ТАЈНА СПАСЕЊА
Онима који долазе из окултизма
У садашње вријеме свједоци смо обраћања Цркви не само јучерашњих атеиста, него и оних који су се бавили окултизмом.
Пред крај 19. вијека поједине хришћанске области су биле захваћене експанзијом разних окултних и магијских учења, првенствено источњачког поријекла, као да је прљави поток са планина Индостана почео протицати кроз некакве земље Запада.
Окултна учења нашла су, пак, подлогу прије свега, међу интелигенцијом, у оном њеном дијелу који је, увјеривши се у ограниченост и беспомоћност позивитизма, тражио друге путеве сазнања. О Цркви су ови људи имали раније стечену црквену и тенденциозну слику. Они су универзализам Цркве сматрали ниским религијским заблудама и укључење у Цркву чинило им се и као губљење у великом народу, у групи, на коју су били навикли гледати одозго на доле. Сматрали су да Црква и навикнути интелигенцијски елитизам лоше сарађују један са другим.
Други узрок тог антагонизма или отуђења је у томе што Црква захтијева послушност, потчињеност јерарху, дисциплину живота: испуњење молитава, ритуала, постова, и прије свега, дисциплину мисли; потчињење свога ума откривењу. А интелигенција посебно цијени своју “интелектуалну слободу”, слободу емпиријског, страсног човјека, слободу стваралаштва као самоизражавања.
Затим, Црква тражи од човјека борбу против страсти, уколико је без тога немогуће унутрашње очишћење, а страсти, посебно гордост, јесте стихија у којој је интелигенција навикнута живјети. (Ми овдје говоримо о карактеристичним заједничким тенденцијама, а не о личностима које чине православну “мањину” савремене интелигенције).
Окултна пак учења, насупрот Цркви, дају стваралачкој фантазији пуну слободу и не само да не ограничавају човјекове страсти, већ их сматрају извором душевне енергије коју само треба умјети правилно искористити. У системима розенкројцера Раџиша, будијског тратизма, стимулише се најнижи еротизам као пут према демонском познавању добра и зла, и чак према трансцендентној екстази. Овдје ништа не узнемирава мрачне страсти које су свиле своје гнијездо у срцу човјека, оне мирно заједно живе са декларативним окултним “аскетизмом”, који се ограничава медитацијама и ритуалним плесовима, а такође са интелектуализмом ефектним по облику и површинским по садржају. Прочитавши неколико књигица Штајнера и Раџиша, човјек се, такорећи не устајући из фотеље, осјећа посвећеним у “тајну мудрост” , а овладавши њоме може радити све шта хоће. У чему се огледа та мудрост – он не разумије. Глава и вођа окултиста – демон – крије се под именима “космичке јерархије”, “земаљског бога” итд. Понекад он даље не иступа на страницама окултних књига као резонер са моралним сентенцама и критиком догматизма “у име љубави”. Али у окултизму постоји тајни догмат који не открива одмах оно “добро је зло, зло је добро”; бог – то је демон, а демон – то је бог. Није узалуд сатаниста Бодлер своју збирку пјесама која је постала стална књига декадената, назвао “Цвијеће зла”. Ипак окултизам неупоредиво ријетко иступа у своме властитом обличју, такорећи, у обнаженом облику, као демон на гори Брокен. Он је најчешће као вук у бајци “Црвенкапа”, говори украденим, ласкавим гласом. О чему он говори? О новом реформисаном хришћанству, о “елитној” духовности, о синтези религија и о томе да је бијела магија сила добра која се супротставља црној магији.
Треба рећи да је много људи који су били пали у мреже окултизма видјевши његово сатанско лице и мртву луциферовску свјетлост, како води у погибију, отишло од њега, раскинуло с њим и почело тражити спасење и исцељење у Православној Цркви. Али бављење окултизмом, посебно ако је било сједињено с практичном магијом, не може проћи без последица. Не може се изаћи из пакла а да се не опали његовом ватром.
Нема гријеха који би превазишао милосрђе Божије, нема демонске силе која би побиједила силу благодати, силу која подиже пале, лијечи болесне, оживљава умируће, успоставља разбијене, исправља искривљене, враћа изгубљене, исцјељује ослабљене, обнавља скршене и истрошене. Укључиви се у црквени живот, пређашњи окултиста може постати подвижник, али ми као да хоћемо да упозоримо све људе на посебна искушења, која их могу снаћи на њиховом путу од последица окултизма, од склоности које је човјек изнио из овог друштвеног пакла и које још увијек могу да муче душе као старе ране.
Прва опасност је танка духовна гордост, која је непримијетна оваквом човјеку. Она се може прикривати под вањском смиреношћу, према изреци; змија под жбуном купине. Потребни су трајни напори, а главно је духовник да се у души не би крила ова гнојница и да не би стално заражавала крв. Но, нажалост, такав човјек је мало спреман на искрено пуслушање; иако има руководиоца и наочиглед му се потчињава, он се у суштини не растаје са сталним осјећањем свога лажног престижа и сматра своје властито мишљење истином и последњом дистанцом, па између њега и његовог духовног оца стоји неки танки непробојни зид. Читајући духовну литературу, он из светоотачких дјела збира она где су описана највиша духовна стања, као “узлијетање на небо”, а књиге из практичног духовног живота чине му се као дјечја храна или азбука за коју није потребно понављање. Ове људе привлаче апокрифна јеванђеља нестала међу гностицима; они оправдавају себе тиме што ове књиге које је одбацила Црква, садрже, мада у себи мрвице истине и помажу им да боље схвате канонска јеванђеља од Јована, чак га супротстављајући другим Јеванђељима.
Читајући духовну литературу, они теже ка схематизације духовних појава, ка интелектуалном моделирању ових појава, заборављајући да је човјечија душа и духовни свијет дубљи од било ког система Неки од ових се баве Владимиром Соловјевим и оцем Павлом Флоренским. Овдје постоји такође унутрашња провокација – жеља да се види духовни свијет у философијској схеми, да се замијене знања, заснована на искуству, апстракцијом, живот духа – интелектуализмом. Они не говоре даље на основу прочитаних књига о мистичком искуству и религиозним искушењима јер њихов словесни “интелектуализам” представља тај исти рационализам.
Ужас демонопоштовања у окултизму, који су искусили, чини у почетку њихово покајање ватреним а исповијест подобом, али ватреност заснована ка страху је кратка, она личи на бјекство не од ђавола, али још не на бјекство према Богу, већ само преко “зида” куда ђаво не може прећи. Затим се покајање хлади и у даљем току често сe огледа само у томе, шта човјек фиксира своја душевна стања и уз то се тајно поноси дубином своје исповијести. У окултизму ђаво поражава, прије свега, човјечије срце па окултиста личи на човјека са ампутираним срцем, умјесто кога је стављен некакав механизам. Од њега се осјећа необјашњива хладноћа, што се може довести у везу са емоцијама, ипак са ефектним, заснованим на страстима, јер страсти саме по себи нису духовна одрицања већ остаци душе. Може се рећи да је обраћање окултисте процес реанимације његовог срца, који се дешава полагано – то је некакво проклетство окултизма – тражење Бога у реализму, а не у срцу. Онима који су се бавили окултизмом бива тешко да се моле у храму за вријеме богослужења, посебно у почетку њиховог обраћања Цркви. Њима се чини да их некаква сила мучи и гони из храма, терет се наваљује на плећа, почиње вртоглавица, они слабо схватају шта се дешава наоколо и осјећају да би се убрзо могли онесвијестити. Када се служба завршава, они као да оживљавају.
Једно од најтежих искушења које прати човјека који се бавио окултизмом јесте претварање молитве у медитацију. Овдје се дијалог душе с Божанством замјењује монологом, гдје се Божанство само моделира, а субјекат и објекат молитве остаје сам човјек. Овде се молитва разматра као нека самостална и аутономна сила, усмјерена на остварење циља. Дјелотворни и извршни фактор који није благодат Божија, као дар божанске љубави, већ енергија самог човјечјег духа, оваплоћена у ријечима молитва.
Оваква траума тешко се лијечи: у суштини, човјек се у молитви не обраћа живоме Богу, већ само фиксира своја стања – самога себе. Ако се чак и обраћа с молитвом Божанству, онда Бог остаје за њега нека космичка или метафизичка енергија, а не лични – личносни Бог. Таквим људима је Христос обично туђ као Богочовјечанска личност; они више говоре о Духу Светом, уз то не као о личности, већ опет некако као о некој (безличној, готово стихијској) сили. Често су усмјерени на софиологију, парапсихологију, то јест према материјализацији религије. (У принципу, сама кабала, без обзира на мистички садржај, представља доста рационалан систем који садржи у себи генеалогију имена). Ови људи стреме ка прављењу система и процвату система, као да су поставили циљ да земљину куглу стрпају у глобус, како би га затим држали у својим рукама.
По нашем мишљењу једна од најстрашнијих последица окултизма јесте губитак за дуже вријеме осјећања живога Христа. Треба рећи да не само људи који се баве практичном магијом, што се само интересују за окултизам и индо-кинеску мистику при обраћању Цркви подвргавају посебним искушењима, понекад чудним и неочекиваним, као да их демон кажњава, као господар своје одбјегле робове. Ова искушења могу носити, дјелимично, и чисто физички карактер који споља личи на болести; тако понекад такви људи осјећају некакву несхватљиву слабост тијела, сличну невјероватном душевном умору, када човјеку умире, стање које граничи са безумљем, као да је нека вањска сила провалила у њихову душу и њоме господари. Тако, понекад физички бол, као да нечији оштри нокти кидају их изнутра или добијају ударце од некаквих невидљивих људи. Повремено се они нађу у неразумљивим чудним ситуацијама које угрожавају њихов живот; осјећају напор страсти демонске интензивности; често их прате богохулне мисли као да им сам ђаво шапуће на ухо сваке глупости; често осјећају некакву патолошку тежњу према физичкој и духовној прљавштини. Све то треба исповиједити. Једино средство је смиривање свог духа, крити се под мантију свог духовног оца, уопштено говорећи, као што се слабашни кенгурић хвата за длаку своје мајке и виси на њој.
Овде је апсолутно потребно чинити све супротно ономе чему су училе окултне књиге: не ослањати се на свој разум и књишка знања, која нијесу поткријепљена личним опитом (подвигом), већ се налазе у послушању код духовног оца. Треба памтити да је стварна мудрост заснована на искуству, искуство – на самоодрицању, а самоодрицање – на послушању. Са сатаном се не треба борити оним оружјем које он има, већ оним које је изгубио; а он је изгубио смирење, покајање и послушање. Подвижништво, а тиме више интелектуализам без смирења као основе јесте предлог сатани да се са њим туче оружјем којим он влада до савршенства, а губитак је у таквој ситуацији неизбјежан.
Опет се враћамо на питање заједничке молитве у храму. Човјек, који је дошао из окултизма, често оправдава своју хладноћу према богослужењу тиме, као да се мирније и усредсређеније моли код куће. Али то је самообмана. Уствари, он даје превисоку оцјену својој индивидуалној полумолитви – полумедитацији; међутим, посјета црквеним службама, то је појава духовног јединства са другим члановима Цркве, у љубави и смирењу. Када се човјек нада у молитве своје браће по духу више него на своје, тада се молитва Цркве, земаљске и небеске, претвара у молитву за њега. Баш то демон неће и тога се боји.
У почетку демон мучи онога који се обратио Цркви из окултизма некаквим дивљим страстима, у којима се овај стиди да се исповиједи своме духовном оцу и тражи друге, непознате свештенике. Затим хушка против њега људе. И увијек држи на готовс, као војсковођа у засједи ратнике, следеће искушење: улаже у човјечији ум блиставе, оштроумне мисли о религији или о философији. И овај, будући усхићен се овим “ватрометом”, почиње себе сматрати проповједником и апологетом хришћанства. То се дешава првенствено када се човјек почне бавити унутарњом молитвом као искушење да поново пређе на већ навикнути интелектуализам само са новим садржајем. Због тог тобожњег “учитељства” он се одвраћа од молитве, губи осјећај своје доследности, то јесте покајања. Код њега се почиње појављивати љубав према вјерским споровима. Овдје као одличне особине патологије служе причљивост и бесконачно понављање једног те истог, као да се човјек боји да се његове “блиставе” мисли неће урезати у сјећање слушалаца. Ако се са њим не слажу или његовим ријечима не поклањају пажњу онда он долази у стање раздражености и гњева, које понекад крије у себи, но ипак на оне који му противрече гледа као себи нанијете увреде.
Понекад људи, који долазе из окултизма, говоре са гледишта вањског Православља као убијеђени ортодоксни, но у њиховом говору нема унутарњег православља – љубави; чини се да за њих не постоји жива душа, већ само правила и закони. Зато из њихових ријечи провијава некаква хладноћа и чак окрутност. То није чврстоћа челика, већ несавитљивост жељеза. Ако се човјек предаје таквом искушењу, он почиње да се осјећа припадником непостојеће “елите” хришћанства, код њега се поново појављује све оно што је засновано на гордости и за окултизам карактеристично – осјећање своје привилегованости.
Међу искушењима која срећу такве људе на њиховом духовном путу треба примијетити и следеће: ђаво их убјеђује да је у борби са њима претрпио пораз и сада већ не смије да им се приближи као демон светом Кипријану. Он одступа од њих на вријеме и обмањује их лажним бестрашћем. Понекад они, будући увјерени у своју моћ, почињу корити неморалне, а ђаво се прави да га таква молитва пече као ватра, као молитва светих, и тихо се смијући говори кроз уста неморалног да напушта своју жртву. Повјеровавши демону човјек, долази у стање духовног осљепљења и затим неочекивано пада у прљаву јаму коју му је ископао непријатељ, или сам постаје душевни болесник.
Постоји такође искушење, коме се првенствено подвргавају умјетничке природе – лажна мистика. Човјек не жели да иде путем на који му указује Црква, путем који му се чини дуг и досадан; он хоће брзо као на крилима да достигне духовне висине. Овдје је пак онај стари квасац окултизма: “Ја нијесам као људи који ме окружују. Што је недоступно другима, могуће је за мене”. Овдје се демон претвара у анђела свјетлости и даје му необична душевна осјећања: бљесак инстиктивне радости, лажна мистична преживљавања, за која се човјек веже као за наркотике и не може да живи без њих. Ова стања му се чине као дејства благодати; и ако га чудо Божије и молитва Цркве не спасу, он ће се наћи у духовној саблазни, коју духовни оци називају прелест.
Зато ми ватрено савјетујемо нашој браћи која долазе у Цркву из кругова окултизма, да прије свега, нађу духовног наставника и открију пред њим своју душу. То је први акт смирења, за које ће лично Господ Сам дати наставнику ријеч потребну човјеку.
Враћајући се већ реченом, благодат заиста може последњег очајног грешника, ако се искрено покаје, дићи, измијенити, опростити му грехове. Али последице окултизма, тога демонског гријеха, ипак остају као предиспозиција, као наклоност према рецидивима. Зато је таквим људима неочекивања стална будност. И прије свега они се морају растати од свих мисли о “интелектуалном елитизму”. Платон је био највећи философ, апостол Јован Богослов – обичан рибар, али Дијалози Платонови чине се као шака пепела пред светлошћу и пламеном Јеванђеље по Јовану.
Сјетите се да ђавола не може побиједити разум и моћ човјека, већ само благодат Божија.
