ТАЈНА СПАСЕЊА
Зашто монаштво назадује? У чему је узрок назадовања савременог монаштва?
Још до недавно манастире су рушили, монахе прогонили и убијали. Сада се манастири отварају, али је монаштво почело личити на болесника, који умире у некој пећини.
Раније су били монаси – добри или лоши; али -монаси. Сада пак – много се појавило појединаца, који ни сами добро не схватају, шта они траже у монаштву, шта хоће. Какав хаос царује у њиховим срцима и главама под свиленим ресама и блиставим клупчетима? Свети Григорије Богослов изразио је саму суштину монаштва у ријечима: “Нека од мене узму сав свијет и оставе ми само једно – Христа”. Ово духовно ништавило, које има само једно – љубав према Христу, постало је за савремено монаштво неразумљиво. Оно се боји свеспаљујуће љубави и не жели да остави свијет, и свијет наставља да живи у дубини његове душе год изговором служења људима, проповиједи хришћанства, помоћи невољницима и болесницима, изградње нових манастира и зграда, то јест монаси као да се сабраше да изађу из сујете безбројних дјела у простор срдачне ћутње, гдје дух човјечји осјећа дисање вјечности и присуство Божије. Ми овдје не говоримо о спознању лицемјерима који служе својим страстима. Није ријеч о њима, већ о много важнијем. Зашто катастрофално пада монашки дух? Зашто су се калуђери почели разликовати од обичних људи само нежењењем, молитвеним правилом, а такође и другачијом одјећом? Ми сусрећемо монахе – градитеље, проповједнике, богослове, љекаре, васпитаче итд. Баш зато што ова занимања испуњавају духовну празнину, која се формулисала у срцу савршеног монаштва. Кажу да су сада друга времена, али свијет ни раније није схватао монаштво, и чак, оно што тражимо – схватање и признање свијета, оно се одвајало од њега не толико манастирским зидом и пијеском пустиње колико оним главним усавршавањем свога духа, и самоодрицањем. “Ја сам се разапео свијету и свијет се разапео мени” (Гал. 6, 14), – рекао је о своме самоодрицању апостол Павле. Монаштво – то је подвиг сталног обраћања ума и срца према Богу и очишћења душе од свјетских ликова и помисли, у којима се сакривају страсти. Монах је онај чије срце живи и дише именом Исуса Христа, а његово срце је ослобођено од сјенки и зрака свјетских.
Један од древних хришћанских писаца, можда не потпуно тачно, али сликовито је рекао: “Када дух одвраћа око ума од Бога, онда душа постаје груба и хладна”. И када се монах обраћа земаљском и када његово срце пуни се земаљским добрима, он постаје мртав за Бога и незгодан за људе, свјетлост његовог духа се гаси.
Монаштво – то је умјетност сталне Исусове молитве, коју су свети оци називали умјетност над умјетностима, и наука над наукама. Само ова унутрашња, срдачна, непозната за свијет молитва може направити монахе другим бићем. Древни оци су учили Исусовој молитви своје ученике; они су њу сматрали за главни посао монаха, а све остало је само припрема за њу.
Овоземаљски послови, ма колико сами од себе били корисни и достојни, ствари су стране за монаха, као и земаљске потребе које је он напустио. Ове ствари отварају врата души за низ помисли, осјећања, планова, слика, мисаоних бесједа, због којих се увлаче у душу гњев, бојазан, охолост, похота и друге страсти. Молитва постаје вањска и површинска, човјек је се сјећа међу овоземаљским стварима као нечег другостепеног. Ако се потруди да не заборави молитву у сујети ових послова онда ће се молитва из јарког пламена претворити у свјетлуцаву димљиву ноћну лампу.
Само умријевши за свијет, затворивши од њега своја осјећања, монах се може бавити Исусовом молитвом као духовном умјетношћу; само бавећи се Исусовом молитвом може чувати своје срце од помисли, може да види помисли при самом њиховом настанку, разбити их о камен Исусовог имена и чувати душу у негледању слика и ликова, у нелишењу од помисли, у тишини од осјећања. У ћутању и молитви буди се његов дух и душа постаје топла и мека, као растопљени восак, тада он види своје гријехе и плаче од увреде Бога, и од радости што га Бог није напустио, тада благодат долази у душу: прво као топлота срца, затим као свјетлост ума и човјек почиње да види себе и свијет преображеним; тада он постиже тајну монаштва, као тајну љубави вишу и од тајне брака и брачне љубави.
У поређењу са благодаћу, све, чему теже и чиме се поносе људи, изгледа као прах и пепео. Господ не лишава монахе патњи (искушења), чак насупрот, често они преживљавају искушења и саблазни далеко јаче од обичних људи; али у самим патњама они имају велику утјеху и богату радост срца. Монаштво даје човјеку пуноћу живота као пуноћу љубави, читав свијет не може напунити понор човјечијег срца, али име Исуса Христа, бескрајно, као небеска дубина, обухвати и напуни. Зато монах сједи у ћутњи у својој келији са именом Исуса Христа, и ова келија му се чини као предворје раја.
Велики учитељ монаштва – преподобни Исак Сирин пише; ако се монах буде бавио својим дјелањем и пребивањем у келији, онда Бог сам брине о њему. И преподобни Исаија пустињак говори: “Не излази из своје келије, чини молитву, чини поклоне, не питај ко те храни, – Бог зна о томе и послаће оно што ти треба”. И преподобни Ава Доротеј учи: “Ако Бог хоће да умири човјека, онда ће ставити у његово срце мир”. Пророк и псалмопјевац Давид је рекао: Ја нијесам видио праведника остављенога и потомке његове да просе хљеба (Пс 36, 25). Овде је праведник онај који се бави својим послом, молитвом, ћутањем и ручним радом, то јест неопходним радом; он неће гладовати ни духовно ни тјелесно, а потомци његови, то јест његови ученици који су достигли искуство молитве и постојећег с њом духа, неће тражити свјетске покровитеље.
Како говори преподобни Исак:” Ако будеш истински монах и ако будеш служио само Богу, онда ће свијет доћи теби као роб и лећи ће код твојих ногу”. И ако монах – ради својих завјета и одрицања од свијета подвргне се искушењима и мишљењима, гоњенима и клеветом, изгнању и остављености од свих и издржи то до краја, онда ће му Господ дати нарочиту награду: овдје на земљи у патњама – посебну духовну утјеху, а у вјечности – вијенац мученика за Христа.
