ТАЈНА СПАСЕЊА

 

ТАЈНА СПАСЕЊА
 
Ријеч издавача
 
Без сумње се може рећи да је архимандрит Рафаил (Карелин) један од најоригиналнијих и самобитних црквених писаца наших дана. И у исто вријеме један од најиздаванијих. Њему припада мноштво проповиједи, полемичких чланака, посвећених актуелним питањима саврeмeнога црквеног живота – чланака у којим се разматрају различити проблеми аскетскога и моралног карактера. Они су доста тематски разноврсни. Али ако се заједно са тим покуша некако окарактерисати стваралаштво оца Рафаила у цјелини, онда се може рећи овако: то је аутор, или тачније човјек, који стријеми увијек и у свим приликама да говори у првом реду о томе да је једно само једино потребно за спасење (Лк. 10, 42).
Јер заиста многи и говоре, и пишу, и полемишу данас о многоме. Али, на жалост главно веома често остаје по страни, заборављено. А главно је пак – човјечја душа која, по ријечи Господњој, вриједи читав свијет (Мк. 8, 36); душа и њен живот сакривен у Богу. И то, наравно, не може бити случајно. Да бисмо судили о префињеним богословским истинама потребно је изванредно изучити богословље. И да би судили о проблемима који стоје пред Црквом данас треба одлично изучити Црквену историју.
Значи, да би могли говорити и писати о души и њеном животу, треба одлично упознати своју душу и душе других људи. А то је далеко сложеније. Треба бити врло строг и пажљив у односу према себи да би заиста схватили: и да је то глас душе и шта је глас страсти; чему тежи душа ради љубави према Богу и чему је у односу на себе у исто вријеме потребно научити да волимо оне који су ту поред нас: јер тек тада кроз несавршенства и недостатке, немоћи и пороке, може се разгледати у људима оно добро и чисто, што се, без обзира па исквареност човјечје природе, сачувало у њима, оно ради чега Господ воли човјека.
Другим ријечима, да бисмо могли писати о духовном, треба постати духован, треба примити Духа, а за тако нешто треба дати своју крв и свој зној. То је тај нужни подвижнички опит, чији плод постаје истинска нелажна ријеч на путу спасења. Сличан духовни “плод” предложен је читаоцу ове праве књиге у расуђивањима у мислима аутора, у његовим, како. се повремено чини, оштрим и одлучним процјенама.
Повремено долази до жаљења, што, као по правилу, архимандрит Рафаил избјегава да говори о себи; а ако то и допушта, онда је то више из стварне неопходности и врло летимице. Зато и издања његових књига, која изазивају тако велики интерес, показују се лишена било каквих биографских података о томе, коме оне припадају. Ипак, аутор је монах и самим тим његова жеља да не пише о самом себи – потпуно се објашњава.
Уосталом, сигурно неће бити велика грешка рећи да је биографија оца Рафаила, његово лице – то и јесу његове књиге. У књигама се он открива као човјек изванредно префињен, дубок и, што је свакако најважније, изванредно искрен. Он уопште не трпи ништа што би у себи садржало и најнезнатнију лаж или лукавство (превару). Тиме се објашњава “оштрина” и “одлучност” његових судова, његове увјерености у томе, да је “пут мучеништва” тежи, превасходнији од пута “путева компромиса”.
Ипак, треба такође рећи и то да ова књига, Тајна спасења, има једну битну разлику од свих издатих раније. Она се састоји из два дијела. Први дио су бесједе о духовном животу, о томе, шта се открива човјеку на његовом путу према Богу, шта изазива радост и душевну тугу, шта га то повремено наводи да се заустави и са болом завири у своје властито срце. Овдје су остварене изненађујуће снаге ријечи о томе, како достићи блаженство, које је доступно само за оне који сами себе свјесно предодређују на изворно “духовно ништавило”. Овдје је учење о молитви, која мора да постане за хришћанина главни посао његовог живота, његов стожер. И овдје су пак рефлексије те Божанске љепоте пред изненадним откровењем које замире понекад у ћутљивом усхићењу човјечије душе и коју касније тражи читав живот у сузама покајничког плача.
Други, пак, дио су сјећања оца Рафаила о познатим подвижницима већ прохујалог 20. вијека, са којима га је Господ по милости својој спојио у овом животу[1]. Њихови ликови изузетно јарки, су снажни продори буквално привлаче пажњу читалаца на себе. Но опет некако: од ових људи поново се морамо у мислима враћати аутору, који о њима пише далеко више него прије, открива се у сјећањима на ове подвижнике он сам: разумљивијим постаје, да је као човјек, као монах и свештеник, а следствено и као писац он себе формирао баш захваљујући своме дружењу с њима.
И још. Онај, коме се у почетку отац Рафаил покаже као сувише “строг”, када прочита књигу до краја, увјериће се, да је исто толико он строг према самом себи. Уз ово у последњем случају ова строгост личи, у извјесном смислу, чак на немилосрдност. И долази она, како нам се чини од немогућности да гријеши душу или да се крије пред лицем истине. Јер истина са примјесом и најмањег дијела лажи већ није истина, већ та иста лаж. А само у свијету истине, у њеном достизању може се открити човјеку најглавнија тајна – тајна спасења.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Значајан дио ових сјећања чине материјали који су распоређени у издаваштву недавно. Зато презимена, године живота, а такође и други биографски подаци неких подвижника који се овдје помињу није се могло нажалост утаначити у тренутку издавања књиге.

Comments are closed.