ТАЈНА СПАСЕЊА

 

ТАЈНА СПАСЕЊА
 
О покајању
 
Ми се налазимо у стању некаквог безнађа, као да се свијет приближава катастрофи коју је немогуће спријечити. Људима је одузет главни животни стимуланс – нада. Изгледа да се тешка тама спушта на земљу и омотава је црним погребним покровом. Овдје нису у питању политички потреси и неочекиване опаке тешкоће, већ некакво осјећање метафизичке трагедије у коју ће бити увучена сва земља.
Постоји ли излаз из овога стања? Постоји ли способност духовне реанимације? Може ли се, ако не вратити, а оно бар, у крајњој линији, зауставити, успорити тај процес ескалације зла?
Предлагали су нам и предлажу различите савјете и утјехе – болесника убјеђују да је здрав, често цртају утопистичке слике које подсјећају на бајке о “срећним острвима”, али то мало помаже. Послије допинга појачава се губљење снаге, послије илузија распаљених гордошћу, још је веће разочарење. Гдје је излаз, и има ли га? Одговор можемо наћи само у једном чистом извору – Светом писму, које не лаже, које не гријеши и не доводи у заблуду.
У тешким временима историје пророци су призивали народ на свеопште покајање. Призивали су свакога да увиди своје гријехе и осјети своју одговорност за њих. Призивали су народ да остави идоле и врати се Богу својих отаца. Само покајањем отпочиње поновно рођење, само кроз бол тешко обољели се враћа у живот. Човјек који не осјећа бол мртав је. Душа која не осјећа своје гријехе, претвара се у труп. Другога пута нема: или покајање – као једини пут према Богу, или губитак Бога и безнадежност. Само чаша покајничких суза може на суду Божијем превагнути море човјечјег гријеха.
Не може се рећи да је у нашем друштву ишчезло добро; то би било нетачно. Још на срећу, има много примјера доброте, саосјећања, служења људима, али је трагедија у томе што су људи заборавили на покајање. Изгледа да је некаква мрачна сила украла од нас овај велики божански дар, ово васкрсење прије тјелесне смрти. Благодат се повраћа оним истим путем којим и одлази. Благодат нас оставља послије наших гријехова. А гријехови постају сјемење оних трња и бодљи од којих зарастају наша раније процвјетала поља. Гријеси постају предворје оних катастрофа чије приближавање осјећају чак и душе људи који су далеко од вјере.
Наша грешка је у томе што оправдавамо себе, тражимо ван нас узроке наших несрећа, те јеванђељски призив на покајање не налази живог одјека у нашем срцу, а ако се и кајемо, онда је то ритуално и формално, као да заборављамо на трагичне последице гријеха.
То питање је веома важно, једно од најбитнијих питања хришћанског морала. Свјетски морал је заснован на гордости – личној и друштвеној – на ономе што погрешно називају човјечјим достојанством. Понекад се сматра чак корисним вјештачки развијати ову гордост, као да се рачуна с тим да ће човјек постати онакав каквим га представљају, хвалећи га. Али резултати су готово увијек јадни: човјек који се увјерио у своје “доброчинство”, обично се умирује тиме, сматра да је код њега све у реду, нема због чега да се поправља, него му преостаје само да се радује што је такав – добар. Али живот никога не мази, и онај који је стекао комплекс своје правице налази се у тешком сукобу са онима који се с њим не слажу и који му противрече. Таквом се човјеку чини да је он оваплоћење добра и непогрешивости, а да су други носиоци зла. Неумијеће увидјети своје грешке, нехтјење осудити себе доводи до тога да се хлади пријатељство, распадају се породице, људи се отуђују једни од других. Комплекс властите праведности јесте најтежи јарам који човјек може носити.
Покајање је суд над собом прије Божијег суда. А таквом се човјеку чини да га неправедно понижавају и вријеђају. Као да може иступати само у улози окривљеног. Ово је увијек ризично и безперспективно. Не сагледавши дубоко своје грехове, своје кривице, своју унутарњу изопаченост, човјек се не може промијенити, не може се покајати и примити Божију благодат, не може ступити у нове односе са људима и с Богом. Он личи на некаквог чудног безумника који је због гордости сам себе стрпао у брлог. Међу гордим људима они могу имати мјесто солидарности и нешто попут пријатељства само у једном случају: када иступају заједно против замишљеног, али и стварног противника; али када је овај “фактор” удружености нестане, онда од створене солидарности не остаје ни трага.
Једанпут је александријски архиепископ упитао Аву Нитријске горе који је посао једино, према његовом дугогодишњем искуству, највиши на подвижничком путу? Овај је одговорио: “стални самопрекор” – стални прекор, то јест, увијек и у свему кривити само једино самог себе. Архиепископ је рекао: То не само да је највише дјелање, већ и једини пут спасења. Овдје су извори хришћанског и свјетског морала, овде је граница која дијели ова два колосијека.
Исповјест је света Тајна и вањски облик покајања. Има људи који се кају ватрено и искрено, али каква је исповјест код већине? Обични људи често изговарају звучне фразе, слабо схватајући њихов смисао. Што се тиче великог дијела представника интелигенције, они се исповједају или пишу о исповијести као о психолошкој самоанализи, али њој недостаје основно гнушање према своме гријеху и жеља да се бори са гријехом у будућности. Зато њихове исповјести личе на књижевно истраживање осјећања трагичности гријеха, гријеха – као смрти душе.
Тек осудом самог себе почиње духовни препород човјека. Охоли не може вољети, он не умије бити благодаран. Само смирени је способан да види привлачност и доброту другога. Смирење се стиче покајањем и само покајање расте и продубљује се према мјери смирења. Благодат је скривала од светих отаца њихову моралност и духовну висину, зато су се они до саме смрти сматрали грешницима. Ко се диви својим врлинама и прича о њима, тај тиме свједочи да је лишен благодати и духовно је наг. Само смирење даје људима способност да искрено поштују један другога. Тражити од себе више него од ближњих, бити захвалан за учињено добро, за указану пажњу, праштати туђе грешке – ето темеља на коме се може градити хришћанска породица, а – значи – и друштво.
Човјек који умије да окривљује себе неће губити унутарњи мир, неће проклињати људе и животне околности и ударати главом у зид. Размишљаће о томе како је он направио грешке, како је требао поступити да би их по могућности исправио, и чак ће чашу најтежих искушења примити као лијек за очишћење своје душе.
Говорили смо о покајању и смирењу као о основи хришћанског морала и љубави, као начелу људских узајамних односа, као показатељу друштвеног препорода. Али постоји и друга – метафизичка страна. Гријех, који није опран покајањем, не нестаје; као што капљице кише образују потоке тако и гријеси људи, сјединивши се, образују рушилачку снагу, која се пројављује на физичком плану у виду ратова, друштвених немира глади, епидемија и природних катаклизми. Ова сила, ова морална енергија наших гријеха отвара демонима широко поље дјелатности на земљи. Зато од покајања зависи судбина народа, земаља и читавог човјечанства. Неко ће рећи: “Заиста, какво ће значење за свијет имати моје покајање или покајање малог броја људи?” Сјетимо се: Господ је тражио у Содому десет праведних, али их није нашао, иначе би град био поштеђен.
У Содому је живео праведни Лот. Свети Јован Златоуст пише да је Лот био праведан зато што, живећи у Содому и мучећи се, видећи гријехе њихове, није осуђивао никога. Нека сваки човјек запали своју свијећу покајања, а то значи, опрости свима, моли се за све и одговори добром на зло. Нека се сваки човјек покаје за себе и своје ближе: његова свијећа неће бити усамљена – поред ње ће се запалити и друге свијеће. Нека он чува ватру у своме срцу: “Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног”. Само покајање је нада, а нада, сједињена с љубављу, не може бити одбачена од Бога.

Comments are closed.