NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » TAJNA LJUDSKE DUŠE – SVETOOTAČKO UČENJE O BORBI SA STRASTIMA

TAJNA LJUDSKE DUŠE – SVETOOTAČKO UČENJE O BORBI SA STRASTIMA

 

TAJNA LJUDSKE DUŠE
Svetootačko učenje o borbi sa strastima

 

 
OPŠTE POIMANJE STRASTI
 
Što se tiče samog poimanja strasti oci-askete su u suštinskom poimanju i definisanju uglavnom saglasni. Prepodobni Jefrem Sirin strast definiše na sledeći način: „strast je grehovno kretanje, raspoloženje prema grehu i napor i na izvestan način želja da se greh učini“[1]. Strast preciznije definiše prepodobni Jovan Lestvičnik; on kaže: „strast je zlo i teško iskorenjivo spajanje pomisli i želja srca, koje stremi ka željama štetnim po dušu i grehovnim delima“[2]. Ovde se strast definiše u momentu svog stvaranja od pomisli i shvata se kao pojedinačan, izdvojeni momenat u čovekovom opštem duhovnom stanju. Pošto su se dalje ove pojedinačne strasti često ponavljaju u suštinski istom obliku i na taj način stvaraju naviku, jer od njihovog čestog upražnjavanja duša stiče izvesnu naviku[3], strast oci smatraju za „grehovnu nastrojenost“, koju je stvorila ista ova navika. „Strasti nisu neke lake pomisli ili želje, koje se pojavljuju i zatim nestaju ne ostavivši iza sebe traga: to su jaka stremljenja, unutrašnja raspoloženja poročnog srca. One ulaze duboko u prirodu duše i dugotrajnom vladavinom nad nama i navikavanjem na to da budu zadovoljenje do te mere se srođuju sa njom da na kraju na izvestan način čine njenu prirodu.“ Tako strasti definiše veliki poznavalac asketske literature i nosilac otačkog duha naš ruski bogoslov-podvižnik preosvećeni Teofan[4]. Koristeći sve što je rečeno možemo da damo otprilike sledeću definiciju: strasti su psihičke pojave koje se korene na načelima egoizma i samoljublja, koje obuhvataju sve strane naše duše i karakterišu se svesnom i slobodnom naklonošću prema grehu, koja putem čestog ponavljanja prelazi u stalno grehovno raspoloženje duše i na izvestan način postaje čovekova druga priroda.
Sada ukratko treba da ukažemo na međusobni odnos strasti i greha. Oci-askete nam daju osnovu da o ova dva pojma govorimo kao o uzajamno srodnim i povezanim pojmovima[5]. Iz grehopada i njegovih posledica koje smo analizirali (na početku rada) videli smo da greh koji ne potiče iz jestastava naše prirode predstavlja posledicu „razvraćene volje“. Njegov početak se krije u postojanju ljudske slobode. Osnovu greha je predstavljala ljudska „samost“. Prenoseći se putem nasleđivanja u ljudskom rodu on u svakoj pojedinačnoj individui čuva sve svoje suštinske osobine, jer se njegov izvor i suština kriju u našoj duši, u mislima i osećanjima. Stvaranje greha u duši svakog čoveka odvija se istim putem i na isti način kao strast. Greh ulazi „na vrata srca maštanjem lukavog priloga“. Povod za greh uvek predstavlja ova ili ona pomisao. Ako pomisli uspe da zadrži pažnju uma nastupa stanje koje je kod otaca poznato pod nazivom „sočetanija“ (spajanja), kada se mešaju naše pomisli i pomisli lukavih demona; dalje nastupa treći momenat „slaganja“, i na kraju, četvrti – čulno dejstvo ili potpuni greh[6]. Svaki greh se čini radi zadovoljstva.
Zato se može zaključiti da greh i po svojoj suštini i po obrazovanju ima veoma mnogo zajedničkog sa pojavom strasti. Svaki pojedinačni greh se naziva slučajnim grehom. Međutim, postoji još i greh strasti i strast greha. Oci-askete su, ne razgraničavajući strogo ova dva pojma, često jedan termin – „greh“ stavljali umesto drugog – „strasti“, ali ih ipak nisu poistovećivali. Prepodobni Isak Sirin kaže: „greh se ne ostvaruje bez dogovaranja sa strastima“[7]. Prepodobni Jovan Kasijan strast naziva „članom greha“ koji je u svojoj suštini isto što i strast[8], samo s tom razlikom što su grehovi sama dejstva strasti, njihovo ispunjavanje na delu[9]. Očigledno je da greh kao delo, kao ispoljavanje strasti, t.j. izvesnog raspoloženja duše, nosi sve crte koje su mu bile svojstvene pre ispoljavanja. U datom slučaju greh na izvestan način predstavlja delimično ispoljavanje pojedinog momenta strasti – kao raspoloženja. Isti ovaj greh, pošto predstavlja ispoljavanje izvesne strasti se, ako ga neko često čini pretvara u lošu naviku i postaje „strast greha“[10]. Tako strast prelazi u greh, a greh postaje strast; ovakav uzajamni odnos je moguć jedino ako se ove dve pojave shvate kao istorodne po suštini. I greh i strast se podjednako smatraju kao grehovna raspoloženja: prvo kao celovito raspoloženje koje je postalo stalna navika duše. Greh u čoveku bez ispoljavanja predstavlja isto što i strast, a kada se ispolji on je samo njeno otkrivanje[11].
Kao delimično izražavanje raspoloženja naše grehovne volje (pošto ovaj greh potiče od volje[12]), kao pojedinačni greha on podleže manjoj moralnoj odgovornosti u poređenju sa grehom po strasti. Čovek koji ne čini greh po strasti pokazuje „bezakonje“, odnosno skretanje u stranu od zakona, koji izražava volju Božiju; a onaj ko čini greh po strasti (zbog navike) otkriva osim toga (i više od toga) naklonost ka grehu. Onaj ko je pao u greh može brzo da se pokaje jer je pao na ravnom mestu, sa kojeg lako može da se podigne; a onaj ko je pao po strasti pao je na nizbrdici, gde je čoveku teško da se zadrži da se ne skotrlja do samog dna. Greh predstavlja ispoljavanje „izopačene volje“, a strast „bolesne volje“ sa unutrašnjim sadržajem sklonosti ka grehu. Stalna unutrašnja težnja ka grehu čoveka čini odgovornijim pred zakonom pravde, jer čovek ni pre greha nije prestajao da greši misaono i nakon što je greh počinjen on ostaje u istom raspoloženju[13]. Međutim, ovoj moralnoj odgovornosti samo u srazmernom stepenu meri podleže i svaki greh pojedinačno. I s obzirom da su oboje, t.j. i greh i strast odgovorni u toj meri može se reći da se tako određuje i njihova pogibeljnost u delu spasenja duše. Oboje, a naravno, naročito strasti, jesu veoma štetne po dušu i škode spasenju[14]; to je novo svojstvo, koje greh i strast takođe čini srodnima. Oci-askete nam daju čitav niz dokaza da je dejstvo strasti (i poroka) svih zajedno i svake posebno toliko razorno da svaku strast smatraju za „pogubnu bolest“[15], koja, po rečima Isaka Sirina, „ubija dušu mučeći je“[16]. I zaista, strasti predstavljaju smrt za dušu[17]: s jedne strane – one sprečavaju dušu, ovu svoju sluškinju, da sozercava Boga, Kojeg ne može da vidi onaj u kome strasti makar malo žive, a Bog se može videti i razumeti samo kroz sozercanje[18]; s druge strane – one kroz to smetaju duši, nevesti Hristovoj, da se spoji sa Čistim Nebeskim Carem[19], i tako je udaljuju od Hrista, Koji „je život svih razumnih tvari, stvorenih po Njegovom podobiju“[20]. Udaljavanje duše od Boga kao izvora života predstavlja njenu nesumnjivu smrt[21].
Rezimirajući sve što smo rekli na osnovu podataka iz asketske literature moramo da istaknemo da strasti, ne čineći našu prirodu, predstavljaju slučajne, prolazne, bolesne kraste na našoj duši[22], koju, ako ne budu uklonjene, mogu da podvrgnu večnoj smrti. Da li ćemo ukloniti ove bolesne pojave zavisi od naše volje. Strasti jesu zaključana vrata pred licem čistote. Ako neko ne otvori ova vrata neće ući u neporočnu i čistu oblast srca; onaj ko se prethodno ne očisti od strasti ne može da uđe u neporočnu i čistu oblast srca. Dakle, za onoga ko želi da se spasi, a spasenje je cilj istinskog hrišćanskog života neizbežna je borba sa strastima.
 


 
NAPOMENE:

  1. Efr.Sir., Tvor., 3, 412.
  2. V. Dop. „Lestvice“, s. 22., Sl. 26, 91.
  3. Avva Dor., Pouč. 11, 142.
  4. V. „Domašnяя beseda“, 1873., s. 996.
  5. Is.Sir. Slova…, 85, 403. In.Kas., Sob. 19, 12; Avva Dor., pouč. 1, 26; Efr.Sir. Dobrot., 2, 373, 9; Isto. 360, 7.
  6. V. Prep. Isih. Dobrot., 2, s. 168, 45-46; up. Sv.Mak.Vel, 43, 6, 9.
  7. Is.Sir., Slova…, 85, 403;
  8. In.Kas. Sob. 12, 19, 12.
  9. Avva Dor. Pouč. 1, 26.
  10. Avva Dor., Pouč. 11, 143; In.Kas., Sob. 23, 14.
  11. Efr.Sir., Dobrot. 2, s. 360, 7; isto. s. 373, 9; In.Lestv. 26, 40-48.
  12. In.Kas. Sob. 23, 1.
  13. Maks.Isp. Dobrot., 3, 208, 74.
  14. Ant.Vel. Nastavl. Dobrot., 1, s. 65, 8; In.Kas. Sob. 23, 14.
  15. Avva Dor. Pouč. 11, 134.
  16. Is. Sir., Slova…, 85, 403.
  17. Efr.Sir., Tvor., 3, 286
  18. Efr.Sir. Tvor., 2, 115; In.Kas., Sob. 1, 15; Efr.Sir., Tvor. 4, 41; Sv.Ant.Vel. Nastav. Dobrot., 1, s. 33, 35.
  19. Efr.Sir. Dobrot. 2, s. 360, 6.
  20. Ant.Vel. Dobrot., 1, 33, 35.
  21. In.Kas., Sob. 23, 19.
  22. Is.Sir., Slova…, 28.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *