NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » TAJNA LJUDSKE DUŠE – SVETOOTAČKO UČENJE O BORBI SA STRASTIMA

TAJNA LJUDSKE DUŠE – SVETOOTAČKO UČENJE O BORBI SA STRASTIMA

 

TAJNA LJUDSKE DUŠE
Svetootačko učenje o borbi sa strastima

 

 
ZAROBLJENIŠTVO SRCA
 
Mislimo da je svako ko je imao prilike da posmatra kako se u njegovoj duši stvara neki greh, ili neka strast, ili pak porok, primećivao kako se ove strasti, grehovi i poroci postepeno potkradaju i ulaze u našu dušu, i postepeno je u potpunosti čine svojom zatočenicom: prvo osvajaju um, zatim srce, volju… i ceo čovek se pretvara u roba greha. „Đavolska“ pomisao dospeva (možda čak i slučajno) na pripremljen teren duševne grehovnosti, a kasnije postepeno, ako se ne odstrani na vreme, iz ovog neznatnog poročnog semena izrasta čitavo grehovno drvo. I to je, naravno, tako zato što se sve naše grehovne strasti stvaraju od grehovnih pomisli, kako su nesumnjivo ustanovili sveti oci-askete, koji su nam u svojim delima ispričali o uspešnim rezultatima svojih posmatranja toga kako se svakakvi poroci stvaraju u ljudskoj duši. Ne može se misliti, kako mnogi misle, da čovekove pomisli ne podležu moralnoj odgovornosti pošto mu dolaze od đavola ili zato što „pomisli nisu važna pojava u našoj psihi“ – s tim se naravno ne možemo složiti. Naprotiv, posmatranja otaca-asketa su pokazala svu veliku važnost ovakvog neznatnog akta kao što je pojava i prisustvo pomisli u oblasti našeg uma. Obratimo im se.
Način prelaska strasti od misli u delo kod svetih otaca je tačno definisan; sa tačnošću je takođe definisan i značaj svakog momenta u ovom procesu. Sam tok dela se ovako prikazuje: prvo dolazi prilog, dalje pažnja, zatim naslada, a za njom želja, iz nje odlučnost i na kraju delo. Što je neki momenat dalje od priloga i što je bliži kraju time je značajniji i grešniji. Najveći stepen krivice sadrži delo, a u prilogu gotovo da je nema.[1]
Prvi podsticaj za početak psihičke pojave koja se može završiti nastajanjem strasti u duši, kod asketa se obično naziva „prilogom“ – prosbole[2]. Ovim terminom se označava prosto zamišljanje stvari, koja se u našoj svesti prikazuje ili usled dejstva osećanja ili usled dejstva sećanja i uobrazilje[3]. Sveti Jovan Lestvičnik, Filotej Sinait i drugi prilogom nazivaju svaku jednostavnu pomisao ili zamišljanje bilo kakvog predmeta koje se odjednom unosi u srce i koji se pojavljuje u umu. Sveti Grigorije Sinait kaže da je „prilog sugestija koja dolazi od neprijatelja: učini ovo ili ono, kao što je bilo rečeno Samom Hristu Bogu našem: rci, da kamenije sije hlebi budut (Mt. 4, 3); ili jednostavnije rečeno – to je neka misao koja je čoveku pala na pamet.[4] Ovaj psihički momenat nimalo ne izražava i ne pretpostavlja slobodno učestvovanje čoveka,[5] zato „ovde nema greha“, kaže episkop Teofan, „jer rođenje obraza nije u našoj vlasti“.[6] Kao takav, prilog se, po rečima otaca, naziva bezgrešnim: „ne zaslužuje ni pohvalu, ni osudu, zato što ne zavisi od nas“[7]. Svi oni čovekovi utisci i predstave koji se rađaju pre pokretanja njegove volje ili uprkos volji i bez njenog ikakvog slobodnog učestvovanja u tome, s moralne strane se moraju smatrati za „bestrasne“, „nevine“ i nikako ne mogu biti nazvani „grehom“.[8] „Ne navlači na nas osudu to što pomisli ulaze u nas, već to ako ih loše usmerimo.“[9] Zato „prilog koji ostaje bez dejstva ne čini čoveka nepravednim“[10]. I na njega treba gledati kao na pokušaj zlobe da nagovori čoveka na greh, da naruši uravnoteženo stanje njegove duše uvođenjem u oblast njegovog greholjubivog srca, naizgled nevinih obraza (slika) i predstava. Iako prilog sam po sebi ne čini čoveka odgovornim za njega ipak je on povod za otkrivanje ovog ili onog raspoloženja naše volje[11]. U našoj dobrovoljnoj naklonosti ka ovom ili onom motivu ili povodu, koji se pojavio u našoj svesti zapravo se ispoljava sloboda ljudskog izbora. Čovek može da izrazi svoje saosećanje ili mržnju prema ovom ili onom prilogu koji je upao u njegovu dušu.[12] Zato navedeni momenat po svojim daljim posledicama kao njihov povod jeste važan u moralnom smislu, jer stoji na granici nevoljnog i bezgrešnog i voljnog grehovnog. Prelazak na grehovnost zapravo počinje od besede sa pomislima. Ako podvižnik stupa sa prilogom, koji je u njega ušao u unutrašnji razgovor, on samim tim izražava da saoseća sa gostom koji se u njemu pojavio.[13] U saosećanju ili nesaosećanju se već pokazuje izvesno učestvovanje volje, a gde je „pristanak – tamo je početak greha“.[14]
Drugi momenat, koji nastupa neposredno za prilogom jeste „sočetanije“ (spajanje) (syndesmos – združivanje)[15]. „Združivanje je prihvatanje pomisli, koju sugeriše neprijatelj i izvesno bavljenje njome, kao i sa zadovoljstvom sjedinjeno sabesedništvo, koje se odvija po našoj volji.[16] Kao karakteristične osobine ovog momenta kod svetog Jefrema Sirina su istaknuti: „slobodno prihvatanje pomisli“ i „izvesno bavljenje njime i beseđenje sa njim sjedinjeno sa zadovoljstvom“.[17] „Sočetanijem (spajanjem) sveti oci nazivaju beseđenje sa pomišlju koja je došla, odnosno izvesnu našu tajnu besedu sa pomišlju, koja se pojavila zbog strasti ili bestrasno; drugim rečima: prihvatanje misli koju donosi neprijatelj, njeno zadržavanje, pristanak na nju i voljno dopuštenje da prebiva u nama“[18]. Ovaj momenat sveti oci ne smatraju uvek bezgrešnim,[19] jer mu je svojstveno osećanje zadovoljstva koje episkop Teofan naziva „naslađivanjem“. „Ono dolazi kada zbog pažnje prema predmetu on počinje da nam se sviđa i kada nalazimo zadovoljstvo u umnom gledanju ovog predmeta, kada ga imamo u mislima“. „Naslađivanje grehovnim predmetima je zaista greh. Jer,“ rasuđuje dalje ovaj svetitelj, „ako naše srce treba da bude predano Bogu onda je svako spajanje sa drugim predmetima narušavanje vernosti Njemu, raskid saveza, izdaja, duhovna preljuba.“[20]
Dakle, ovaj drugi momenat je prestupan u onoj meri u kojoj njegov sadržaj ili forma nisu u skladu sa čistotom srca; i kao drugo, zato što „slobodno prihvatanje pomisli“ otkriva naklonost volje prema istom. U ovom trenutku volja stupa u svoje dejstvo iako ono još uvek ne nosi određeni sadržaj i karakter. Ona kao da se spušta u tajne odaje ljudske duše na unutrašnje savetovanje sa pomišlju. Potpunu moralnu odgovornost duhovno stanje u ovom slučaju još ne može da ima zbog svoje neodređenosti, ali to već razobličava izvesnu nepostojanost volje, njeno kolebanje između dobra i zla. Ovaj momenat ipak predstavalja izvestan početak duhovne bolesti:[21] uz nesavršenstvo naše prirode, uz nestabilnost naše volje osećanje zadovoljstva kod čoveka u ovom momentu, dostižući najviši intenzitet, lako prelazi u želju. „Od naslađivanja je jedan korak do želje“.[22] U želji volju sve više i više mami pomisao, ona teži ka njemu tako da se na kraju stvara odlučnost da se na delu ostvari ono o čemu pomisao govori umu, i što za srce predstavlja zadovoljstvo, i što duša unapred oseća sa nasladom. U ovom stanju se narušava ravnoteža duševnih sila, „zato što ako će srce ako padne u pomračenost nečistih pomisli, i nasilno i protiv volje biti raspoloženo za strasno delo“[23]. Ovaj momenat se kod svetih otaca naziva synkatathesis[24] „pristanak“, „saizvoljenje“ i definiše se kao „izjavljivanje u pomisli“ pristanka na strast[25] ili kao „priklanjanje“ – „saglasnost duše sa predstavljenim (sa pomišlju), sjedinjena sa nasladom“,[26] „zbog čega dolazi do zarobljavanja koje nasilno i protiv njegove volje mami srce da to ostvari na delu.[27] Pošto u čovekovoj duši sazreva rešenost volje, čovek čini novi, odlučujući i važan korak na putu ka približavanju grehovnoj strasti.[28] Onaj ko je želi izrekao je pristanak na delo, ali još nije smislio i nije preduzeo ništa kako bi ostvario svoj cilj. Međutim, u principu je u tom trenutku već odlučeno da se strast zadovolji, greh je već ostvaren u nameri. Preostaje samo da se ova namera ostvari i „pojavljuje se delo“ – plod razvraćanja, koje je začeto unutra i koje je rodilo spoljašnje bezakonje.[29]
Pristanak se, približavajući se delu i upodobljavajući mu se, u moralnom smislu u potpunosti računa kao greh, koji je čovek učinio u nameri, jer je greh po rečima monaha Jevagrija „pristanak pomisli na zabranjenu grehovnu strast“.[30] „Pristanak se ocenjuje kao samo delo, zato što se delu temelj udara slobodnom voljom. I Gospod je rekao da pristanak na pomisli skrnavi čoveka (Mt. 15, 19).[31] „Kao što devojka, zaručena za muškarca, ako je namame drugi, postaje mrska u njegovim očima, tako i duša koja se bavi nečistim pomislima i koja na njih pristaje biva mrska svom nebeskom Ženiku- Hristu“[32]. „Da, „rasuđuje prepodobni Jefrem Sirin, „pomisli dece Jovove nisu podlegale odgovornosti zašto bi on prinosio jedno tele za grehopade u pomislima“[33]. Očigledno je da svu moralnu važnost pomisli stiču zbog našeg pristanka na njih, koji se sa tačke gledišta Božanstvene Pravde i ocenjuju kao „samo delo“, jer „Bog zahteva odgovor za ono što je volja odobrila“[34].
Prilikom prelaska od navedenog momenta na momenat koji se naziva „strašću“ oci-askete su uočili da kod podvižnika postoji naročito duševno stanje – stanje borbe. Ono se karakteriše kao borba pomisli i uma, koja naginje „ili ka istrebljenju strasti u pomisli ili kao pristnak na strasnu pomisao, kao što kaže Apostol: „plot pohotstvujet na duha, duh že na plot; sija že drug dugu protivjatsja“ (Gal. 5, 17).[35] Borba se vodi između strasne želje prema izvesnom objektu s jedne strane, i suprotnim dobrim željama i naklonostima prirode sa druge strane: između predstava dobra i zla. Unutrašnja borba može biti kraća ili duža i može postaati uzrok venaca ili mučenja,[36] u zavisnosti od toga koliko je naša duša vezana za dobro i spremna da se suprotstavi grehovnoj pomisli. Ako je u duši uspela da se stvori određena navika (odnosno loša navika) na pomisao, i kada je grehovna sklonost već duboko prodrla u čovekovu prirodu tako da on stalno razmišlja i mašta o predmetu strasnog poziva – tada se čovekova volja brzo i rado prepušta zadovoljenju strasti. Ovo stanje predstavlja rezultat odlučne sklonosti volje prema zlu.
Strašću se naziva sam porok, koji se usled dugog vremena ugnezdio u duši i kroz naviku postao kao njeno prirodno svojstvo tako da duša već svojom voljom i sama teži ka njemu[37]. Čovek u ovo stanje dolazi svojom voljom i po svojoj želji,[38] zato je on moralno odgovoran za strast pošto ona u svim svojim vidovima podleže ili pokajanju koje je srazmerno krivici ili budućoj muci.[39] Na kraju i sama strast može da se pretvori u zlu naviku, stalnu, pogibeljnu po dušu,[40] u naviku u kojoj više ne vlada volja nad strasnom željom, već ona nad voljom čini nasilje odvlačeći svu dušu u sam predmet strasti. Ovakvo stanje se kod otaca-asketa naziva „zarobljeništvom“ (aechmalosia), odnosno „nasilno i nevoljno odvođenje srca (u zarobljeništvo), držanje u njemu i na izvestan način slivanje u jedan život sa predmetom koji ju je zarobio, zbog kojeg (slivanja) nestaje naše stanje (gubi se mir).[41] U ovom momentu strast je u svom punom razvoju i otkriva se kao stanje duše koje je potpuno očvrslo, koje je ispoljilo svu svoju energiju i učinilo čovekovu dušu potpunim zarobljenikom greha i smrti.
Takav je, po prikazivanju otaca-asketa način i poredak obrazovanja zle strasti od obične neprijateljske pomisli. U glavnom procesu stvaranja strasti uočljivo je kako se čovekove sile, jedna za drugom, spajaju sa grehom: u naslađivanju se skrnavi srce, u želji – volja, u odlučnosti, kroz pronalaženje sredstava i razum postaje pričesnik prljavštine; u delu, na kraju i same sile tela se prožimaju grehom; i ceo čovek postaje grešan.[42]
 


 
NAPOMENE:

  1. Ep.Feofan. Načert., s 156, up. Nil Sorskiй, 24.
  2. Prosbole od prosballein – znači „udraac, dejstvo kada bačena stvar udara ono prema čemu je bačena“ (Filaret Sinaйskiй. Dobrot., 3, s. 417, 34). „I prilog je, kažu, gola pomisao ili obraz neke stvari, koji se upravo rodio u srcu i stao pred um“ (isto, 35. gl.) upr. prp. Isihiй. Dobrot., 2. 168, 46.
  3. Ep.Feofan. Načert., s. 157.
  4. Nil Sor., 24, up. Efr.Sir., Tvor., 3, s. 394.
  5. Efr.Sir., Tvor., 3, s. 397.
  6. Ep.Feofan. Načert., s. 157; up. In.Lestv., 14 sl. 73.
  7. Nil Sor., 25. Isto kod: Petr Damaskin. Tvoreniя. Knj. 1., s. 217.
  8. In.Lestv., 15, 73.
  9. Vars. i In., pit. 429.
  10. Drevn.Paterik, gl. 22, 19.
  11. Nil.Sin., Mыsli i uveщaniя – Dobrot., 2, 294, 64.
  12. Mark Podvižnik. Dobrot. 1, 469, 2; Ep.Feofan. Tolk.na posl k Gal. (6, 4) 426.
  13. Mark Podv. – Dobrot. 1, s. 470, 2.
  14. V. Ep.Feofan.Načert., 158.
  15. „Syndesmos – saudvajanje, pažnja okovana predmetom tako da postoje samo duša i predmet koji je okupira…“ (Filofeй Sinaйskiй – Dobrot., 3., s. 417.34). Spajanje, kada se mešaju naše pomisli i pomisli lukavih demona“ (Isihiй – Dobrot., 2, s. 168, 46).
  16. Efr.Sir., Tvor. 3, 397.
  17. Up. In.Lestv. 15, 73.
  18. Nil Sor. 24; In.Lestv. 15, 73; Petr Damask., 1 kn. 217.
  19. Isto.
  20. Ep.Feofan.Načert. 158.
  21. Isto.
  22. Ep.Feofan. Načert., 159.
  23. Nil Sin. – Dobrot., 2, s. 294, 64.
  24. „Slaganje (predmet koji je zaokupio pažnju i probudio želju, i duša se na to saglasila – složila) – Filof.Sin. – Dobrot., 3, s. 417, 34.
  25. Efr.Sir. Tvor., 3, s. 398.
  26. In.Lestv., 15, 73. „Slaganjem sveti oci nazivaju onu pomisao koju je duša već primila, ili predlog koji joj je predstavljen“ – Nil Sorskiй, 26.
  27. Petr.Damask. 1, 26.
  28. Isto; Ep.Feofan. Načert., 159.
  29. Isto.
  30. Evagr.m. Nastavleniя o podvižničestve – Dobrot., 1, s. 578, 47.
  31. Efr.Sir., Tvor. 1, 17. I dalje: „Ako se pomislima složiš na delo skrnaviš se samom nečistotom“. Isto.
  32. Efr.Sir. Uroki o podvižničestve – Dobrot., 2. s. 464, 131.
  33. Efr.Sir., Tvor. 1, s. 171.
  34. Isto, s. 172. Up. Dobrot., 2., s. 462, 127.
  35. Efr.Sir., Tvor., 390, up. In.Lestv., 15, 73.
  36. In. Lestv., 15, 73. Filof.Sin. Sorok glav o trezvenii – Dobrot., 3, s. 418, 35.
  37. Strast – Pados – bolest duše se čestim ponavljanjem (zadovoljem jedne iste želje) i navikom (na dela, kojima se zadovoljava), koja se ugnezdila u duši (koja je postala crta karaktera). Filof. Sin., Sorok glav o trezvenii – Dobrot., 3., s. 417, 34). Isto, v. Efr.Sir., Tvor. 3, 398; Nil Sor., 28; Petr.Damas., 1 kn. 218.
  38. Nil Sor., isto.
  39. Isto, In.Lestv., 15, 73 – Dobrot., 3.; Petr.Damask. 1, 218.
  40. Avva Dorotej u Pouci 2. ukazuje na primeru jednog brata kako je strast postala navika.
  41. Filof. Sin. – Dobrot., 3., 418, 35; In. Lestv., 15, 73. Efr. Sir., Tvor. 3, 398; Avva Dor., 11; Nil.Sor., 27.
  42. V.Ep.Feofan. Načert. s. 160.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *