ТАЈНА СПАСЕЊА
Зашто је времена све мање
Савремени човјек снажно осјећа сужавање времена. Чини се да вријеме лети све брже и брже. Ноћ смјењује дан као да јутро отвара трепавице неба, а у магновењу вече их затвара. У дјетињству се чинило да дан траје необично дуго, да сунце лагано, готово непримијетно, као огромни брод, плови у непрегледним пространствима неба и, најзад, после дуге пловидбе доспијева у пристаниште за планинама које оивичавају хоризонт. Настаје сумрак као предворје ноћи, као антракт за вријеме кога се мијењају декорације. Али, ево, отвара се застор ноћи и пали се прва свјетлуцава звијезда, као свјећица у дубини плавога прозрачно-кристалног неба. Промиче вријеме, пали се друга звјездица, а затим се небо прекрива звијездама као да је нечија рука просула ватрене цвјетове по небеском cводу. Тамни се плаветнило неба, све су јасније звијезде над земљом. И тај почетак ноћи развучен је за дијете као да је у пространству неколико година. Само вријеме чини му се мелодично као дужа успаванка.
А како ми доживљавамо то исто вријеме сада? Оно нам се чини скраћено, као да је смотано у клупко или стегнуто у опругу. Недостатак времена је хронична болест вијека. Ми се задишемо од њега као од недостатка кисеоника. Наш технички вијек требало би да нам да више могућности него раније; али ми, напротив, осјећамо да се вријеме негдје губи, као да пропада у провалију, и ми не стижемо да обавимо онај обим посла који смо раније лако постизали.
Многи говоре: “Ја се сјећам оног времена када смо читали књиге посећивали се, радили понекад у двије смјене; а сада нема се кад отворити књига, а са познаницима општимо најчешће телефоном.”
У чему је ствар? Није ли хронично оболио сам хронос? Вјероватно најдубље расуђивање о времену може се наћи код бл. Августина у његовима бесмртним “Исповијестима“. Он сам указује да постоје два рачунања времена: вањско и унутрашње. Вањски аспект времена -то је календарско вријеме, које има одређене објективне оријентире који су прихваћени као еталони. То вријеме је утврђено и стално. Унутрарњи аспект времена – то је вријеме које преживљава и биљежи наша душа ритмовима и процесима самог човјечјег организма. То је субјективно вријеме, и њега човјек прима као непрекидно стиснуто вријеме, као скраћивање самих календарских периода.
Ова загонетка је тешко решива зато што улазимо у област претпоствки те вријеме као да моделирамо. Човјек непрекидно прима бујицу информација споља. Ова информација не нестаје, већ се одлаже у његовом памћењу у некакве невидљиве за нас кодове. Свака информација тражи своје мјесто у аналима сјећања, то се може рећи да се код нас непрестано врши обрада вањских информација. Ако упоредимо психу са лоптом која се врти око своје осе, онда је та лопта код дјетета мање оптерећена информацијом, креће се брже и зато му се вријеме чини субјективно дужим; касније се ова лопта, пунећи се информацијом, отежава. Њено кретање се постепено успорава, па то човјек прима субјективно као скраћење самога времена. Наравно, ово је само једна натегнута схема, али ми и не претендујемо на математичку формулу времена, коју још нико није успио извадити из корјена бесконачности. Ми само желимо да појаснимо нашу мисао.
Знање је мач са двије оштрице. С једне стране, ми се опиремо знању, а са друге, проток информација, оптерећујући психу, отима код нас само вријеме. И више од тога; битна информација постаје повремена; она се претвара не у знања, већ у магацин мртвих података, који лежи у нашој подсвијести као у бродској тамници.
Зашто су аскете одлазили у пустињу, или се закључавали у своје келије као у гробнице и узимали са собом само најнужније ствари? – Да би одбацили од себе спољашње информације или тачније да би их свели па најмању мјеру. Њихова мисао постојала је јасна и проницљива, а молитва је добијала посебну дубину. Чак и најпростија ствар, заузима посебан простор у човјековој души. Он мора да је чува, да брине о њој, уопште говорећи, чинити је дијелом своје душе. Да управо тако ствари пуне не само пространство куће, него и простор душе, тј. мисли и осјећање. Оне такође скраћују вријеме које преживљава душа, као да га гутају, на се ослобађајући од ствари, или некако мијењајући намјештај, човјек осјећа како узраста потенцијал његове душевне слободе.
Духовни живот мора укључивати у себе борбу за вријеме. У погледу вањског времена, велики значај има повезаност и поредак у пословима. Ако је хаос у пословима, све више је неопходно времена него школе. Такође, човјек треба да смањи своје захтјеве – тјелесне и душевне, па ће многе бриге отпасти саме-од себе. Што се унутарњег времена тиче, овдје је потребан нарочит филтер који би некако регулисао поток придолазећих информација. Осим тога, човјек треба да научи да извјесно вријеме проводи у усамљености, остајући насамо са својом душом. Наше очи, уши и језик често се претварају у пукотине на посуди кроз које истиче њихов садржај. То води до унутарње пустоши. Зато хришћанска аскета захтијева контролу над вањским осјећањима и тим великим даром који се назива “ријеч”.
За обраду, слагање, разврставање и смјештај добијене информације у огромна складишта меморије захтјева се непрекидно тражење психичке енергије. Ако информација разних видова: сликовна, речита и др., укључујући емоционалну, надилази одређени ниво, онда она као мали терет замара психу човјека, нарушава равнотежу између механичког и стваралачког памћења. Човјек, узимајући већу количину хране, чини своје тијело болесним и тромим. У прождрљивца се мишићи постепено претварају у маст и сало. Слично овоме је и психичко замашћивање када памћење постаје као неко надувено цријево душе.
Највећи потенцијал енергије коју има човјечији дух јесте око душе. Уз поток информација, које више долазе као наводњавање, душа узима енергију код духа и самим тим као да гута дух. Душа, као агресор, осваја код духа његову унутарњу област и исисава његове снаге као што вампир исисава крв из своје жртве. Дух постаје немоћан и болестан, а ако то стање потраје више година, онда постаје утешилац који престаје чак да схвата своје стање и осјећа бол.
Ако се покуша одредити право стање нашега духа, онда је то стање дријемежа, које се примјећује кратким буђењем и дубоким сном. А у сну се губи осјећање времена.
Вријеме одвојено од вјечности заиста пролази као сан. Хришћански аскетизам је реанимација духа. Треба Издвојити пространство душе од копија, уображења, и сјенки вањштине, и дати духу оно што му припада по праву његовог царског рођења. Тада ће човјек осјетити нову запремину времена, осјетиће лакоћу кад се ослободи од терета онога што му је туђе, и доживјеће радост сличну оној радости коју је више пута осјећао у годинама дјетињства, а затим изгубио је и заборавио.
Аскетизам укључује у себе покајање, молитву, борбу са страстима и контролу над пет осјећања. Преподобни Симеон Нови Богослов је писао: “Ко влада са пет осјећања, влада читавим свјетом”. Ми ћемо додати: Зато што их покорева ономе који је створио свијет – Творцу времена и вечности.
