неискуства духовних руководилаца- У духовном руковођењу треба владати способношћу да се може осјећати туђа душа. Као духовни руководиоци “назначава се” количина прочитане литературе, како то не чини човјека духовним наставником. За духовника је потребна способност интуиције, благодат Духа Светога, да би могли видјети душу сваког човјека, осјећати је, помоћи човјеку да нађе самог себе и свој пут. Духовник који дјелује шаблонски и шематски, као психолог унакажава своју дјецу. Човјечија душа дубља је и сложенија од свих система и теорија. Духовни отац мора да овлада таквим погледом који види лице душе, као да улази у другу личност, види је изнутра, прима је на себе. У двије исте ситуације за двоје различитих људи он може указати, не (донијети) супротне, одлике, на једно исто питање дати различите одговоре. Неискусан руководилац ће се присјећати да је читао код једнога или другог Светог Оца као кад би, узимајући са полице наслијепо лијек и дајући га човјеку не знајући од чега болује. Не може се постати духовни руководилац по наруџби, као што се не може постати пјесник начитавши се стихова – то је дар Божији, то је та древна харизма која чека у ослабљеном и скривеном облику, али ипак још увијек дјелује у савременом нам црквеном животу. Навешћемо још примјера: други неки неискусни духовник може, бити сличан љекару који, окруживши се приручницима, исписује рецепт чак не видећи болесника и његову болест. Бива и овако: “духовни руководилац” сматра да је добивши свештенички чин, добио заједно са њим и гаранцију безусловне исправности свих савјета, рјешење које доноси, зато своје савјете и упутства пастви он примјењује као црквену тајну. Он обично не чита никакве духовне књиге, сматрајући да су се рукоположењем већ осветиле његове мисли. У бесједи такав човјек нечим подсјећа на пијанца, који је убијеђен да, ако он додирне стуб он ће пасти -срушити се. Стуб се меће срушити, али он може веома обогаљити човјека кога сретне на његовом путу. Има “духовних руководилаца” који подилазе страстима и жељама духовне дјеце, из охолости или да би изазвали код њих себи приврженост. Човјек воли онога ко оправдава његове страсти. Постоје “старци” који окупљају духовну децу само зато да би их послали у свој повртњак.
Духовни руководилац, ако буде интуитивно осјећао душе своје духовне дјеце, најчешће ће упадати у двије крајности: или ће почети испољавати сувишну опрезност, препуштајући болести да се мирно развија, а бројне ране труну, или – што је својствено неискусним али одлучним љекарима – који не искористивши сва средства почну одмах примјењивати шок – терапију и ампутацију.
Господ је обдарио свакога човјека некаквим талентом. То је веома згодна ријеч: таленат је мјера злата. Бог као родитељ дао је сваком од људи у насљедство посебне способности и одређене склоности. Потребно их је само наћи, не погријешити, не промијенити својствено своју души за туђе што ће за човјека бити страно и беживотно. Човјек не треба да мијења себе за другог. Јеванђеље – то је личност самога Христа Спаситеља. Оно је божанско и у исто вријеме дубоко човјечно. Зато ће сваки човјек наћи у њему самога себе. Јеванђељске заповијести дају ширину и слободу унутрашњем животу Зато је Христос упозоравао Своје ученике да не замјењују заповијести вањским правилом, формулама живота. Када се личност и индивидуалност не оријентишу на идеал Јеванђеља, него се гуше нормалним законима, тада постаје лоша копија. У овоме је принципијелна разлика између Хришћанства које осликава личност у Богу, и разума који смијешта човјека за читав живот у жељезни стезник правила, дозвола, забрана. Јеванђеље је у своме универзализму окренуто личности, а Талмуд, на примјер је окренут етносу као самосталном субјекту и вишој вриједности. У исламском фатализму личност је условљена, предодређена; овдје царује закон неопходности. У хиндуизму и будизму личност као реалност уопште не постоји, она је само тренутни облик непостојећег бића.
Појмови личности и слободе су међусобно повезани. Христос нам је открио неограничене унутрашње просторе слободе, као да нови хоризонти смјењују један други код воздизања (уздизања) навише. То је могућност да се живи у заједници са ликом и благодати Божијим, које је даровано човјеку. То је могућност да се уз помоћ благодати Божије спаси од ропства гријеха, да се врати себи, а од себе Богу, да се поново учини и да се постане од духовно интелектуалне амебе богоподобна личност.
