ТАЈНА СПАСЕЊА
Више служење човјечанству
Основ хришћанског морала је љубав, сједињења са правдом. Свети Дионисије Ареопагит пише да су за спасење потребни правилан циљ, достојан предмет и чиста средства, то јест – јединство циља и средства.
Правда – то је својство љубави као њен спољашњи омот. Љубав – то је садржај правде, њен живот. Без правде се љубав претвара у слијепу страст, без љубави правда постаје строга казна.
Егзегети, откривајући симболичко значење Крста, говорили су, да ми овдје видимо сједињење правосуђа и милосрђа.
Нама могу приговарати да јеванђељске заповијести љубави и правде прихватају све конфесије и секте. Зашто Православље сматра да ово учење у чистом и неповријеђеном облику чува само оно? Зар римокатоличанство и протестантизам немају разгранату мрежу добротворних организација на свим континентима? Зар они нијесу пројавили свијету самопрегорне мисионаре? Ово питање је веома важно, те га је потребно размотрити не на плану социјалног одраза, већ у његовој мистичкој дубини.
Почећемо од тога да римокатолицизам другачије него Православље разматра трагедију човјековог пада у грех и његове посљедице. Према римокатоличком учењу, гријех је лишио човјека натприродне благодати и тиме сасвим унио одређени несклад у његов психички живот, али природне силе душе остале су неповријеђене. На тај начин на страсти се гледа не као на болест душе, већ као претјераност и злоупотребу. Такво учење прикрива катастрофалне последице гријеха, лишава духовну борбу са гријехом и демонском силом оне напрегнутости, сталних подвига и будности, који су карактеристични за источне аскете.
Учење о непрестаној унутарњој молитви, о искорењивању страсти, о покајању као основи духовног живота, истискује се вањским подвигом и друштвеним служењем. То постаје посебно очигледно кроз упоређивање православног и римокатоличког монаштва као главних показатеља црквеног духа.
Монаштво на Истоку је, прије свега, унутрашњи живот, одрицање од свијета, тежња ка сталном богоопштењу. Римокатоличко монаштво је израз друштвеног служења Цркви, а пошто су његови начини разнолики, онда је монаштво (јединствено на Истоку), на Западу створило мноштво редова – монашких општина са различитим правилима. У Римокатоличкој цркви монашки аскетизам је одмах примио облик реда и рада, то јест организације. Римокатолицизам сматра природне душевне силе неповредивим, те своју проповијед почиње призивањем на љубав. Али на љубав без претходног очишћења срца од страсти, – што је љубав душе а не духа. Она може бити ватрена и снажна, лијепа и емоционална; она може носити у себи много бриге о патњама других и њежности, али то је земаљска љубав, заснована на солидарности и дугу, она је разблажена осјећајношћу и склона је афектирању.
Православље започиње проповијед позивањем на покајање: само дугим путем очишћења душе од гријеха буди се човјечји дух и срце осјећа љубав и патњу као нови живот, као осјећање ни са чим упоредиво, као дјеловање самог Божанства у срцу човјека. Та љубав је лишена потресних емоција, она је тиха и дубока, њена особина је – љубити Бога свим срцем својим, а људе као слику и прилику Божију. Духовна љубав је дејство благодати јер носи у себи Божанску свјетлост преображења и озарује свијет одбљесцима те свјетлости.
Желимо рећи да се под ријеч “љубав” могу сврстати разна стања. Љубав зависи од човјековог погледа на свијет, од подвига његове вјере, од мјере очишћена његова срца, од пребивања у Цркви – укључености у њену мистику и аскетику. Свети апостол Јован Богослов назвао је Бога љубављу (1. Јн 4, 8); Христос је рекао да Бог јесте Дух (Јн 4, 24). Највиши облик љубави је духовна љубав сачувана у животу Цркве. Православље учи да Царство Божије “није од овог свијета”, док је земаљски пут – само пут, па је оно “Царство…” слободно од свјетских представа и предрасуда, од његових склоности и обичаја.
Римокатоличка црква хоће да изгради Царство Божије на земљи. Она је широко отворила своје двери за свјетску културу, за свјетску умјетност; она настоји да искористи достигнућа науке и философије, да пројави утицај на политику, да разради социјална питања. Зато појмови истине и правде добијају стратешки карактер, тежећи да Цркви пруже свјетску културу; римокатолицизам пада само под утицај те културе, гдје је умјесто правде – нешто слично правди, гдје је истина повезана са еволуцијом Цркве, то јест, носи релативан карактер постепеног процеса. За православље су Истина, Христос и Црква живо мистичко Тијело Христа. Према православном учењу, Црква је увијек имала и има пуноћу Духа Светога, те су критеријуми истине у Православљу чврсти и непромјенљиви.
Што се пак тиче протестантског свијета, он се одрекао аскетизма древне Цркве, и зато су љубав, истина и други дојмови за њега постали субјективни психолошки опити и личне представе. Удаљивши се од јединствене Цркве још даље од римокатолицизма, он је изгубио све субјективне критеријуме. Његова мистика се затворила у кругу индивидуалних опита. А треба знати да мистика без аскезе лако прелази у визионарство или магији.
Римокатоличанство и протестантизам дали су свијету што су они имали. Покушали су и покушавају да патња и несрећа на земљи буде што маље. Али сиромашних, гладних и болесних није мање; а ако се говори о душевним болесницима, онда их је више – пате и богати и сиромашни, читав свијет личи на обнажени нерв, који се скупља у грозничавом болу. Дивно је дјело утјешити човјека који је изгубио наду, нахранити гладнога, указати помоћ болесном, а то неће помоћи да се изведе човјечанство из ћорсокака у који је упало – да се заустави процес моралне и духовне атрофије, да се одстрани катастрофа према којој вуче, изгледа, читав ток овоземаљске историје.
Православље носи у себи силу која може да се супротстави свјетском злу, свјетлост коју није схватио и одбацио је западни свијет, означивши је називом “јерес паламита”. Ова свјетлост аскезе и созерцања чини човјека сређнијим усред свих патњи, слично Христу кад је сишао у пакао и испунио радошћу душе умрлих.
Древни хришћански писци, а међу њима и они који су припадали западном свијету говорили су да је једино добро Бог, једино зло – гријех, све остало су међупростори стања и ситуација. Зато Православље са својим посматрачким карактером, учењем о унутарњој молитви и тиховању, врши највеће служење човјечанству, оно чува таворску свјетлост, открива пут за стицање те свјетлости.
